Poreklo prezimena Gazdić

Prezime Gazdić sreće se u pljevaljskom kraju (Crna Gora).

Pričao je stari Vuk Gazdić da su Gazdići starosedeoci na Kovaču. Nekada su se prezivali Brankovići i kad su došli Turci bilo ih je samo jedna kuća. Bila su tri brata i Turci su jednog odveli u janičare – u Carigrad. Da li je taj bio otac ili deda paše Boljanića, ne znaju sigurno, samo tvrde da je paša Boljanić poreklom od njih.

Jedanput je paša Boljanić naišao preko Kovača sa vojskom i znajući da je njihov potomak, svratio je kod njih i dao im veliko imanje na poklon. Imanje je obuhvatalo jedan čitav kompeks, čije su granice išle: Poljana – Badnjevice – Kamenica – Kvijevac – Pobrnjica – Dubca – Kovač. Bilo je tu skoro 300 hektara, uglavnom šuma i pašnjaka, ali veliko prostranstvo obradive zemlje. Van toga kruga ostalo im je 5 hektara stare zemlje. Paša im je na to dao tapiju na kojoj je bilo 12 murova – pečata i potpisa. Potvrdilo ju je nekoliko organa, a možda je i kasnije overavana i potvrđivana. Niko se kasnije od aga nije usudio da im otme tu zemlju.

Dobivši toliko imanje, Brankovići su postali bogati – gazde, pa ih prozvaše Gazdići. Tapija je zadnji put bila kod Stojana Gazdića, ali kad su ustaše i Nemci, u proleće 1943. godine, razorili sela ispod Kovača, zapalili su i Stojanovu kuću. Tapija je bila u jednoj maloj kući u kovčežiću (kao vojnički kofer). Njega su ustaše iznele i razbile. Tapija je uništena nakon skoro 400 godina postojanja.

Bila je formata 30 h 30 cm, a pečati i potpisi su bili sa svih strana, iz čega se može zaključiti da su, u većini, bile kasnije overe.

Od Gazdića su i Hamzići. To je pričao Selim Hamzić.

Pamte imena predaka od Mitra (1775). Njegovi sinovi su: Stojan i Panto. Stojanovi su: Mitar (1835), Savo i Simeun. Mitrovi sinovi su: Vuk, Ilija i Marko. Stari Mitar je imao veliko imanje i novac. Jedne noći došli su mu hajduci u kuću da opljačkaju novac. Ranili su ga i odneli mu svo bogatstvo. Posle se bavio kiridžilukom. Ubili su ga šuraci Beljkaši.

Praunuk staroga Mitra – Vuk je bio kmet od oktobra 1912. godine, kada je Srbija uspostavila vlast, te je prikupio oružje od muslimana. Vuka su Švabe 1916. godine htele da interniraju, pa je vakmajstoru dao velili broj belih medžedija.

Na Drini je 1914. godine u crnogorskoj vojsci bilo 6 Gazdića.

Slave Đurđevdan.

______________

Hamzići su živeli u Prisoju – Poblaće pre 1550. godine. Nisu im rod Hamzići iz Bukovice. Iz Prisoja su se raselili po Kovaču i drugim mestima. Pričaju neki Boljanićani da su oni od Gazdića, pa su davno prešli u islam. U Prisoju ima njihova tri groblja.

Pamte imena predaka od Saliha (1785). Pošto su mu dve sestre uzele deo zemlje, on ode na Kovač, tu podiže veliki han i kupi imanje. To je bilo oko 1815. godine. Ova linija ide: Salih – Imšir (1815) – Smajil (1850) i Suljo (1900).

Jedanput je Salihu došao u han Mitar Robović, hajdučki harambaša, presvučen u trgovca. Kad ga je pitao ima li kakvih razbojnika – hajduka, odgovorio je: ”Ima, tuda se vuče neki Mitar Robović, mater mu…” Kasnije mu je Mitar poslao oku šećera i pola oke kafe za ono što mu je “opsovao mater”.

Bilo je Hamzića 1912. godine 5 kuća na Kovaču i 10 u Prisoju. Oni su najstariji muslimani u Poblaću. Posle njih su Bakije.

Prema predanju, dva brata Hamzića kosila su ispod Burića. Jedan je doneo pušku, a drugi tamburu. Nešto su se posvadili i onaj ga puca da ubije, ali ga ne pogodi. Tada on ode u Budim (oko 1670) i tamo se oženi. Žena mu je bila ugledna. Posle turskog poraza pod Bečom, uključila ga je u odlučivanje šta da radi muslimansko stanovništvo u Pešti, pred nastupanjem austrijske i poljske vojske. Jedno veče dovela ga je žena u džamiju gde je prisustvovao sednici evlija – višeg sveštenstva. Tu je odlučeno da narod ne beži pred neprijateljskom vojskom. Međutim, većina turskog stanovništva je pobegla pred trupama Austrije i Poljske (oko 1687). Oni koji su ostali postepeno su prešli u hrišćanstvo.

Onaj Hamzić, čijeg se imena potomci ne sećaju, ostavio je ženu i pobegao u svoj kraj. Kad je došao kući, našao je ubijenog oca i brata na kućnom pragu, pa je radi osvete poubijao jednom komšiji, Srbinu, čitavu familiju (25 članova).

IZVOR: Mileta Vojinović – Pljevaljski kraj, prošlost i poreklo stanovništva, 2008, priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić