Poreklo stanovništva varoši Crna Trava. Prema istraživanju saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića, lokalnog etnologa i istoričara
Nastanak sela i varošice Crna Trava
Crna Trava je mesto u jugoistočnoj Srbiji, u jablaničkom okrugu. Većina stanovnika Crne Trave i okoline se bavila pečalbarstvom. Crnotavski pečalbari su bili poznati širom bivše Jugoslavije, kao graditelji-zidari, kraće neimari građevinari, a nekada su ih kraće zvali -Dunđeri.
Nema istorijskih izvora koji bi tačnije objasnili poreklo ime Crne Trave. Neka njena imena kao što su Kara Kas („crna trava“) i Bal’k Derven („riblja klisura“) turskog su porekla i iz turskog vremena. Vilin Lug je ime po legendi i datira iz vremena pre turaka.
Postoji legenda o poreklu imena koja potiče iz 1389. godine , i vezana je za Kosovsku bitku. Prema ovoj legendi, jedna jedinica srpske vojske, sastavljena od srpskih strelaca i konjanika, odlučila je da se odmore na jednom zelenom polju dok su putovali do bojnog polja. Zbog toga što su vojnici ležali na otvorenom polju pokriveno jako otrovnom travom i cvećem, bili su opijeni i nisu se na vreme probudili za bitku. Kad su to shvatili, prokleli su travu na koju su ležali, proglasivši je „crnom“ travom!
Prema istraživanja Radeta Kostadinovića-poznatog crnotravskog etnologa i istoričara, veruje se da su najstariji stanovnici Vlasinske oblasti bili izvesni Džidovci, toliko krupnog rasta da su im grobovi bili dugački po 2,5 metara.
U svom zapisu o legendama iz crnotravskoga kraja, Rade Kostadinović je zapisao da se današnje mesto pre toga zvalo Vilin Lug, gde se u vremenu kosovskoga boja tadašnji znepoljski vojvoda Dejan, na putu za Kosovo, prilikom odmora-uspavao sa vojskom od mirišljave trave i tako se zakasnilo za kosovski boj. Navodno je negde kod današnjeg naselja Grdelice, susreo ojađenu, utučenu i poraženu srpsku vojsku u boju sa turcima 1389. godine na Kosovu. Doznavši za poraz srpske vojske, gubitak carstva i pogibiju cara Lazara, od muka i nevolje zaplakao i proklinjao ovako rečima mirišljavu travu: “Eh, crna i čemerna travo, kud na nama da ostane kletva Lazareva”.
Vraćajući se svojim kućama, prolazeći preko Vilinog Luga, vojnici su zbog propasti carstva i pogibije Lazara, ponavljali reči vojvode Dejana: “Eh, crna i čemerna travo, večito crna i čemerna bila, ti nas opi i uspava, te zadocnismo i izgubismo carstvo”, pa se otada veruje da je mesto Vilin Lug dobilo naziv Crna Trava, a planina na kojoj se uspavalo zbog mirišljive trave dobi naziv Čemernik.
Od oslobođenja južne Srbije od Turaka (1878.) , tačnije od donošenja zakona o administrativnoj podeli Kraljevine Srbije, obnarodovanog 1890. godine, Crna Trava se u svesti ljudi teritorijalno četiri puta menjala. Posle oslobođenja od Turaka je osnovana opština Crna Trava, koja je prema Berlinskom kongresu 1878. godine, odnosno privremenom zakonu o uređenju oslobođenih predela od 3. januara 1878. godine, dobila granice kao opština u okviru sa ostalim opštinama u vlasotinačkom srezu. Posle se izlazilo iz njega i ulazilo u dervenski srez, potom i u vranjski i leskovački srez. Govoreći o granicama crnotravske opštine, Crna Trava se kao opština nalazila sa desne strane gornjeg toka reke Vlasine, a graničila se sa atarima opština; brodske i rupjanske, sa juga međom nahije vranjske, a sa istoka trnske-znepoljske nahije.
Takođe su navedeni i podaci sa popisa: zaseoci (mahale- Čuka (96 kuća), Čauš (40), Zlatanska (55), Vidić (20), Obrad(35), Crvenkova(32), Lazarić(26), Kozarnica(26) i Popova (300-ukupno 354. kuća). Granica Crne Trave je bila određena 1878. godine.
U ovom kraju crkve su zidane ovim redom: crnotravska 1835. godine, konopnička obnovljena (na starim zidinama) 1840. godine, vlasinska 1838. godine, kruševačka 1838. godine, vlasotinačka 1858. godine, ruljanska 1871. godine, kalanska 1888. godine (Crkveni kalendar sa šematizmom niške eparhije za 1900. godinu, str. 103, 178 i 189, Srpske pravoslavne crkve Kraljevine Srbije, Beograd, 1895. godine, strana 171)
Crna Trava kao opština, zajedno sa ostalim opština iz okruženja: brodska, rupska, dobropoljska, kalanska, od 1878. godine povremeno u početku, a kasnije i stalno pripadala je administrativno vlasotinačkom srezu sve do 1941. godine. Danas je Crna Trava administartivni centar okolnih sela. Zbog migracije stanovništva za boljim životom, negde od 1972. godine i potpunom ekonomskom migracijom do 2012. godine, čitav crnotravski kraj je sveden na nekoliko hiljada stanovnika, a veći deo mahala i zaseoka su potpuno iseljeni i u njima još žive neka staračka domaćinstva.
Najstari stanovnici u crnotravskom kraju bili su Džidovi, a posle njih Latini. U letopisu crnotravskom se ističe da u V veku pre Hrista su ovde bila nastanjena Ilirska plemena, a u II veku posle Hrista zavladali su Rimljani. U vreme Rimljana u ovom kraju se rudovalo, pa i danas postoje ostaci kopanja i prerade rude gvožđa u samokovima, a i postoje mnoge iskopine u obliku rovina.
Po deobi Rimskog carstva (395) na Istočno i Zapadno, ovi krajevi padaju pod Istočno Rimsko carstvo (Vizantija), koje će u ovim krajevima vladati sve do pred XII veka. U letopisu crkve stoji da je u IX i X veku Crna Trava bila pust kraj, bez ljudi, pokriven šumama i sa mnogo divljih zveri. Od stanovnika je bio samo jedan kaluđer sa nekoliko manastirskih čobana, koji su čuvali manastirsku stoku (manastir se nalazio ispod Crnog Vrha, preko puta čuke, na jednom brežuljku, a i danas to mesto nosi naziv Manastirište, a dve livade nose crkvena imena: Sveti Nikola i Popadika). Pripadao je carigradskoj patrijaršiji.
Tvrdi se da je Crna Trava u doba Turaka bila slobodno selo i da su imali od cara „berat ferman“- da se Turčin ne sme u rejonu Crna Trava nikako zadržavati, sem što ima pravo, kad ga put nanese – zapaliti duvan i potkovati konja pa je dužan odmah otputovati, prema napisu Živote LJ Predića. Kako je postao centar sa okolinom crnotravskim mahalama-prema tvrđenju Jovana Cvetkovića Socijala – postanak mahala ne treba dovoditi u vezu sa varošicom Crna Trava. Na ovakav stav dovodi ga stanje u doba Turaka kada je Kozarnica bila Samokov a Crna Trava Vignjište – odnosno na oba mesta se prerađivala ruda gvožđa.
BUNE I USTANCI
Posto je bio težak život raje u tim naseljima, onda su se ljudi tada odmetali u hajduke. Turci instituciju derbedžinska naselja napuštaju krajem XVIII. veka, a ulogu njihovu su preuzeli plaćenici. I danas u Makedoniji, Poreču, ima jedna pesma o njima:
“Majko le, majko rekava jeci
rekava jeci, majko, zemljava se trese,
kakva je sila sto po derven ide?
-Ćerko, mori ćerko, to je turska sila.
Turska sila, ćerko, nasa propastija:
Selovio, će poplata, nas će i’ iskolat…”
Crnotravci su bili slobodoljubivi narod, borili su se za svoju slobodu. Tako su uzeli i učešće u borbi protiv Turaka 1454. godine, u odbrani srednjovekovne srpske države, pod komandom vlastelina Nikole Skobaljića, kada su Turci potukli srpsku vojsku. Posle pada Smedereva od 1459. do 1878. godine) Crna Trava je u okviru ropstva pod Turcima u okviru Srbije, živela sve do konačnog oslobođenja od Turaka 1878. godine.
Planinsko šumoviti kraj obrastao bukovom šumom – bio je potpuno neprohodan; pa se u njemu moglo skrivati i dizati bune i ustanci protivu Turaka. U toj borbi protivu porobljivača , naročito su bili poznati mnogi crnotravski hajduci, po kojima i danas mnoga mesta i izvori nose imena i ostale su mnoge legende o njima.
Uža Crna Trava je kolevka ne samo građevinara, nego i revolucionara. Ovaj centar je vekovima širio kulturu ne samo u planinskom nego i u drugim krajevima. U crkvenom letopisu Crne Trave , pominju se imena crnotravskih heroja koji su na Čegru ( pored junaka Sinđelića )pali boreći za slobodu protivu petovekovnog ropstva Turaka.
Među palim hajducima – ustanika prvog srpskog ustanka na Čegru je i crnotravac Jovan Belkić. Po istom letopisu 1454. godine o odbrani despotovine od najezde Turaka u ovim krajevima – pod komandom Vojvode Nikole Skobaljića – učestvovali su i Crnotravci.
Za vreme Prvog srpskog ustanka ponovo je južna Srbija uzela učešće u borbama, uknjučujući i crnotravsko-znepoljski kraj. Vođa ustaničkih četa u crnotravskom kraju bio je Nikola Belkić, izuzetno hrabar junak, koji je sve do 1809. godine bio strah i trepet za Turke i čiju su glavu, posle pogibije, zajedno sa glavom brata Jovana –Turci uzidali u Ćele Kulu u Nišu. Pored Belkića, istaknuto mesto u prvom srpskom ustanku iz ovih krajeva juga Srbije, zauzima i Ilija Petrović-Strelja.
Strelja je radio u samokovu u Novo Selo, koga je lično Karađorđe postavio za leskovačkog Vojvodu i nazivao ga pobratimom. Posle junačke odbrane Deligrada, Strelja je u operacijama na južnom frontu 1807. godine, kao komandant desnog krila, zauzeo Vlasotince, zatvorio Grdeličku klisuru i oslobodio predele Znepolja, Crne Trave i Vlasine. U Drugom srpskom ustanku Vojvoda Strelja diže smederevsku nahiju na ustanak. U Pirotu je 1836 godine izbila Nešina buna, koja je zahvatila širu okolinu Pirota, Zaplanja, Leskovca i Vlasotinca. U niškom ustanku 1841. godine Crnotravci uzimaju učešće i posle toga su stradala mnoga crnotravska sela. Crnotravci uzimaju učešće u početku ustanka protiv turaka 1876. godine i najzad u konačnoj borbi za nacionalno oslobođenje od Turaka u srpsko-turskom ratu 1877-1878 godine. Godine 1878. u četama Kole Rašića i pukovnika Jovana Popovića, pominju se imena crnotravaca: Milentije Stojanović (Popović), sveštenik Stevan Popović, Toza Đokić, Stanko Ivić, Radoil Rakić i drugi.
Crnotravci su uzimali učešće u svim ratovima za nacionalno i socijalno oslobođenje od: Turaka, Nemaca i Bugara: u balkanskim ratovima, Prvom i Drugom svetskom ratu. Hrabrošću se borili i dali svoje živote za slobodu protivu okupatora i fašizma.
U Prvom svetskom ratu položio je život 172 Crnotravaca, a sa solunskog fronta vratilo se 140 junaka sa najvećim ratnim priznanjima. Najpoznatija borba Crnotravaca bila je 1913. godine na Tumbi, Čemerniku i Vlasini.
Crnotravci su najviše zla propatili od Bugara u Prvom i Drugom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu crnotravski kraj je prednjačio u brbi protiv fašizma – u partizanskom pokretu je učestvovalo i mlado i staro. Mnogo je njih koji su dali svoje živote za slobodu, putem narodnih heroja: Mirka Sotirovića, Aleksandra Sinadinovica, Tome Ivanovića, Sinadina Milenovića i drugih znanih i neznanih. U borbi protiv Bugara vodile su se teške borbe i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Zlodela bugarskih fašista se pamte i danas po paljevinama i ubijanju, a poznata je i garska tragedija(1943.g)-kao i internacija stanovništva ovoga kraja u zarobnjeništvo u Bugarskoj. Na ovom području je poginuo i jedan od značajnih revolucionara partizanskog pokreta Drugog svetskog rata i španski borac Ratko Pavlović-Ćićko. Crnotravci su uzeli učešće i u ovim poslednjim građanskim ratovima raspada bivše Jugoslavije. Crnotravci su se odužili palim borcima u svim ratovima za slobodu i otadžbinu-podignuvši znamenja i obeležja-spomenike na Tumbi, Čemerniku, Dobropoljskim livadama, centru Crne Trave, kao i mnoge spomen česme.
