Poreklo prezimena, selo Crveni Breg (Leskovac)

7 komentara

1. 20. februar 2017. u 16:57

   Miroslav B Mladenovic Mirac

   NAPOMENA:
   Mnogo je sujetnih i bahato primitivističkih ljudi koji bi želeli da preko centara bilo koje moći, „skračuju“ i SKLANJAJU svakoga i sve što s enapiše u sferi ETNOGRAFIJE na jugu Srbije.
   Oni neznaju za DOSTA sa „sočnim“ šovinstičkim psovkama i patološkoj mržnji-samo zato što eto jedan „mali čovek“(MATEMATIČAR INOVATOR) takoreći „uzima“ NOVAC mnogim TEKSTOPISCIMA IZ ARHIVA. To mi se događalo na samom sajtu POREKLO , FEJZBUKU i internet adresu.
   Tako sam dobio i takvo jedno uvredljivo PISMO sa puno MRŽNJE prema Jovanu Trifunovskom
   (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A2%D1%80%D0%B8%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B8 ),

   meni i sa „ispravkama“nekih beznačajnih (naravno PREPISANIH IZ ARHIVA u Nišu) od nekadašnjeg žitelja sela Crveni Breg.
   Taj bivši žitelj se predstavlja kao „ekonomista, profesor“-da je njegov sin našao na internetu o POREKLU stanovništva svoga sela, pa eto rešio da komentariše tekst članka.
   Obaveštava me da je pisao(a da ne zna da rukuje sa internetom-sigurno mu pisao neko drugi) Na FORUMU PREDEJANA(s. Crveni Breg)-UKINUT FORUM!

   Sve je to u redu, ali kada sam počeo da „čitam“ meni prepoznatljiva PREPISIVANJA i samodokazivanja svoje PAMETNOSTI (sa uvredama najgore moguće vrste do (ne)pismenosti moje i jednog srpskog akademika Jovana Trifunovskog-jer mnogi i neznaju da je Srbin iz jednog sela kod Gostivara (Zapadna Makedonija-naravno to je smišljena „provokacija“ zbog moje porodične veze po ženskoj liniji sa POREČEM-Zapadnom Makenjdonijom) .
   Kada ne bi bilo tih uvreda i kada bih bile dobronamerne IZMENE i svoj doprinos sa barem postavljanjem svoga RODOSLOVA(čak nije stavio ni koje je godine rođen, pa se pitam da li je i uopšte rođen u Crvenom Bregu!, opština Crna Trava).
   ZLURADOST nema granice.
   Čak i menja PREZIMENA RUDARA:“ Od Mladenović na Miladinović“(što je ovde dokaz i iz drugog izvora-crnotravskog pisca o PEČALBARIMA-Simona Simonovića-Monke-gde u prilogu taj IZVOR ovde i postavljam kao dokaz).

   Kakve li uvrede-„da nisam bio u selu a o njemu pišem“.
   Naravno da ću ga razočarati. U tom selu su moj otac i stričevi radili kao pečalbari-ciglari, a ja sam slučajem sa svojim drugom iuz srtudenskih dana iz susednog sela Mrkovica a i sa naše strane od Lopušnje video selo. Kao ciglar-pečalbar sam trebao da radim, ali sam morao da odem na drugi kraj sveta tadašnje Jugoslavije, kako bi se preživeli i izškolovalo, jer smo bili veoma siromašni.
   Zašto ovo pišem. Zato što sam sada i kao penzioner sačuvao najveću vrednost-OBRAZ POŠTENJA.
   Naravno, mnogi su se „uzdigli u visine“, pa još čak i NAREĐUJU mi da ovaj članak o POREKLU sela Crveni Breg POVUČEM kao „nestručan“ i kao NEPISMENO napisan.
   Takve KONSTANTACIJE se mogu pročitati kao BISERI tamo svuda gde se po „direktivi“ TKZ SRPSKE ELITE(kabinetskih naučnika-akademika) PLJUJU I VREĐAJU SVI ONI KOJIMA SMETA JUG SRBIJE I MORAL-lični i profesionalni.
   No, navikao sam na sve to. Svima praštam, a meni ostaje da se latim da još negde nešto saznam o poreklu nekog roda i dopišem za bilo koje selo:VLASINE; CRNE TRAVE; LUŽNICE I VLASOTINCA.
   Sela su nestala i ovo što pišem je jedini je trag da su nekada u toj zaraslom korovu i šumi živela neka ljudska bića sa imenom i prezimenom, nacijom i živela život pun radosti i ispunjen u svojim običajima i tradiciji na vašarima uz igru u narodnom kolu.
   *

   „..g) Rudarenje u rupskom karaju:
   Rudarenje u Rupju pojavljuje se kasnije od onog na Vlasini i gornjem toku Vlasine.
   Nekada dok se na Vlasini i u Crnoj Travi uveliko rudovalo Rupjani su bekstvu nastanjuju na tle koje u svojoj utrobi krije veliko rudno blago, oni će mimo svoje volje postati ono što nisu hteli-rudari.

   Na tlu rupskog atara rudovanje je započeto u drugoj polovini 19. veka, tačnije u osmoj deceniji.
   Crveni Breg, naselje u sastavu nekadašnje rupske opštine, bogato rudnim nalazištima, bilo predmet svestranih istraživačkih radova.
   Prvi rudari u Rupju nisu bili meštani, već Podrinčani. Otuda su došla četiri rudara i ovde započeli da ruduju, a rupjani su od njih naučili zanat.
   Kasnije, kada budu izučili ovu veštinu, rudari iz Rupja neće se zadržati samo u svom rodnom mestu, već će otići u mnoge druge rudnike širom Srbije i tamo će raditi kao „poznati rupjanski rudari“.
   Rasturiće se oni po knjaževačkim, aleksinačkim, rtanjskim, podrinjskim, jelašničkim i drugim rudnicima.
   Kanic kaže da je 1885.godine iz Rupja bilo 40 rudara.
   Ovaj broj se podudara sa brojem rudara koji je prikupljen 1979.godine po rupskim mahalama.
   ………………………………………
   ………………………………..
   – Iz Crvenog Brega su bili rudari:Toma Mladenović, Ilija Mladenović, Kona Mladenović, Antanasije Mladenović, Kosta Milošević, Milan Milošević, Simeon Nikolić, Sokol Stojiljković i Marjan Đorđević.
   Rudnik u selu Bankovcima, po rečima meštana otvoren je 1875.godine a među prvim rudarima bili su: Mihajlo Stojičić i braća Bocić, Prokop i Svetozar. Posle Bankovskog rudnika otvoren je Crvenobreški rudnik.

   Taj rudnik Vajfret je napustio 1903.godine i otišao u Bor. Ali u Crvenom Bregu time nije prestalo dalje rudovanje i istraživanje. Sada to mesto preuzima Stavra Krajinčanić. Materijalno slab, bez dovoljno kapitala, morao je da napusti rudnik i tada su svi otkopi zatrpani. Rudnik na novoj lokakaciji preuzima Kosta Krajinčanić, koji je u ovom rudniku radio sve do 1925.godine. Onda tada radove preuzima neki B. Jovanović Rudar.
   U toku 1902 godine ovde je radilo 38 rudara, a 1903.godine 40 rudara.

   “(Izvor: Izvor:-strana: 39-41, RUDOVANJE NA VLASINSKO-OSTROZUPSKIM PLANINAMA, članak iz objavljene knjige: PEČALBARSTVO CRNOTRAVSKOG KRAJA(Simon Simonović-Monka), Crna trava, 1983.godine) „

   Postavio :(20 februara 2017.godine) Miroslav B Mladenović Mirac, lokalni etnolog, etnograf, istoričar i lokalni pisac na dijalektu Srbije i okruženja iz Vlasotinca, republika Srbija
   *

   Odgovori

   • 21. decembar 2018. u 13:54

     Boban Nikolic

     Gospodine Miroslave ja sam rodjeni Crvenobrezanin i dugo izucavam svoje selo od mnogih literatura , zapisa , informacija starih ljudi , interneta i tako dalje… Mogu da vam se zahvalim sto odvajate vreme na napisete one informacije o selu koje imate i da vam kazem da nije lepo to sto vase zapise neko ponizava i vredja … Ali ja isto moram da vam kazem da i mnoge informacije koje vi tamo pisete nisu tacne … Trebalo bi da se one isprave jer to ostaje u buducnosti nekom na citanje i tako nove generacije dolaze do pogresnih informacija.U svakom slucaju vas trud je za veliku pohvalu ali morate da preispitate izvore vasih informacija !

