Порекло презимена, село Црвени Брег (Лесковац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Црвени Брег, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара Порекло становништва села Црвени Брег, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Црвени Брег (Лесковац)

Порекло презимена, село Црвени Брег (Лесковац)

Порекло становништва села Црвени Брег, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села и порекло становништва

Село Црвени Брег је припадало општини Рупље, потом општини Црна Трава и сада административно општини Лесковац у Јабланичком округу.

Црвени Брег је према попису из 2002.године имао свега 30 становника (према попису из 1991. било је 69 становника).

Демографска слика становништва према пописима после Другог светског рата (1945.г) овако се кретала: 1948. године (400 становника), 1953 (391), 1961 (416), 1971 (287), 1981 (169), 1991 (69) и 2002 године 30 становника живи у село Црвени Брег.

Село Црвени Брег лежи на стрмим падинама у изворишном делу Предејанске Реке. Положај је подесан из економских разлога: на блажим деловима падина су њиве, а на стрмијим шума и паша,

У целини село Црвени Брег је насеље разбијеног типа.

Сеоске махале су: Доња Ливада, Синадиновци, Голоушинци, Пронина и др. Свега Црвени Брег има 81 дом (1961.г.).

Данашњи Црвени Брег основан је пред крај XVIII века. Тада су овде дошла три домаћинства.

Данашње становништво села је српско, а потиче од предака који су досељени у Црвени Брег.

Старешине тих домаћинстава били су Павле, Стојан и Синадин. Од њих потиче највећи број данашњих сеоских домаћинства.

Вода за пиће добија се са извора. Даље од села су познати извори: Ајдучки Кладенац, Ашански Кладенац, Радин Кладенац, Високи Кладенац и др.

Некада су у село Црвени Брег били познати као рудари, печалбари-грађевинари, али миграција становништва са читавог подручја југа Србије на почетку 21. века је учинила да су нам села остала потпуно пуста.

Такву судбину нестанка села са географске карте је задесило и некадашње црнотравско односно лесковачко планинско село Црвени Брег.

Многи су се иселили у суседне вароши: Предејане, Грделицу, Власотинце. Лесковац а и даље до: Ниша и Београда.

Некада 70. година писац овог чланка је са оцем печалбарем радио ручну циглу за планинске горштаке у село Црвени Брег.

Тамо су куће „чакмаре“ од те „ручне цигле“ замењиване нове „зиданице“, које су тада зидали мештани познати као тада црнотравски мајстори зидари-дунђери.

Остала су само сећања на те године када се из Црвеног Брега и осталих планинских села младеж у шаренилу народне ношће са печлабарима „сливала“ на зелену оазу планинског вашара на Светилији (Чобанцу) 2. августа на потесу планине Острозуба (изнад села Бистрице).

* * *

Старине и прошлост:

У Црвеном Брегу и око њега постоје старине и карактеристични топографски називи. Они указују да је овде било становника још у раније доба.

На потесу Јовине Ливаде, који је изнад села има „грамади“ од неке цркве.

Тамо постоји „старо гробље“. Захвата падину једног рида.

Од тих гробова виде се плоче и пободено камење на страни према истоку (1961.г.)

Неки сељци су говорили, да су на поменутом потесу „џидански“ гробови. Тај стари народ, од кога су заостали гробови, једном се „изгубио“.

Неки помишљају да се могло десити „од колере“(„црне чуме“-подвукао М.М). Ти Џидани славили су „св. Саплиту“.

Црвени Брег је некада био за време Турака познат по родокопима. У самоковима се радило у ковачницама на Рупској Реци.

У времену Првог српког устанка ту је рударио познати вођа устаника из овога краја Стреља-П.Петровић, са бећарима.

Рударење је настављено и после ослобођења од Турака. Тако на почетку 20. века постоје и записана имена познатих рудара из тадашњег села Црвени Брег: Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић, Коста Милошевић, Милан Милошевић, Симеон Николић, Сокол Стоиљковић и Марјан Ђорђевић.

Многи од потомака ових рудара села Црвени Брег касније рударили у рудницима у Бору и Мајданпеку и широм бивше Југославије.

Међу њима постојало је добрих рудара и инжињера рударства.

