Порекло презимена, Црна Трава Reviewed by Momizat on . Порекло становништва вароши Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића, локалног етнолога и историчара    Настанак се Порекло становништва вароши Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића, локалног етнолога и историчара    Настанак се Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, Црна Трава

Порекло презимена, Црна Трава

Порекло становништва вароши Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића, локалног етнолога и историчара 

Crna Trava, varos

 

Настанак села и варошице Црна Трава

Црна Трава је место у југоисточној Србији, у јабланичком округу. Већина становника Црне Траве и околине се бавила печалбарством. Црнотавски печалбари су били познати широм бивше Југославије, као градитељи-зидари, краће неимари грађевинари, а некада су их краће звали -Дунђери.

Нема историjских извора који би тачније објаснили порекло име Црне Траве. Нека њена имена као што су Кара Кас („црна трава“) и Бал’к Дервен („рибља клисура“) турског су порекла и из турског времена. Вилин Луг је име по легенди и датира из времена пре турака.

Постоји легенда о пореклу имена која потиче из 1389. године , и везана је за Косовску битку. Према овој легенди, једна јединица српске војске, састављена од српских стрелаца и коњаника, одлучила је да се одморе на једном зеленом пољу док су путовали до бојног поља. Због тога што су војници лежали на отвореном пољу покривено јако отровном травом и цвећем, били су опијени и нису се на време пробудили за битку. Кад су то схватили, проклели су траву на коју су лежали, прогласивши је „црном“ травом!

Према истраживања Радета Костадиновића-познатог црнотравског етнолога и историчара, верује се да су најстарији становници Власинске области били извесни Џидовци, толико крупног раста да су им гробови били дугачки по 2,5 метара.

У свом запису о легендама из црнотравскога краја, Раде Костадиновић је записао да се данашње место пре тога звало Вилин Луг, где се у времену косовскога боја тадашњи знепољски војвода Дејан, на путу за Косово, приликом одмора-успавао са војском од миришљаве траве и тако се закаснило за косовски бој. Наводно је негде код данашњег насеља Грделице, сусрео ојађену, утучену и поражену српску војску у боју са турцима 1389. године на Косову. Дознавши за пораз српске војске, губитак царства и погибију цара Лазара, од мука и невоље заплакао и проклињао овако речима миришљаву траву: „Ех, црна и чемерна траво, куд на нама да остане клетва Лазарева“.

Враћајући се својим кућама, пролазећи преко Вилиног Луга, војници су због пропасти царства и погибије Лазара, понављали речи војводе Дејана: „Ех, црна и чемерна траво, вечито црна и чемерна била, ти нас опи и успава, те задоцнисмо и изгубисмо царство“, па се отада верује да је место Вилин Луг добило назив Црна Трава, а планина на којој се успавало због миришљиве траве доби назив Чемерник.

 

Од ослобођења јужне Србије од Турака (1878.) , тачније од доношења закона о административној подели Краљевине Србије, обнародованог 1890. године, Црна Трава се у свести људи територијално четири пута мењала. После ослобођења од Турака је основана општина Црна Трава, која је према Берлинском конгресу 1878. године, односно привременом закону о уређењу ослобођених предела од 3. јануара 1878. године, добила границе као општина у оквиру са осталим општинама у власотиначком срезу. После се излазило из њега и улазило у дервенски срез, потом и у врањски и лесковачки срез. Говорећи о границама црнотравске општине, Црна Трава се као општина налазила са десне стране горњег тока реке Власине, а граничила се са атарима општина; бродске и рупјанске, са југа међом нахије врањске, а са истока трнске-знепољске нахије.

Такође су наведени и подаци са пописа: засеоци (махале- Чука (96 кућа), Чауш (40), Златанска (55), Видић (20), Обрад(35), Црвенкова(32), Лазарић(26), Козарница(26) и Попова (300-укупно 354. кућа). Граница Црне Траве је била одређена 1878. године.

У овом крају цркве су зидане овим редом: црнотравска 1835. године, конопничка обновљена (на старим зидинама) 1840. године, власинска 1838. године, крушевачка 1838. године, власотиначка 1858. године, руљанска 1871. године, каланска 1888. године (Црквени календар са шематизмом нишке епархије за 1900. годину, стр. 103, 178 и 189, Српске православне цркве Краљевине Србије, Београд, 1895. године, страна 171)

Црна Трава као општина, заједно са осталим општина из окружења: бродска, рупска, добропољска, каланска, од 1878. године повремено у почетку, а касније и стално припадала је административно власотиначком срезу све до 1941. године. Данас је Црна Трава администартивни центар околних села. Због миграције становништва за бољим животом, негде од 1972. године и потпуном економском миграцијом до 2012. године, читав црнотравски крај је сведен на неколико хиљада становника, а већи део махала и засеока су потпуно исељени и у њима још живе нека старачка домаћинства.

Најстари становници у црнотравском крају били су Џидови, а после њих Латини. У летопису црнотравском се истиче да у V веку пре Христа су овде била настањена Илирска племена, а у II веку после Христа завладали су Римљани. У време Римљана у овом крају се рудовало, па и данас постоје остаци копања и прераде руде гвожђа у самоковима, а и постоје многе ископине у облику ровина.

По деоби Римског царства (395) на Источно и Западно, ови крајеви падају под Источно Римско царство (Византија), које ће у овим крајевима владати све до пред XII века. У летопису цркве стоји да је у IX и X веку Црна Трава била пуст крај, без људи, покривен шумама и са много дивљих звери. Од становника је био само један калуђер са неколико манастирских чобана, који су чували манастирску стоку (манастир се налазио испод Црног Врха, преко пута чуке, на једном брежуљку, а и данас то место носи назив Манастириште, а две ливаде носе црквена имена: Свети Никола и Попадика). Припадао је цариградској патријаршији.

Тврди се да је Црна Трава у доба Турака била слободно село и да су имали од цара „берат ферман“- да се Турчин не сме у рејону Црна Трава никако задржавати, сем што има право, кад га пут нанесе – запалити дуван и потковати коња па је дужан одмах отпутовати, према напису Животе Љ Предића. Како је постао центар са околином црнотравским махалама-према тврђењу Јована Цветковића Социјала – постанак махала не треба доводити у везу са варошицом Црна Трава. На овакав став доводи га стање у доба Турака када је Козарница била Самоков а Црна Трава Вигњиште – односно на оба места се прерађивала руда гвожђа.

 

БУНЕ И УСТАНЦИ

Посто је био тежак живот раје у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке. Турци институцију дербеџинска насеља напуштају крајем XVIII. века, а улогу њихову су преузели плаћеници. И данас у Македонији, Поречу, има једна песма о њима:

„Мајко ле, мајко рекава јеци
рекава јеци, мајко, земљава се тресе,
каква је сила сто по дервен иде?
-Ћерко, мори ћерко, то је турска сила.
Турска сила, ћерко, наса пропастија:
Селовио, ће поплата, нас ће и’ исколат…“

Црнотравци су били слободољубиви народ, борили су се за своју слободу. Тако су узели и учешће у борби против Турака 1454. године, у одбрани средњовековне српске државе, под командом властелина Николе Скобаљића, када су Турци потукли српску војску. После пада Смедерева од 1459. до 1878. године) Црна Трава је у оквиру ропства под Турцима у оквиру Србије, живела све до коначног ослобођења од Турака 1878. године.

Планинско шумовити крај обрастао буковом шумом – био је потпуно непроходан; па се у њему могло скривати и дизати буне и устанци противу Турака. У тој борби противу поробљивача , нарочито су били познати многи црнотравски хајдуци, по којима и данас многа места и извори носе имена и остале су многе легенде о њима.

Ужа Црна Трава је колевка не само грађевинара, него и револуционара. Овај центар је вековима ширио културу не само у планинском него и у другим крајевима. У црквеном летопису Црне Траве , помињу се имена црнотравских хероја који су на Чегру ( поред јунака Синђелића )пали борећи за слободу противу петовековног ропства Турака.

Међу палим хајдуцима – устаника првог српског устанка на Чегру је и црнотравац Јован Белкић. По истом летопису 1454. године о одбрани деспотовине од најезде Турака у овим крајевима – под командом Војводе Николе Скобаљића – учествовали су и Црнотравци.

За време Првог српског устанка поново је јужна Србија узела учешће у борбама, укњучујући и црнотравско-знепољски крај. Вођа устаничких чета у црнотравском крају био је Никола Белкић, изузетно храбар јунак, који је све до 1809. године био страх и трепет за Турке и чију су главу, после погибије, заједно са главом брата Јована –Турци узидали у Ћеле Кулу у Нишу. Поред Белкића, истакнуто место у првом српском устанку из ових крајева југа Србије, заузима и Илија Петровић-Стреља.

Стреља је радио у самокову у Ново Село, кога је лично Карађорђе поставио за лесковачког Војводу и називао га побратимом. После јуначке одбране Делиграда, Стреља је у операцијама на јужном фронту 1807. године, као командант десног крила, заузео Власотинце, затворио Грделичку клисуру и ослободио пределе Знепоља, Црне Траве и Власине. У Другом српском устанку Војвода Стреља диже смедеревску нахију на устанак. У Пироту је 1836 године избила Нешина буна, која је захватила ширу околину Пирота, Заплања, Лесковца и Власотинца. У нишком устанку 1841. године Црнотравци узимају учешће и после тога су страдала многа црнотравска села. Црнотравци узимају учешће у почетку устанка против турака 1876. године и најзад у коначној борби за национално ослобођење од Турака у српско-турском рату 1877-1878 године. Године 1878. у четама Коле Рашића и пуковника Јована Поповића, помињу се имена црнотраваца: Милентије Стојановић (Поповић), свештеник Стеван Поповић, Тоза Ђокић, Станко Ивић, Радоил Ракић и други.

Црнотравци су узимали учешће у свим ратовима за национално и социјално ослобођење од: Турака, Немаца и Бугара: у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату. Храброшћу се борили и дали своје животе за слободу противу окупатора и фашизма.

У Првом светском рату положио је живот 172 Црнотраваца, а са солунског фронта вратило се 140 јунака са највећим ратним признањима. Најпознатија борба Црнотраваца била је 1913. године на Тумби, Чемернику и Власини.

Црнотравци су највише зла пропатили од Бугара у Првом и Другом светском рату. У Другом светском рату црнотравски крај је предњачио у брби против фашизма – у партизанском покрету је учествовало и младо и старо. Много је њих који су дали своје животе за слободу, путем народних хероја: Мирка Сотировића, Александра Синадиновица, Томе Ивановића, Синадина Миленовића и других знаних и незнаних. У борби против Бугара водиле су се тешке борбе и у Првом и Другом светском рату. Злодела бугарских фашиста се памте и данас по паљевинама и убијању, а позната је и гарска трагедија(1943.g)-kao и интернација становништва овога краја у заробњеништво у Бугарској. На овом подручју је погинуо и један од значајних револуционара партизанског покрета Другог светског рата и шпански борац Ратко Павловић-Ћићко. Црнотравци су узели учешће и у овим последњим грађанским ратовима распада бивше Југославије. Црнотравци су се одужили палим борцима у свим ратовима за слободу и отаџбину-подигнувши знамења и обележја-споменике на Тумби, Чемернику, Добропољским ливадама, центру Црне Траве, као и многе спомен чесме.