OBRAZOVANJE I DUHOVNI ŽIVOT
U ovom kraju crkve su zidane ovim redom: crnotravska 1835. godine, konopnička obnovljena (na starim zidinama) 1840. godine, vlasinska 1838.godine, kruševačka 1838 godine, vlasotinačka 1858 godine, ruljanska 1871 godine, kalanska 1888.godine (Crkveni kalendar sa šematizmom niške eparhije za 1900 godinu, str. 103, 178 i 189, Srpkse pravoslavne crkve kraljevine Srbije, Beograd 1895 godinu strana 171). Danas na početku 21. veka neke crkve su obnovljene, a neke su dograđene, ali nažalost zbog velike migracije stanovništva, često i da nekada nema ko da se „pričesti“ za koji blagdan pravoslavnih srpskih običaja tokom godine. Nekada su pored učitelja- sveštenika, u crkvena dvorišta su bila puna šarenilom mladeži u narodnim nošnjama i razigrane mladosti u ora (kola) koja su često svirali:trubači, gajdaši ili harmonikaši i drugi majstori na violini-tamburici ili frulama(pa čak i u zurle). Dovbro se zna da su privi učitelji prosvetitelji ovoga kraja bili sveštenici-učitelji, što o tome postoje zapisi u formiranju škola „manastirskog tipa“.
Crkva je imala svoju duhovnu i istorijsko-kulturnu misiju očuvanja srpskoga identiteta, a nije ni čudo što su u ovim krajevima u brobi za nacionalnu slobodu protivu turskih osvajača, često svešetenici bili ustanički vođe-od Crne Trave, Vlasotinca, Gadži Hana sve do Niša. Zato su veoma dragoceni i CRKVENI LETOPISI-poput onog u crkvi u Crnoj Travi, gde stoje dragoceni zapisi o jednom vremenu istorijskih događaja i žrtve ovoga kraja za nacionalnu slobodu u Srbiji.
Stoji podatak da je Crna Trava sredinom 19. veka imala pismene ljude, sveštenike, za ceo planinski kraj od Vlasotinca do Trna i Vlasine i da je pop Anđelko Nikolić počeo širiti pismenost još u vreme prvog srpskog ustanka, 1811. godine. Do 1830. godine škole su bile svešteničkog tipa-manastirskog tipa. Prema prvim pisanim podacima u Srbiji je 1832 godine bilo samo 36 malih (osnovnih) škola. Nešto kasnije, 1836 godine u Crnoj Travi je osnovana škola u kojoj se učilo više nastavnih predmeta. Najzad 1863. godine osniva se u Crnoj Travi škola sa 15 učenika koji su slušali modernu srpsku nastavu. Predavači su bili svršeni učenici Bogoslovije i mali broj učitelja. Nedugo otvaraju se škole u Ruplju(1876.g), Dobrom Polju (1878.g) a po oslobođenju i ostalim crnotravskim selima … Savremena škola u Crnoj Travi je osnovana 1878 godine, a prvi učitelj bio je Radul Popović. U selo Brod škola je osnovana 1909.godine, dok u selo Kalna osnovana je 1908.godine, a škola u Mlačištu osnovana je 1920.godine.
Do početka Prvog svetskog rata u školi u Crnoj Travi je službovalo oko 20 učitelja. Za vreme Prvog svetskog rata škola nije radila. Posle rata nastavljen je rad u školi sa učiteljem Dragoljubom Stojkovićem i Dobrosavom Radosavljevićem. Posle njega menjali se učitelji-a najduže se zadržao Radovan Baletić i Đorđe Cadiković.
Između dva svetska rata, Crna Trava pored ostalih škola, gotovo da nijednog trenutka nije bila i bez neke od zanatskih škola, bez kakvog kursa ili tečaja. Tako je 1919 godine otvoren zidarsko-kamenorezački kurs, koji je radio od 1920.godine do 1926.godine. Posle toga 1927. godine je otvorena Građanska škola, koja je radila od 1927.godine do 1929.godine , kada prestae sa radom. Već sledeće 1930 godine otvorena je Državna građanskao-zanatska škola (muška zanatska škola) koja je u proleće radila kao tečaj. Ova škola je veoma uspešno radila sve do početka Drugog svetskog rata, kada je zbog bugarske opkupacijue 1941.godine prestala sa radom. Tri godine po otvaranju ove škole 1933.godine je otvoren ženski domaćinski kurs, koji je radio jednu godinu. Tokom 1939 godine uprava vardarske banovine otvorila je pletarsko-korparski kurs za pletenje korpi, koji je radio do kraja 1940.godine.Od svih otvorenih škola i kurseva, posloe Drugom svetskog rata (1945.godine)- nastavlja rad građevinsko-zanatska škola, koja sredinoim 20. veka prerasta u srednju građevinsku školu, koja radi i sada u početku 21.veka.
Škola je sagrađena sa internatom za učenike- u njoj su se obučavali majstori i građevinski tehničari, a najbolji su nastavljali studiije na građevinskom fakultetu. Crnotravski kraj je dao veliki broj građevinskih neimara širom zemlje, a i mnoge poznate srpske intelektualce sa doktoratima u svimn sferama društva.
U vreme okupacije Bugari su 10 aprila 1944 spalili školu, koja se nalazila na zaravan iznad varošice. Posle rata škola je radila u privatnim zgradama-a prvi posleratni učitelj bio je Božidar Mladenović. Školske 1946-47 osnovana je prvo gimnazija, koja 1954-55 godine reorganizacijom prerasla u osmogodišnju školu. Prvi upravitelj škole bio je Milorad Stefanović. Posle toga otvarane su četvororazredne osnovne škole i u okolnim selima opštine Crna Trava-potom i osmogodišnje škole u selima: Brodu, Ruplju, Sastav Reci i Grackoj. Na kraju 20 i početkom 21. veka migracija stanovništva je dovela je do potpunog iseljavanja ljudi sa ovog područja i zatvaranje četvorogodišnjih i osmogodičnjih škola. Još po nekoliko desetina učenika poseduju škole u Crnoj Travi, Gradskoj,Sastav Reci, Krivom Delu i Kalni.
Pečalbarstvo
Reč pečalba znači muka, tuga, zarada, argatovanje, odlazak u tuđinu, u beli svet. Težak je pečalbarski život, nikad se ne staje, nikada nema odmora. Prema pečalbaru se odnosilo sa prezirom i nipodastavanjem. Rastanak pečalbara od porodice, često je bio tužan odlazak u tuđinu – opevan i makedonskom pesmom:
“Teška beše našata razdelba
Koga trgnav za nepoznat kraj,
Tvojite solzi patot go tope,
Patot za na pusta pečalba”.
O crnotravsko-vlasinsko-vlasotinačkim pečalbarima u svojoj zbirci pesma PEČALOVINA ( 2011.g. Vlasotince, posvećenu Radetu Kostadinoviću, hroničaru Crne Trave)-Miroslav B. Mladenović Mirac na dijalektu je posvetio ovu pesmu:
BRALE SU KITKE
Teški su rastanci pečalbara,
Kad se pri rastanku počaste,
Izljube ruke pečalbara,
Predaju im se kravaji sa jajima,
A onda odlazi u daljini.
Rakija i vino ne pije se do dna,
Ostane da se počaste-
Oni koji se sretnu usput.
Po običaju, ponuda se ne odbija,
Smatralo se baksuzlukom.
Žene se vraćaju kućama,
Sa suzama u očima.
Usput beru kitke, krše grančice,
Rascvetalih šljiva i bukovine,
Donose ih doma i kite kapije.
……………………“
U ovom kraju pečalbarstvo se može podeliti u četiri perioda:
Prvo do oslobođenja od Turaka (1787.), drugi od oslobođenja od Turaka do pred kraj XIX veka, a treći do početka Drugog svetskog rata (1941.) i četvrti od završetaka Drugog svetskog rata do danas 2012. godine.
U vreme pod Turcima išlo se iz nužde u pečalbu-dunđerski majstori su gradili turske džamije i kuće u okolini do Niša i Vranja. Posle oslobođenja od Turaka išlo se u pečalbu u Bugarsku, potom i prema Beogradu (1885.), a prvi dunđeri crnotravski su se pojavili 1820. godine. Ovaj zanat u crnotravsko-vlasinski kraj su doneli makedonski pečalbari, koji su se i zaselili u ovom kraju. Pored dunđera u pečalbu su išli i krečari, pinteri, kacari, dlakari, terzije, stolari i drugi. Naročito su crnotravski majstori -zidari bili poznati do pred početak i kraj Drugog svetskog rata. Tada su gradili najsloženije zgrade-objekte u Beogradu, Skoplju i drugim gradovima širom tada bivše Jugoslavije.
U početku pečalbarenja majstori građevinski su išli u družine, koje su se zvale tajfe, a posle grupovođu je preduzeo preduzimač, koji je pogađao posao, određivao dnevnice i vršio nadzor rada.
Prvi pečalbar-preduzimač u crnotravskom kraju je bio Gorča Popović, brat prote Mihajla Popovića, koji je tada živeo u Beogradu. Krenuo je prvo ka Beogradu. Među kasnijim neimarima širom zemlje i van naše zemlje bili su mnogi poznati poput Jovana Cvetkovića-Socijala, inovatora Dušana Radojičića, Mihajla Đorđevića, Stanka Jovanovića.
Danas početkom 21. veka nema crnotravskih pečalbara-neimara, samo još u po kojoj kući, neki starac-pečalbar, setno uz muziku peva pečalbarske pesme i seća se svoga pečalbarskoga života.
Pečalbarstvo-kao privredna grana, sada se “spustila” naniže prema brdskom delu Vlasotinca, pa sve prema moravskim selima. Jedino se još mogu čuti priče o crnotravskim graditeljima kada se negde prikaže neki znameniti objekat na televiziji, a o pečalbarima crnotravcima-vlasincima-vlasotinačanima će ostati zapisi u pesmama napisanih zbirki i na lokalnom dijalektu, kao trag jednog neimarsko pečalbarskoga života na jugu Srbije. Tako jedan od snevača prošlosti o pečlbarima –neimarima u crnotravskom kraju kroz pesmu iskaza na sopstven način:
Kud odoše neimari
Gde su moji dani, bosi dani
gde su moje, mlade ruke
Solire mi, novo gnezdo,
A srce mi, voli Čuke.
Crnotravske, kuće prazne,
Mene,oblivaju žmarci,
Sve su ptice, odletele,
Otišle su, samo starci.
Ugašena, posve tiha,
Ognjišta nam, nekad carska,
Još pokoja, idu leđa,
savijena, neimarska.
Crna Travo, oj Srbijo,
Srce moje, što krvari,
o kaži mi, zašto ćutiš,
Kud odoše neimari.”
Pečalbarska žena
Pošto otprati muža u pečalbu, žena se vraća kući, skida sa sebe novu vutu, oblači staru i pristupa radu. Ostaje sama sa nejakom decom i iznemoglim starcima, pa tako svi kućni i poslovi u polju i sa stokom padaju na njena leđa. Ona prze volove, ore njive, čuva stoku, trebi livade, decu hrani, žanje žito, vrše, dvori svekra i svekrvu. Odlazila je žena pečalbarska i u kiridžalak, sa konjima nabavljala žito. Do Predejana, Vlasotince i Surdulice se išlo sa punim tovarom sa konjima. Život njihov je bio težak, pun tuge i samoće u planini, surov, ali pun ljubavi prema porodici i uvek sa pogledom u daljinu negde tamo daleko, gde su njihove ljubavi života u pečalbu. Uvek kada se spavalo, stavljao se jastuk, cvet bosiljka koji miriše, kada se spava da se sneva neki bolji zivot. Svaki škrip vrata uvek je bila nada da će deca i majka ugledati oca, kako veseo ulazi i dolazi iz pečalbe. Tu sliku nose u sebi i danas i odrasli i deca iz pečalbarskih porodica Crne Trave i Vlasotinca.
Prvo no što će pečalbari stići, žene počinju da se lepše oblače, ulepšavaju se, bolje umivaju, kite se. Trenutak kada se pečalbari vraćaju iz pečalbe, Rada Stefanović je opevala pesmom:
„Kad se moj otac
Iz pečalbe vraća
Sklanjaju se planine
Da mu naprave put
Mi ga vidimo
Još iz daljine
A majka dobija krila
I nekako se prolepša
i podmladi
pripremljena za ljubav.“
ŽENA RATNIK
Crnotravka istorijski gledano nije pripremana za rat, ali kroz glad, bedu i nemaštinu, kroz patnje u večitoj borbi za opstanak, čeličala sebe, postojala otporna i duhovno jaka.