     Odgovori

2. 20. februar 2017. u 18:15

   Miroslav B Mladenovic Mirac

   „ U Crnoj Travu i Vlasini ima dosta porodica koje su se doselile sa Kopaonika, iz oblasti bogate rudom i po rudarstvu poznate još početkom srednjeg veka.
   Tako stanovništvo koje se ovamo doseljavalo, nastavilo je ovamo da ruduje, jer je i i ovde bilo dosta rudnih nalazišta.
   Sela Bitvrđa, Donja i Gornja Kozarnica, Pročolovci, Pečinovci, Stepanovci, zatim Mala Reka, Žutine i Crvenkovci-vode poreklo sa Kopaonika, a Todorovčani i Popovićevčani su takođe došli iz rudarske oblasti Kratova, gde se mnogo rudovalo.
   Doseljavanje sa Kopaonika izvršeno je krajem 17.veka za vreme auustrougarskih ratova (1688-1690), kada se srpski narod povlačio ispred turske vojske, ostavljajući svoju postojbinu i odlazeći masovno u južnu Ugarsku, dok se jedan deo raselio po obližnjim planinama.
   U izveštaju komisije za istražne radove na prostoru Vlasine i Crne Trave od 1911.godine, koju je predvodio inžinjer Julije Draškoci, u cilju ispitivanja mogućnosti i uslova pod kojima bi se nastavilo rudovanje, doslovce se kaže:“ Gvozdene rude u oblasti Vlasine bile su predmet vrlo intezivnog rudarenja za vreme Turaka, a po svemu sudeći i za vreme srednjeg veka.
   Postoji i predanje da su rudarenje na gvožđu, i to prvo kod Crne Trave, obnovili rudari koji su došli sa Kopaonika, odakle su morali da beže zbog saradnje sa Austrijancima i vreme austriskih ratova u 17 veku.“ (Izvor:-strana: 33, RUDOVANJE NA VLASINSKO-OSTROZUPSKIM PLANINAMA, članak iz objavljene knjige: PEČALBARSTVO CRNOTRAVSKOG KRAJA(Simon Simonović-Monka), Crna trava, 1983.godine)
   *