 

OБРАЗОВАЊЕ И ДУХОВНИ ЖИВОТ

У овом крају цркве су зидане овим редом: црнотравска 1835. године, конопничка обновљена (на старим зидинама) 1840. године, власинска 1838.године, крушевачка 1838 године, власотиначка 1858 године, руљанска 1871 године, каланска 1888.године (Црквени календар са шематизмом нишке епархије за 1900 годину, стр. 103, 178 и 189, Српксе православне цркве краљевине Србије, Београд 1895 годину страна 171). Данас на почетку 21. века неке цркве су обновљене, а неке су дограђене, али нажалост због велике миграције становништва, често и да некада нема ко да се „причести“ за који благдан православних српских обичаја током године. Некада су поред учитеља- свештеника, у црквена дворишта су била пуна шаренилом младежи у народним ношњама и разигране младости у ора (кола) која су често свирали:трубачи, гајдаши или хармоникаши и други мајстори на виолини-тамбурици или фрулама(па чак и у зурле). Довбро се зна да су приви учитељи просветитељи овога краја били свештеници-учитељи, што о томе постоје записи у формирању школа „манастирског типа“.

Црква је имала своју духовну и историјско-културну мисију очувања српскога идентитета, а није ни чудо што су у овим крајевима у броби за националну слободу противу турских освајача, често свешетеници били устанички вође-од Црне Траве, Власотинца, Гаџи Хана све до Ниша. Зато су веома драгоцени и ЦРКВЕНИ ЛЕТОПИСИ-попут оног у цркви у Црној Трави, где стоје драгоцени записи о једном времену историјских догађаја и жртве овога краја за националну слободу у Србији.

Стоји податак да је Црна Трава средином 19. века имала писмене људе, свештенике, за цео планински крај од Власотинца до Трна и Власине и да је поп Анђелко Николић почео ширити писменост још у време првог српског устанка, 1811. године. До 1830. године школе су биле свештеничког типа-манастирског типа. Према првим писаним подацима у Србији је 1832 године било само 36 малих (основних) школа. Нешто касније, 1836 године у Црној Трави је основана школа у којој се учило више наставних предмета. Најзад 1863. године оснива се у Црној Трави школа са 15 ученика који су слушали модерну српску наставу. Предавачи су били свршени ученици Богословије и мали број учитеља. Недуго отварају се школе у Рупљу(1876.г), Добром Пољу (1878.г) а по ослобођењу и осталим црнотравским селима … Савремена школа у Црној Трави је основана 1878 године, а први учитељ био је Радул Поповић. У село Брод школа је основана 1909.године, док у село Кална основана је 1908.године, а школа у Млачишту основана је 1920.године.

До почетка Првог светског рата у школи у Црној Трави је службовало око 20 учитеља. За време Првог светског рата школа није радила. После рата настављен је рад у школи са учитељем Драгољубом Стојковићем и Добросавом Радосављевићем. После њега мењали се учитељи-а најдуже се задржао Радован Балетић и Ђорђе Цадиковић.

Између два светска рата, Црна Трава поред осталих школа, готово да ниједног тренутка није била и без неке од занатских школа, без каквог курса или течаја. Тако је 1919 године отворен зидарско-каменорезачки курс, који је радио од 1920.године до 1926.године. После тога 1927. године је отворена Грађанска школа, која је радила од 1927.године до 1929.године , када престае са радом. Већ следеће 1930 године отворена је Државна грађанскао-занатска школа (мушка занатска школа) која је у пролеће радила као течај. Ова школа је веома успешно радила све до почетка Другог светског рата, када је због бугарске опкупацијуе 1941.године престала са радом. Три године по отварању ове школе 1933.године је отворен женски домаћински курс, који је радио једну годину. Током 1939 године управа вардарске бановине отворила је плетарско-корпарски курс за плетење корпи, који је радио до краја 1940.године.Од свих отворених школа и курсева, послое Другом светског рата (1945.године)- наставља рад грађевинско-занатска школа, која срединоим 20. века прераста у средњу грађевинску школу, која ради и сада у почетку 21.века.

Школа је саграђена са интернатом за ученике- у њој су се обучавали мајстори и грађевински техничари, а најбољи су настављали студиије на грађевинском факултету. Црнотравски крај је дао велики број грађевинских неимара широм земље, а и многе познате српске интелектуалце са докторатима у свимн сферама друштва.

У време окупације Бугари су 10 априла 1944 спалили школу, која се налазила на зараван изнад варошице. После рата школа је радила у приватним зградама-а први послератни учитељ био је Божидар Младеновић. Школске 1946-47 основана је прво гимназија, која 1954-55 године реорганизацијом прерасла у осмогодишњу школу. Први управитељ школе био је Милорад Стефановић. После тога отваране су четвороразредне основне школе и у околним селима општине Црна Трава-потом и осмогодишње школе у селима: Броду, Рупљу, Састав Реци и Грацкој. На крају 20 и почетком 21. века миграција становништва је довела је до потпуног исељавања људи са овог подручја и затварање четворогодишњих и осмогодичњих школа. Још по неколико десетина ученика поседују школе у Црној Трави, Градској,Састав Реци, Кривом Делу и Кални.

 

Печалбарство

Реч печалба значи мука, туга, зарада, аргатовање, одлазак у туђину, у бели свет. Тежак је печалбарски живот, никад се не стаје, никада нема одмора. Према печалбару се односило са презиром и ниподаставањем. Растанак печалбара од породице, често је био тужан одлазак у туђину – опеван и македонском песмом:

„Тешка беше нашата разделба
Кога тргнав за непознат крај,
Твојите солзи патот го топе,
Патот за на пуста печалба“.

О црнотравско-власинско-власотиначким печалбарима у својој збирци песма ПЕЧАЛОВИНА ( 2011.г. Власотинце, посвећену Радету Костадиновићу, хроничару Црне Траве)-Мирослав Б. Младеновић Мирац на дијалекту је посветио ову песму:

БРАЛЕ СУ КИТКЕ

Тешки су растанци печалбара,
Кад се при растанку почасте,
Изљубе руке печалбара,
Предају им се краваји са јајима,
А онда одлази у даљини.
Ракија и вино не пије се до дна,
Остане да се почасте-
Они који се сретну успут.
По обичају, понуда се не одбија,
Сматрало се баксузлуком.
Жене се враћају кућама,
Са сузама у очима.
Успут беру китке, крше гранчице,
Расцветалих шљива и буковине,
Доносе их дома и ките капије.

……………………“

 

У овом крају печалбарство се може поделити у четири периода:

Прво до ослобођења од Турака (1787.), други од ослобођења од Турака до пред крај XIX века, а трећи до почетка Другог светског рата (1941.) и четврти од завршетака Другог светског рата до данас 2012. године.

У време под Турцима ишло се из нужде у печалбу-дунђерски мајстори су градили турске џамије и куће у околини до Ниша и Врања. После ослобођења од Турака ишло се у печалбу у Бугарску, потом и према Београду (1885.), а први дунђери црнотравски су се појавили 1820. године. Овај занат у црнотравско-власински крај су донели македонски печалбари, који су се и заселили у овом крају. Поред дунђера у печалбу су ишли и кречари, пинтери, кацари, длакари, терзије, столари и други. Нарочито су црнотравски мајстори -зидари били познати до пред почетак и крај Другог светског рата. Тада су градили најсложеније зграде-објекте у Београду, Скопљу и другим градовима широм тада бивше Југославије.

У почетку печалбарења мајстори грађевински су ишли у дружине, које су се звале тајфе, а после груповођу је предузео предузимач, који је погађао посао, одређивао дневнице и вршио надзор рада.

Први печалбар-предузимач у црнотравском крају је био Горча Поповић, брат проте Михајла Поповића, који је тада живео у Београду. Кренуо је прво ка Београду. Међу каснијим неимарима широм земље и ван наше земље били су многи познати попут Јована Цветковића-Социјала, иноватора Душана Радојичића, Михајла Ђорђевића, Станка Јовановића.

Данас почетком 21. века нема црнотравских печалбара-неимара, само још у по којој кући, неки старац-печалбар, сетно уз музику пева печалбарске песме и сећа се свога печалбарскога живота.

Печалбарство-као привредна грана, сада се „спустила“ наниже према брдском делу Власотинца, па све према моравским селима. Једино се још могу чути приче о црнотравским градитељима када се негде прикаже неки знаменити објекат на телевизији, а о печалбарима црнотравцима-власинцима-власотиначанима ће остати записи у песмама написаних збирки и на локалном дијалекту, као траг једног неимарско печалбарскога живота на југу Србије. Тако један од сневача прошлости о печлбарима –неимарима у црнотравском крају кроз песму исказа на сопствен начин:

Куд одоше неимари

Где су моји дани, боси дани
где су моје, младе руке
Солире ми, ново гнездо,
А срце ми, воли Чуке.
Црнотравске, куће празне,
Мене,обливају жмарци,
Све су птице, одлетеле,
Отишле су, само старци.
Угашена, посве тиха,
Огњишта нам, некад царска,
Још покоја, иду леђа,
савијена, неимарска.
Црна Траво, ој Србијо,
Срце моје, што крвари,
о кажи ми, зашто ћутиш,
Куд одоше неимари.“

 

Печалбарска жена

Пошто отпрати мужа у печалбу, жена се враћа кући, скида са себе нову вуту, облачи стару и приступа раду. Остаје сама са нејаком децом и изнемоглим старцима, па тако сви кућни и послови у пољу и са стоком падају на њена леђа. Она прзе волове, оре њиве, чува стоку, треби ливаде, децу храни, жање жито, врше, двори свекра и свекрву. Одлазила је жена печалбарска и у кириџалак, са коњима набављала жито. До Предејана, Власотинце и Сурдулице се ишло са пуним товаром са коњима. Живот њихов је био тежак, пун туге и самоће у планини, суров, али пун љубави према породици и увек са погледом у даљину негде тамо далеко, где су њихове љубави живота у печалбу. Увек када се спавало, стављао се јастук, цвет босиљка који мирише, када се спава да се снева неки бољи зивот. Сваки шкрип врата увек је била нада да ће деца и мајка угледати оца, како весео улази и долази из печалбе. Ту слику носе у себи и данас и одрасли и деца из печалбарских породица Црне Траве и Власотинца.

Прво но што ће печалбари стићи, жене почињу да се лепше облаче, улепшавају се, боље умивају, ките се. Тренутак када се печалбари враћају из печалбе, Рада Стефановић је опевала песмом:

„Кад се мој отац
Из печалбе враћа
Склањају се планине
Да му направе пут
Ми га видимо
Још из даљине
А мајка добија крила
И некако се пролепша
и подмлади
припремљена за љубав.“

 

ЖЕНА РАТНИК

Црнотравка историјски гледано није припремана за рат, али кроз глад, беду и немаштину, кроз патње у вечитој борби за опстанак, челичала себе, постојала отпорна и духовно јака.