Takva žena pečalbara-bila je sve:domaćin, borac, brannioc zemlje revolucionar. Crnotravka je znala da brani svoj dom, svoju porodicu u vreme pod turcima, onda kada je bhilo ropstvo i uroppstvu bila dostojanstvena.
Suprostavljala se tiranima i osvajačima u vremenu prvog i drugog svetskog rata. Uzimala pušku i borila se za svoju i slobodu svoga naroda. Učestvovala u borbi protiv bugara i nemaca u oba svetska rata. Jurišala na bunkere.
Mnoge su i pesme ispevane o njima. Tako je Crna Trava imala oličenje ratnika u liku Milene Stojadinović, kada je 1944. godine umesto odgovora bugarskom okupatoru o kretanju savezničke misije i partizanskom skladištu oružja-ova hrabra Crnotravka otrgla iz puške bajonet bugarskom vojniku i zabola ga u grudi.
Živu su je spalili na ognjištu njene kuće. Stihovi na njenom spomeniku, prosti i narodni kao muka pečalbarska, zračiće kroz vekove i grejaće srca generacija koje dolaze:
„Ženo moja, ti junački pade
Život tvoj za slobodu dade“.
Za Crnotravke se može reći da je u mnogo čemu izuzetna žena. U naroslobodilaćkoj borbi protiv fašizma i revoluciji, lik CRNOTRAVKE žene ratnika, pečalbarrke, borca, domaćina i mekoga srca-pesničkim jezikom opevala je Rada Stefanović ovim stihovima:
„Crnotravka je
Muški
livade kosila
Pa je seno
U plastove denula.
Crnotravka je
Breme patnje nosila
i u nevenu venula.
Crnotravka,
Ta žena mala
Da ljubi
Ona je znala,
Ona je ratovala,
Znala je da puca
I puškom i okom
I sokole planinske
Da rađa.
Za vreme rata
Bila je velika
Bela ptica.
Ranjenike je
Na krilima prenosila,
Od sunca je vatru
prosila.
I dok je mećava
Vejala
Srce je vadila
Pa ih je grejala.
I danas
Na Čemerniku joj
Velike oči ostaše,
Da prate sinove
U svet
A oni najbolji
Građevinari
Postaše,
I na poklon joj
Ovu pesmu poslaše
Kao najveći
Rumeni buket.“
Nastanak mahala Crne Trave
Mahale:- se sastoje od nekoliko kuća. U skoro svim selima, naročito u gornjoj polovini, te kuće su od čvrstog materijala. U narodu se veruje da je Crna Trava dva puta bila naseljavana. Na jednom mestu :„na kup“ prema prvom tvrđenju. U prvo vreme bilo je svega 17 kuća sa mahalama: Čukurska na istoku, Todorovska na severoistoku, Obradovska na jugu, Babićevska na zapadu itd. Skupno su živeli da bi se lakše branili od napada Turaka i drugih napadača. Na ovo ih je upućivala tajanstvenost ovih šumovitih predela-te se nisu odlučivali na raštrkanost kuća. Pod užom Crnom Travom podrazumevamo: Zlatance, Jovanovce, Čuku, Obradovce, Todorovce i Crnu Travu. Zna se da su tu stanovnici čuvali stoku, koju su napasali po planinama. Na visovima su podizali štale i trle te se jedan deo porodica-mlađi ili najstariji deo porodice, odlazili na čuvanje stoke u štalama i trlama –na stalan život i boravak.
U doba slabljenja turske moći, nestali su uslovi koji su prouzrokovali ušorene tipove naselja. Tako je stanovništvo iz centralnog dela se preselilo tamo gde su im bile trle i štale na planinskim visovima Plane i Čemernika. Pri pomeranju vodili su računa o zaklanjanju od jakih vetrova i obezbeđenju pijaće vode kako za ljude tako i za stoku. Tako su se raselili. Tu gde je selo Crna Trava ostao je samo turski čardak i konak-dve zgrade, jedna ispod ušća Čemernice u Vlasinu i druga iznad, neračunajući crkvu gde je selo Crna Trava –ostao je samo turski čardak i konak-dve zgrade, jedna ispod ušća Čemernice u Vlasinu i druga iznad, neračunajući crkvu na obali reke Vlasine.
Pre oslobođenja od Turaka na ovom mestu na reci Vlasini bile su podignute i vodenice. Na tom mestu Cena Samčekinac otvorio je prodavnicu. Cenina radnja pokrivena slamom nalazila se na mestu gde je danas park, a kuća za stanovanje gde je stambena zgrada-duvana, voća i povrća i od trgovine je uglavnom živeo. On nije imao dece pa je posinio Rasina: Bracu, Milića, Tozu i Stevana. Za ovim su u centar Crne Trave sišli Ivićevci-od kojih su danas Ivići (4 kuće)-je oko 1834. godine došao iz Čuke Pećinovske –kao zanatlija deda Milutin samardžija –koji se prvi preselio i se naselio iznad ušća Čemernice u Vlasinu. Potom su došli Spasići (3 kuće)-potomci hrabrog ustaničkog vođe hajduka Nikole Belkića, vođe iz Prvog srpskog ustanka u borbi za oslobođenje od turaka.
Stanovništvo
Za vreme robovanja pod Turcima od preko 400 godina, crnotravsku planinsku oblast su postepeno naseljavale izbeglice sa svih strana: Kosova i Metohije , Raške, znepoljske oblasti, lužnice, Bugarske, Vlasinske oblasti, zaplanjske oblasti, dinarske oblasti, Hercegovine, Kopaonika i Makedonije. Naseljavanje u neprohodne planinske krajeve, obraslo gustom bukovom šumom, bilo je spas za mnoge „bežanije“ stanovništva iz svih krajeva od turskog zuluma. Najveće naseljavanje stanovništva u crnotravskom kraju je bilo pred kraj XVII. veka, kada je srpski narod pod Arsenijem Crnojevićem bežao u Južnu Ugarsku (1690.) i Arsenijem IV Sakabentom (1739.), pa se tada jedan deo naroda umesto u Ugarsku, sklonio u Crnu Travu. Posle prvog naseljavanja Crna Trava je imala 400.kuća i oko 2000 stanovnika. Tada su kuće bile građene od zemlje i drveta, pokrivene slamom, ređe šindrom, nisu bile krečene, nisu imale stakla na prozorima (penžerima), već hartiju.
Pre IX veka ovde su živeli starosedeoci, koji su izumrli, a jedino prema pričanju starijih postoje grobovi Džidova, velikih ljudi i to na Popovoj Čuki, a drugi grob na Stanićevu iznad Gornje Kozarice.
Postojala je unutrašnja migracija i spoljašnja migracija stanovništva. Unutrašnja migraciona struja se može podeliti na krajišku, znepoljsko-krajišku i vlasinsku.
Iz krajiške migracije u Crnu Travu su se doselile tri porodice: iz Božice jedna porodica u Dobro Polje i dve porodice u Ruplje.
Iz Ćustendislkog kraja doselile su se četiri porodice i nastanile se u Brodu i Crnoj Travi, a jedna u Garu i dve u Bitvrđu. Jedan broj doseljenika iz Znepoljske migracione zone doselio se na Vlasinu, zatim u u gornji sliv reke Vlasine, potom u slivu Kalansko-Gradske reke i Tegošnice, prema Darkovcu, Preslapu,Kalni, Grdeličkoj klisuri. Bila je migracija iz planinskog ka ravničarskom delu. Od vlasinske migracije naseljena su mesta poput Kruševice, selo Batulovce između Leskovca i Vlasotinca, potom pustorečki kraj-Pusta reka negde pod kraj XVII. veka i posle oslobođenja od turaka 1878. godine. Spoljna migracija potiče delom iz bližnjih a delom iz daljih oblasti. Doseljavanje se vršilo iz Makedonije. Ta migraciona struja je dospela do Vlasinskog blata (danas Vlasinskog jezera), dalje na sever nije išla. Jedan krak ove struje išao je do Grdeličku klisuru i tu stao. Iz Kratova, Tikveša, Strumice – naselila su mesta u Crnoj Travi, Gradskoj i Vlasini. Sa Kosova su se doselile neke porodice u:- Dobro Polje, Crnu Travu, Rulje i Gare. U vreme rudovanja pod Turcima, mnoge rudarske porodice sa Kopaonika su se naseljavale u crnotravskom kraju, pre nekih 300 godina, pod kraj XVII veka, kao iz Kratovskih rudnika iz Istočne Makedonije. Smatra se da su prvi doseljenici Crne Trave bili sa Kopaonika i iz Makedonije.
Skoro čitav vek kasnije posle prvog naseljavanja, usledilo je drugo naeljavanje izazvano pojavom banditskih četa zvanih Krdžalija (1792-1806). Ove bande su sve živo pljačkale, pa se narod selio van drumova u oblast Vlasine. Tako su u vreme Krdžalija nastala sela: Jarmilova, Sajina, Čitaći i druga.
Doseljavanja je bilo i radi krvne osvete i zbog bežanja od sudske odgovornosti, jer u vreme turskog doba, ko ubije Turčina i prebegne u drugu oblast, izbegao je odgovornost za ubistvo, pa tada prestaje sudsko gonjenje i krvna osveta.
Prvenstveno je bilo doseljavanje zbog rudovanja-doseljavali su se rudari i kovači. Manji broj se kasnije bavio i stočarstvom u planini.
A bilo je i nasilnog naseljavanja, pošto je Crna Trava bila derbedžinsko naselje. Derbedžije su bili stražari, čuvari klanaca, prolaza, koji su štitili turske karavane od napada hajduka u ovome kraju. Takva naselja osnivana su samo sa hrišćanskim stanovništvom. Početak stvaranja tih naselja je bilo u vreme sultana Sulejmana (1521.g), a derbendžiska naselja su bila prvo u Makedoniji. Selo Cavato je u Makedoniji je najstarije derbedzinsko naselje.
S T I Ž U C R N O T R A V C I
Najviše doseljenih Crnotravaca je u okolini Kragujevca koji je tada bio ekonomsko političko središte Srbije
I danas ljudi iz okoline Crne Trave važe za vrsne graditelje, vredne i štedljive osobe, mirne naravi.
Prilike u Šumadiji, a pogotovu kada je ona oslobađanjem u dva srpska ustanka postala veliko gradilište, uticale su da se umesto dolaska na pečalbu stanovništvo iz okoline Crne Trave opredeljuje za stalno nastanjivanje u ovom privlačnom delu Srbije.
Deo stanovništva Crne Trave i okoline, usled buna koje su u ovom predelu izbile zahvaljujući podsticaju zbog uspeha ustanika u Šumadiji i prodoru ustanika ka tim krajevima, bio je prinuđen da se iseli, jer nije smeo da čeka odmazdu Turaka zato što je pristao uz Ustanak.
Kako jezgrovito zaključuje Borivoje M. Drobnjaković, u Jasenici su uzrok doseljavanju „teške prilike pod Turcima, teško ekonomsko stanje, a sloboda i ugodniji život u Šumadiji“.
Najviše doseljenika Crnotravaca je u okolini Kragujevca, što je i prirodno, jer je Kragujevac bio ekonomski i političkko središte Srbije u prvoj polovini XIX veka.
Kompaktnije skupine doseljenika su se nastanile samo u tri naselja-Crnom Kalu, Batočini i Gradcu, dok su po ostalim naseljima porodice Crnotravaca uglavnom pojedinačno raspršene.
Između Kočine krajine i prvog srpskog ustanka iz Crne Trave u Crnom Kalu su došli Glavešinići koji će se vremenom razgranati u veliku skupinu rodova, koji je početkom XX veka brojao 35 kuća:
–Markovići 13 ( u okviru kojih su Milojevići 5, Ilići 3, Markovići 3, Milanovići 2), Stanojevići 7 (od kojih Petrovići 5, Milosavljevići2), Lazarevići 6 ( od kojih Cvetkovići 4, Lazarevići 2), Nikolići 4 (Nikolići 3, Petrovići1), Panići 3 i Streljići 2.
Kao crnotravsku porodicu Jovan Erdeljanović je u Crnom Kalu zapisao i Mladenović (2 kuće), koje su ovde naseljene posle zadržavanja u Batočini.
U isto vreme se u selo Batočinu doseljava rod takozvanih Paspaljara (Tasići 6, Petrovići 1, Savići 1, Nikolići 1 i Jevtići 1 kuća), a u varošicu Batočinu Cvetanovići (od 4 kuće, od kojih 1 kuća Jovanovića).
U toku Prvog srpskog ustanka uz svoje zemljake u Crnom Kalu će se naseliti i porodice iz Ruplja kod Crne Trave:
– Milenkovići 3 kuće (od kojih Milovanovići 1, Miljkovići 1, Savići 1), zatim njihovi srodnici Milanovići (4 kuće) i Ćeleševići (drugo prezime Đorđevići 5 kuća), a uz svoje zemljake u seluBatočini Krstići (4 kuće, od kojih jedana Stankovića) i Ničkovića (2 kuće).