   Odgovori

3. 21. februar 2017. u 17:53

   Miroslav B Mladenovic Mirac

   RUDOVANJE NA VLASINSKO-OSTROZUPSKIM PLANINAMA
   Kada je negde na početku 20.veka, austrijski arheolog Feliks Kanic obilazio ove krajeve, nailazio je na tragove rudovanja još iz doba Rimljana. Međutim ovde su rudovali i „Latini“, narod o kome samo nešto znamo, a i ono što znamo zasniva se na legendama i predanjima. Predanje kaže da su se po nastanku „Latina“ naši preci počeli ovamo naseljavati.
   Međutim, posle pada naših zemalja pod Turke, dolazi do zastoja; rudarstvo je počelo jenjavati, oslabila je rudarska delatnost, koja je trajala sve do polovine 18. veka Ono je ponovo oživelo polovinom 18. veka.
   Obnovili su ga Srbi, „doseljenici iz unutrašnjosti Srbije, osobito oni sa Kopaonika, od kojih su Turci kasnije oteli rudišta“(Iz Letopisa Crne Trave). Prema Simonovć Simonu pisca knjige o PEČALBARSTVU I NEIMARSTVU CRNOTRAVSKOGA KRAJA-među starim ljudima sedamdesetih godina 20. veka crotravskog kraja žive predanja da su Turci od naših ljudi otimali samokove jedan po jedan, kao i druga postrojenja, sve dok ih nisu potpuno preoteli.
   Tako, na primer, samokov kod Donje Kozarnice držala je udovica Bosiljka, koja je nasledila od svog muža Cvetka, pa joj ga preoteli Turci.
   Po kazivanju Milana Momčilovića iz Gornje Kozarnice, starog preko devedeset godina i Bore Miladinovića, za vreme Turaka u Donju Kozarnicu se dosele sedmorica braća sa Kopaonika, iz sela Koznice. Pošto su tamo rudovali, po preseljenju ovamo nastavili su da ruduju.
   Podigli su samokov na mestu gde se danas nalazi Jovanova strugara, preko puta kozarničkog groblja, otvorili rudišta i dugo rudovali. Ali se pojave Turci i samokov od udovice Bosiljke uzmu „pod najam“, s tim da ona plaća opravku i održavanje.
   Ali Turci kao Turci posle izvesnog vremena naprave takav račun oko održavanja i opravke da je više koštala opravka nego sam samokov. Pokušala žena da ubedi Turke kako je nemoguće da troškovi održavanja toliko koštaju, da je suma prevelika, nerealna.
   Siloviti Turci, tvrdi i neumoljivi, ostanu pri svome, pa čak i zaprete. Ženi nije drugo preostalo nego da digne ruke od samokova. Dok je držala samokov, njime je rukovao Bosiljkin sin Dina, koji je posle ostao da radi kod Turaka.(Zapis 1978.g-S.S).
   U Zlatancima je živeo neki Mladen, čukundeda današnje porodice Rančić iz Gornjih Slavkovaca, koji je držao neke samokove u ovom kraju, ali su ga Turci ubili i samokov mu uzeli.Mesto na kome su ga ubili zove se Mladenov dol.(Zapis 1978.g-SS).
   U Crnoj Travi i Vlasini ima dosta porodica koje su se doselile sa Kopaonika, iz oblasti bogate rudom i po rudarstvu poznate još početkom srednjeg veka.
   Tako stanovništvo koje se ovamo doseljavalo, nastavilo je ovamo da ruduje, jer je i ovde bilo dosta rudnih nalazišta. Sela Bitvrđa, Donja i Gornja Kozarnica, Pročolovci, Pečinovci, Stepanovi, zatim Mala Reka, Žutine i Crvenkovci-vode poreklo sa Kopaonika, a Todorovčani i Popovićevčani su takođe došli iz rudarske oblasti Kratova, gde se mnogo rudovalo.
   Doseljavanje sa Kopaonika izvršeno je krajem 17. veka za vreme austrougarskih ratova( 1688-1690), kada se srpski narod povlačio ispred turske vojske, ostavljajući svoju postojbinu i odlazeći masovno u južnu Ugarsku, dok se jedan deo raselio po obližnjim planinama.
   Postoji i predanje da su rudarenje na gvožđu, i to prvo kod Crne Trave, obnovili rudari koji su došli sa Kopaonika, odakle su morali da beže zbog saradnje sa Austrijancima za vreme austriskih ratova u 17.veku.
   Rad u rudnicima bio je formalno slobodan, ali suštinski prinudan za rudarska naselja, kao što je bio prinudan i za derbendžijska sela koja su održavala, čuvala i branila klance za nesmetan prolaz.
   Rudovanje pod Turcima:
   „U brdima ima dosta ruda svakojakih, no budući da je njihovo kopanje i topljenje u turskom carstvu na osobitu tegobu naroda, zato ne samo što ih niko ne traži, nego se još kriju i zatrpavaju“-pisao je Vuk Karadžić u „Danici“ 1827.godine.
   Turci su posle zauzimanja naših zemalja i posle obnavljanja srednjovekovnog rudarstva prihvatili rimski sistem rada u rudnicima iz doba kada su u njima radili samo robovi, osuđenici i stanovnici koji đive u okolini rudnika.
   Razlika je u tome što su sada radili samo hrišćani, raja, a ne i ljudi islamske veroispovesti.
   Tešak je bio rad. Turci su sprovodili svirepo ovaj sistem, a naročito od trenutaka kada su rudnike počeli izdavati pod zakup spahijama. Rad je bio pod prinudom.
   Sela koja su nastanjivala rudne oblasti bila su prinuđena na rad po rudnicima, ali su morala i zemlju obrađivati. Ta sela zvala su se „madenska“, a ljudi koji rade po rudnicima-madendžije (rudari). U crnotravskom kraju najduže je rudovalo selo Rupje, pa je nazvano „Madensko“ dok su ga kasnije po oslobođenju od turaka 1878.godine zvali „Rudarsko selo“.
   Prinudni oblik rada nagnao je stanovništvo rudarske oblasti da beži i da nastavlja život na drugom mestu. Tako, na primer stanovništvo rupskih mahala Rajčitine i Ostrozuba su pobegli iz Crne Trave u doba Husein-paše vranjanskog(1821.g), koji ih je gonio „da ruduju“, a oni nisu hteli.
   Ima izgleda da je crnotravce kao jedan od razloga prelaska na dunđerski zanat i odlazak u pečlabu -bio prouzrokovan teškim radom po rudnicima.
   Koliko su Turci prinudno naterivali ljude na rad po rudnicima, pokazuje i činjenica da su odbeglim ljudima imanja oduzimali i dodeljivali ih onima koji su ostajali da rade u rudnicima ili novodoseljenim porodicama.
   Ruda se topila u Vignjama-sistema topljenja gvozdene rude za vreme turaka, a kovalo gvožđe u samokovima. Sistem rada Samokova je radio ovako:-voda je pokretala točak sa perajima, koji su podizali i spuštali čekić, koji je udarao gvožđe na nakovanju. Skica Vignje(Toponica) i Samokova se nalazi na stranici 34,35 u knjizi Simona Simonovića o PEČALBARSTVU.
   U tursko vreme rudna nalazišta eksploatisana su na sasvim primitivan način. Da bi se omogućilo rudovanje, bila su potrebna tri uslova: rudna nalazišta, šume i vodeni tokovi. Ruda kao sirovina kopana je sa površine zemlje-površinski kop.
   Šume su služile kao gorivo za topljenje rude; od drveta je pravljen ćumur, a voda je služila za ispiranje rude, zatim kao snaga za pokretanje teških čekića, pokretanje mehova u vignjama radi dovoda veće količine vazduha pod pritiskom, koji ubrzava sagorevanje uglja i brže topljenje gvožđa.
   Rad u rudnicima bio je skoro kuluk-malo je plaćen. Po F.Kanicu kulučar je za 25 radnih dana „dobijao za prečišćavanje rude od mulja i prevoz do toponice u Zagužanjima, Masurici, Mrkoj Poljani itd. Samo 15 dinara, pod uslovom da dopremi 500 oka(640-kg-jedna oka je 1,28kg) prečišćene rude“.
   Turci su na prinudni rad odvodili ne samo muškarce, već i žene dojilje, pa i decu.
   U Selu Kozilu(zaseljeno 1813.godine iz Crne Trave-podvukao M.M)-čak i sedamdesetih godina 20. veka se čuju priče, kako dok su žene dojilje radile po rudištima, pre svega na kopanju „vada“(kanali kojim je tekla voda iz reke Bistrice ili potoka Gracka do mesta fizičkog prečišćavanja rude od mulja –podvukao M.M) i na drugim nešto lakšim poslovima, decu odojčad, njih pedeset u ljuljaškama, povezane kanapom, ljuljala je neka baba.
   Tako je isto R.Nikolić, zabeležio u Božici, da je neka baba ljuljala 77 dece na Kolunici.
   Surdulica je u svoje vreme bila središte rudarske radnje i prerade gvožđa u ovom kraju.
   Ruda gvožđa je kopana u masuričkim i vlasinskim rudnicima, topljena u vignjama i samokovima, dok je gvožđe prerađivano u Vranju, od koga se izrađivali poglavito klince i potkovice, a postoji zapisi drugih istraživača da su od ruda u vlasinskoj oblasti pravljene od gvozdene rude nenadmašene sekire i oružje.
   Ostaci nekadašnjega rudovanja:
   Danas na prostoru o kome je reč, postoje mnogi vidljivi tragovi nekadašnjeg rudovanja.
   To su „rovine“, „vade“, troskvišta(šljaka), mesta zvana vidnje(vignje), tako nazvana po pećima gde se topila ruda, „piovi“, mesta gde se ispirala ruda, samokovi itd.
   „Vade“ su zarasle, od njih su ostali samo tragovi koji se i danas primećuju. Troskvišta i danas stoje mada ih busen pokriva-samo se ponegde vide ogoljene površine.
   Tragove samokova raspoznajemo po ostacima nekih predmeta koji su nekada bili njihovi sastavni delovi.
   U Donjoj Kozarnici Simon Simonović je 1978.godine pronašao gvozden čekić kojim je kovano sirovo gvožđe, a u Gradskoj prstenasto železo teško preko stotinu kilograma sa perajama.
   Ono je stavljano na valmu(peraje) i pri okretanju pod udarom vodenog mlaza pokretan je čekić. Pričaju meštani-tako beleži Simonović, da je u Sastav Reka donedavno ispod mosta stajao veliki čekić, težak oko 200 kilograma, ali je pre neku godinu nestao.
   Kada je Draškovci(prema Ž.Đorđeviću) obilazio ovaj kraj, našao je da su na ovom prostoru od Vrle reke do Dobrog Polja nekada nalazila 94 vignjišta, 17 samokova i oko 133.000 tona troske.
   Crna Trava, Brod, Dobro Polje, Darkovci, Kalna, Gradska, Rupje-ceo ovaj kraj pokriven je „rovinama“, crvenkasto obojenim površinama, na kojima nema vegetacije. Samo je na nekikim mestima tokom vremena vetar naneo humus u neznatnim količinama, stvorivši zelenu površinu. Takve su „rovine“ blizu Vusa i Kozila.
   Rudovanje u rupskom ataru:
   Čudne su sudbine ljudi: nesagledive, nepredvidljive. Tako je bilo sa stanovnicima Rupja. Došli su iz rudarskih oblasti da ne bi rudovali, a tokom vremena postali su odlični rudari.
   Stanovništvo Rupja gotovo sve do Drugog svetskog rata(1941.g) uglavnom bavilo rudarstvom. Neke kuće i danas u 20. veku imaju na fasadama rudarski simbol-ukrštene čekiće(kuća Dimitrije Hadži Anđelkovića).
   Rupjani su na polju rudarstva isto što i Crnotravci u neimarstvu. Kao dobri rudari bili su utemeljivači borskog rudnika u Boru-među poznatima rupski rudari:Dimitrije i Aleksandar Hadži Anđelković.
   Rudovanje u Rupju pojavljuje se kasnije od onog na Vlasini i gornjem toku reke Vlasine. Nekada se sa područja Crne Trave i Vlasine bežalo od rudovanja na obroncima kanjona rupske reke.
   Na tlu rupskog atara rudovanje je započeto u drugoj polovini 19.vek, tačnije u u osmoj deceniji. Crveni Breg, naselje u sastavu nekada rupske opštine bilo je predmet svestranih istraživačkih radova. Prvi rudari u Rupju nisu bili meštani, već Podrinčani.
   Otuda su došla četiri rudara i ovde započeli da ruduju, a rupjani su od njih naučili zanat. Kasniije, kada su izučili zanat, otišli su širom Srbije i tamo će raditi kao „poznati rupjanski rudari“. Rasturiće se oni svuda:-po knjaževačkim, aleksinačkim, rtanjskim, podrinjskim, jelašničkim i drugim rudnicima.
   Kanic kaže da je 1885.godine iz Rupja bilo oko 40 rudara.
   Iz toga vremena viđeniji rudari Rupja:-
   Iz naselja Rupja bili su rudari: Dimitrije Hadži Anđelković, Aleksandar Hadži Anđelković, Dimitrije Stanković Kamenjar i Trajko Jovanović.
   Iz Bankovaca:-Sokol Banković, Kosta Mišić, Prokop Bocić, Mihail Stojičić, Spasa Anđelković, Stojan Anđelković, Viden Stojanović, Bujer, Svetozar Bocić i Prokop Stojanović.
   Iz Pavličja:- Sima Dikić, Stojan Dikić, Aleksa Anđelković, Dobrivoje Aranđelović, Jovan Dikić, Kitan Krstić, Velin Krstić, Ilija Videnović, Mita Stojanović, Milan Stefanović, Nestor Arizanović, Milutin Đorić, Sinadin Stanković, Miladin Stanković, Luka Tasić, Ranđel Milovanović, Svetozar Dojčinović, Krsta Milenović, Jevrosim Krstić.
   Iz Rajčetine: Anđelko Jovanović, Radovan Jovanović.
   Iz Crvenog Brega: Toma Mladenović, Ilija Mladenović, Kona Mladenović, Antanasije Mladenović, Kosta Milošević, Milan Milošević, Simeun Nikolić, Sokol Stoiljković, Marjan Đorđević.
   Rudnik u selu Bankovcima, po rečima meštana(Zapis 1978.g-M.M) otvoren je 1875.godine, a među prvim rudarima bili su: Mihajilo Stojičić i braća Bocić, prokop i Svetozar. Posle bankovskog otvoren je crvenobreški rudnik(u selo Crveni Breg).
   Na zasedanju Narodne skupštine 2.marta 1892.godine Đorđu Vajfertu industrijalcu i Aleski Novakoviću advokatu iz Beograda se daju povlastice na vođenje i obdelavanje ruda u ataru opštine rupske. Sa radom u rudniku su prestali 1903.godine i preuzeli rudnik Bor .
   Mesto rudovanja u Crvenom Bregu preuzima Stavra Krainčević. Materijalno slab, otkazao je posao i tada su svi otkopi zatrpani.
   Na potoku Pišta započet je novi otkop.
   Posle napustanja Stavre Krajinčevića, rudnik preuzima Kosta Krajinčević sve do 1925.godine. Od tada radove preuzima neki V. Jovanović rudar.
   U toku 1902 godine ovde je radilo 38 rudara, a i 1903. godine njih 40 rudara.
   U crnotravskom kraju bio je po koji rudar i van naselja Rupja. Kalna je imala jednog rudara, Darkovce je imalo rudara Miju Stojanovića, rodom iz Terzine mahale, radio je u resavskim rudnicima. Iz Dobrog polja rudar je bio Milan Stamenković.
   U ovom kraju je bila rudovanjem je unišena jelova šuma, a razvila se više bukova šuma. Nekada je ovaj kraj bio pod četinarskom šumom, ali je uništena u vremenu rudovanja kada je od nje pravljen ćumur.
   Tvrdi se da su stari rudari štitili bukovu šumu jer je ćumur bio tvrđi i kvaliteniji od ćumura četinarskih šuma.
   Rista Nikolić tvrdi da je rudovanje u ovom kraju prestalo 1855.godine zbog toga što su bile šume isposečene zbog ćumura koji je korišćen u topionicama .
   Čak je ovde 1880 godine ovaj kraj obilazio i proučavao floru i faunu Josip Pančić-koji je u Prestojčevom potoku ispod vodenice Tase Milenkovića naišao na jedan čamov trupac, što pokazuje da je ovde nekada ovaj kraj bio pod četinarskom šumom.
   REFERENCE
   PEČALBARSTVO I NEIMARSTVO crotravskoga kraja, Simon Simonović-Monka, Crna Trava 1983.godine
   Zapis 31.mart 2008.godine Vlasotince
   Zabeležio Miroslav Mladenović loklani etnolog
   http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
   *