Таква жена печалбара-била је све:домаћин, борац, бранниоц земље револуционар. Црнотравка је знала да брани свој дом, своју породицу у време под турцима, онда када је бхило ропство и уроппству била достојанствена.

Супростављала се тиранима и освајачима у времену првог и другог светског рата. Узимала пушку и борила се за своју и слободу свога народа. Учествовала у борби против бугара и немаца у оба светска рата. Јуришала на бункере.

Многе су и песме испеване о њима. Тако је Црна Трава имала оличење ратника у лику Милене Стојадиновић, када је 1944. године уместо одговора бугарском окупатору о кретању савезничке мисије и партизанском складишту оружја-ова храбра Црнотравка отргла из пушке бајонет бугарском војнику и забола га у груди.

Живу су је спалили на огњишту њене куће. Стихови на њеном споменику, прости и народни као мука печалбарска, зрачиће кроз векове и грејаће срца генерација које долазе:

„Жено моја, ти јуначки паде
Живот твој за слободу даде“.

За Црнотравке се може рећи да је у много чему изузетна жена. У нарослободилаћкој борби против фашизма и револуцији, лик ЦРНОТРАВКЕ жене ратника, печалбаррке, борца, домаћина и мекога срца-песничким језиком опевала је Рада Стефановић овим стиховима:

„Црнотравка је
Мушки
ливаде косила
Па је сено
У пластове денула.
Црнотравка је
Бреме патње носила
и у невену венула.

Црнотравка,
Та жена мала
Да љуби
Она је знала,
Она је ратовала,
Знала је да пуца
И пушком и оком
И соколе планинске
Да рађа.
За време рата
Била је велика
Бела птица.
Рањенике је
На крилима преносила,
Од сунца је ватру
просила.
И док је мећава
Вејала
Срце је вадила
Па их је грејала.

И данас
На Чемернику јој
Велике очи осташе,
Да прате синове
У свет
А они најбољи
Грађевинари
Посташе,
И на поклон јој
Ову песму послаше
Као највећи
Румени букет.“

 

Настанак махала Црне Траве

Махале:- се састоје од неколико кућа. У скоро свим селима, нарочито у горњој половини, те куће су од чврстог материјала. У народу се верује да је Црна Трава два пута била насељавана. На једном месту :„на куп“ према првом тврђењу. У прво време било је свега 17 кућа са махалама: Чукурска на истоку, Тодоровска на североистоку, Обрадовска на југу, Бабићевска на западу итд. Скупно су живели да би се лакше бранили од напада Турака и других нападача. На ово их је упућивала тајанственост ових шумовитих предела-те се нису одлучивали на раштрканост кућа. Под ужом Црном Травом подразумевамо: Златанце, Јовановце, Чуку, Обрадовце, Тодоровце и Црну Траву. Зна се да су ту становници чували стоку, коју су напасали по планинама. На висовима су подизали штале и трле те се један део породица-млађи или најстарији део породице, одлазили на чување стоке у шталама и трлама –на сталан живот и боравак.

У доба слабљења турске моћи, нестали су услови који су проузроковали ушорене типове насеља. Тако је становништво из централног дела се преселило тамо где су им биле трле и штале на планинским висовима Плане и Чемерника. При померању водили су рачуна о заклањању од јаких ветрова и обезбеђењу пијаће воде како за људе тако и за стоку. Тако су се раселили. Ту где је село Црна Трава остао је само турски чардак и конак-две зграде, једна испод ушћа Чемернице у Власину и друга изнад, нерачунајући цркву где је село Црна Трава –остао је само турски чардак и конак-две зграде, једна испод ушћа Чемернице у Власину и друга изнад, нерачунајући цркву на обали реке Власине.

Пре ослобођења од Турака на овом месту на реци Власини биле су подигнуте и воденице. На том месту Цена Самчекинац отворио је продавницу. Ценина радња покривена сламом налазила се на месту где је данас парк, а кућа за становање где је стамбена зграда-дувана, воћа и поврћа и од трговине је углавном живео. Он није имао деце па је посинио Расина: Брацу, Милића, Тозу и Стевана. За овим су у центар Црне Траве сишли Ивићевци-од којих су данас Ивићи (4 куће)-је око 1834. године дошао из Чуке Пећиновске –као занатлија деда Милутин самарџија –који се први преселио и се населио изнад ушћа Чемернице у Власину. Потом су дошли Спасићи (3 куће)-потомци храброг устаничког вође хајдука Николе Белкића, вође из Првог српског устанка у борби за ослобођење од турака.

 

Становништво

За време робовања под Турцима од преко 400 година, црнотравску планинску област су постепено насељавале избеглице са свих страна: Косова и Метохије , Рашке, знепољске области, лужнице, Бугарске, Власинске области, заплањске области, динарске области, Херцеговине, Копаоника и Македоније. Насељавање у непроходне планинске крајеве, обрасло густом буковом шумом, било је спас за многе „бежаније“ становништва из свих крајева од турског зулума. Највеће насељавање становништва у црнотравском крају је било пред крај XVII. века, када је српски народ под Арсенијем Црнојевићем бежао у Јужну Угарску (1690.) и Арсенијем IV Сакабентом (1739.), па се тада један део народа уместо у Угарску, склонио у Црну Tраву. После првог насељавања Црна Трава је имала 400.кућа и око 2000 становника. Тада су куће биле грађене од земље и дрвета, покривене сламом, ређе шиндром, нису биле кречене, нису имале стакла на прозорима (пенжерима), већ хартију.

Пре IX века овде су живели староседеоци, који су изумрли, а једино према причању старијих постоје гробови Џидова, великих људи и то на Поповој Чуки, а други гроб на Станићеву изнад Горње Козарице.

Постојала је унутрашња миграција и спољашња миграција становништва. Унутрашња миграциона струја се може поделити на крајишку, знепољско-крајишку и власинску.

Из крајишке миграције у Црну Траву су се доселиле три породице: из Божице једна породица у Добро Поље и две породице у Рупље.

Из Ћустендислког краја доселиле су се четири породице и настаниле се у Броду и Црној Трави, а једна у Гару и две у Битврђу. Један број досељеника из Знепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Градске реке и Тегошнице, према Дарковцу, Преслапу,Кални, Грделичкој клисури. Била је миграција из планинског ка равничарском делу. Од власинске миграције насељена су места попут Крушевице, село Батуловце између Лесковца и Власотинца, потом пусторечки крај-Пуста река негде под крај XVII. века и после ослобођења од турака 1878. године. Спољна миграција потиче делом из ближњих а делом из даљих области. Досељавање се вршило из Македоније. Та миграциона струја је доспела до Власинског блата (данас Власинског језера), даље на север није ишла. Један крак ове струје ишао је до Грделичку клисуру и ту стао. Из Кратова, Тиквеша, Струмице – населила су места у Црној Трави, Градској и Власини. Са Косова су се доселиле неке породице у:- Добро Поље, Црну Траву, Руље и Гаре. У време рудовања под Турцима, многе рударске породице са Копаоника су се насељавале у црнотравском крају, пре неких 300 година, под крај XVII века, као из Кратовских рудника из Источне Македоније. Сматра се да су први досељеници Црне Траве били са Копаоника и из Македоније.

Скоро читав век касније после првог насељавања, уследило је друго наељавање изазвано појавом бандитских чета званих Крџалија (1792-1806). Ове банде су све живо пљачкале, па се народ селио ван друмова у област Власине. Тако су у време Крџалија настала села: Јармилова, Сајина, Читаћи и друга.

Досељавања је било и ради крвне освете и због бежања од судске одговорности, јер у време турског доба, ко убије Турчина и пребегне у другу област, избегао је одговорност за убиство, па тада престаје судско гоњење и крвна освета.

Првенствено је било досељавање због рудовања-досељавали су се рудари и ковачи. Мањи број се касније бавио и сточарством у планини.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербеџинско насеље. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербенџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

С Т И Ж У   Ц Р Н О Т Р А В Ц И

 

Највише досељених Црнотраваца је у околини Крагујевца који је тада био економско политичко средиште Србије

И данас људи из околине Црне Траве важе за врсне градитеље, вредне и штедљиве особе, мирне нарави.

Прилике у Шумадији, а поготову када је она ослобађањем у два српска устанка постала велико градилиште, утицале су да се уместо доласка на печалбу становништво из околине Црне Траве опредељује за стално настањивање у овом привлачном делу Србије.

Део становништва Црне Траве и околине, услед буна које су у овом пределу избиле захваљујући подстицају због успеха устаника у Шумадији и продору устаника ка тим крајевима, био је принуђен да се исели, јер није смео да чека одмазду Турака зато што је пристао уз Устанак.

Како језгровито закључује Боривоје М. Дробњаковић, у Јасеници су узрок досељавању „тешке прилике под Турцима, тешко економско стање, а слобода и угоднији живот у Шумадији“.

Највише досељеника Црнотраваца је у околини Крагујевца, што је и природно, јер је Крагујевац био економски и политичкко средиште Србије у првој половини  XIX века.

Компактније скупине досељеника су се настаниле само у три насеља-Црном Калу, Баточини и Градцу, док су по осталим насељима породице Црнотраваца углавном појединачно распршене.

Између Кочине крајине и првог српског устанка из Црне Траве у Црном Калу су дошли Главешинићи који ће се временом разгранати у велику скупину родова, који је почетком  XX  века бројао 35 кућа:

Марковићи 13 ( у оквиру којих су Милојевићи 5, Илићи 3, Марковићи 3, Милановићи 2), Станојевићи 7 (од којих  Петровићи 5, Милосављевићи2), Лазаревићи 6 ( од којих Цветковићи 4,  Лазаревићи 2),  Николићи 4 (Николићи 3, Петровићи1), Панићи 3 и Стрељићи 2.

Као црнотравску породицу  Јован Ердељановић је у Црном Калу записао и Младеновић (2 куће), које су овде  насељене  после задржавања у Баточини.

У исто време се у село Баточину  досељава род такозваних  Паспаљара (Тасићи 6, Петровићи 1,  Савићи 1,  Николићи 1 и Јевтићи 1 кућа), а у варошицу  Баточину Цветановићи (од 4 куће, од којих 1 кућа Јовановића).

У току Првог српског  устанка уз своје земљаке у Црном Калу  ће се населити и породице  из Рупља код Црне Траве:

Миленковићи 3 куће (од којих Миловановићи 1, Миљковићи 1, Савићи 1), затим њихови сродници Милановићи (4 куће) и Ћелешевићи (друго презиме Ђорђевићи 5 кућа), а уз своје земљаке у селу Баточини Крстићи (4 куће, од којих једана Станковића) и Ничковића (2 куће).

Касније, после Другог српског устанка, пристићи ће 1823.године из старог завичаја и Ђорићи (1).