Kasnije, posle Drugog srpskog ustanka, pristići će 1823.godine iz starog zavičaja i Đorići (1).
U toku Prvog srpskog iustanka se u Gradac doseljavaju iz Crne TraveIlići ili Vasiljevići (2 kuće), koji imaju i drugo prezime: Mladenovići, sa ograncima Postolovića (1) ili Apostolovića (2), koji imaju i drugo prezime: Dimitrijević, a u Majnić dolaze Došljakovići (2k).
U selo Nikšić se tad naseljavaju Jovići (12), u okviru kojih su Stankovići i Petrovići, koji dolaze iz sela Brod (Crna Trava), a iz Vlasotinca u Lapovo dolaze Jovanovići (9 kuće, slava Sv. Ilija).
Po primedbi koju je stavio Toša Radivojević, od ovih Jovanovića je Lazar Jovanović, ministar pravde u Kraljevini Srbije.
Kasniji doseljenici Jovanovići (Pavlovići) u Donjoj Sabanti (1857) i Jovanovići u Ilićevu (1871), koji nisu rod, i Ilići u Markovcu (1861).
U seobama i premeštanju stanovništva se često ostvarivala uzajamno-povratna veza između dva predela kad se stanovništvo jednog predela odseli u drugi predeo, pa otuda, u istom ili sledećem naraštaju, usledi povratak u stari zavičaj.
Ovakve seobe, koje Jovan Cvijić nazvao inversnom migracionom strujom, bile su najuočljivije za stanovništvo što je prelazilo na levu obalu Save i Dunava, pa se otuda vraćalo na stara ognjišta ili njihovu blizinu u starom kraju.
Međutim, dvostruka, uzajamno-povratna, veza postoji između više naših predela. Mnogo je Timočana koji su dolazili u Šumadiju u Šumadiju, pa su se iz nje u većem ili manjem broju vraćali, a u nešto manjem obimu.
Takvo kruženje je primetno i između Nadibra i Šumadije, kao i Šumadije i predela između Debra i Struge u Makedoniji.
I danas je u svesti da se okolina Struge, posebno područje Drimkola, naziva „Mala Šumadija“, zbog stanovništva, pretežno iz Pomoravlja, koje je u XVIII veku tamo prisilno odseljeno, ali su danas to područje Šiptari preplavili i u njemu se ne čuje srpska reč.
Dvostruka selidbena veza postoji i između Šumadinaca i Crnotravaca. Kao što su se u znatnijem broju Crnotravci naselili u nekim šumadinskim naseljima (Crni Kal, Batočina, Gradac), tako su se i Šumadinci naselili u samoj Crnoj Travi.
Borivoje M. Drobnjaković je otkrio da su „za vreme Turaka“ iz sela Stragara pod Rudnikom,pošto su iz osvete ubili turskog pašu, pobegla tri brata i naselili se u Crnoj Travi.
Početkom XX veka od ta tri brata je bilo više od 120 kuća koje se nalaze u malama Radovinskoj čuki,Veljkovcima i Jovanovcima u Crnoj Travi, nazvanim verovatno po imenima braće rodonačelnika: Radovan, Veljko, Jovan),
Od Crne Trave i uopšte predela Vlasine, doseljenici su su posle Lepenice, najradije ostajali u Belici i Jasenici, ali pretežno pojedinačno.
Crnotravci u Belici su Paunovići(Jankovići) u Gornjem Štiplju, a iz Vlasotinca su Dimitrijevići, Antići (Nedeljkovići) i Ilići (Jevremovići) u Sinjem Viru, kao i Stamenkovići (Čavejići) u Bočiću.
Doseljenika iz Vlasine u Jasenici ima u dva naselja-Ilići u Baničini i Đorđevići u Vrbici, a takođe u dva naselja i iz Vlasotinca-Cvetkovići u Bašinu i Aranđelovići u Pridvorici.
U tri naselja Šumadiske Kolubare su davno došli iz predela Vlasine:Trajkovići u Sokolovi (12 kuća), Jovanovići (Jeremići, Bugarčići, Nedeljkovići), u Barzilovici (14 kuća).
Dok se Ignjatovićima u Baroševcu zna vreme doseljavanja (1945) i mesto odakle dolaze (Maurovce na Vlasini).
U Smederevskom Podunavlju su doseljenici iz Vlasotinca. Palojci (Paunovići, Nikolići, Stamenkovići), Miloševići i Mladenovići u Kolarima i Stojanovići u Vodnju, dok su Milisavljevići u Malom Orašju došli iz Konopnice kod Vlasotinca.
U varošici Batočini je porodica Krstića (sl.Sv. Trifun), koja nje prešla iz sela Batočina, od tamošnjih Krstića, a u Markovac su sa Vlasine naseljeni Stamenkovići (iz sela Sredor opština Vlasotince)-ovaj podatak za selo Sredor nije tačan, jer u selo Sredor nije nikada postojao rod Stamenković-ima ih u s. Šišava i Lomnica(Gornja i Donja), Crnatovo, Kruševica, Crna Bara(okolna sela Sredora) u opštini Vlasotince…- (podvukao M.M 2014.g.).
Materijalna kultura, a pogotovu narodno graditeljstvo, nesumljivo da je obogaćena dolaskom stanovnika sa Vlasine i iz Crne Trave u Šumadiju.
*
Izvor: KO SU ŠUMDINCI (Feljton)-Piše:Mile Nedeljković, list GLAS, sreda maj 2001.g., Beograd
Postavio:Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
18.mart 2014.g. Vlasotince, Srbija
IZVORI:
Literatura o Crnoj Travi
[1] Legende o postanku imena Crna Trava prikupio je Radomir Kostadinović, sredio i objavio u svojoj knjizi “Crna Trava i crnotravci” i članaku “Legende moga kraja” objavljenom u Leskovačkom Zborniku.(druga polovina 20 veka) [2] O naseljavanju Vlasinske oblasti-crnotravskoga kraja, postoji i rad Riste Nikolića “Krajište i Vlasina”. (početkom 20. veka) [3] O nastanku Crne Trave , poreklu stanovništva i pečalbarenju je naširoko pisao poznati crnotravac Rade Kostadinović, nastavnik srpskog jezika-istoriograf, etnolog, etnograf i posve pisac nekoliko istorijsko-etnološko-etnografskih knjiga, koje se i dan danas nalaze u biblioteci Crne Trave,a i u svim većim istorijskim muzejima u Srbiji.( Radomir Kostadinović:-„CRNA TRAVA i CRNOTRAVCI, 1968.g, Leskovac) [4] Crnotravci su zaduženi još jednim zaljubljenikom svoga rodnoga kraja, crnotravca Simona Simonovića-Monke, partizanskog pukovnika u penziji, koji se odužio svojim kapitalnim delom “Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja”-1983.g. Crna Trava). [5] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa:“ “Crna Trava i okolna naselja“ , 1976-2012.g., Vlasotince [6] Miroslav B. Mladenović Mirac: – Zbirka pesama na dijalektu”PEČALOVINA”(Miroslav B Mladenović Mirac, 2011. Vlasotince)
AUTOR: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar, 16. 12. 2012. godine, Vlasotince, jablanički okrug jug Srbije
2. novembar 2013. u 20:08
Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
[email protected]( PORTALU POREKLO) :
Poreklo prezimena Crna Trava
http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
DOPUNITI ispod teksta” ŽENA RATNIK” ovim
PRILOGOM:
* * *
RUDOVANJE NA VLASINSKO-OSTROZUPSKIM PLANINAMA
Kada je negde na početku 20.veka, austrijski arheolog Feliks Kanic obilazio ove krajeve, nailazio je na tragove rudovanja još iz doba Rimljana. Međutim ovde su rudovali i „Latini“, narod o kome samo nešto znamo, a i ono što znamo zasniva se na legendama i predanjima. Predanje kaže da su se po nastanku „Latina“ naši preci počeli ovamo naseljavati.
Međutim, posle pada naših zemalja pod Turke, dolazi do zastoja; rudarstvo je počelo jenjavati, oslabila je rudarska delatnost, koja je trajala sve do polovine 18. veka Ono je ponovo oživelo polovinom 18. veka.
Obnovili su ga Srbi, „doseljenici iz unutrašnjosti Srbije, osobito oni sa Kopaonika, od kojih su Turci kasnije oteli rudišta“(Iz Letopisa Crne Trave). Prema Simonovć Simonu pisca knjige o PEČALBARSTVU I NEIMARSTVU CRNOTRAVSKOGA KRAJA-među starim ljudima sedamdesetih godina 20. veka crotravskog kraja žive predanja da su Turci od naših ljudi otimali samokove jedan po jedan, kao i druga postrojenja, sve dok ih nisu potpuno preoteli.
Tako, na primer, samokov kod Donje Kozarnice držala je udovica Bosiljka, koja je nasledila od svog muža Cvetka, pa joj ga preoteli Turci.
Po kazivanju Milana Momčilovića iz Gornje Kozarnice, starog preko devedeset godina i Bore Miladinovića, za vreme Turaka u Donju Kozarnicu se dosele sedmorica braća sa Kopaonika, iz sela Koznice. Pošto su tamo rudovali, po preseljenju ovamo nastavili su da ruduju.
Podigli su samokov na mestu gde se danas nalazi Jovanova strugara, preko puta kozarničkog groblja, otvorili rudišta i dugo rudovali. Ali se pojave Turci i samokov od udovice Bosiljke uzmu „pod najam“, s tim da ona plaća opravku i održavanje.
Ali Turci kao Turci posle izvesnog vremena naprave takav račun oko održavanja i opravke da je više koštala opravka nego sam samokov. Pokušala žena da ubedi Turke kako je nemoguće da troškovi održavanja toliko koštaju, da je suma prevelika, nerealna.
Siloviti Turci, tvrdi i neumoljivi, ostanu pri svome, pa čak i zaprete. Ženi nije drugo preostalo nego da digne ruke od samokova. Dok je držala samokov, njime je rukovao Bosiljkin sin Dina, koji je posle ostao da radi kod Turaka.(Zapis 1978.g-S.S).
U Zlatancima je živeo neki Mladen, čukundeda današnje porodice Rančić iz Gornjih Slavkovaca, koji je držao neke samokove u ovom kraju, ali su ga Turci ubili i samokov mu uzeli.Mesto na kome su ga ubili zove se Mladenov dol.(Zapis 1978.g-SS).
U Crnoj Travi i Vlasini ima dosta porodica koje su se doselile sa Kopaonika, iz oblasti bogate rudom i po rudarstvu poznate još početkom srednjeg veka.
Tako stanovništvo koje se ovamo doseljavalo, nastavilo je ovamo da ruduje, jer je i ovde bilo dosta rudnih nalazišta. Sela Bitvrđa, Donja i Gornja Kozarnica, Pročolovci, Pečinovci, Stepanovi, zatim Mala Reka, Žutine i Crvenkovci-vode poreklo sa Kopaonika, a Todorovčani i Popovićevčani su takođe došli iz rudarske oblasti Kratova, gde se mnogo rudovalo.
Doseljavanje sa Kopaonika izvršeno je krajem 17. veka za vreme austrougarskih ratova( 1688-1690), kada se srpski narod povlačio ispred turske vojske, ostavljajući svoju postojbinu i odlazeći masovno u južnu Ugarsku, dok se jedan deo raselio po obližnjim planinama.
Postoji i predanje da su rudarenje na gvožđu, i to prvo kod Crne Trave, obnovili rudari koji su došli sa Kopaonika, odakle su morali da beže zbog saradnje sa Austrijancima za vreme austriskih ratova u 17.veku.
Rad u rudnicima bio je formalno slobodan, ali suštinski prinudan za rudarska naselja, kao što je bio prinudan i za derbendžijska sela koja su održavala, čuvala i branila klance za nesmetan prolaz.
Rudovanje pod Turcima:
„U brdima ima dosta ruda svakojakih, no budući da je njihovo kopanje i topljenje u turskom carstvu na osobitu tegobu naroda, zato ne samo što ih niko ne traži, nego se još kriju i zatrpavaju“-pisao je Vuk Karadžić u „Danici“ 1827.godine.
Turci su posle zauzimanja naših zemalja i posle obnavljanja srednjovekovnog rudarstva prihvatili rimski sistem rada u rudnicima iz doba kada su u njima radili samo robovi, osuđenici i stanovnici koji đive u okolini rudnika.
Razlika je u tome što su sada radili samo hrišćani, raja, a ne i ljudi islamske veroispovesti.
Tešak je bio rad. Turci su sprovodili svirepo ovaj sistem, a naročito od trenutaka kada su rudnike počeli izdavati pod zakup spahijama. Rad je bio pod prinudom.