   Odgovori

4. 5. april 2017. u 14:23

   Miroslav B Mladenovic Mirac

   CRNA TRAVA I OKOLINA DERBEDŽINSKA NASELJA

   Crna trava je naseljavana i prinudnim putem u vremenu vladanja pod turcima. Ima razloga za predpostavku da su stanovnici ovamo i nasilno doseljavani, pošto je Crna Trava bila derbendžijsko naselje, jer su takva naselja u vremenu pod turcima naseljavana samo hrišćanskim stanovništvom. Sva naselja planijnskog tipa sa klancima u kojima su prolazili karavani turaka za Carigrad, bila su meta napada tada hajduka, pa su turci od hrišćanskog stanovništva organizovali straže-čuvare klanaca od napada hajduka, koji su se zvali Derbendžije.
   Planinska oblast, ispresecana dolinama, dubokim klisurama, šumovita, teško prohodna i kao takva bila je pogodna za razvoj hajdučije.
   Tako za vreme Turaka, hajduci su se namnožili, presretali haračlije i trgovačke karavane, pljačkali ih i ubijali, a robu plenili. Tada su turci počeli podizati mnogobrojne palanke na teško prolaznim mestima i klisurama i na njima se počela javljati jedna specijalna vrsta čuvara puteva –derbendžije. Zna se da je derbendžija bilo još u šesnaetom veku.
   Kada je sultan Sulejman zauzeo Beograd 1521.godine, tada je stvorio novu organizaciju odbrane klanaca od hajduka.
   Takve klance počeo je naseljavati hrišćanskim stanovništvom sa zadatakom da obezbeđuju prolaze kroz teško prohodna mesta.. smatra se da je selo Ćavato u Makedoniji bilo najstarije derbendžijsko naselje.
   Crna Trava i okolna sela planinskog tipa sa klancima, preko koji su prolazili putevi karavana turaka za carigrad, dobila su status derbendžiskog naseljlja:Crna Trava, Brod, Dobro Polje, Ora, Svođe, Gare, Velja glava, Grdelica, Jabukovik, i jš neka sela u okolini Leskovca.Pored crnotravskog, tako i u vlasotinačkom, masuričkom i surduličkom kraju su postojala derbendžijska naselja.Pošto su sela u klancima vršila u neku ruku poluvojnu pozadinsku službu , ona su bila oslobođena neih dažbina.
   Stanovništvo tih naselja Turci su naoružavali lakim oružjem, a zadatak im je bio :da na svom rejonu danonoćno stražare , da stoje i osmatraju, da karavane i haračlije provode kroz klisure, da ih brane od hajduka i da udaraju u bubnjeve(tupane) ako se hajduci pojave. Sem toga, bili su dužni da puteve drže u ispravnom stanju, da ih proširuju, popravljaju.
   Tako u zapsima iz 1971.godine Miroslava Mladenovića lokalnog etnologa i istoričara- stoji kako je u selo Gornji Orah, prema pričanju starijih gorštaka još u sećanju o postojanju puškarnice, gde su Turci čuvali stražu-gde su pre toga stražu čuvale derbendžije lokalno stanovništvo okolnih sela koja su zaseljena nasilno od strane turaka.
   Tako i u zapisu postoje priče kako je 1976.godine stari deda Vlajko(rođen 1882.g) solunac iz Borinog Dola pričao, kako su srpski stražari na uzvišenju potesa Tupanski Del-udarli u bubnjeve(tupan) i tako turcima u Svođu davali znak slobodnog prolaza turskim drumom prema Crnoj Travi za Carigrad.
   Tako i danas postoji ispred Svođa-prema selu Borin Dol, potesa Tupanski Del-mesto zvano Predstraža. Smatralo se da su stanovnici derbendžijskih naselja imali posebne povlanice u plaćanju poreza turcima i druge privilegije.

   Ali kasnija sitraživanja pokazuju da je njihova dužnost bila veom ateška pa su se i sami odmetali u hajduke ili da beđe i raseljavaju se u druge krajeve od turaka. Turci su instituciju derbenda ukinuli krajem 18. veka, a ulogu derbenda preuzeli stalni plaćenici.
   Da su teško živela derbendžijska naselja, kazuju i stihovi jedne narodne pesme koja potiče iz Poreča:
   „ …..Majko le, majko, rekava ječi
   Rekava ječi, zemlja se trese,
   Kakva je sila što po derven ide?
   -Ćerko mori, ćerko, to je turska sila,
   Turska sila, ćerko, naša propastija:
   Selovo će go palat, nas će n’ iskolat..“.

   Navešćemo koje su sve klance i kojih puteva derbendžije obezbeđivale prolaza turaka u bezbednom stanju-da nebudu napadnuti od hajduka.
   Prvi carski turski drum je vodio od Vlasotinca uz reku Vlasdinu preko Svođa i Tegošnice, preko planinskog visa Tumba, Deščanog kladenca, preko Bugarske vodio za Carigrad.
   Drugi put je vodio dolinom Vrle reke, izbijao na Vlasinu, pa preko Klisure silazio u Znepolje, a odtale na Carigradski drum.
   Ovaj put je bio veoma taktičko vojno značajan, pa je njime prolazila turska vojska 1412.godine i nosi naziv Musin put (najmalđi Bajazitov sin Musa je tuda prošao sa vojskom prema Vranju).
   U klisuri je i očuvana veklika višespratna kula iz vremena sultana Muse.
   Postojali su i manje važni putevi. Jedan od njih je vodio od Grdelice, išao preko dedine Bare i izilazio u veliki šumski zabran Kačar, preko Pomočanice i Mlačičkih Mehana izbijao na Čemernik, a odatle a odtale za Božicu i dalje.
   Drugi put po zapisu R.Nikolića, vodio je iz Grdeličke klisure i išao preko Dela za Čemernik, odatle preko Vlasine(Anova) i dalje za Božicu. Treći put iz doline Morave išao je i jedan preko Dojčinovca , na Mali Most(mesta ispod današnjeg Vlasinskog jezera), Taraiju, Znepolje i dalje za Trn i Bugarsku.
   Četvrti je vodio iz Grdeličke klisure, išao preko Crne Trave, Plane i dalje.
   Kad se išlo od Trna za Vlasotince, put je vodio preko Plane, pa niz Korube preko Crne Trave(ili Broda) i izbijao na Ostrozub, dalje preko Čobanca za Vlasotince.
   Bilo je još mnogo sporednih puteva. Jedan od karavanskih puteva vodio je pravcem Vlasotince-Del-Čemernik-Božica.
   Na ovom putu, koji i danas postoji, osim na pojedinim deonicama, bio je poveći broj mehana, i to: Čobanca, Stankova mehana, Simenkova mehana, Pudina mehana. Postojao je i turski put Iz Vlasotinca-preko Lopušnje-Čobanca-Brod-Crna Trava, pa i danas postoji po mehani mesto Lopuška mejana.
   U planinskom delu su postojoale mejane i hanovi(sa konjušarnicama) pored reke Vlasine-Donji Dejan, na izlazu Svođa i Gornjem Orahu, a i čuveni han u Dedinoj Bari (Grdelički han i Vladički Han).
   Preko Bistrice vodio je i stari turski put:Vlasotince-Lopuške mejane-Bistričke mehane-Čobanac-Simenkove mehane-prema Crnoj Travi i Brodu- prema Istanbulu.
   Naravno da se jedan krak od bistriskih Mehana odvajao za Surdulicu i vranje (preko čemernika) a drugi za trn i Sofiju preko broda i Crne Trave.
   Legenda o ovim hanovima i zidinama koje na mestu njih stoje i danas postoje i imaju svoju istinitost.