У току Првог српског иустанка се у Градац досељавају из Црне Траве Илићи или  Васиљевићи (2 куће), који имају и друго презиме: Младеновићи, са огранцима Постоловића (1) или Апостоловића (2), који имају и друго презиме: Димитријевић, а у Мајнић долазе Дошљаковићи (2к).

У село Никшић се тад насељавају Јовићи (12), у оквиру којих су Станковићи и Петровићи, који долазе из села Брод (Црна Трава), а из Власотинца у Лапово долазе Јовановићи (9 куће, слава Св. Илија).

По примедби коју је ставио Тоша Радивојевић, од ових Јовановића је Лазар Јовановић, министар правде у Краљевини Србије.

Каснији досељеници Јовановићи (Павловићи) у Доњој Сабанти (1857) и Јовановићи у Илићеву (1871), који нису род, и Илићи у Марковцу (1861).

У сеобама и премештању становништва се често остваривала узајамно-повратна веза између два предела кад се становништво једног предела одсели у други предео, па отуда, у истом или следећем нараштају, уследи повратак у стари завичај.

Овакве сеобе, које Јован Цвијић назвао инверсном миграционом струјом, биле су најуочљивије за становништво што је прелазило на леву обалу Саве и Дунава, па се отуда враћало на стара огњишта или њихову близину у старом крају.

Међутим, двострука, узајамно-повратна, веза постоји између више наших предела. Много је Тимочана који су  долазили у Шумадију у Шумадију, па су се из ње у већем или мањем броју враћали, а у нешто мањем обиму.

Такво кружење је приметно и између Надибра и Шумадије, као и Шумадије и предела између Дебра и Струге у Македонији.

И данас је у свести да се околина Струге, посебно подручје Дримкола, назива „Мала Шумадија“, због становништва, претежно из Поморавља, које је у XVIII  веку тамо присилно одсељено, али су данас то подручје Шиптари преплавили и у њему се не чује српска реч.

Двострука селидбена веза постоји и између Шумадинаца и Црнотраваца. Као што су се у знатнијем броју Црнотравци населили у неким шумадинским насељима (Црни Кал, Баточина, Градац), тако су се и Шумадинци населили у самој Црној Трави.

Боривоје М. Дробњаковић је открио да су „за време Турака“ из  села Страгара под Рудником, пошто су из освете убили турског пашу, побегла три брата и населили се у Црној Трави.

Почетком XX века од та три брата је било више од 120 кућа које се налазе у малама Радовинској чуки, Вељковцима и Јовановцима у Црној Трави, названим вероватно по именима браће родоначелника: Радован, Вељко, Јован),

Од Црне Траве и уопште предела  Власине, досељеници су су после Лепенице, најрадије остајали у Белици и Јасеници, али претежно појединачно.

Црнотравци у Белици су Пауновићи (Јанковићи) у Горњем Штипљу, а из Власотинца су Димитријевићи, Антићи (Недељковићи) и Илићи (Јевремовићи) у Сињем Виру, као и Стаменковићи (Чавејићи) у Бочићу.

Досељеника из Власине у Јасеници има у два насеља-Илићи у Баничини и Ђорђевићи у Врбици, а такође у два насеља и из Власотинца-Цветковићи у Башину и Аранђеловићи у Придворици.

У три насеља Шумадиске Колубаре су давно дошли из предела Власине: Трајковићи у Соколови (12 кућа), Јовановићи (Јеремићи, Бугарчићи, Недељковићи), у Барзиловици (14 кућа).

Док се Игњатовићима у Барошевцу зна време досељавања (1945) и место одакле долазе (Мауровце на Власини).

У Смедеревском Подунављу су досељеници из Власотинца.  Палојци (Пауновићи, Николићи, Стаменковићи), Милошевићи и Младеновићи у Коларима и Стојановићи у Водњу, док су Милисављевићи у Малом Орашју дошли из Конопнице код Власотинца.

У варошици Баточини је породица Крстића (сл.Св. Трифун), која нје прешла из села Баточина, од тамошњих Крстића, а у Марковац су са Власине насељени Стаменковићи (из села Средор општина Власотинце)-овај податак за село Средор  није тачан, јер у село Средор није никада постојао род Стаменковић-има их у с. Шишава и Ломница(Горња и Доња), Црнатово, Крушевица, Црна Бара(околна села Средора) у општини Власотинце…- (подвукао М.М 2014.г.).

Материјална култура, а поготову народно градитељство, несумљиво да је обогаћена доласком становника са Власине и из Црне Траве у Шумадију.

*

Извор: КО СУ ШУМДИНЦИ (Фељтон)-Пише: Миле Недељковић, лист ГЛАС, среда мај 2001.г., Београд

Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

18.март 2014.г. Власотинце, Србија

ИЗВОРИ:

Литература о Црној Трави

[1] Легенде о постанку имена Црна Трава прикупио је Радомир Костадиновић, средио и објавио у својој књизи „Црна Трава и црнотравци“ и чланаку „Легенде мога краја“ објављеном у Лесковачком Зборнику.(друга половина 20 века)

[2] О насељавању Власинске области-црнотравскога краја, постоји и рад Ристе Николића „Крајиште и Власина“. (почетком 20. века)

[3] О настанку Црне Траве , пореклу становништва и печалбарењу је нашироко писао познати црнотравац Раде Костадиновић, наставник српског језика-историограф, етнолог, етнограф и посве писац неколико историјско-етнолошко-етнографских књига, које се и дан данас налазе у библиотеци Црне Траве,а и у свим већим историјским музејима у Србији.( Радомир Костадиновић:-„ЦРНА ТРАВА и ЦРНОТРАВЦИ, 1968.г, Лесковац)

[4] Црнотравци су задужени још једним заљубљеником свога роднога краја, црнотравца Симона Симоновића-Монке, партизанског пуковника у пензији, који се одужио својим капиталним делом „Печалбарство и неимарство црнотравског краја“-1983.г. Црна Трава).

[5] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ “Црна Трава и околна насеља“ , 1976-2012.г., Власотинце

[6] Мирослав Б. Младеновић Мирац: – Збирка песама на дијалекту”ПЕЧАЛОВИНА”(Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011. Власотинце)

 

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, 16. 12. 2012. године, Власотинце, јабланички округ југ Србије

 

 

 


Коментари (8)

  • Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

    Info@poreklo.rs( ПОРТАЛУ ПОРЕКЛО) :
    Порекло презимена Црна Трава
    http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/

    ДОПУНИТИ испод текста” ЖЕНА РАТНИК” овим
    ПРИЛОГОМ:

    * * *
    РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА

    Када је негде на почетку 20.века, аустријски археолог Феликс Каниц обилазио ове крајеве, наилазио је на трагове рудовања још из доба Римљана. Међутим овде су рудовали и „Латини“, народ о коме само нешто знамо, а и оно што знамо заснива се на легендама и предањима. Предање каже да су се по настанку „Латина“ наши преци почели овамо насељавати.

    Међутим, после пада наших земаља под Турке, долази до застоја; рударство је почело јењавати, ослабила је рударска делатност, која је трајала све до половине 18. века Оно је поново оживело половином 18. века.

    Обновили су га Срби, „досељеници из унутрашњости Србије, особито они са Копаоника, од којих су Турци касније отели рудишта“(Из Летописа Црне Траве). Према Симоновћ Симону писца књиге о ПЕЧАЛБАРСТВУ И НЕИМАРСТВУ ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА-међу старим људима седамдесетих година 20. века цротравског краја живе предања да су Турци од наших људи отимали самокове један по један, као и друга постројења, све док их нису потпуно преотели.

    Тако, на пример, самоков код Доње Козарнице држала је удовица Босиљка, која је наследила од свог мужа Цветка, па јој га преотели Турци.

    По казивању Милана Момчиловића из Горње Козарнице, старог преко деведесет година и Боре Миладиновића, за време Турака у Доњу Козарницу се доселе седморица браћа са Копаоника, из села Кознице. Пошто су тамо рудовали, по пресељењу овамо наставили су да рудују.

    Подигли су самоков на месту где се данас налази Јованова стругара, преко пута козарничког гробља, отворили рудишта и дуго рудовали. Али се појаве Турци и самоков од удовице Босиљке узму „под најам“, с тим да она плаћа оправку и одржавање.

    Али Турци као Турци после извесног времена направе такав рачун око одржавања и оправке да је више коштала оправка него сам самоков. Покушала жена да убеди Турке како је немогуће да трошкови одржавања толико коштају, да је сума превелика, нереална.

    Силовити Турци, тврди и неумољиви, остану при своме, па чак и запрете. Жени није друго преостало него да дигне руке од самокова. Док је држала самоков, њиме је руковао Босиљкин син Дина, који је после остао да ради код Турака.(Запис 1978.г-С.С).

    У Златанцима је живео неки Младен, чукундеда данашње породице Ранчић из Горњих Славковаца, који је држао неке самокове у овом крају, али су га Турци убили и самоков му узели.Место на коме су га убили зове се Младенов дол.(Запис 1978.г-СС).

    У Црној Трави и Власини има доста породица које су се доселиле са Копаоника, из области богате рудом и по рударству познате још почетком средњег века.

    Тако становништво које се овамо досељавало, наставило је овамо да рудује, јер је и овде било доста рудних налазишта. Села Битврђа, Доња и Горња Козарница, Прочоловци, Печиновци, Степанови, затим Мала Река, Жутине и Црвенковци-воде порекло са Копаоника, а Тодоровчани и Поповићевчани су такође дошли из рударске области Кратова, где се много рудовало.

    Досељавање са Копаоника извршено је крајем 17. века за време аустроугарских ратова( 1688-1690), када се српски народ повлачио испред турске војске, остављајући своју постојбину и одлазећи масовно у јужну Угарску, док се један део раселио по оближњим планинама.
    Постоји и предање да су рударење на гвожђу, и то прво код Црне Траве, обновили рудари који су дошли са Копаоника, одакле су морали да беже због сарадње са Аустријанцима за време аустриских ратова у 17.веку.

    Рад у рудницима био је формално слободан, али суштински принудан за рударска насеља, као што је био принудан и за дербенџијска села која су одржавала, чувала и бранила кланце за несметан пролаз.

    Рудовање под Турцима:
    „У брдима има доста руда свакојаких, но будући да је њихово копање и топљење у турском царству на особиту тегобу народа, зато не само што их нико не тражи, него се још крију и затрпавају“-писао је Вук Караџић у „Даници“ 1827.године.

    Турци су после заузимања наших земаља и после обнављања средњовековног рударства прихватили римски систем рада у рудницима из доба када су у њима радили само робови, осуђеници и становници који ђиве у околини рудника.

    Разлика је у томе што су сада радили само хришћани, раја, а не и људи исламске вероисповести.

    Тешак је био рад. Турци су спроводили свирепо овај систем, а нарочито од тренутака када су руднике почели издавати под закуп спахијама. Рад је био под принудом.

    Села која су настањивала рудне области била су принуђена на рад по рудницима, али су морала и земљу обрађивати. Та села звала су се „маденска“, а људи који раде по рудницима-маденџије (рудари). У црнотравском крају најдуже је рудовало село Рупје, па је названо „Маденско“ док су га касније по ослобођењу од турака 1878.године звали „Рударско село“.