Sela koja su nastanjivala rudne oblasti bila su prinuđena na rad po rudnicima, ali su morala i zemlju obrađivati. Ta sela zvala su se „madenska“, a ljudi koji rade po rudnicima-madendžije (rudari). U crnotravskom kraju najduže je rudovalo selo Rupje, pa je nazvano „Madensko“ dok su ga kasnije po oslobođenju od turaka 1878.godine zvali „Rudarsko selo“.
Prinudni oblik rada nagnao je stanovništvo rudarske oblasti da beži i da nastavlja život na drugom mestu. Tako, na primer stanovništvo rupskih mahala Rajčitine i Ostrozuba su pobegli iz Crne Trave u doba Husein-paše vranjanskog(1821.g), koji ih je gonio „da ruduju“, a oni nisu hteli.
Ima izgleda da je crnotravce kao jedan od razloga prelaska na dunđerski zanat i odlazak u pečlabu -bio prouzrokovan teškim radom po rudnicima.
Koliko su Turci prinudno naterivali ljude na rad po rudnicima, pokazuje i činjenica da su odbeglim ljudima imanja oduzimali i dodeljivali ih onima koji su ostajali da rade u rudnicima ili novodoseljenim porodicama.
Ruda se topila u Vignjama-sistema topljenja gvozdene rude za vreme turaka, a kovalo gvožđe u samokovima. Sistem rada Samokova je radio ovako:-voda je pokretala točak sa perajima, koji su podizali i spuštali čekić, koji je udarao gvožđe na nakovanju. Skica Vignje(Toponica) i Samokova se nalazi na stranici 34,35 u knjizi Simona Simonovića o PEČALBARSTVU.
U tursko vreme rudna nalazišta eksploatisana su na sasvim primitivan način. Da bi se omogućilo rudovanje, bila su potrebna tri uslova: rudna nalazišta, šume i vodeni tokovi. Ruda kao sirovina kopana je sa površine zemlje-površinski kop.
Šume su služile kao gorivo za topljenje rude; od drveta je pravljen ćumur, a voda je služila za ispiranje rude, zatim kao snaga za pokretanje teških čekića, pokretanje mehova u vignjama radi dovoda veće količine vazduha pod pritiskom, koji ubrzava sagorevanje uglja i brže topljenje gvožđa.
Rad u rudnicima bio je skoro kuluk-malo je plaćen. Po F.Kanicu kulučar je za 25 radnih dana „dobijao za prečišćavanje rude od mulja i prevoz do toponice u Zagužanjima, Masurici, Mrkoj Poljani itd. Samo 15 dinara, pod uslovom da dopremi 500 oka(640-kg-jedna oka je 1,28kg) prečišćene rude“.
Turci su na prinudni rad odvodili ne samo muškarce, već i žene dojilje, pa i decu.
U Selu Kozilu(zaseljeno 1813.godine iz Crne Trave-podvukao M.M)-čak i sedamdesetih godina 20. veka se čuju priče, kako dok su žene dojilje radile po rudištima, pre svega na kopanju „vada“(kanali kojim je tekla voda iz reke Bistrice ili potoka Gracka do mesta fizičkog prečišćavanja rude od mulja –podvukao M.M) i na drugim nešto lakšim poslovima, decu odojčad, njih pedeset u ljuljaškama, povezane kanapom, ljuljala je neka baba.
Tako je isto R.Nikolić, zabeležio u Božici, da je neka baba ljuljala 77 dece na Kolunici.
Surdulica je u svoje vreme bila središte rudarske radnje i prerade gvožđa u ovom kraju.
Ruda gvožđa je kopana u masuričkim i vlasinskim rudnicima, topljena u vignjama i samokovima, dok je gvožđe prerađivano u Vranju, od koga se izrađivali poglavito klince i potkovice, a postoji zapisi drugih istraživača da su od ruda u vlasinskoj oblasti pravljene od gvozdene rude nenadmašene sekire i oružje.
Ostaci nekadašnjega rudovanja:
Danas na prostoru o kome je reč, postoje mnogi vidljivi tragovi nekadašnjeg rudovanja.
To su „rovine“, „vade“, troskvišta(šljaka), mesta zvana vidnje(vignje), tako nazvana po pećima gde se topila ruda, „piovi“, mesta gde se ispirala ruda, samokovi itd.
„Vade“ su zarasle, od njih su ostali samo tragovi koji se i danas primećuju. Troskvišta i danas stoje mada ih busen pokriva-samo se ponegde vide ogoljene površine.
Tragove samokova raspoznajemo po ostacima nekih predmeta koji su nekada bili njihovi sastavni delovi.
U Donjoj Kozarnici Simon Simonović je 1978.godine pronašao gvozden čekić kojim je kovano sirovo gvožđe, a u Gradskoj prstenasto železo teško preko stotinu kilograma sa perajama.
Ono je stavljano na valmu(peraje) i pri okretanju pod udarom vodenog mlaza pokretan je čekić. Pričaju meštani-tako beleži Simonović, da je u Sastav Reka donedavno ispod mosta stajao veliki čekić, težak oko 200 kilograma, ali je pre neku godinu nestao.
Kada je Draškovci(prema Ž.Đorđeviću) obilazio ovaj kraj, našao je da su na ovom prostoru od Vrle reke do Dobrog Polja nekada nalazila 94 vignjišta, 17 samokova i oko 133.000 tona troske.
Crna Trava, Brod, Dobro Polje, Darkovci, Kalna, Gradska, Rupje-ceo ovaj kraj pokriven je „rovinama“, crvenkasto obojenim površinama, na kojima nema vegetacije. Samo je na nekikim mestima tokom vremena vetar naneo humus u neznatnim količinama, stvorivši zelenu površinu. Takve su „rovine“ blizu Vusa i Kozila.
Rudovanje u rupskom ataru:
Čudne su sudbine ljudi: nesagledive, nepredvidljive. Tako je bilo sa stanovnicima Rupja. Došli su iz rudarskih oblasti da ne bi rudovali, a tokom vremena postali su odlični rudari.
Stanovništvo Rupja gotovo sve do Drugog svetskog rata(1941.g) uglavnom bavilo rudarstvom. Neke kuće i danas u 20. veku imaju na fasadama rudarski simbol-ukrštene čekiće(kuća Dimitrije Hadži Anđelkovića).
Rupjani su na polju rudarstva isto što i Crnotravci u neimarstvu. Kao dobri rudari bili su utemeljivači borskog rudnika u Boru-među poznatima rupski rudari:Dimitrije i Aleksandar Hadži Anđelković.
Rudovanje u Rupju pojavljuje se kasnije od onog na Vlasini i gornjem toku reke Vlasine. Nekada se sa područja Crne Trave i Vlasine bežalo od rudovanja na obroncima kanjona rupske reke.
Na tlu rupskog atara rudovanje je započeto u drugoj polovini 19.vek, tačnije u u osmoj deceniji. Crveni Breg, naselje u sastavu nekada rupske opštine bilo je predmet svestranih istraživačkih radova. Prvi rudari u Rupju nisu bili meštani, već Podrinčani.
Otuda su došla četiri rudara i ovde započeli da ruduju, a rupjani su od njih naučili zanat. Kasniije, kada su izučili zanat, otišli su širom Srbije i tamo će raditi kao „poznati rupjanski rudari“. Rasturiće se oni svuda:-po knjaževačkim, aleksinačkim, rtanjskim, podrinjskim, jelašničkim i drugim rudnicima.
Kanic kaže da je 1885.godine iz Rupja bilo oko 40 rudara.
Iz toga vremena viđeniji rudari Rupja:-
Iz naselja Rupja bili su rudari: Dimitrije Hadži Anđelković, Aleksandar Hadži Anđelković, Dimitrije Stanković Kamenjar i Trajko Jovanović.
Iz Bankovaca:-Sokol Banković, Kosta Mišić, Prokop Bocić, Mihail Stojičić, Spasa Anđelković, Stojan Anđelković, Viden Stojanović, Bujer, Svetozar Bocić i Prokop Stojanović.
Iz Pavličja:- Sima Dikić, Stojan Dikić, Aleksa Anđelković, Dobrivoje Aranđelović, Jovan Dikić, Kitan Krstić, Velin Krstić, Ilija Videnović, Mita Stojanović, Milan Stefanović, Nestor Arizanović, Milutin Đorić, Sinadin Stanković, Miladin Stanković, Luka Tasić, Ranđel Milovanović, Svetozar Dojčinović, Krsta Milenović, Jevrosim Krstić.
Iz Rajčetine: Anđelko Jovanović, Radovan Jovanović.
Iz Crvenog Brega: Toma Mladenović, Ilija Mladenović, Kona Mladenović, Antanasije Mladenović, Kosta Milošević, Milan Milošević, Simeun Nikolić, Sokol Stoiljković, Marjan Đorđević.
Rudnik u selu Bankovcima, po rečima meštana(Zapis 1978.g-M.M) otvoren je 1875.godine, a među prvim rudarima bili su: Mihajilo Stojičić i braća Bocić, prokop i Svetozar. Posle bankovskog otvoren je crvenobreški rudnik(u selo Crveni Breg).
Na zasedanju Narodne skupštine 2.marta 1892.godine Đorđu Vajfertu industrijalcu i Aleski Novakoviću advokatu iz Beograda se daju povlastice na vođenje i obdelavanje ruda u ataru opštine rupske. Sa radom u rudniku su prestali 1903.godine i preuzeli rudnik Bor .
Mesto rudovanja u Crvenom Bregu preuzima Stavra Krainčević. Materijalno slab, otkazao je posao i tada su svi otkopi zatrpani.
Na potoku Pišta započet je novi otkop.
Posle napustanja Stavre Krajinčevića, rudnik preuzima Kosta Krajinčević sve do 1925.godine. Od tada radove preuzima neki V. Jovanović rudar.
U toku 1902 godine ovde je radilo 38 rudara, a i 1903. godine njih 40 rudara.
U crnotravskom kraju bio je po koji rudar i van naselja Rupja. Kalna je imala jednog rudara, Darkovce je imalo rudara Miju Stojanovića, rodom iz Terzine mahale, radio je u resavskim rudnicima. Iz Dobrog polja rudar je bio Milan Stamenković.
U ovom kraju je bila rudovanjem je unišena jelova šuma, a razvila se više bukova šuma. Nekada je ovaj kraj bio pod četinarskom šumom, ali je uništena u vremenu rudovanja kada je od nje pravljen ćumur.
Tvrdi se da su stari rudari štitili bukovu šumu jer je ćumur bio tvrđi i kvaliteniji od ćumura četinarskih šuma.
Rista Nikolić tvrdi da je rudovanje u ovom kraju prestalo 1855.godine zbog toga što su bile šume isposečene zbog ćumura koji je korišćen u topionicama .
Čak je ovde 1880 godine ovaj kraj obilazio i proučavao floru i faunu Josip Pančić-koji je u Prestojčevom potoku ispod vodenice Tase Milenkovića naišao na jedan čamov trupac, što pokazuje da je ovde nekada ovaj kraj bio pod četinarskom šumom.
REFERENCE
PEČALBARSTVO I NEIMARSTVO crotravskoga kraja, Simon Simonović-Monka, Crna Trava 1983.godine
Zapis 31.mart 2008.godine Vlasotince
Zabeležio Miroslav Mladenović loklani etnolog
* * *
3. novembar 2013. u 11:45
Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
[email protected]( PORTALU POREKLO) :
Poreklo prezimena Crna Trava
http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
DOPUNITI ispod teksta” RUDOVANJE NA VLASINSKO-OSTROZUPSKIM PLANINAMA ” ovim PRILOGOM:
Autor: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince
3.novembar 2013.g. Vlasotince
PRILOG:
STOČARSTVO, TRGOVINA STOKOM I STOČNIM PROIZVODIMA
Stočarstvo:-Sve do pojave pečalbarstva, stanovništvo vlasinsko-crnotravskog i vlasotinačkoga kraja se bavilo uglavnom rudarstvom i stočarstvom, mnogo manje ratarstvom, dok se jedan manji deo, pretežno Vlasinci, bavio kiridžisovanjem.
Stočarstvo je bilo razvijeno i nadaleko poznato. Ovamo su dolazili stočni trgovci iz Bitolja i Carigrada. Oko 1860.godine stočarstvo je počelo naglo da opada, pa je prešlo u sporedno zanimanje.
Ranije se stočarstvom najviše bavili Vlasinci, a u Crnoj Travi Zlatančani, pa Vusarci, Dobropoljci, a u nekoliko i Čukljani. Ostali deo stanovništva se bavio stočarstvom ali u manjoj meri.
Kada je Feliks Kanic početkom dvadesetog veka obilazio ove krajeve, primetio je da je najbolji sir na Vlasini. U vezi sa vlasinskim sirom šivi jedna legenda koju je zapisao Kanic.