* * *

Порекло родова (1961.г.):

– Род Д ед а  П а в л о в и (37к)- слава св. Арханђел, потичу од оснивача рода Павла. Доселио се пред крај XVIII века: Павле 77.г (рођен 1885.г.)-Јанко-Миладин-Младен-Павле, који се доселио.

Павле се доселио само са женом. Овде је добио четири сина: Јову, Ивана, Младена и Стојана.

Говори се да је Павлова старина била из околине Крагујевца. Одатле је најпре дошао у Пчињу, па је после тога брзо прешао у данашње насеље Црвени Брег.

Ова најстарија породица је под називом „Стрелци“ („стрелска фамилија“) дошла из Пчиње по налогу Хусејин-паше.

Потомци ове фамилије (рода) живели су у три махале: Миладиновци, Стојковићи и Цветковићи.

Становници овог великог рода данас живе у разним махалама и деле се у три гране: Миладиновиће (20к), Стојковиће (13к) и Цветковиће (4к);

– Род С т о ј а н о в ц и (17к)-слава св. Арханђел, потичу од оснивача рода деда Стојана. Доселио се из Жутинске Махале у Црној Трави (слив Власине). Овде живе када и први род. Деле се на Ничиће, Милошевиће и др. Куће су им у разне махале;

– Род Д е д а  С и н а д и н о в и (13к)- слава св. Арханђел, овде живе кад и предњи родови. Порекло из махале Црвенковци у Црној Трави;

– Род К у з м а н о в и ћ и (5к)-слава св. Арханђел, дошли су пред крај турске владавине из неког места Поља сада у Бугарској;

– Род  П р о н и ћ и (5к)-слава св. Арханђел, дошли пре 20 година (1951.г) из суседног села Баинце (Црна Трава). Грана су од тамошњог великог рода Новковци. Даље порекло им је из Прокупља;

– Род Ј о в к и н ч и н и (4к)- слава св. Никола, досељени из Острозуба, махале села Рупље (Црна трава). Даље порекло им је из Црне Траве у сливу Власине.

После њих се нико није досељавао и село Црвени Брег је растао прирашрајем у броју становника.

Исељеници (1961.г.):-Предејане: Перкинци (2к). После Другог светског рата(1945.г.) се ислелио 8 домаћинстава.

* * *

Топоними (називи места):

– Ајдучки Јкаденац, Ашански Кладенац, Радин Кладенац, Високи Кладенац, Јелова Глава, Јовкинче, Црквена Бара, Бараке, Вирчине, Рисов Камен, Сечени Камен, Гувниште, Рскрсје, Костур, Ковчежарице, Јованове Кошаре, Помочаница, бело Камење, ракитска река, Рударски Рид, Големи Рид, Пронине Механе(Прокина Механа), река, Дебели Дел, Кућиште, Јовине Ливаде, Старо Гробље…

* * *

ТЕРИТОРИЈАЛНО-АДМИНИСТРАТИВНЕ ПРОМЕНЕ:

Бивши власотиначки срез био је шири него садашња територија општине Власотинце. Обухватао је део Лужнице, Црну Траву, Грделицу и још неколицину поморавских села.

Власотиначки срез је до 1880 године припадао Лесковачком округу. Од 1880. године припадао Нишком округу, од 1890. године Пиротском округу, а потом Врањском округу.

Врањском округу припадали су следећи срезови: Лесковачки, Власотиначки, Јабланички, Босилеградски, Масурички, Пољанички и Пчињски.

Власотиначком срезу припадала је општина Грделица са селима и њиховим засеоцима (Грделичка (Грделица, Тупановци, Козаре, велика Сејаница, Мала Сејаница, Дедина Бара, Бојшина, Палојци, Лични Дол, Крпејци); као и општина Предејане (са селима: Предејане, Бричевље, Сушевље, Кораћевац, Гузевље).

Та територијално-административна припадност општине власотиначком срезу (која је била општина до 1965.г. и припојена општини Лесковцу) је трајала до 1941.године.

*

Пре Другог светског рата у једном времену је и село Боњинце (Заплање-лужнички крај) припадао власотиначком срезу.