    Принудни облик рада нагнао је становништво рударске области да бежи и да наставља живот на другом месту. Тако, на пример становништво рупских махала Рајчитине и Острозуба су побегли из Црне Траве у доба Хусеин-паше врањанског(1821.г), који их је гонио „да рудују“, а они нису хтели.

    Има изгледа да је црнотравце као један од разлога преласка на дунђерски занат и одлазак у печлабу -био проузрокован тешким радом по рудницима.

    Колико су Турци принудно натеривали људе на рад по рудницима, показује и чињеница да су одбеглим људима имања одузимали и додељивали их онима који су остајали да раде у рудницима или новодосељеним породицама.

    Руда се топила у Вигњама-система топљења гвоздене руде за време турака, а ковало гвожђе у самоковима. Систем рада Самокова је радио овако:-вода је покретала точак са перајима, који су подизали и спуштали чекић, који је ударао гвожђе на наковању. Скица Вигње(Топоница) и Самокова се налази на страници 34,35 у књизи Симона Симоновића о ПЕЧАЛБАРСТВУ.

    У турско време рудна налазишта експлоатисана су на сасвим примитиван начин. Да би се омогућило рудовање, била су потребна три услова: рудна налазишта, шуме и водени токови. Руда као сировина копана је са површине земље-површински коп.

    Шуме су служиле као гориво за топљење руде; од дрвета је прављен ћумур, а вода је служила за испирање руде, затим као снага за покретање тешких чекића, покретање мехова у вигњама ради довода веће количине ваздуха под притиском, који убрзава сагоревање угља и брже топљење гвожђа.

    Рад у рудницима био је скоро кулук-мало је плаћен. По Ф.Каницу кулучар је за 25 радних дана „добијао за пречишћавање руде од муља и превоз до топонице у Загужањима, Масурици, Мркој Пољани итд. Само 15 динара, под условом да допреми 500 ока(640-кг-једна ока је 1,28кг) пречишћене руде“.

    Турци су на принудни рад одводили не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу.

    У Селу Козилу(засељено 1813.године из Црне Траве-подвукао М.М)-чак и седамдесетих година 20. века се чују приче, како док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копању „вада“(канали којим је текла вода из реке Бистрице или потока Грацка до места физичког пречишћавања руде од муља –подвукао М.М) и на другим нешто лакшим пословима, децу одојчад, њих педесет у љуљашкама, повезане канапом, љуљала је нека баба.

    Тако је исто Р.Николић, забележио у Божици, да је нека баба љуљала 77 деце на Колуници.
    Сурдулица је у своје време била средиште рударске радње и прераде гвожђа у овом крају.
    Руда гвожђа је копана у масуричким и власинским рудницима, топљена у вигњама и самоковима, док је гвожђе прерађивано у Врању, од кога се израђивали поглавито клинце и потковице, а постоји записи других истраживача да су од руда у власинској области прављене од гвоздене руде ненадмашене секире и оружје.

    Остаци некадашњега рудовања:
    Данас на простору о коме је реч, постоје многи видљиви трагови некадашњег рудовања.
    То су „ровине“, „ваде“, тросквишта(шљака), места звана видње(вигње), тако названа по пећима где се топила руда, „пиови“, места где се испирала руда, самокови итд.

    „Ваде“ су зарасле, од њих су остали само трагови који се и данас примећују. Тросквишта и данас стоје мада их бусен покрива-само се понегде виде огољене површине.

    Трагове самокова распознајемо по остацима неких предмета који су некада били њихови саставни делови.
    У Доњој Козарници Симон Симоновић је 1978.године пронашао гвозден чекић којим је ковано сирово гвожђе, а у Градској прстенасто железо тешко преко стотину килограма са перајама.

    Оно је стављано на валму(пераје) и при окретању под ударом воденог млаза покретан је чекић. Причају мештани-тако бележи Симоновић, да је у Састав Река донедавно испод моста стајао велики чекић, тежак око 200 килограма, али је пре неку годину нестао.

    Када је Драшковци(према Ж.Ђорђевићу) обилазио овај крај, нашао је да су на овом простору од Врле реке до Доброг Поља некада налазила 94 вигњишта, 17 самокова и око 133.000 тона троске.

    Црна Трава, Брод, Добро Поље, Дарковци, Кална, Градска, Рупје-цео овај крај покривен је „ровинама“, црвенкасто обојеним површинама, на којима нема вегетације. Само је на некиким местима током времена ветар нанео хумус у незнатним количинама, створивши зелену површину. Такве су „ровине“ близу Вуса и Козила.

    Рудовање у рупском атару:
    Чудне су судбине људи: несагледиве, непредвидљиве. Тако је било са становницима Рупја. Дошли су из рударских области да не би рудовали, а током времена постали су одлични рудари.

    Становништво Рупја готово све до Другог светског рата(1941.г) углавном бавило рударством. Неке куће и данас у 20. веку имају на фасадама рударски симбол-укрштене чекиће(кућа Димитрије Хаџи Анђелковића).

    Рупјани су на пољу рударства исто што и Црнотравци у неимарству. Као добри рудари били су утемељивачи борског рудника у Бору-међу познатима рупски рудари:Димитрије и Александар Хаџи Анђелковић.

    Рудовање у Рупју појављује се касније од оног на Власини и горњем току реке Власине. Некада се са подручја Црне Траве и Власине бежало од рудовања на обронцима кањона рупске реке.

    На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19.век, тачније у у осмој деценији. Црвени Брег, насеље у саставу некада рупске општине било је предмет свестраних истраживачких радова. Први рудари у Рупју нису били мештани, већ Подринчани.

    Отуда су дошла четири рудара и овде започели да рудују, а рупјани су од њих научили занат. Касниије, када су изучили занат, отишли су широм Србије и тамо ће радити као „познати рупјански рудари“. Растуриће се они свуда:-по књажевачким, алексиначким, ртањским, подрињским, јелашничким и другим рудницима.

    Каниц каже да је 1885.године из Рупја било око 40 рудара.
    Из тога времена виђенији рудари Рупја:-

    Из насеља Рупја били су рудари: Димитрије Хаџи Анђелковић, Александар Хаџи Анђелковић, Димитрије Станковић Камењар и Трајко Јовановић.

    Из Банковаца:-Сокол Банковић, Коста Мишић, Прокоп Боцић, Михаил Стојичић, Спаса Анђелковић, Стојан Анђелковић, Виден Стојановић, Бујер, Светозар Боцић и Прокоп Стојановић.

    Из Павличја:- Сима Дикић, Стојан Дикић, Алекса Анђелковић, Добривоје Аранђеловић, Јован Дикић, Китан Крстић, Велин Крстић, Илија Виденовић, Мита Стојановић, Милан Стефановић, Нестор Аризановић, Милутин Ђорић, Синадин Станковић, Миладин Станковић, Лука Тасић, Ранђел Миловановић, Светозар Дојчиновић, Крста Миленовић, Јевросим Крстић.

    Из Рајчетине: Анђелко Јовановић, Радован Јовановић.

    Из Црвеног Брега: Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић, Коста Милошевић, Милан Милошевић, Симеун Николић, Сокол Стоиљковић, Марјан Ђорђевић.
    Рудник у селу Банковцима, по речима мештана(Запис 1978.г-М.М) отворен је 1875.године, а међу првим рударима били су: Михајило Стојичић и браћа Боцић, прокоп и Светозар. После банковског отворен је црвенобрешки рудник(у село Црвени Брег).

    На заседању Народне скупштине 2.марта 1892.године Ђорђу Вајферту индустријалцу и Алески Новаковићу адвокату из Београда се дају повластице на вођење и обделавање руда у атару општине рупске. Са радом у руднику су престали 1903.године и преузели рудник Бор .

    Место рудовања у Црвеном Брегу преузима Ставра Краинчевић. Материјално слаб, отказао је посао и тада су сви откопи затрпани.
    На потоку Пишта започет је нови откоп.

    После напустања Ставре Крајинчевића, рудник преузима Коста Крајинчевић све до 1925.године. Од тада радове преузима неки В. Јовановић рудар.

    У току 1902 године овде је радило 38 рудара, а и 1903. године њих 40 рудара.
    У црнотравском крају био је по који рудар и ван насеља Рупја. Кална је имала једног рудара, Дарковце је имало рудара Мију Стојановића, родом из Терзине махале, радио је у ресавским рудницима. Из Доброг поља рудар је био Милан Стаменковић.

    У овом крају је била рудовањем је унишена јелова шума, а развила се више букова шума. Некада је овај крај био под четинарском шумом, али је уништена у времену рудовања када је од ње прављен ћумур.

    Тврди се да су стари рудари штитили букову шуму јер је ћумур био тврђи и квалитенији од ћумура четинарских шума.

    Риста Николић тврди да је рудовање у овом крају престало 1855.године због тога што су биле шуме испосечене због ћумура који је коришћен у топионицама .

    Чак је овде 1880 године овај крај обилазио и проучавао флору и фауну Јосип Панчић-који је у Престојчевом потоку испод воденице Тасе Миленковића наишао на један чамов трупац, што показује да је овде некада овај крај био под четинарском шумом.

    РЕФЕРЕНЦЕ
    ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године
    Запис 31.март 2008.године Власотинце
    Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог
    * * *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

    Info@poreklo.rs( ПОРТАЛУ ПОРЕКЛО) :
    Порекло презимена Црна Трава
    http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
    ДОПУНИТИ испод текста” РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА ” овим ПРИЛОГОМ:
    Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
    3.новембар 2013.г. Власотинце

    ПРИЛОГ:
    СТОЧАРСТВО, ТРГОВИНА СТОКОМ И СТОЧНИМ ПРОИЗВОДИМА

    Сточарство:-Све до појаве печалбарства, становништво власинско-црнотравског и власотиначкога краја се бавило углавном рударством и сточарством, много мање ратарством, док се један мањи део, претежно Власинци, бавио кириџисовањем.

    Сточарство је било развијено и надалеко познато. Овамо су долазили сточни трговци из Битоља и Цариграда. Око 1860.године сточарство је почело нагло да опада, па је прешло у споредно занимање.

    Раније се сточарством највише бавили Власинци, а у Црној Трави Златанчани, па Вусарци, Добропољци, а у неколико и Чукљани. Остали део становништва се бавио сточарством али у мањој мери.

    Када је Феликс Каниц почетком двадесетог века обилазио ове крајеве, приметио је да је најбољи сир на Власини. У вези са власинским сиром шиви једна легенда коју је записао Каниц.

    Једном је, каже легенда, свети Сава ради проповеди обилазио ове крајеве и када је стигао на Власину, Власинци га лепо дочекају и угосте одличним сиром. Много му се допао, те је благословио њихове овце, рекавши да им за сва времена дају много млека и сира најбољег квалитета.