Jednom je, kaže legenda, sveti Sava radi propovedi obilazio ove krajeve i kada je stigao na Vlasinu, Vlasinci ga lepo dočekaju i ugoste odličnim sirom. Mnogo mu se dopao, te je blagoslovio njihove ovce, rekavši da im za sva vremena daju mnogo mleka i sira najboljeg kvaliteta.
Da su Vlasinci bili dobri stočari, bolji nego crnotravci, dokazuje se time što su pojedina crnotravska sela kupovala vlasinski sir. Vlasinci su imali i dobre uslove za stočarenje: čemernički kompleksi, visoravan Taraia i travom bogata Plana, čuveni i prostrani pašnjaci bogati kvalitetnom planinskom travom.
Od oslobođenja južne Srbije pa do drugog svetskog rata preko leta preko leta su na Čemernik i Strešer redovno dolazili Ašani(Crnovunci), tu bačijali i proizvodili mlečne proizvode. Pre ovog vremena Ašana ovamo nije bilo.
Međutim, tri godine po oslobođenju od turaka 1881.godine, na Čemerniku je bilo 14 ašanskih porodica, a 1905.godine stajalo je šest ašanskih koliba.
I upravo zato što su Vlasinci bili dobri stočari, sa dolaskom Ašana, od njih su naučili da prave kačkavalj, pa čak i da ga prodaju.
Glavno tržište bio je Solun; dalje od Soluna nisu išli, jer je put bio dalek, a putovalo se konjima(karavanima). Ovamo je dolazio i neki čuveni stočar iz Makedonije po imenu Vasile, svakako Ašanin, koji je svoje stado napasao po čemerničkim livadama, tu bačijao i postao čuven proizvođač najkvalitetnijeg sira i kačkavalja, koji je takođe prodavao u Solunu. Bilo je to 1889.godine.
Ašani su sve do 1932.godine dolazili na čemernik, sve do jednog nemilnog događaja. Te godine ovce jednog ašanina zašle u nekošenu livadu Trenče Momčilovića iz Pročolovci.
Trenča ih uhvati i ceo buljuk potera kući. U sukobu Ašanin potegne i ubije puškom Trenču. Od tada se ovamo nikada više nisu pojali Ašani.
Na Vlasini se uvek bačijalo. Ponekad je bilo i do 15 000 ovaca na bačijama. Po kazivanju akademika Đođe Lazarevića(iz 1980.godine) Bugari su u prvom svetskom ratu na Vlasini poklali oko 23 000 ovaca. To je bio opšti pokolj ovaca.
O bačijanju na ostrozubskim i vlasinskim planinama pisao je i učitelj Savko Kučparić na Vlasini 1883.godine, kao mestu pogodnom za čuvanje i gajenje sitne i krupne stoke. Naveliko se bačilo i u selo Kalna.
Stoččarstvo je ovde toliko bilo razvijeno da su neka domaćinsta „iljadila“-čak i po tri puta, kao u selo Bitvrđa porodica Radojčić. I nasiromašnija domaćinstva su imala so po 20 do 4o brava ovaca, ali najčešće 100, poneka i po 300.
Neka domaćinstva su imala i po 200 jagaljci, pa se oko stoke moralo mnogo raditi-često Vlasinske žene su govorile:“Izginusmo od rabotu“-sve je trebalo čuvati, paziti, negovati, u odrešeno vreme šišati, vunu prati, presti, tkati i stoku čuvati na pašu.
Interesantni su Statistički podaci kraljevine Srbije od 1893.godine-uzeti kao podaci iz „Popisa stoke“ za 1890.godinu u crbotravskom kraju po tadašnjim opštinama, pokazani datom tabelom:
– OPŠTINA Broj konja Goveda Svinja ovaca koza košnica
Brodska 57 519 53 2.046 468 16
Darkovačka 59 409 87 1.935 456 3
Dobropoljska 88 452 72 2.282 440 18
Kalanska 119 771 137 4.048 1.425 60
Rupanska * 229 1.101 154 6. 136 2.122 90
Crnotravska 142 1.131 143 4.395 2.000 67
SVEGA 693 4.383 645 20.851 5.11 244
• Rupskoj opštini 1890.godine pripadala su i sela Gradište, Gornja Lopušnja i Novo Selo.
Od krupne stoke poneko domaćinstvo imalo po 5-20 koje krava, koje volova, koje goveda, a konja 2-5.
Pri bačijanju domaćinstva su se „smuzavala“ i „na red“ muzla ovce.
U Čuki se dosta čuvala stoka, a pasišta su im bila na Plani, na Crnom Vrhu.
Nekada su Turci kažu meštani, da bi posadili krompir na Plani, na silu poorali pasišta, a Čukljanima se to nije dopadalo:hteli su da ih čuvaju za pašu.
Znajući da su Turci tvrdi i neumoljivi, nisu ni pokušali da ih umole, već učine jednu varku. Krompir koji je bio pripremljen za seme poparili su vrelom vodom. Turci ga posade, a on nikako da nikne.
Tada se „uvere“ da na plani krompir neuspeva. Čukšanska su domaćinstva imala njčešće po 30-20 brava ovaca, ali poneko je imao i do 200 ovaca.
Stočarstvo u selo Zlatance-crnotravskoga dela, je bila posebna priča za sebe. Pasište je bilo na delu Plane i prema naselju Preslap. Zlatance je najveće crnotravsko selo raštrkano na strmim padinama osojne strane Plane sa 180 domnaćinstava koji sun čuvali stoku.
Bila su poznata stočarska naselja:Skubibrada, Oštra gremada, Gizdavac, Strvna, Tepavčica, Belege, Krivulje,, Mali rit, Šilji kamen i preslapski atar.
Po nekoliko mahala su imale svoje pojate na jednom mestu. Ovce su preko cele godine bile na pojatama, krupna stoka(volovi i veća telad) takođe, a zimi kući, dok su krave nuzare stalno držali kod kuće.
U selo Vus je takođe bilo dosta stoke. Najbogatiji čovek ovog sela bio neki Radisav Nikolić, imao je oko 300 ovaca i mnogo krupne stoke, kao i poveći broj tovarnih konja.
Proizvodio je sir i maslo(puter) i prodeavao ih po vlasotinačkim selima, pa i u Vlasotincu.
Samoća stočara-sudbina života:
Mnogi stočari pamte to dugo samovanje u planini kraj stoke, bez ljudi, u surovoj divljini koja uzme da zarobi čoveka, tako da postane plen te divljine, nemoćan da odloli.
I uvek tako biva. Prirodni je zakon da:“ kada se nov i goloruk čovek pusti na milost i nemilost prirodi, ona ga obujmi celog, da mu oblik prema svom kalupu“, kaže Ipolit Ten. Lep primer je neki Filip Maka iz crnotravskog sela Zlatance.
-Filip je je bio krupan, tvrd i koščat čovek, medveđe snage, ali zapušten, zarastao u bradu i kosu.
Sviknut na samoću, kada je nekada u mladim danima odlazio peške u Niš da bi pečalio, izbegavao je puteve i naselja, lomotao se po bespuću da ne bi sreo nekog čoveka iz svoje okoline. Vraćao se istim putem sam.
Kasnije, kada je stasao u mladića, roditelji mu nalaze devojku-hoće da ga žene. Devojka je bila kći Trenče Dojčinovića iz Čauševa. Dođe dan venčanja, a trebalo je otići u crkvu, stati pred popa. Ali Filip-ni makac.
Tada je pitao:“Može li pop da ni venča bez mene?“
Drugi, sličan Filipu, takođe čobanin. Bio je radul Goluša, sin viđenog domaćina Stojana Goluše.
Kada su radulu zaprosili devojku, nalazio se na pojatama kraj stada. Devojku nikada nije video.
Doašo je kući, bezbrižno se na rasklimatani tronožac i buljio u ognjište, ne shvatajući ženidbu kao značajan čin u životu. Zapušten, neumiven, a svakog trenutka trebalo je da naiđe devojka, da mu je dovedu.
Tada mu je majka rekla:“Radule, sine idi na kladanac pa se omi, sag će devojka da dojde“. Devojka je bila Jergena iz mahale Šaravićeva.
Trgovina:
Pošto je utov vremenu bilo razvijeno stočarstvo, onda je bila i razvijena trgovina stokom. Stari ljudi ovoga kraja tvrde da se tada trgovalo sa Turcima, pri čemu je Grčka bila važna tranzitna oblast za prelaz stoke na putu za Tursku.
Prema priči Pejče Đikića(rođen 1897.g) iz sela Kalna-ljudi iz kalne još u vreme Turaka, kao dunđeri, odlazili u Tursku, u Isambul, radi pečalbe.
Tamo je odlazio i njegov deda Đika, a sa njim i pejča, pa tako im je pečalba bilo ugredno zanimanje, a galvno zanimanje je bila trgovina . Iz Kalne su na konjima nosili „pijalak“ u pljosnatim buradima, tamo ga prodavali, a otuda donosili “espap“.
To je u neku ruku, bila trgovina putem traljmpe: roba za robu.
Kao dunđeri tamo, koliko se zna i Momčilo Ristić iz kalanske mahale Vlasinci.
Trgovina stokom zadržala se sve do drugog svetskog rata. No nisu se svi krajevi podjednako bavili stočarstvom, pa ni trgovinom. Vlasinci su opet bili najveći trgovci: trgovali su „na angro“. Posedovanje velikih površina pašnjaka i suvata omogućilo im je da čuvaju veliki broj sitne i krupne stoke.
Suvate su trgovci uzimali pod zakup na kraće ili duže vreme i na njima preko leta tovili stoku, a pod jesen gonili za Grčku i Tursku, ponekad peške, najčešće vozom.
No Grčka ne samo da je bila tranzitna zemlja za našu stoku, već i veliko tržište za stoku iz pečalbarskih krajeva južne i istočne Srbije.
Poznati trgovci stokom bili su:Staniša Arizanović, rodom iz Božice, jedan od najvećih, potom Mihajlo Andrejević iz Vlasine, braća Đurić iz Preslap-Ranđel i Laza, Ranđel Nikolić Karakaš iz Broda, Mihajlo Ignjatović iz Gradske, Viden Momčilović iz Crne Trave, jedno vreme Dina Đikić iz Crne Trave i mnogi drugi manji trgovci stokom.
Za račun Staniše Arizanovića radili su mnogi trgovci, gotovo sve do Pirota. Liferantu Arizanoviću su svake godine često prodavali po dva do tri vagona stoke od strane krupnih uzgajivača stoke-jalove ovce, ovnove, jaganjce i jarce, s tim štu su se ovnovi prvo ujalovili(učukavanjem).
Stoka se prodavala u oragizovan sistem trgovine preko otkupa preduzeđa „Patronogić i kompanija“ sa sedištem u Skoplju i predstavništava u Skolju, Đevđeliji i Solunu.
Stoka se u proleće oko Đurđevdana, kupovala mršava i do velike Gospojine(Bogorodice) tovila po suvatama. Trgovalo se isključivo ovnovima, jalovicama, jaganjcima, jarcima i nešto manje krupnom stokom.
Ovce muzare nisu prodavane. Sitnom stokom najviše se trgovalo sa Turskom, krupnom prema Leskovcu, Nišu i dalje, jer muslimani jedu ovčetinu, pre svega loj.
Svi imćniji muhamedanci gledali su da za Kurban-barjam zakolju šarskog utovljenog vitorogog ovna.
Do Prvog balkanskog rata 1912 stoka je „teslimana“(predavana)m kupcima kod Ristovca a često gonjena i u Grčku.
Dok nije bilo železnice, gonjena je peške, a kad je proradila železnica(1886.godine) tovarena u vagone. Pogudba je vršena bilo gde, a Otkup je vršen jedino preko kompanije „Patronogić“.
Stoka se prodavala po kilogramu žive mere-nikako od brava. Do pred kraj 19. veka trgovinma stokom odvijala se u Beogradu, Smederevu, Velikom Gradištu, Pirotu, Nišu, Leskovcu, Vranju i Užicu.
Prema podacima iz 1887.godine godišnje se iz Srbije izvozilo 12. 981 grlo ovnova i jagnjadi-najviše prema Turskoj.
Vlasinci su prednjačili i u trgovini stokom. Trgovac Mihajlo Andrejević zajedno sa svojim sinovima:Perom, Stankom i Boškom skupljao je mlečne proizvode, pre svega maslo(puter), držali su ga u burićima(kacama) u Surdulici i pod jesen prodavali po 2-3000 kilograma nekom preduzeću u Vranju.
Iz mlačiških i bainskih mahala njudi su takođe sakupljali maslo(puter), loj, sir, vunu, klašnje, sirove i suve ovče kože, pa ih karavanima prenosili do Soluna, gde su sve to prodavali. Otuda su donosili drugu robu-užad(konopce uglavnom iz Vranja), srmu, ženske marame, arač za vute(suknje).