   IZVORI(Reference ):
   1.)Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskoga kraja, Simon Simonović-Monka, Crna Trava 1983.godine

   2.) ZAPISI:1971- 1980.g , Zabeležio Autor:Miroslav B Mladenović Mirac kao nastavnik matematike u OŠ „Karađorđe Petrović“ u s. Kruševica i u selo Tegošnica(OŠ „Dositej Obradović“ s.Svođe), SO-e Vlasotince, Srbija

   Priredio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog, etnograf, istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije iz Vlasotinca, republika Srbija
   8.12.2013.godine Vlasotince, republika Srbija
   *

   Odgovori

5. 21. oktobar 2017. u 21:18

   Miroslav B Mladenovic Mirac

   Moj Crveni Breg

   2. april 2015. •
   Selo Crveni Breg kod Predejana u opštini Leskovac

   Geografski položaj. – Selo se nalazi na obodu Grdelicke klisure na nadmorskoj visini od 700 do 1050 metara. Selo je smešteno u središnjem delu klisure, na desnoj strani Južne Morave, a u slivu Predejanske reke, koja vodu svih izvora i potoka u selu nosi u Južnu Moravu kod Predejana. Selo je izloženo zapadnoj strani sveta te je osunčano preko celog dana, od izlaska do zalaska sunca.
   U bližem okruženju sela nalaze se sela: sa istoka Ruplje i Pavličine, sa jugoistoka Mlačište, sa zapada Mrkovica i Ljutež i sa severozapada selo Predejane.

   U širem okruženju sela su planine: Ostrozub, Cemernik i Kukavica preko Južne Morave, koja čini granicu izmedju ove dve planine.
   Veci delovi seoskog atara nose nazive: Jelova glava, Vodice, Kačar, Stranjkovci, Džukerovica, Drum, Gornje livade, Staro groblje, Samarski rid, Debeli del.

   Jelova glava je brdo od 900 metara nadmorske visine koje se strmo spušta prema Predejanskoj reci i štiti selo od severnih vetrova. Nekad je bila pod livadama, a sada je obrasla šumom.
   Vodice su, takodje, bile pod livadama koje su košene, danas je pod šumom.

   Kačar je kompleks bukove šume koji se prostire od Crvenog Brega do Ruplja u dužini od oko 10 km.
   To je veliko drvno bogatsvo koje se stalno eksploatiše pod nadzorom Šumske uprave u Predejanu.
   Gornje livade predstavljaju kompleks obrastao travom i nalaze se iznad sela.
   Ispod sela nalazi se sličan kompleks poznat kao Donje livade.
   Staro groblje se nalazi u Gornjim livadama.

   Samarski rid je jedan od većih delova seoskog atara gde su obradjivane njive, košene livade, sadjeni voćnjaci, sa malo šume.
   Danas ga je, uglavnom, prekrila šuma.
   Debeli del je bio namenjen za košenje sena i ispašu stoke uz malo uzoranih njiva. Danas je prekriven gustom šumom.
   Krstatica je bila šumski predeo, što je i danas.
   Jovina livada je i dalje livada, obrasla borovnicom, kupinom i papratom.
   Stranjkovci su bili pašnjaci, sada je tu bukova šuma.
   Džukerovica je sva bila pod njivama i livadama koje je zamenila šuma bele breze.
   Drum je nekada imao više livada a manje njiva, da bi sada bio mahom pod šumom.
   Iz ovog se može zakljuciti da se predeo Crvenog Brega od pre 30-40 godina, kada su se belele njive, zelenele livade i pašnjaci, u mnogome promenio i pretvorio u zelen šumski prekrivač. Jednostavno, predeo se ne može prepoznati.

   Naziv selu Crveni Breg dali su prvi doselljenici uočivši „breg“ koji je bio ogoljen i crvene boje.
   Crvena boja potiče od oksida gvoždja, s obzirom da ovaj kraj obiluje rudama raznih metala medju kojima je i gvoždje.
   I danas se mogu videti mesta crenkaste boje koja su neplodna i, uglavom, obrasla jasikom.

   Nastanak sela. – Crveni Breg niti ima, niti je imao starosedeoce, Nastao je naseljevanjem doseljenika iz drugih krajeva počev od druge polovine 18. veka.
   Ovo ne znači da predeo Crvenog Brega nije bio i ranije naseljavan. Na to upućuju nazivi zvanih mesta koji ukazuju da se ovde živelo i u ranijim vremenima.
   U gornjim livadama postoji zvano mesto „Crkvište“, što dokazuje da se tu nekad nalazila crkva, a zna se da crkva služi za vršenje Božije službe i zadovoljenje drugih verskih potreba vernika.
   Od crkve su ostale „zidine“, zapravo gomila kamenja „gremada“ koju su prekopali tragaci za zlatom.
   Tu, u Gornjim livadama nalazi se i zvano mesto Staro groblje.
   Nema nikakve sumnje da je to zaista groblje. Ko je bio na tom groblju, mogao je da se uveri u to. Groblje je smešteno na malom ridu, a zahvata i deo jedne male padine.
   Grobne humke se sasvim jasno raspoznaju i zauzimaju položaj, po dužini, u pravcu istok-zapad. Na krajevima svakog groba stoji pobodeno kamenje. Po legendi, ovo je „džidovsko“ ili „džidansko“ groblje. To su bili neobicno krupni ljudi koji su se pri susretu pozdravljali sa „čuvaj Bože od saplit“.
   Verovatno da je za njih svaki pad mogao da bude koban. Ne zna se odakle je taj narod došao, niti se pak zna kuda je otišao.
   Moguće je da su postradali od neke bolesti. To je po legendi.
   A šta kaže nauka? Karlo Ceh, upravnik rudnika u Crvenom Bregu, da bi se uverio u ovu legendu, raskopao je nekoliko grobova.
   U njima su bili skeletni ostaci ljudi „normalnog“ stasa. Nikakvih ogromnih kostiju nije bilo.
   Ono što je činjenica i što se pouzdano zna, kao što kažu stari ljudi, prve naseobine bile su u Gornjim livadama.
   Dokaz ovih tvrdnji su „crkvište“ i Staro groblje.
   Tu su živeli Dardani, tračko pleme koje je naseljavalo ovaj region. Poznato je da su Balkan naseljavala, pre dolaska Rimljana i Slovena, domorodacka plemena: Iliri, Kelti i Tračani.
   To su bile proste naseobine od kojih nije ostalo ništa do „crkvišta“ i groblja.
   Potomci raznih tračkih plemena i danas žive u Bugarskoj, Grčkoj i Turskoj.To je bila država Trakija sa dosta razvijenom civilizacijom.

   Sa dolaskom doseljenika počev od druge polovine 18. veka, Crveni Breg je formiran na mestu gde se i sada nalazi.