    Да су Власинци били добри сточари, бољи него црнотравци, доказује се тиме што су поједина црнотравска села куповала власински сир. Власинци су имали и добре услове за сточарење: чемернички комплекси, висораван Тараиа и травом богата Плана, чувени и пространи пашњаци богати квалитетном планинском травом.

    Од ослобођења јужне Србије па до другог светског рата преко лета преко лета су на Чемерник и Стрешер редовно долазили Ашани(Црновунци), ту бачијали и производили млечне производе. Пре овог времена Ашана овамо није било.

    Међутим, три године по ослобођењу од турака 1881.године, на Чемернику је било 14 ашанских породица, а 1905.године стајало је шест ашанских колиба.

    И управо зато што су Власинци били добри сточари, са доласком Ашана, од њих су научили да праве качкаваљ, па чак и да га продају.

    Главно тржиште био је Солун; даље од Солуна нису ишли, јер је пут био далек, а путовало се коњима(караванима). Овамо је долазио и неки чувени сточар из Македоније по имену Василе, свакако Ашанин, који је своје стадо напасао по чемерничким ливадама, ту бачијао и постао чувен произвођач најквалитетнијег сира и качкаваља, који је такође продавао у Солуну. Било је то 1889.године.

    Ашани су све до 1932.године долазили на чемерник, све до једног немилног догађаја. Те године овце једног ашанина зашле у некошену ливаду Тренче Момчиловића из Прочоловци.

    Тренча их ухвати и цео буљук потера кући. У сукобу Ашанин потегне и убије пушком Тренчу. Од тада се овамо никада више нису појали Ашани.

    На Власини се увек бачијало. Понекад је било и до 15 000 оваца на бачијама. По казивању академика Ђође Лазаревића(из 1980.године) Бугари су у првом светском рату на Власини поклали око 23 000 оваца. То је био општи покољ оваца.

    О бачијању на острозубским и власинским планинама писао је и учитељ Савко Кучпарић на Власини 1883.године, као месту погодном за чување и гајење ситне и крупне стоке. Навелико се бачило и у село Кална.

    Сточчарство је овде толико било развијено да су нека домаћинста „иљадила“-чак и по три пута, као у село Битврђа породица Радојчић. И насиромашнија домаћинства су имала со по 20 до 4о брава оваца, али најчешће 100, понека и по 300.

    Нека домаћинства су имала и по 200 јагаљци, па се око стоке морало много радити-често Власинске жене су говориле:“Изгинусмо од работу“-све је требало чувати, пазити, неговати, у одрешено време шишати, вуну прати, прести, ткати и стоку чувати на пашу.

    Интересантни су Статистички подаци краљевине Србије од 1893.године-узети као подаци из „Пописа стоке“ за 1890.годину у црботравском крају по тадашњим општинама, показани датом табелом:

    – ОПШТИНА Број коња Говеда Свиња оваца коза кошница

    Бродска 57 519 53 2.046 468 16

    Дарковачка 59 409 87 1.935 456 3

    Добропољска 88 452 72 2.282 440 18

    Каланска 119 771 137 4.048 1.425 60

    Рупанска * 229 1.101 154 6. 136 2.122 90

    Црнотравска 142 1.131 143 4.395 2.000 67

    СВЕГА 693 4.383 645 20.851 5.11 244

    • Рупској општини 1890.године припадала су и села Градиште, Горња Лопушња и Ново Село.

    Од крупне стоке понеко домаћинство имало по 5-20 које крава, које волова, које говеда, а коња 2-5.

    При бачијању домаћинства су се „смузавала“ и „на ред“ музла овце.
    У Чуки се доста чувала стока, а пасишта су им била на Плани, на Црном Врху.

    Некада су Турци кажу мештани, да би посадили кромпир на Плани, на силу поорали пасишта, а Чукљанима се то није допадало:хтели су да их чувају за пашу.

    Знајући да су Турци тврди и неумољиви, нису ни покушали да их умоле, већ учине једну варку. Кромпир који је био припремљен за семе попарили су врелом водом. Турци га посаде, а он никако да никне.

    Тада се „увере“ да на плани кромпир неуспева. Чукшанска су домаћинства имала нјчешће по 30-20 брава оваца, али понеко је имао и до 200 оваца.

    Сточарство у село Златанце-црнотравскога дела, је била посебна прича за себе. Пасиште је било на делу Плане и према насељу Преслап. Златанце је највеће црнотравско село раштркано на стрмим падинама осојне стране Плане са 180 домнаћинстава који сун чували стоку.

    Била су позната сточарска насеља:Скубибрада, Оштра гремада, Гиздавац, Стрвна, Тепавчица, Белеге, Кривуље,, Мали рит, Шиљи камен и преслапски атар.

    По неколико махала су имале своје појате на једном месту. Овце су преко целе године биле на појатама, крупна стока(волови и већа телад) такође, а зими кући, док су краве нузаре стално држали код куће.

    У село Вус је такође било доста стоке. Најбогатији човек овог села био неки Радисав Николић, имао је око 300 оваца и много крупне стоке, као и повећи број товарних коња.

    Производио је сир и масло(путер) и продеавао их по власотиначким селима, па и у Власотинцу.

    Самоћа сточара-судбина живота:
    Многи сточари памте то дуго самовање у планини крај стоке, без људи, у суровој дивљини која узме да зароби човека, тако да постане плен те дивљине, немоћан да одлоли.

    И увек тако бива. Природни је закон да:“ када се нов и голорук човек пусти на милост и немилост природи, она га обујми целог, да му облик према свом калупу“, каже Иполит Тен. Леп пример је неки Филип Мака из црнотравског села Златанце.
    -Филип је је био крупан, тврд и кошчат човек, медвеђе снаге, али запуштен, зарастао у браду и косу.

    Свикнут на самоћу, када је некада у младим данима одлазио пешке у Ниш да би печалио, избегавао је путеве и насеља, ломотао се по беспућу да не би срео неког човека из своје околине. Враћао се истим путем сам.

    Касније, када је стасао у младића, родитељи му налазе девојку-хоће да га жене. Девојка је била кћи Тренче Дојчиновића из Чаушева. Дође дан венчања, а требало је отићи у цркву, стати пред попа. Али Филип-ни макац.

    Тада је питао:“Може ли поп да ни венча без мене?“
    Други, сличан Филипу, такође чобанин. Био је радул Голуша, син виђеног домаћина Стојана Голуше.

    Када су радулу запросили девојку, налазио се на појатама крај стада. Девојку никада није видео.
    Доашо је кући, безбрижно се на расклиматани троножац и буљио у огњиште, не схватајући женидбу као значајан чин у животу. Запуштен, неумивен, а сваког тренутка требало је да наиђе девојка, да му је доведу.

    Тада му је мајка рекла:“Радуле, сине иди на кладанац па се оми, саг ће девојка да дојде“. Девојка је била Јергена из махале Шаравићева.

    Трговина:
    Пошто је утов времену било развијено сточарство, онда је била и развијена трговина стоком. Стари људи овога краја тврде да се тада трговало са Турцима, при чему је Грчка била важна транзитна област за прелаз стоке на путу за Турску.

    Према причи Пејче Ђикића(рођен 1897.г) из села Кална-људи из калне још у време Турака, као дунђери, одлазили у Турску, у Исамбул, ради печалбе.

    Тамо је одлазио и његов деда Ђика, а са њим и пејча, па тако им је печалба било угредно занимање, а галвно занимање је била трговина . Из Калне су на коњима носили „пијалак“ у пљоснатим бурадима, тамо га продавали, а отуда доносили “еспап“.

    То је у неку руку, била трговина путем траљмпе: роба за робу.
    Као дунђери тамо, колико се зна и Момчило Ристић из каланске махале Власинци.

    Трговина стоком задржала се све до другог светског рата. Но нису се сви крајеви подједнако бавили сточарством, па ни трговином. Власинци су опет били највећи трговци: трговали су „на ангро“. Поседовање великих површина пашњака и сувата омогућило им је да чувају велики број ситне и крупне стоке.

    Сувате су трговци узимали под закуп на краће или дуже време и на њима преко лета товили стоку, а под јесен гонили за Грчку и Турску, понекад пешке, најчешће возом.

    Но Грчка не само да је била транзитна земља за нашу стоку, већ и велико тржиште за стоку из печалбарских крајева јужне и источне Србије.

    Познати трговци стоком били су:Станиша Аризановић, родом из Божице, један од највећих, потом Михајло Андрејевић из Власине, браћа Ђурић из Преслап-Ранђел и Лаза, Ранђел Николић Каракаш из Брода, Михајло Игњатовић из Градске, Виден Момчиловић из Црне Траве, једно време Дина Ђикић из Црне Траве и многи други мањи трговци стоком.

    За рачун Станише Аризановића радили су многи трговци, готово све до Пирота. Лиферанту Аризановићу су сваке године често продавали по два до три вагона стоке од стране крупних узгајивача стоке-јалове овце, овнове, јагањце и јарце, с тим шту су се овнови прво ујаловили(учукавањем).

    Стока се продавала у орагизован систем трговине преко откупа предузеђа „Патроногић и компанија“ са седиштем у Скопљу и представништава у Скољу, Ђевђелији и Солуну.

    Стока се у пролеће око Ђурђевдана, куповала мршава и до велике Госпојине(Богородице) товила по суватама. Трговало се искључиво овновима, јаловицама, јагањцима, јарцима и нешто мање крупном стоком.

    Овце музаре нису продаване. Ситном стоком највише се трговало са Турском, крупном према Лесковцу, Нишу и даље, јер муслимани једу овчетину, пре свега лој.

    Сви имћнији мухамеданци гледали су да за Курбан-барјам закољу шарског утовљеног виторогог овна.
    До Првог балканског рата 1912 стока је „теслимана“(предавана)м купцима код Ристовца а често гоњена и у Грчку.

    Док није било железнице, гоњена је пешке, а кад је прорадила железница(1886.године) товарена у вагоне. Погудба је вршена било где, а Откуп је вршен једино преко компаније „Патроногић“.

    Стока се продавала по килограму живе мере-никако од брава. До пред крај 19. века трговинма стоком одвијала се у Београду, Смедереву, Великом Градишту, Пироту, Нишу, Лесковцу, Врању и Ужицу.

    Према подацима из 1887.године годишње се из Србије извозило 12. 981 грло овнова и јагњади-највише према Турској.

    Власинци су предњачили и у трговини стоком. Трговац Михајло Андрејевић заједно са својим синовима:Пером, Станком и Бошком скупљао је млечне производе, пре свега масло(путер), држали су га у бурићима(кацама) у Сурдулици и под јесен продавали по 2-3000 килограма неком предузећу у Врању.

    Из млачишких и баинских махала њуди су такође сакупљали масло(путер), лој, сир, вуну, клашње, сирове и суве овче коже, па их караванима преносили до Солуна, где су све то продавали. Отуда су доносили другу робу-ужад(конопце углавном из Врања), срму, женске мараме, арач за вуте(сукње).

    У то време у махали Павловци испод Чемерника живео је неки Војин, који је трговао заједно са неким Турчином који се звао Џевер. И они су куповали малсо, лој, суве и сирове овче коже и продавали у Турској.