U to vreme u mahali Pavlovci ispod Čemernika živeo je neki Vojin, koji je trgovao zajedno sa nekim Turčinom koji se zvao Džever. I oni su kupovali malso, loj, suve i sirove ovče kože i prodavali u Turskoj.
Kiridžovanje je takođe bilo razvijeno kod Vlasinaca. Tako R.Nikolić navodi da su poneki Vlasinci po 20 godina kiridžisovali i da im je to bilo glavno zanimanje.
Tako u vranjskom okrugu: iz Broda, Crne trave i Vlasine kiridžije su prenosili preko Ostrozuba svoju robu:ćumur, ovas, ječasm i rženicu-a tamo u varošima kupovali:žito(pšenicu i kukuruz), bakaluk i druge potrebe.
Poznato je da je Hadži Anđelko Dimitrijević iz Rupja nekada radi trgovine odlazio u Solun i Carigrad.
Tamo je prodavao maslo, sir, vunu, klašnje,a otuda donosio ženske marame, srmu i drugu robu.
Prenošenje robe vršeno je na konjima u sve krajeve i u svim pravcima, manje zaprežnom stokom, jer prevoznih sredstava nije nije bilo.Putevi su bili loši, po njima se mogao jedino kretati pešak, natovareni brdski konj i ređe zaprežna kola.
Tovarni konji svrstani u karavane i u vrlo daleka mesta. Karavani su se sporo kretali, išli su od hana do hana i tu noćivali. Nisu smeli zanoćiti na otvorenom polju, jer je tada bilo mnogo hajduka, koji su ih pljačkali, pa ubijali.
Za ovaj kraj u ranija vremena trgovački centri su bili Leskovac, Surdulica, vlasotince i jedno vreme Trn. Pojavom železnice Predejane je postao trgovački centar vlasinsko crotravskoga kraja.
Priča o Ranđelu Karakašu:
-Jedan interesantan doživljaj oko prodaje stoke imao je ranđel Karakaš. Negde pred sam rat sa Turcima 1912.godine-pričao je njegov sin Tasa 88.10.1.1978.godine) ovako:
-Ne sluteći nikakve događaje poterao on stoku na prodaju, oko 1 200 ovnova, i stigao u Ristovac, tu prešao granicu i „ušao u Tursku“. Ali ubrzo započne rat sa turcima. Sada nazad nije mogao-napred mu se nije išlo.
Pitao se: kuda? Ipak se odlučio da krene ka Kumanovu do nekog svog poznanika Taška. Dok je sedeo u Kumanovu kod taška, stoka je pasla po pašnjacima.
U međuvremenu čuje neki turčin, trgovac, da u Kumanovu ima ovnova za prodaju, te pojuri ovamo. Pogode se, naprave račun, Turčin uzme ovnove i potera ih ka Skoplju.
Prošalo nekoliko dana i Ranđel krene tamo:dogovor je bio da će račun isplatiti u Skoplju. Kad nekoliko dana i Ranđel krene tamo: dogovor je bio da će račun isplatiti u Skoplju. Kad je stigao tamo, umesto da naplati dug, Turci ga pod izgovorom da je srpski špijun uhapse. Zatvore ga u skopski zatvor i oduzmu mu 34 dukata, koliko je imao.
O toj nesreći čuje ruski konzul, koga je dobro poznavao, te pođe u zatvor. Uspeo je kod nadležnih da ga puste i vrate mu pare. Ali ranđel neće natrag dok ne naplati dug, na još nekoliko dana ostao kod konzula.
Jednoga dana konzul i Ranđel izađu u grad i šetajući ulicama grada slučajno sretnu Turčina trgovca, a Ranđel navali:pare, pa pare. Turčin, nemajući kud, obeća da će mu za koji dan doneti sve koliko duguje.
Možda Turčin ne bi isplatio dug da se nije uplašio nastupanja srpske vojske, čija je predhodnica tog trenutka već bila na prilazima grada.
Ali mu pripreti i konzul rekavši:“Ili pare, ili će ova tvoja kuća sve to da plati“. Agrom slučaja konzul je stanovao u kući tog Turčina, a da konzul nije znao da je on Ranđelov dužnik. Primoran Turčin je ubrzo doneo pare.
Ranđel se vratio kući. -Čudna okolnost, Ilija Anđelković iz Broda, Ranđelov komšija, tada je bio vojnik srpske vojske i nalazio se u prethodnici koja je ulazila u Skoplje.
Priča Ilija(28.01.1979.godine da su ti ovnovi lutali po skopskim ulicama, a avojnici ih hvatali ko je kako stigao. „Lično sam ga i ja brzil i vatal po Skoplje, kaže čika Ilija.
REFERENCE
PEČALBARSTVO I NEIMARSTVO crotravskoga kraja, Simon Simonović-Monka, Crna Trava 1983.godine
Zapis 31.mart 2008.godine Vlasotince
Zabeležio Miroslav Mladenović loklani etnolog
24. januar 2015. u 21:28
nebojsa pesic
SVE JE DOBRO I OPSIRNO ZA POHVALU. ALI MENE ZANIMA SELO JOVANOVCI
KAKO JE NASTALO I STANOVNICI TOG SELA ODAKLE SU DOSLI . JA VODIM POREKLO IZ TOG SELA I VOLEO BI DA ZNAM MALO VISE O TOME ILI DA ME NEKO UPUTI GDE DA PROCITAM NESTO O TOME
PESIC NEBOKSA
1. septembar 2016. u 16:16
Nikola Nikolic
Zamolio bih ako bi ste mogli da mi dostavite podatke o zaseoku Obradovci, tj ako imate kakvih zapisa.Kako je nastalo, odakle tu Nikolica, i sl. posto mi je otac rodom odatle… Unapred Hvala
13. april 2017. u 15:41
Miroslav B Mladenovic Mirac
DOPUNA O POREKLU RODOVA CRNE TRAVE I NJENIH MAHALA:
((Prema ZAPISIMA (1905-1910) Riste Nikolića, VLASINA I KRAJIŠTE, 2012. SANU Beograd)
P o l o ž a j.- Centralni deo C r n e T r a v e je „selo“-pri ušću Čemerštice u Vlasinu, gde ima nešto malo ravni pored reke. Tu su škola, crkva, dućani i jedan deo kuća. Ostali su krajevi Crne Trave, „male“, van ravni doline, raspoređene u svim pravcima od „sela“.
Mala Č u k a jeste pod Č u k o m, s leve strane Vlasine; prema njoj je na suprotnoj strani dolina Baltijanci. Čuka je pod njivama i livadama. Kuće su u jednoj dolini (oko 10) raspoređene u nekoliko grupa po porodicama:
P a v l o v i, D e j a n o v i (predak im G m i t a r bio „ćeaja“ na rudnicima),
M i l o v a n o v i.
Dalje su uz Vlasinu s leve strane R a k i n c i (5 k.) od Č u k e odvojeni golom kosanjicom, u daljini oko 5 minuta, s desne strane Vlasine prema njima je Pepina Dolina.
Od njih su dalje G r c i i potom m a l a T e s k o v o pod Delom, krajnja m a l a
C r n e T r a v e prema Vlasini, razbijenija je od ostalih , u njoj su
K i t a n o v i, N i k o l i n i, D e j a n o v i, R a d o v i n c i (2 k.) i dr.,
Kuće su van ravni doline, gore po kosama.
P e j č i n o v a m a l a (6 k., P e j č i n o v a c a, samo je jedna porodica od dovodca) je pod Čukom u početku Pejčinovske doline, s leve strane Vlasine, gde ova skreće u pravcu I-Z.
Ova je dolina između Vlasine i Čemerštice, pri ušću ove u Vlasinu. Iznad kuća u početku doline kopana je ruda.
L i v a đ e je s desne strane Vlasine pri reci (oko 6 k.), ispod G.Slavkovca.
D o nj i S l a v k o v c i (6 k.) i G o r nj i S l a v k o v c i jesu s desne strane Vlasine, prvi s desne strane Strumićeve doline bliže reci, drugi dalje od ovih uz reku, u Blatarskoj Dolini, od prvih predvojeni širokom golom kosom, polovinom sata razdaljine.
Posle ovih dolaze Z l a t a n c i, L e p o i n c i, L u l i n c i, G o l o u š c i i D u b i s c i prema Prekoj Reci, desnoj pritoci Vlasine; svi su oni između Strumićeve i Preke Reke. Od Preke Reke dalje uz reku s desne strane Vlasine jesu : M i š i n s k a m a l a (6 k., jedna porodica) i Č a u š e s k a M a l a (5-6k., jedna porodica), a iznad njih Popadiska Mala (12-13 k., nekoliko porodica).
S t r u m i ć e v i su iznad G. Slavkovaca do jedne dolinice znatno pošumljene.
K o z a r n i č k a M a l a (na 15k) nahodi se s desne strane Čemerštice, po strani doline, koja je prostrana i obrađena, a pod Kozarničkim Ridom.
Do Kozarnice s desne strane Čemerštice jesu S a m a r dž i s c i.
M a l a O b r a d o v c i je sleve strane Vlasine iznad klisurastog dela doline, a u početku Obradovske Doline koja je prostrana i u mnogome šumovita sa nešto boljih njiva i livada. Kuće su uokvirile izvorište potoka te doline.
Prema O b r a d o v c i m a je T o d o r o v s k a M a l a s desne strane Vlasine.
I v i ć e v a M a l a je sa nahodi se s desne strane reke Vlasine u Ivićevoj Dolini (Prva dolina od Todorovske niz Vlasinu).
Kuće su na zaravnjaku s leve strane Ivićeva Potoka.
S leve strane Vlasine od Obradovaca uz reku jesu P o p o v i ć e v i (9 k.), S a m č e k i n c i ( na 12 k.) i B a b i ć e v i (5 k.), raspoređeni u tri grupe kuća kao mahale.
C r v e n k o v c i (5 k.) i S t a n i š o v c i ili S t a n i s a v lj e v c i (3 k.), koji se smatraju i kao male, jesu s leve strane Čemerštice bliže površini jedne kosanjice.
Mahala M a l a R e k a je u početku a na kosanjicama između izvornih krakova potoka Male Reke, leve pritoke Čemerštice. U toj M a l i je 8 kuća: I v a n o v i ć i i još neke porodice.
TOPONIMI:- (NJ i v e, l i v a d e, p a š a, šu m a i i z v o r i).- Lavište, Eldište, Gavranica, Golemo Ravnište, Plana, Ostra Čuka, Carev Del, Zlata, Stanikin Krs, Beleg, Crni Izvor, Razlog, Meča Dolina, Zajča Bara, Rumine Belege, Valog, Beščisci, Konjkamen, Topla Glava, Čuljin Kamen, Obradova Ogradnja, Boselska Dolina, Carev Rid, Korube, Klinčarska Čuka, Strumićeve Belege, Klisursko Plandište, Jovišin Dol.
Izvori:- Ključi (na Gol. Ravništu), Struganište (češma u Pejčinovoj Mali), Bukorovac (na putu Crna Trava Preslop), Bel Izvor ( s leve strane Čemerštice, iznad Meče Doline), Krš, Studeni Izvor (na Čemerniku), Rudište („u Jovanovci“) i mnogi drugi nazvani po imenima.
S t a r i n e.- U s. postoji Crkvište u Radovincima pod Javorom(za nj’ vele (starac Dima ratković): „Kazuju ga latinsko crkvište“.).
U selu se zna za jedan grad’c kod Samčekinaca i drugi kod Todorovaca.
Na njima ima zidina, kod jednoga i „prekop“. Oba narod smatra za latinska.
P o s t a n a k s e l a i p o r e k l o s t a n o v n i š t v a.- postoji predanje, koje se češće čuje , da je Č u k u r u z M a l a najstarija, da su Č u k u r u s c i (7 k., slave sv. Panteliju, slabo napreduju) prvi pobili kolac u Crnoj Travi.
Obično se još dodaje , kako je, „Čukuruz Mala“ zapisana i „u ćutuk“. Smatraju se i kao starosedeoci. Kumove su Čukursci imali iz Znepolja, te izgleda da su starinom iz Znepolja, po nekima iz Melne, a neki vele, da su samo išli u Melnu i opet došli, što je najverovatnije, jer u Dobrom Polju postoji predanje, da su od Kopaonika. Bio „pustinjak“, pa se zaseljavao jedan po jedan.
P r o č o v a l c i („Pročevalčani ili Karadačani) su davnašnji. „Deda Pročoval valja da je od Kopaonik“, tako će jedan reći. Najpre se zaselili gore po livadama prema Vlasini, gde se sada jedna livada zove „Pročovalka“. To je kod mesta zvanog K u l a ili S t a r e K o š a r e. Od njih danas nema predstavnika. Tu je sada kao „zbirčina“, tojest porodice raznog porekla, u koje su se možda prizećivanjem ili posinjavanjem pretopili Pročovalci, te je staro prezime kao ime male ostalo a porodice su druge. Po nekima su sada „tri soja“.