   Poreklo rodova. – Kao što je već navedeno, Crveni Breg je osnovan od polovine do kraja 18. veka. Kada je ovde dolazio Rista Nikolić, naš istraživač naselja i stanovništva, član Srpske akademije nauka, a to je bilo oko 1900. godine, starac Miladin mu je rekao da u selu ima 32 kuće, a da su pre 80 godina bile samo tri kuće, znači negde oko 1820. godine.
   Starešine tih porodica bili su Pavl, Stojan i Sinadin.
   Od ovih familija nastao je najveći broj porodica u selu.
   Interesantan je put porodice Pavlove, a koji će ovde biti prikazan. Njegov otac Nikola se iz Šumadije doselio u Pčinju. Odatle se, po nalogu vranjskog Husein-paše, preselio u selo Dikava.
   Selo Dikava se nalazi u blizini Vladicinog Hana, na desnoj obali Južne Morave.
   Nikola je ostao u tom selu, dok se njegov sin Pavl sa ženom, doselio u Crveni Breg.
   Tu su izrodili četiri sina (Jova, Ivan, Mladen i Stojan).
   Pavl gine u boju sa Turcima.
   Ovo je najbrojniji rod u selu i najveći broj porodica u selu pripada ovom rodu.
   Ove porodice žive u raznim mahalama i dele se u četiri grane: Miladinovići, Stojkovići, Ivanovići i Cvetkovići.
   Stojan, kao drugi doseljenik, doselio se iz crnotravske mahale Žutine. Njegov rod se deli na Nicice, Miloševice i Nikolice. Kuce im se nalaze u istoj mahali.
   Sinadin, treci rodonacelnik, doselio se iz crnotravske mahale Crvenkovci. Oni ovde žive od kad i rodovi Pavlovi i Stojanovi. Ovom rodu pripada veci broj kuca u selu koje nisu u istoj mahali.

   Mahale u Crvenom Bregu. – Crveni Breg spada u tip rarbijenih sela, kao i vecina planinskih sela u ovom kraju. To znaci da kuce nisu u „kup“ za celo selo, vec su u izdvojenim „kupovima“ koji se zovu mahale. Izmedju mahala može biti i po nekoliko kilometara razdaljine, ali su kuce u okviru jedne mahale skoro jedna do druge. Ovakav „urbanisticki“ raspored mahala uslovljen je prirodnim uslovima. Kao prvo, postojanje izvora vode kao uslova opstanka ljudi i stoke, tako da su kuce gradjene u blizini izvora vode-kladenaca kako bi domacinstva bila obezbedjena pijacom vodom. Retke su mahale kojima je voda, kao osnovna životna potreba, udaljena jer to otežava uslove života.
   Na raspored i velicinu mahala utice i konfiguracija terena u smislu zaravnjenosti terena.
   Rodbinski vezane familije uvek žele da su u istoj mahali, ne želeci da se presele u drugu mahalu, gde su možda bolji uslovi za gradnju kuca.
   Pomenimo i to da rec „mahala“ potice iz turskog jezika, odnosno arapskog.
   Crveni Breg ima više mahala, a ovde ce biti navedene gledano sa istoka ka zapadu: Golušinci, Strelci, Sinadinovci, Pecinovci, Cvetkovci, Gavrilovci, Urdenica, Oranica , Jovkince i Drum.

   Mahali Golušinci pripadaju: Miloševici, Nicici i Nikolici. Mahala je i danas delimicno naseljena a njeni žitelji nemaju objašnjenje za naziv njhihove mahale.
   Mahala Strelci je najveca i zauzima centar sela. Još uvek u njoj ima žitelja. U literaturi se može naci da iz ove mahale potice Karadjordjev vojvoda Ilija Petrovic Strelja, ucesnik prvog srpskog ustanka. Medjutim, prema nekim drugim izvorima, narocito prema pisanju Milana Milicevica, može se zakljuciti da Ilija Strelja ne potice iz Crvenog Brega vec iz sela Gradište kod Vlasotinca. Naziv mahale ostao je nerazjašnjen.
   Jedna od mahala u Crvenom Bregu
   Mahala Sinadinovci nosi naziv po jednom od rodonacelnika u selu. U njoj danas nema stalnih žitelja.
   Pecinovci je mahala koja je dobila ime prema svom osnivacu, Pecinu. Nju cine porodice Kuzmanovic. Pecin i njegov otac su se doselili iz sela Palja, negde uoci oslobadjanja od Turaka 1878. godine. Selo Palja se nalazi na bugarskoj granici kod Strazimirovaca i poznato je po manastiru koji je podignut u 10. veku. Mahala nema stalnih žitelja. Mahala Cvetkovci dobila je naziv po njenom osnivacu Cvetku. Danas mahala ima samo dva stanovnika. Tu pripadaju Miladinovici, Cvetkovici i Milcici.
   Mahala Gavrilovci nastaje doseljavanjem Gavrila iz mahale Sinadinovci. Mahala je napuštena i sada je bez ijednog stanovnika.
   Mahala Oranica je u najnižem delu sela. Ima devet kuca koje pripadaju razlicitim rodovima. Tu su Grujici, Todorovici, Velickovici, Miladinovici. U mahali ževe samo dva žitelja. Naziv oznacava parcelu koja se ore.
   Mahala Urdenica je, takodje u nižem delu sela (730m nadmorske visine). To je mahala zbijenog tipa, tako da se na malom prostoru nalazi 14 kuca. Osnivac mahale je Stojko sa sinovima Stojanom, Stamenkom i Milosavom. Doselili su se iz mahale Strelci. Urdenica se nalazi na zaravni sa dva izvora vode što cini dobre uslove za boravak seoskih porodica. Sve kuce pripadaju istom rodu, ali sa razlicitim prezimenima, Stojanovici, Arsici i Milosavljevici. Uz svo zalaganje, autor teksta nije uspeo da otkrije znacenje reci „urdenica“.
   Jovkince predstavlja najmaladju crvenobrežku mahalu. Nalazi se iza Jelove glave, na putu za Novo Selo i udaljena je od sela oko 2km. Formirali su je dva brata – Jovanca i Nikola doselivši se iz sela Ostrozub. Obzirom da im je Crveni Breg bio najbliži, opština Ruplje ih je prikljucila ovom selu. Deca su pohadjala školu a odrasli glasali u Crvenom Bregu. Mahala je odavno napuštena.
   Drum je mahala na krajnjem zapadu, izmedju sela i reke Mrkovice. Od centra sela udaljena je oko 2km. Osnivac mahale je Prona sa svojim sinovima Spiridonom i Videnom. Oni su se ovde doselili oko 1880. godine iz sela Bainci, mahala Novkovci. Tu su sagradili kucu i otvorili kafanu – mejanu. Zato je mahala nazvana Pronine mejane. Ovaj naziv je bio dok je radila kafana. Kada je kafana prestala sa radom, a to se desilo po završetku Prvog svetskog rata, ovaj naziv je napušten a meštani i prolaznici su prihvatili naziv Drum, jer su kuce pored samog puta koji je bio jedina veza Crne Trave i Predejana. Drugi naziv za put je drum, te otud i naziv mahale. Posle Prone, doselile su se i druge porodice, tako da je mahala narasla na 5 kuca (Pronici, Radivojevici, Andjelkovici i Ivanovici). U mahali odavno nema stanovnika.

   Rudarstvo u Crvenom Bregu. – O rudnom bogatstvu ove regije(Ruplje, Crna Trava, Vlasina) pisali su istraživaci Feliks Kanic, nemacki inženjer i Rista Nikolić, član srpske akademije nauka, koji je izučavao stanovništvo i naselja Srbije. Detaljnije o ovome se može pročitati u knjizi Simona Simonovica Monke „Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja“. Njihova istraživanja i istraživanja koja su vršena po oslobadjanju od Turaka pokazuju da region od Južne Morave do Čemernika leži na velikom rudnom bogatstvu.

   Stari Rimljani, kada su osvajali Balkansko poluostrvo, otvarali su rudnike i to su činili na svim osvojenim teritorijama.
   Naši preci, Sloveni, po dolasku na Balkan nastavili su sa rudarskom aktivnošcu. Srednjevekovna Srbija imala je vrlo razvijeno rudarstvo, naročito proizvodnju zlata i srebra (Novo Brdo).
   Poznat je „Rudarski zakon“ koji je doneo despot Stefan Lazarevic, a kojim je regulisan rad i život u rudnicima.

   Posle konačne propasti srednjevekovne srpske države, kada su Turci zavladali celom teritorijom Srbije, rudarska aktivnost skoro da je zamrla. To je trajalo sve do polovine 18. veka, kada postepeno dolazi do obnove. Za ovu obnovu u našem regionu, zaslužni su doseljenici sa Kopaonika koji su imali iskustva u rudarskim poslovima. Oni su bežali u planinske vrleti od turskog zuluma.