    Кириџовање је такође било развијено код Власинаца. Тако Р.Николић наводи да су понеки Власинци по 20 година кириџисовали и да им је то било главно занимање.

    Тако у врањском округу: из Брода, Црне траве и Власине кириџије су преносили преко Острозуба своју робу:ћумур, овас, јечасм и рженицу-а тамо у варошима куповали:жито(пшеницу и кукуруз), бакалук и друге потребе.
    Познато је да је Хаџи Анђелко Димитријевић из Рупја некада ради трговине одлазио у Солун и Цариград.

    Тамо је продавао масло, сир, вуну, клашње,а отуда доносио женске мараме, срму и другу робу.

    Преношење робе вршено је на коњима у све крајеве и у свим правцима, мање запрежном стоком, јер превозних средстава није није било.Путеви су били лоши, по њима се могао једино кретати пешак, натоварени брдски коњ и ређе запрежна кола.

    Товарни коњи сврстани у караване и у врло далека места. Каравани су се споро кретали, ишли су од хана до хана и ту ноћивали. Нису смели заноћити на отвореном пољу, јер је тада било много хајдука, који су их пљачкали, па убијали.

    За овај крај у ранија времена трговачки центри су били Лесковац, Сурдулица, власотинце и једно време Трн. Појавом железнице Предејане је постао трговачки центар власинско цротравскога краја.

    Прича о Ранђелу Каракашу:
    -Један интересантан доживљај око продаје стоке имао је ранђел Каракаш. Негде пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса 88.10.1.1978.године) овако:
    -Не слутећи никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“. Али убрзо започне рат са турцима. Сада назад није могао-напред му се није ишло.

    Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка. Док је седео у Куманову код ташка, стока је пасла по пашњацима.

    У међувремену чује неки турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо. Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу.

    Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао.

    О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре. Али ранђел неће натраг док не наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула.

    Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује.

    Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града.

    Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“. Агром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а да конзул није знао да је он Ранђелов дужник. Приморан Турчин је убрзо донео паре.

    Ранђел се вратио кући. -Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, Ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље.

    Прича Илија(28.01.1979.године да су ти овнови лутали по скопским улицама, а авојници их хватали ко је како стигао. „Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље, каже чика Илија.

    РЕФЕРЕНЦЕ
    ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године
    Запис 31.март 2008.године Власотинце
    Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог

    Одговори
  • nebojsa pesic

    SVE JE DOBRO I OPSIRNO ZA POHVALU. ALI MENE ZANIMA SELO JOVANOVCI
    KAKO JE NASTALO I STANOVNICI TOG SELA ODAKLE SU DOSLI . JA VODIM POREKLO IZ TOG SELA I VOLEO BI DA ZNAM MALO VISE O TOME ILI DA ME NEKO UPUTI GDE DA PROCITAM NESTO O TOME

    PESIC NEBOKSA

    Одговори
  • Nikola Nikolic

    Zamolio bih ako bi ste mogli da mi dostavite podatke o zaseoku Obradovci, tj ako imate kakvih zapisa.Kako je nastalo, odakle tu Nikolica, i sl. posto mi je otac rodom odatle… Unapred Hvala

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОПУНА О ПОРЕКЛУ РОДОВА ЦРНЕ ТРАВЕ И ЊЕНИХ МАХАЛА:
    ((Према ЗАПИСИМА (1905-1910) Ристе Николића, ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, 2012. САНУ Београд)

    П о л о ж а ј.- Централни део Ц р н е Т р а в е је „село“-при ушћу Чемерштице у Власину, где има нешто мало равни поред реке. Ту су школа, црква, дућани и један део кућа. Остали су крајеви Црне Траве, „мале“, ван равни долине, распоређене у свим правцима од „села“.

    Мала Ч у к а јесте под Ч у к о м, с леве стране Власине; према њој је на супротној страни долина Балтијанци. Чука је под њивама и ливадама. Куће су у једној долини (око 10) распоређене у неколико група по породицама:
    П а в л о в и, Д е ј а н о в и (предак им Г м и т а р био „ћеаја“ на рудницима),
    М и л о в а н о в и.
    Даље су уз Власину с леве стране Р а к и н ц и (5 к.) од Ч у к е одвојени голом косањицом, у даљини око 5 минута, с десне стране Власине према њима је Пепина Долина.
    Од њих су даље Г р ц и и потом м а л а Т е с к о в о под Делом, крајња м а л а
    Ц р н е Т р а в е према Власини, разбијенија је од осталих , у њој су
    К и т а н о в и, Н и к о л и н и, Д е ј а н о в и, Р а д о в и н ц и (2 к.) и др.,
    Куће су ван равни долине, горе по косама.
    П е ј ч и н о в а м а л а (6 к., П е ј ч и н о в а ц а, само је једна породица од доводца) је под Чуком у почетку Пејчиновске долине, с леве стране Власине, где ова скреће у правцу И-З.
    Ова је долина између Власине и Чемерштице, при ушћу ове у Власину. Изнад кућа у почетку долине копана је руда.

    Л и в а ђ е је с десне стране Власине при реци (око 6 к.), испод Г.Славковца.
    Д о њ и С л а в к о в ц и (6 к.) и Г о р њ и С л а в к о в ц и јесу с десне стране Власине, први с десне стране Струмићеве долине ближе реци, други даље од ових уз реку, у Блатарској Долини, од првих предвојени широком голом косом, половином сата раздаљине.

    После ових долазе З л а т а н ц и, Л е п о и н ц и, Л у л и н ц и, Г о л о у ш ц и и Д у б и с ц и према Прекој Реци, десној притоци Власине; сви су они између Струмићеве и Преке Реке. Од Преке Реке даље уз реку с десне стране Власине јесу : М и ш и н с к а м а л а (6 к., једна породица) и Ч а у ш е с к а М а л а (5-6к., једна породица), а изнад њих Попадиска Мала (12-13 к., неколико породица).

    С т р у м и ћ е в и су изнад Г. Славковаца до једне долинице знатно пошумљене.
    К о з а р н и ч к а М а л а (на 15к) находи се с десне стране Чемерштице, по страни долине, која је пространа и обрађена, а под Козарничким Ридом.
    До Козарнице с десне стране Чемерштице јесу С а м а р џ и с ц и.

    М а л а О б р а д о в ц и је слеве стране Власине изнад клисурастог дела долине, а у почетку Обрадовске Долине која је пространа и у многоме шумовита са нешто бољих њива и ливада. Куће су уоквириле извориште потока те долине.

    Према О б р а д о в ц и м а је Т о д о р о в с к а М а л а с десне стране Власине.
    И в и ћ е в а М а л а је са находи се с десне стране реке Власине у Ивићевој Долини (Прва долина од Тодоровске низ Власину).
    Куће су на заравњаку с леве стране Ивићева Потока.
    С леве стране Власине од Обрадоваца уз реку јесу П о п о в и ћ е в и (9 к.), С а м ч е к и н ц и ( на 12 к.) и Б а б и ћ е в и (5 к.), распоређени у три групе кућа као махале.

    Ц р в е н к о в ц и (5 к.) и С т а н и ш о в ц и или С т а н и с а в љ е в ц и (3 к.), који се сматрају и као мале, јесу с леве стране Чемерштице ближе површини једне косањице.
    Махала М а л а Р е к а је у почетку а на косањицама између изворних кракова потока Мале Реке, леве притоке Чемерштице. У тој М а л и је 8 кућа: И в а н о в и ћ и и још неке породице.

    ТОПОНИМИ:- (Њ и в е, л и в а д е, п а ш а, шу м а и и з в о р и).- Лавиште, Елдиште, Гавраница, Големо Равниште, Плана, Остра Чука, Царев Дел, Злата, Станикин Крс, Белег, Црни Извор, Разлог, Меча Долина, Зајча Бара, Румине Белеге, Валог, Бешчисци, Коњкамен, Топла Глава, Чуљин Камен, Обрадова Оградња, Боселска Долина, Царев Рид, Корубе, Клинчарска Чука, Струмићеве Белеге, Клисурско Пландиште, Јовишин Дол.
    Извори:- Кључи (на Гол. Равништу), Струганиште (чешма у Пејчиновој Мали), Букоровац (на путу Црна Трава Преслоп), Бел Извор ( с леве стране Чемерштице, изнад Мече Долине), Крш, Студени Извор (на Чемернику), Рудиште („у Јовановци“) и многи други названи по именима.

    С т а р и н е.- У с. постоји Црквиште у Радовинцима под Јавором(за њ’ веле (старац Дима ратковић): „Казују га латинско црквиште“.).
    У селу се зна за један град’ц код Самчекинаца и други код Тодороваца.
    На њима има зидина, код једнога и „прекоп“. Оба народ сматра за латинска.

    П о с т а н а к с е л а и п о р е к л о с т а н о в н и ш т в а.- постоји предање, које се чешће чује , да је Ч у к у р у з М а л а најстарија, да су Ч у к у р у с ц и (7 к., славе св. Пантелију, слабо напредују) први побили колац у Црној Трави.
    Обично се још додаје , како је, „Чукуруз Мала“ записана и „у ћутук“. Сматрају се и као староседеоци. Кумове су Чукурсци имали из Знепоља, те изгледа да су старином из Знепоља, по некима из Мелне, а неки веле, да су само ишли у Мелну и опет дошли, што је највероватније, јер у Добром Пољу постоји предање, да су од Копаоника. Био „пустињак“, па се засељавао један по један.

    П р о ч о в а л ц и („Прочевалчани или Карадачани) су давнашњи. „Деда Прочовал ваља да је од Копаоник“, тако ће један рећи. Најпре се заселили горе по ливадама према Власини, где се сада једна ливада зове „Прочовалка“. То је код места званог К у л а или С т а р е К о ш а р е. Од њих данас нема представника. Ту је сада као „збирчина“, тојест породице разног порекла, у које су се можда призећивањем или посињавањем претопили Прочовалци, те је старо презиме као име мале остало а породице су друге. По некима су сада „три соја“.
    Ту данас има око 30 кућа, све мале од Ј о в а н о в с к е па уз реку с леве стране: Ј о в а н о в ц и (8к.), В е љ к о в ц и (9к.) , Р а н ђ е л о в с к а М а л а (7к. св. Никола), С т а м б о л и с к а М а л а (10 к., Митров Дан), Л а п а в с к а (6 к., Св. Никола), П а в л о в и (4 к., Св. Никола),
    П а в л о в и су „од Радовинци“, који су у Чуки и то од Јовановаца.
    Р а н ђ е л о в с к а М а л а (Трендавилци) је од Рашинаца у селу Клисури (Знепољ); доселио се д е д а Љ у б е н, „немали место“ да живе.
    П е т р о в и или Л а п а в ц и су у Лапавској Мали, која спада у Прочовалце.
    М и љ ч и н ц и су 3 куће, К л и с у р ц и (1 к., Звездан) су од Клисуре. Зову их и П р о к л е т и с ц и.
    Ђ и к и н и од П а у н о в а ц а, из Клисуре.
    С т а м б о л и с ц и (око 6к., Виден, Звездан, Страхиња, Јанко) неки веле дошли од „Стамбол“ („колено од стамболско“.) , а по другима Дима Ратковић) су из Клисуре, дошао им парадеда , „од аидуци“. Предак им се „мајал по Стамбол“, те су због тога и прозвати Стамболици. Неки славе св. Арханђела, неки Митров Дан, неки св. Николу.