Tu danas ima oko 30 kuća, sve male od J o v a n o v s k e pa uz reku s leve strane: J o v a n o v c i (8k.), V e lj k o v c i (9k.) , R a n đ e l o v s k a M a l a (7k. sv. Nikola), S t a m b o l i s k a M a l a (10 k., Mitrov Dan), L a p a v s k a (6 k., Sv. Nikola), P a v l o v i (4 k., Sv. Nikola),
P a v l o v i su „od Radovinci“, koji su u Čuki i to od Jovanovaca.
R a n đ e l o v s k a M a l a (Trendavilci) je od Rašinaca u selu Klisuri (Znepolj); doselio se d e d a LJ u b e n, „nemali mesto“ da žive.
P e t r o v i ili L a p a v c i su u Lapavskoj Mali, koja spada u Pročovalce.
M i lj č i n c i su 3 kuće, K l i s u r c i (1 k., Zvezdan) su od Klisure. Zovu ih i P r o k l e t i s c i.
Đ i k i n i od P a u n o v a c a, iz Klisure.
S t a m b o l i s c i (oko 6k., Viden, Zvezdan, Strahinja, Janko) neki vele došli od „Stambol“ („koleno od stambolsko“.) , a po drugima Dima Ratković) su iz Klisure, došao im paradeda , „od aiduci“. Predak im se „majal po Stambol“, te su zbog toga i prozvati Stambolici. Neki slave sv. Arhanđela, neki Mitrov Dan, neki sv. Nikolu.
Kada je bila jedna kuća pročovalska , postojala je i po jedna kuća u:
J o v a n o v s k o j i V e lj k o v s k o j M a l i.
J o v a n o v č a n i- J o v a n o v c i (12.k.),
R a d o v i n č a n i- R a d o v i n c i (16k., u Teskovu 9 k.),
D a m nj a n o v c i (2 k.), v e lj k o v s k a porodica-V e lj k o v c i 11 kuća., i p l a t n a r s k a porodica poreklom su iz Stragara (kragujevački okrug).
Otuda su se doselila četiri brata: Damnjan, Radovin, Jovan i Veljko.
Tamo su ubili kuma i pobegli ovamo. Kum im bio komšija, pa došao k njima da s eobrija.
Kada ga je njihova sestra polila vodom , da se umije , on je uhvati „za pazuhe“ (dojke), ovi to spaze, ubiju ga i pobegnu ka Kopaoniku, u selo Štavolj.
Otuda, kada se doznalo, dosele se u Crnu Travu.
Po kazivanju drugih oni su ubili Turčina i pobegli u selo Koznik (blizu Prokuplja) i odatle, kada se doznalo (prilikom dolaska na pazar u prokuplje, poznalo ih neko Turče) dobegli u Crnu Travu.
Za njih se obično kaže da su „od Kopaonik“ (Na pr. Za Jovanovce vele „simsile jovansko od Kopaonik“.).
S a m č e k i n č a nj e ili S a m č e k i n c i (12 kuća)- sa Kosova. Slave sv. Nikolu. Izrodili se.
(„S a m č e k i n c i su tako prozvati, što su na Kosovu sami cara dočekali kao imućni ljudi toga doba, pa kao takvi bili su potisnuti od Turaka i ovde našli sklonište. Hvale se npr. „Mi smo i turskog cara na Kosovo dočekali“. Car poš’l s vojsku i uvatil ga konak“. Ovi „imali maslo, sirenje, ovce“, te se kod njih car zadržao.“
„Starac jedan veli: „Mitrovica kude je , ta gore je Kosovo“.)
I v i ć e v i ili I v i ć e v c i (11k.) su ista krv sa S a m č e k i n c i m a, slave sv. Nikolu.
Č u r č i s c i ( 3 kuće)- iz sela Rile (kod rilskog manastira), šili kožuhe i bili gajdari.
(„ Predak im bio „momče neženeto“, pa ga Zlatanci uzeli za zeta i ustupili mu mesto da načini kuću. To je sad Ćurčinska mala. Bilo ih na 10 kuća, pa se odselili. Među sobom se uzimaju.“)
Z l a t a n c i ili G o l o u š c i (3 kuće) su iz Razloga, gde se i danas zovu Goloušci. Slave Sv. Arhanđela.
Od Z l a t a n a c a su L u l i n c i i L e p o j i n c i.
Njih su zatekli P e j č i n o v c i.
Č a u š e v i (oko 13 kuća) su izgleda isti sa onima u Krvoj Veji i Šipkovici. Slave Đurđev Dan. Radili im preci na majdanu, pa se potom zaselili.
B a b i ć e v i (8 k.) kao da su sa Kosova. Slave Sv. Vasilija. Predak im se prezivao B a b i ć. Njegovi su stari živeli u Čuki, odakle je on prešao na mesto, gde su sada B a b i ć e v i.
P e j č i n o v c i vode poreklo od Koznice (Kopaonik), slave Sv. Stevana, a ona tri brata sv. Nikolu.
K o z a r n i č a n i (25 k.)- Iz Koznice (kod Kopaonika). Turci je zvali Srpska Mala, a sada K o z a r n i c a. Došli kao u pečalbu (možda zbog rudarske radnje), pa se stalno nastanili.
Onda bio Turčin Gospodar u selu i na pitanje, gde da se nastane, on im odredio mesto, gde su bili kozarnici, te se po tome i mala danas zove. Uzimaju se među sobom. Slave Sv. Arhanđela.
O b r a d o v c i ili O b r a d o v a nj e (16 k.) poreklom su od Radomira. Tamo bile Krdžalije, te oni pobegli ovamo.
Bilo u Crnoj Travi petroro braće: Obrad (najstariji), Raja, Stevan, Peša, Jefta.
Najpre im preci služili kod Turaka, od kojih su neki bili iz Vranja, Skoplja i dr. Bili sirotinja, „nigde ništa“ nisu imali, predak im je došao kao da radi u majdanu, te se i „naselil u samokov“, gde je služio Turke.
Kupili bi tri koze i tako pristali domaćini, pa i sami posle načinili samokov.
Taj je predak njima „od preko paradedu“. Obrad se zaselio ovde, gde je sada
O b r a d o v s k a M a l a, bio blizu Lisičji Kladanac.
Najpre se zaselio dole u reci, gde su L u k e. Obradovo Ravnište , koje je iznad Todorovaca, bilo njihovo. Neki za Obradovčane vele, da su „od beli Cigani“.
S t r u m i ć e v i (11 k. Tasini, Đurini, slave Sv. Arhanđela)-ovde prešli iz Preslopa, a starina im je iz Strumice. Sada se uzimaju. Slave Sv. Arhanđela.
P o p a d i s c i su iz Melne.
P o p o v i (3 k.) ili P o p o v i ć i-iz Strezimirovaca (Znepolj), po nekima pak iz Drainaca (Klisura u Znepolju), slave Sv. Arhanđela.
S t e p a n o v s k a M a l a (u Maloj Reci, jedna porodica oko 10 k., od nje su i Ž u t i n c i), poreklom od „Kopaonik“, od kuda se doselio predaj S t e p a n; došli „po madan“, „po zanajat“.
Ovde bilo „pustelija“, „nemalo selo“, bilo samo nekoliko kuća. Mnogi se od njih iselili. Slave Sv. Arhanđela.
C r v e n k o v c i kao da su od kopaonika.
L u l i n c i i L e p o j i n c i su ista porodica, samo su „podelbine“ , zbog toga blizu stanuju.
D u b i s c i (8 k., sve u Livađu)-od Znepolja, slave Sv. Nikolu.(„Prozvani prema nekom pretku D u b i j i koji je bio poznat kao junak.“)
Njihov predak D u b i j a imao 9 sinova , pa ih čuma pobila i ostala samo baba, kod koje se neko prizetio. Za Dubiju vele da je bio od Čuke (isto selo), a jamačno je poreklom od Znepolja.
M i š i n c i u Čauševoj Mali su ista porodica sa Dubiscima.
Oni kao da su iz Kozarnice tu prešli.
T o d o r o v c i (T o d o r o v č a nj e) na 25 k., i P o p o v i ć e v i vode poreklo od dva brata, koji su bili iz sela Todorovca odkud Kratova. Jedan se zvao
T o d o r, a drugi je bio pop. („Predanje je: „Jedan Todor i pop došli od Kratovo“.)
Sedeli su najpre dole „po reku“, „kućište“ im bilo dole, a gde su sada „bil pustinjak, pojate“. T o d o r se nastanio u „R a m n i Š i b“, a p o p otišao prema Kozarniku; od popa izišlo 9 popova.
T o d o r o v c i se odavno uzimaju. („Kodža su braća izlegli“).
Slave Sv. Dimitriju („Gmitrov Dan“).
P e j č i n o v c i (12 k.)- iz Rožine (kod Prokuplja), došao im predak stariji od čukundedova (prešli 8 pojas a ne uzimaju se); („P e j č a- S t e v a n-
M i l o v a n- R a t k o- koji je ded čoveku starog od 60.godina“).
Dobegao zbog ubistva, a ovde došao radi rudokopanje. Najpre bio zet onima iz Stragara i tako se zaselio. Slave Sv. Stevana. Zovu se i R o g lj i n c i.
Zovu se neki P a v l o v i (odelbina).
G. S l a v k o v c i (9 k.) i D. S l a v k o v c i su poreklom od Drajčinaca (Znepolj), gde imaju kumove, otuda su „zabegali“, jedna krv , još se ne uzimaju („vamilija se pazi“); slave Vasilj Dan. Od njih su Č e š a n k i n i.
Donjim Slavkovcima je srodnik J o v a B o š nj a k , slavi Sv. Vasilija.
Postoji i B o š nj a č k a B a r a.
M a dž a r i (1 k. u Samčekinskoj Mali) slave Sv. Arhanđela. Bilo „staro koleno“, stanovali kod Boselske Doline. Sada su izumrli, zaostao samo jedan starac Jovan, danas se drže od jednog usenjenika iz Obradovaca.
Stari su M a dž a r i bili kovači. Ima ih, koji su po ženskoj liniji iz te porodice, te ih zovu M a dž a r i, kao M a dž a r o v i (3-4 k.) slave Sv. Panteliju
D r n d a r e v i su iz Melne, doselio se praded Ivan. Slave Sv. Stevana.
(„Tako prozvani po tome što im predak kao čirak d r n d a o pamuk kod nekoga u platvarskoj porodici, koji je radio platno“.)
B i s i n c i ili R a š i n c i (slave sv. Savu) su od Rašinih u Brodu (Rašina Mala).
V e lj k o v c i –slave Sv. Arhanđela. Pravih predstavnika V e lj k o v a c a danas nema, današnji su od posinjenih ili prizetenih i doseljenih.
Tako su : M i l č i n c i iz Dojčinove Male (Vlasina) , a sa Vlasine su i
A n đ e l k o v i ć i.
R a k i n c i ili R a k i n č a n i –iz Melne. Neki od Njih se iselili u Žitni Potok. Svi su bili zanatlije.
IZVOR: (Prema ZAPISIMA (1905-1910) Riste Nikolića, VLASINA I KRAJIŠTE, 2012. SANU Beograd)
Priredio: Miroslav B Mladenović Mirac
13. april 2017. Vlasotince, Srbija
15. decembar 2017. u 21:56
Miljko
Zbog izgradnje zida oko Nakrivanjskog manastira, sada selo Cukljenik kod Vucja, iz okoline Crne Trave dosao je Milojko (Miljko) Stojkovic, sa svoja tri sina. Najstariji sin Ignjat imao je te ( oko 1845 godine) oko 35, srednji sin Andjelko oko 15, a najmladi Stojko oko 5 godina. Po izgradnji manastirskog zida a po nalogu Niskog episkopa Kalinika Grka oko 1860 godine , sagradili su i crkvu Svete Bogorodice koja se nalazi pored crkve Svetog Nikole. Imate li nekih zapisa o graditeljima crkava iz okoline Crne Trave, odnosno interesuje me iz kog mesta i roda bi mogao biti poreklom rod Miljkovci iz Cukljenika.
26. maj 2018. u 19:41
SRDJAN STEFANOVIC
Kako doci do istorije porodice STEFANOVIC opstina CRNA TRAVA selo DOBRO POLJE mahala BAZOV DOL . Poreklo sadasne znan pre Lepoje i Natalije.
izvini sto pisem u komentar.
1. decembar 2018. u 14:39
Vojislav simonović
Da li ima pisanih dokumenata ili predanja o postanku mahala na području crne trave.
Posebno me zanika ko su i kada bili prvi žitelji mahale Samčekinci.
Bio bi zahvalan svakome koji mi mi pružio bilo kakve podatke