   O počecima rudarstva u Crvenom Bregu nema pisanih tragovima. Kao dokaz, da su se ljudi ovde bavili rudarstvom, nam služe tragovi rada, nazivi zvanih mesta i nazivi nekadašnjih objekata, kao što su „pijište“ u Jovinoj livadi, „pi“, „piovi“ ispod mahale Drum, prema reci Mrkovici, „rovine“, „vade“, „vignje“, „samokovi“ i dr.
   Pijište, pi, piovi u turskom jeziku označava mesto gde se ispira ruda, rovine su površinski kopovi rude, vade su kanali za dovod vode, dok su vignje peći za topljenje rude.
   Samokovi su bili, u današnjem smislu, male železare gde se ruda topila, dobijao metal i odmah preradjivao.
   Da bi samokov mogao da radi bila je potrebna ruda, voda i ćumur kao gorivo za topljenje rude.
   Ćumur se dobijao od bukovog drveta u tzv. „žežnicama“, kako ih je narod zvao. Da bi se proizveo ćumur, potrebno je poravnati zemljište u kružnoj površini, zatim se poredjaju cepanice po strogom rasporedu, potpali vatra i tihom oksidacijom vrši se ugljenisanje drvene mase.
   I danas se u selu raspoznaje stotinu mesta gde su nekada bile žežnice. Vodena snaga je služila za pokretanje čekića i mehova za uduvavanje vazduha u vignje radi boljeg sagorevanja ćumura.
   Zato su samokovi locirani pored reka. Jedan takav samokov radio je u proširenju pored reke Mrkovice ispod mahale Drum.
   Po pričanju starih ljudi, bio je to veliki samokov gde su pravljeni razni predmeti, alatke pa i oružje.
   Ruda se dovozila volovskim zapregama iz Rudarskog rida udaljenog 3-4 km od samokova.
   Radio je dugo godina, pa i posle oslobadjanja od Turaka (nekoliko godina, nakon čega je ugašen). Od samokova je ostalo brdo šljake koja je imala težinu kao i gvoždje. Ta šljaka je 1963. godine odvežena u željezaru Ruše u Sloveniji.

   Ono što je zapisano o rudarstvu u Crvenom Bregu je to da je Djordje Vajfert, beogradski industrijalac, sa advokatom Aleksom Novakovićem dobio koncesiju države Srbije da istražuje i eksploatiše olovno-cinkane rude u Crvenom Bregu.
   Rudnik je otvoren 1885. godine i nazvan je „Djurina stena“, a za prvog upravnika postavljen je Karlo Čeh. Otvorena su tri okna: u Gornjim livadama, u Visarskoj dolini i ispod mahale Golušinci.
   Ruda je pakovana u sanduke i volovskim kolima vožena u Predejane. Da bi se rešio problem transporta rude do Predejana, napravljen je projekat žicare od Predejana do Crvenog Brega.
   Do realizacije projekta nije došlo jer je Vajfert napustio Crveni Breg 1902. godine i otišao u Bor gde je otvorio rudnik bakra.
   Rudnik preuzimaju braća Krainčevići iz Vlasotinaca.
   Za vreme nailazećih ratova Rudnik nije radio, a po završetku Prvog svetskog rata radio je nekoliko godina nakon cega je konačno napušten.
   Crveni Breg je imao dobre rudare, a to su bili: Toma Miladinovic, Ilija Miladinovic, Kona Miladinović, Atanasije Miladinović, Kosta Milošević, Marjan Djordjević, Simion Nikolić, Sokol Stojilković i Misailo Grujić.

   Nov pokušaj otvaranja rudnika ucinila je država 1952. god. Krenulo se sa otvaranjem starog okna ispod mahale Golušinci koje je bilo urušeno.
   Posle dve godine rada, dalji rad je obustavljen zbog velike kolicine vode i nemogucnosti otvaranja ventilacionog šahta.
   Sedamdesetih godina prošlog veka u ataru sela su vršena dubinska bušenja. Uradjen je veliki broj bušotina, ali rezultati analize materijala nisu nam poznati.
   Od septenbra ove, 2011. god. ponovo su započela dubinska bušenja za račun inostranog koncesionara.

   Školstvo. – Od svog formiranja do 1937. godine selo nije imalo školu. Mali broj djaka je pohadjao školu u Ruplju, što znači da su djaci svakodnevno prelazili po dvadesetak kilometara do škole i nazad.
   Školska zgrada je napravljena 1937. godine na veliko zalaganje poslanika za rupsku opštinu Stojanče Dikića iz sela Bajinci.
   On je bio kandidat za poslanika na izborima 1935. godine. Obećao je selu školu i ispunio obećanje ali uz ušešce svih seljana u materijalu i radnoj snazi.
   Škola je počela da radi školske 1937/38. godine. Otvaranje škole je imalo veliki značaj za opismenjavanje dece, kako muške, tako i ženske, jer devojčice nisu pohadjale školu u Ruplju.
   Za vreme bugarske okupacije sela 1941-45. god., škola je radila do njenog rušenja 1943. godine. Djake je učio bugarski učitelj iz knjiga na bugarskom jeziku, što je bio smišljen pokušaj bugarizacije naroda našeg kraja.
   Po završetku rata izgradjena je nova školska zgrada u kojoj je počela nova školska 1948/49. godina. Posle 46 godina rada, škola je ukinuta 1983. godine.
   Za vreme postojanja škole, u njoj je radilo 17 ucitelja. Prvi ucitelj je bio Borisav Karadaković, a poslednji Sotir Zlatković.
   Poslednji ucenik bio je Ljupča Stojanović. Zbog neodržavanja, zgrada škole se srušila i od nje nije ostalo ništa.

   Mnogi od svršenih osnovaca ove škole nastavili su školovanje i završili srednju školu.
   Medju prvima su: Milentije Miladinović, geometar, Stanča Andjelković, gradjevinski tehničar i Staniša Ivanovic, ucitelj.
   Prvi Crvenobrežanin koji je završio fakultet je Radomir Milosavljević, ekonomski fakultet u Nišu, zatim Dragan Veličković, gradjevinski a koji je i doktor tehničkih nauka i profesor Gradjevinskog fakulteta u Nišu i Ninko Milosavljević, pravni fakultet u Nišu.
   Dvojica su završili vojne škole: Milan Djordjević, zastavnik i Ljupča Stojanović, Vojnu akademiju kao najbolji pitomac u klasi, poručnik.
   Veliki je broj (preko 30) onih koji su završili neki od fakulteta a rodjeni su u selu ili su im roditelji rodjeni u Crvenom Bregu.
   Medju njima prednjaci familija Pronić (šestoro ih završilo fakultet) koja ima i doktrora nauka Oliveru Pronić Rančić, profesor elektronskog fakulteta u Nišu, zatim familija Miladinovic (6), Kuzmanovići, Petrovići i drugi.

   Crveni Breg nekad i sad. –Godina popisa Broj stanovnika
   1948 400
   1951 392
   1961 418
   1971 187
   1981 169
   1991 69
   2002 30
   2011 10

   Tabela pokazuje katastrofu i tešku sudbinu Crvenog Brega, a slična je sudbina i drugih planinskih sela u našem kraju i, uopšteno, u Srbiji.
   Pitanje je trenutka kada ce selo ostati bez stanovnika.
   Masovno iseljavanje počelo je 1960. godine.
   Danas selo ima samo 10 stanovnika i 80 kuća osposobljenih za stanovanje, od koji su samo 7 stalno nastanjene.

   Masovno iseljavanje ima više uzroka. Industrijalizacija zemlje je „izvlačila“ stanovništvo iz sela, a koje je naseljavalo industrijske centre. Potrebe za radnom snagom su bile ogromne, a njen izvor bila su sela.
   Neosporna je činjenica da su uslovi života u većim mestima bolji no u jednom planinskom selu, gde nema puteva, a često ni elektricne mreže. Saobraćajna veza sa Predejanom je od životne važnosti, ne samo za Crveni Breg već i za sva okolna sela.
   Predejane je centar za snabdevanje okolnih sela i dobar put je neophodna potreba. Ovaj put , Predejane – Ruplje sa krakom za Crveni Breg i od Ruplja do Crne Trave, pravi se više od sto godina i još uvek nije napravljen.