    Када је била једна кућа прочовалска , постојала је и по једна кућа у:
    Ј о в а н о в с к о ј и В е љ к о в с к о ј М а л и.
    Ј о в а н о в ч а н и- Ј о в а н о в ц и (12.к.),
    Р а д о в и н ч а н и- Р а д о в и н ц и (16к., у Тескову 9 к.),
    Д а м њ а н о в ц и (2 к.), в е љ к о в с к а породица-В е љ к о в ц и 11 кућа., и п л а т н а р с к а породица пореклом су из Страгара (крагујевачки округ).
    Отуда су се доселила четири брата: Дамњан, Радовин, Јован и Вељко.
    Тамо су убили кума и побегли овамо. Кум им био комшија, па дошао к њима да с еобрија.
    Када га је њихова сестра полила водом , да се умије , он је ухвати „за пазухе“ (дојке), ови то спазе, убију га и побегну ка Копаонику, у село Штавољ.
    Отуда, када се дознало, доселе се у Црну Траву.
    По казивању других они су убили Турчина и побегли у село Козник (близу Прокупља) и одатле, када се дознало (приликом доласка на пазар у прокупље, познало их неко Турче) добегли у Црну Траву.
    За њих се обично каже да су „од Копаоник“ (На пр. За Јовановце веле „симсиле јованско од Копаоник“.).

    С а м ч е к и н ч а њ е или С а м ч е к и н ц и (12 кућа)- са Косова. Славе св. Николу. Изродили се.
    („С а м ч е к и н ц и су тако прозвати, што су на Косову сами цара дочекали као имућни људи тога доба, па као такви били су потиснути од Турака и овде нашли склониште. Хвале се нпр. „Ми смо и турског цара на Косово дочекали“. Цар пош’л с војску и уватил га конак“. Ови „имали масло, сирење, овце“, те се код њих цар задржао.“
    „Старац један вели: „Митровица куде је , та горе је Косово“.)

    И в и ћ е в и или И в и ћ е в ц и (11к.) су иста крв са С а м ч е к и н ц и м а, славе св. Николу.
    Ч у р ч и с ц и ( 3 куће)- из села Риле (код рилског манастира), шили кожухе и били гајдари.
    („ Предак им био „момче неженето“, па га Златанци узели за зета и уступили му место да начини кућу. То је сад Ћурчинска мала. Било их на 10 кућа, па се одселили. Међу собом се узимају.“)

    З л а т а н ц и или Г о л о у ш ц и (3 куће) су из Разлога, где се и данас зову Голоушци. Славе Св. Арханђела.
    Од З л а т а н а ц а су Л у л и н ц и и Л е п о ј и н ц и.
    Њих су затекли П е ј ч и н о в ц и.
    Ч а у ш е в и (око 13 кућа) су изгледа исти са онима у Крвој Веји и Шипковици. Славе Ђурђев Дан. Радили им преци на мајдану, па се потом заселили.

    Б а б и ћ е в и (8 к.) као да су са Косова. Славе Св. Василија. Предак им се презивао Б а б и ћ. Његови су стари живели у Чуки, одакле је он прешао на место, где су сада Б а б и ћ е в и.
    П е ј ч и н о в ц и воде порекло од Кознице (Копаоник), славе Св. Стевана, а она три брата св. Николу.
    К о з а р н и ч а н и (25 к.)- Из Кознице (код Копаоника). Турци је звали Српска Мала, а сада К о з а р н и ц а. Дошли као у печалбу (можда због рударске радње), па се стално настанили.
    Онда био Турчин Господар у селу и на питање, где да се настане, он им одредио место, где су били козарници, те се по томе и мала данас зове. Узимају се међу собом. Славе Св. Арханђела.

    О б р а д о в ц и или О б р а д о в а њ е (16 к.) пореклом су од Радомира. Тамо биле Крџалије, те они побегли овамо.
    Било у Црној Трави петроро браће: Обрад (најстарији), Раја, Стеван, Пеша, Јефта.
    Најпре им преци служили код Турака, од којих су неки били из Врања, Скопља и др. Били сиротиња, „нигде ништа“ нису имали, предак им је дошао као да ради у мајдану, те се и „населил у самоков“, где је служио Турке.
    Купили би три козе и тако пристали домаћини, па и сами после начинили самоков.
    Тај је предак њима „од преко парадеду“. Обрад се заселио овде, где је сада
    О б р а д о в с к а М а л а, био близу Лисичји Кладанац.
    Најпре се заселио доле у реци, где су Л у к е. Обрадово Равниште , које је изнад Тодороваца, било њихово. Неки за Обрадовчане веле, да су „од бели Цигани“.

    С т р у м и ћ е в и (11 к. Тасини, Ђурини, славе Св. Арханђела)-овде прешли из Преслопа, а старина им је из Струмице. Сада се узимају. Славе Св. Арханђела.
    П о п а д и с ц и су из Мелне.
    П о п о в и (3 к.) или П о п о в и ћ и-из Стрезимироваца (Знепољ), по некима пак из Драинаца (Клисура у Знепољу), славе Св. Арханђела.
    С т е п а н о в с к а М а л а (у Малој Реци, једна породица око 10 к., од ње су и Ж у т и н ц и), пореклом од „Копаоник“, од куда се доселио предај С т е п а н; дошли „по мадан“, „по занајат“.
    Овде било „пустелија“, „немало село“, било само неколико кућа. Многи се од њих иселили. Славе Св. Арханђела.
    Ц р в е н к о в ц и као да су од копаоника.
    Л у л и н ц и и Л е п о ј и н ц и су иста породица, само су „поделбине“ , због тога близу станују.

    Д у б и с ц и (8 к., све у Ливађу)-од Знепоља, славе Св. Николу.(„Прозвани према неком претку Д у б и ј и који је био познат као јунак.“)
    Њихов предак Д у б и ј а имао 9 синова , па их чума побила и остала само баба, код које се неко призетио. За Дубију веле да је био од Чуке (исто село), а јамачно је пореклом од Знепоља.
    М и ш и н ц и у Чаушевој Мали су иста породица са Дубисцима.
    Они као да су из Козарнице ту прешли.

    Т о д о р о в ц и (Т о д о р о в ч а њ е) на 25 к., и П о п о в и ћ е в и воде порекло од два брата, који су били из села Тодоровца одкуд Кратова. Један се звао
    Т о д о р, а други је био поп. („Предање је: „Један Тодор и поп дошли од Кратово“.)
    Седели су најпре доле „по реку“, „кућиште“ им било доле, а где су сада „бил пустињак, појате“. Т о д о р се настанио у „Р а м н и Ш и б“, а п о п отишао према Козарнику; од попа изишло 9 попова.
    Т о д о р о в ц и се одавно узимају. („Коџа су браћа излегли“).
    Славе Св. Димитрију („Гмитров Дан“).

    П е ј ч и н о в ц и (12 к.)- из Рожине (код Прокупља), дошао им предак старији од чукундедова (прешли 8 појас а не узимају се); („П е ј ч а- С т е в а н-
    М и л о в а н- Р а т к о- који је дед човеку старог од 60.година“).
    Добегао због убиства, а овде дошао ради рудокопање. Најпре био зет онима из Страгара и тако се заселио. Славе Св. Стевана. Зову се и Р о г љ и н ц и.
    Зову се неки П а в л о в и (оделбина).

    Г. С л а в к о в ц и (9 к.) и Д. С л а в к о в ц и су пореклом од Драјчинаца (Знепољ), где имају кумове, отуда су „забегали“, једна крв , још се не узимају („вамилија се пази“); славе Васиљ Дан. Од њих су Ч е ш а н к и н и.
    Доњим Славковцима је сродник Ј о в а Б о ш њ а к , слави Св. Василија.
    Постоји и Б о ш њ а ч к а Б а р а.

    М а џ а р и (1 к. у Самчекинској Мали) славе Св. Арханђела. Било „старо колено“, становали код Боселске Долине. Сада су изумрли, заостао само један старац Јован, данас се држе од једног усењеника из Обрадоваца.
    Стари су М а џ а р и били ковачи. Има их, који су по женској линији из те породице, те их зову М а џ а р и, као М а џ а р о в и (3-4 к.) славе Св. Пантелију
    Д р н д а р е в и су из Мелне, доселио се прадед Иван. Славе Св. Стевана.
    („Тако прозвани по томе што им предак као чирак д р н д а о памук код некога у платварској породици, који је радио платно“.)

    Б и с и н ц и или Р а ш и н ц и (славе св. Саву) су од Рашиних у Броду (Рашина Мала).
    В е љ к о в ц и –славе Св. Арханђела. Правих представника В е љ к о в а ц а данас нема, данашњи су од посињених или призетених и досељених.
    Тако су : М и л ч и н ц и из Дојчинове Мале (Власина) , а са Власине су и
    А н ђ е л к о в и ћ и.
    Р а к и н ц и или Р а к и н ч а н и –из Мелне. Неки од Њих се иселили у Житни Поток. Сви су били занатлије.

    ИЗВОР: (Према ЗАПИСИМА (1905-1910) Ристе Николића, ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, 2012. САНУ Београд)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац
    13. април 2017. Власотинце, Србија

    Одговори
  • Miljko

    Zbog izgradnje zida oko Nakrivanjskog manastira, sada selo Cukljenik kod Vucja, iz okoline Crne Trave dosao je Milojko (Miljko) Stojkovic, sa svoja tri sina. Najstariji sin Ignjat imao je te ( oko 1845 godine) oko 35, srednji sin Andjelko oko 15, a najmladi Stojko oko 5 godina. Po izgradnji manastirskog zida a po nalogu Niskog episkopa Kalinika Grka oko 1860 godine , sagradili su i crkvu Svete Bogorodice koja se nalazi pored crkve Svetog Nikole. Imate li nekih zapisa o graditeljima crkava iz okoline Crne Trave, odnosno interesuje me iz kog mesta i roda bi mogao biti poreklom rod Miljkovci iz Cukljenika.

    Одговори
  • SRDJAN STEFANOVIC

    Kako doci do istorije porodice STEFANOVIC opstina CRNA TRAVA selo DOBRO POLJE mahala BAZOV DOL . Poreklo sadasne znan pre Lepoje i Natalije.
    izvini sto pisem u komentar.

    Одговори
  • Vojislav simonović

    Da li ima pisanih dokumenata ili predanja o postanku mahala na području crne trave.
    Posebno me zanika ko su i kada bili prvi žitelji mahale Samčekinci.
    Bio bi zahvalan svakome koji mi mi pružio bilo kakve podatke

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top