   Prvo prosecanje uradjeno je 1906. godine i to kulukom, odnosno radio je narod bez naknade.
   Zapravo, to je bila staza za pešake i tovarne konje. Popravka je obavljena 1914. godine radi izvlačenja topova i municije na Čemernik.
   Posle oslobadjanja 1945. i 1946. godine, nova vlast je izgradila put Predejane – Ruplje.
   Radilo se ručno, ali solidno za ono vreme, tako da su put mogla da koriste i motorna vozila.
   Poplava iz 1948. godine potpuno je uništila put. Put je ponovo izgradjen od 1973. do 1975. godine uz korišcenje mehanizacije.
   Autoprevoznik iz Leskovca „Jugekspres“ je 1978. god. uveo autobusku liniju Predejane – Ruplje koja je ugašena posle 10 godina.
   Danas je ovaj put pod asfaltom u dužini od 7 km, odnosno od Predejana do odvajanja za Crveni Breg. Do svake mahale u selu put je prosecen tek 1985. godine.
   Selo je dobilo strju 1977. godine cije je dovodjenje i uvodjenje trajalo 10 godina.
   Škola je zatvorena 1983. god.
   Ove nepovoljne okolnosti su dovele do masovnog napuštanja sela. Najpre se krenulo sa iseljavanjem u Predejane, a nakon toga u Leskovac, Niš, Kruševac, Smederevo i konacno Beograd.
   Seljani Crvenog Brega su aktivno ucestvovali u oba svetska rata.
   U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano 36 Crvenobrežana. Od tog broja njih desetoro se nije vratilo svojim kućama, dali su svoje živote na raznim frontovima.
   U njihov spomen, zalaganjem njihovih potomaka, podignuta je spomen ploča sa uklesanim imenima 36 junaka.
   To je ucinjeno 90 godina po oslobodjenju 1918. godine.
   Spomen ploča sa spomen cesmom otkrivena je 28.08.2008. godine na seoskoj slavi Velikoj Gospojini – Bogorodici.

   Spomen ploča i spomen česma
   Žitelji sela ucestvovali su i u narodno oslobodilackoj borbi od 1941. do 1945. godine pristupajuci partizanskim jedinicama. Selo ima jedanaest žrtava rata kojima je podignuta spomen ploca pedesetih godina prošlog veka.

   Verski život u selu. – Svi žitelji sela su pravoslavne vere. Crveni Breg, kao malo planinsko selo, nema crkvu, vec su se verski obredi obavljali u crkvi u Ruplju, koja je podignuta 1874. godine a postoji i danas. Tu je vršeno krštenje dece i venčavanje mladih. Sa dolaskom komunistickog režima, sveštenik je oteran i crkva dugo nije bila u funkciji. Sada se radi na njenoj obnovi.

   Krst
   Selo slavi „seosku slavu“ Veliku Gospojinu – Bogorodicu, dana 28. avgusta svake godine.
   Slava se slavi „pod krst“, koji je, za nesreću, bio podignut u školskom dvorištu.
   Po odluci nadležnih organa socijalisticke vlasti, krst je izmešten iz dvorišta iako niko nije zvanično zabranio okupljanje ljudi na dan slave.
   Posle ovog incidenta i masovnog iseljavanja, proslava Bogorodice se potpuno ugasila.

   Godine 2005. desio se istorijski dogadjaj za selo. Podignut je krst, posle 40 godina, na istom mestu gde je i nekada bio.
   Celokupan posao, od ideje do izgradnje ovog lepog verskog objekta, vodio je Milentije Miladinovic.
   Zahvaljujući njemu i nekolicini pomagača, oživela je jedna lepa verska tradicija, koja ima etnološki, sociološki i širi društveni značaj za sadašnje i buduće generacije potomaka Crvenobrežana.
   Krst je osveštan na dan slave 2006. godine od strane sveštenika Save iz predejanske crkve, a u prisustvu preko sto meštana i gostiju, ranijih žitelja i njihovih potomaka. Domacin slave, „kolačar“, bio je Radomir Todorović iz Oranice.

   Društvo za očuvanje sela Crveni Breg – Na Bogorodici 28.08.2007. godine uz veliki broj prisutnih, formirano je „Društvo za ocuvanje sela Crveni Breg“.
   Društvo ima za zadatak da ocuva tradiciju slavljenja Bogorodice, zatim, da se stara o održavanju krsta, spomen ploče, spomen česme i terena oko njih, da širi informacije o našem selu medju mladima koji žive širom Srbije, a poreklo im je iz Crvenog Brega.
   Bilo bi poželjno da svi potomci – sinovi, unuci, paraunici, čukununuci, – dodju i vide spomen ploču i poklone se svojim pretcima.
   Mnogi medju njima nemaju spomenike u groblju, na ovaj način im je podignut spomenik za večita vremena.
   Za izvršavanje zadataka Društva, formiran je izvršni odbor od tri clana: pretsednik, blagajnik i još jedan član.
   Kako bi Društvo moglo da obavlja svoju funkciju, uvedena je godišnja članarina računajuci godinu od Bogorodice jedne godine do Bogorodice druge godine.
   Sredstva se koriste za održavanje krsta, spomen ploce i česme, groblja, kao i popravku prilaznog puta selu.
   Bogorodica 2007. godine
   Ovim pozivamo sve naše gradjane koji vode poreklo iz Crvenog Brega, da dodju u selo na dan slave, kako nebi zaboravili mesto svojih korena.
   Pozdrav svim posetiocima!
   U Nišu, 20.11.2011. Radomir Milosavljević iz Crvenog Brega
   *
   „Skinuto“ sa FEJZBUKA(kada sam dobio uvredljivo pismo od Radomira Miosavljevića iz Niša u februaru 2017.g) 3.februar 2017,g,
   NAPOMENA: Uvredljivim tonom Gospodin Milosavljević je napomenuo da mu je sin „skinuo“ sa POREKLA moj ČLANAK(laže-jer evo postavljen je na Fejzbuku 15 aprila 2015.godine-a našisao je da nezna da radi sa internetom i još stoji da je „pisan“ 2011.g, a predhodno upisana 2007.g) a sve ISPREPISANO iz ARHIVA i na kraju nema IZVOR(Literatura)-što znači INTELEKTUALNA KRAĐA! (Podvukao M.M, 3 mart 2017.g. Vlasotince).

   *
   NAPOMENA: Bezobzira na uvrede i omalovažavanja kolege Radomira Milosavljevića (barem tako piše u PUVREDLJIVOM pismu iz Niša i ovde na FEJZBUKU; sa tehničkim ispravkama našao sam njergov(barem u potpisu) sadržaj ZAPISA o rodnom selu Crveni Breg i postavljam ga ovde na portalu kao KOMENTAR sela CRVENI BREG.
   Premda ima u ZAPISU ima dosta „prepisavanih“ podataka, a nigde ne postoji njegov RODOSLOV.
   Samo je uverenje da je zlonamernost i čisto „pomodarstvo“ za „srbovanjem“ mnoge eto „dovelo“ da se opet pod starost SETE svoga rodnog sela, koja su opustošena i urasla u korov na jugu Srbije!

   Ceo svoj prosvetarski vek sam po „kazni“ zbog uverenja proveo na selo- do penzije; a Gospodin Milosavljević se „vaškario“ po Nišu, dok se eto sada tek u starosti setio svoga rodnoga sela CRVENI BREG,

   Meni je to selo drago zato što su moji roditelji tamo odlazili kao pečalbari-ciglari sredinom 20. veka:Mladenovići, pa sam na osnovu toga i nešto napisao o selu.
   Jedino sam bio u „nedoumici“-do sada, da su postojala dva spiska rudara:kod Monke(Pečlbarstvo)-Mladenovići, dok kod Nikolića: Miladinovići.

   Kada budem pisao knjigu, navešću oba podataka, jer smatram da su oba tačna, samo nisu navedeni periodi rudovanja obe navedene grupe rudara(jedni su došli da otvore rudnik, a drugi su radili iz susednog sela došli(Iz Vranja prvo u Gradište-gde je rođen STRELJA, potom su otvaranjem SAMOKOVA prešli Miladinovići u Crveni Breg).
   Podvukao:Miroslav B mladenović Mirac, saradnik portala POREKLO
   21.oktobar 2017. Vlasotince, Srbija
   *

   moj Crveni Breg
   https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10152950101942928&id=129939297927

   * * *

   Poreklo prezimena, selo Crveni Breg (Leskovac) – Poreklo
   http://www.poreklo.rs/2013/12/15/poreklo-prezimena-selo-crveni-breg-leskovac/
   15.12.2013. – Poreklo stanovništva sela Crveni Breg, opština Leskovac. …. Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar ..
   http://www.poreklo.rs/2013/12/15/poreklo-prezimena-selo-crveni-breg-leskovac/
   *

   Odgovori

6. 20. decembar 2020. u 21:36

   Jovica

   Podatak da su Pronići došli iz sela Bainci 1951g. nije tačan,došli su mnogo ranije.

   Odgovori