После Другог светског рата (1945.г) укидају се срезови, а општине које су биле формиране од сеоских територија су укинуте, а тако су градови: Власотинце и Црна Трава постале општине са територијом околних села, која су административно припојена као географска целина атарима ових општина.

Интересантно је да је Грделица и Предејане са околним селима припало лесковачкој општини, а и нека села су „променила“ административно територије у Заплање и око Грделице, Црне Траве и Власотинца.

Овај административно-географски опис је потребан ради „пресељавања“ становништа из једног краја на други у оквиру овог планинског комплекса, јер се приликом насељањвања у 18, 19 и 20 века становништво у потрагом за бољим пашњацима са целокупним породицама-као сточари, врло брзо налазили и „освајали“ територије на планинским пашњацима овг дела Јужне Србије.

Потреба је да се на једно место у оквиру истраживања порекла становништва има лао једна целина свих ових села: Власотинца, Црне Траве, Грделице и Предејана и дела Лужнице; јер је у времену под Турцима много њих због освете „прелазио“ са једне на другу територију. Тако ће постојати могућност вда се поједини родови нађу у некада заборављеним и уадљеним селима овог дела Повласиња и Грделичке клисуре.

* *

До 1965. године Грделица као насеље је седиште Општине Грделица коју су чинила насељена места: Бистрица, Боћевица, Бојишина, Бричевље, Црвени Брег, Дедина Бара, Добротин, Доњи Буниброд, Горњи Буниброд, Граово, Грделица Село, Грделица Варошица, Губеревац (тада под званичним именом Губеревце), Кораћевац, Ковачева Бара, Козаре, Крпејце (тада под званичним именом Крпејице), Личин Дол, Мала Грабовница, Мала Копашница, Мрковица, Несврта, Ново Село, Ораовица код Грделица (тада под званичним именом Ораовица), Падеж, Палојце, Предејане Село, Предејане Варошица, Слатина, Сушевље, Тулово, Тупаловце, Велика Грабовница, Велика Копашница, Велика Сејаница, Виље Коло, Загужане, Зољево и Жижавица. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав општине Лесковац..

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Јован Ф. Трифуноски:- “ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА”, 1964. године

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црвени_Брег_(Лесковац)

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/sr/Грделица_(варош)

[4] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Села у власотиначком крају” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

28. новембар 2013.године, Власотинце, Република Србија


Коментари (6)

  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАПОМЕНА:
    Много је сујетних и бахато примитивистичких људи који би желели да преко центара било које моћи, „скрачују“ и СКЛАЊАЈУ свакога и све што с енапише у сфери ЕТНОГРАФИЈЕ на југу Србије.
    Они незнају за ДОСТА са „сочним“ шовинстичким псовкама и патолошкој мржњи-само зато што ето један „мали човек“(МАТЕМАТИЧАР ИНОВАТОР) такорећи „узима“ НОВАЦ многим ТЕКСТОПИСЦИМА ИЗ АРХИВА. То ми се догађало на самом сајту ПОРЕКЛО , ФЕЈЗБУКУ и интернет адресу.
    Тако сам добио и такво једно увредљиво ПИСМО са пуно МРЖЊЕ према Јовану Трифуновском
    (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A2%D1%80%D0%B8%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B8 ),

    мени и са „исправкама“неких безначајних (наравно ПРЕПИСАНИХ ИЗ АРХИВА у Нишу) од некадашњег житеља села Црвени Брег.
    Тај бивши житељ се представља као „економиста, професор“-да је његов син нашао на интернету о ПОРЕКЛУ становништва свога села, па ето решио да коментарише текст чланка.
    Обавештава ме да је писао(а да не зна да рукује са интернетом-сигурно му писао неко други) На ФОРУМУ ПРЕДЕЈАНА(с. Црвени Брег)-УКИНУТ ФОРУМ!

    Све је то у реду, али када сам почео да „читам“ мени препознатљива ПРЕПИСИВАЊА и самодоказивања своје ПАМЕТНОСТИ (са увредама најгоре могуће врсте до (не)писмености моје и једног српског академика Јована Трифуновског-јер многи и незнају да је Србин из једног села код Гостивара (Западна Македонија-наравно то је смишљена „провокација“ због моје породичне везе по женској линији са ПОРЕЧЕМ-Западном Макењдонијом) .
    Када не би било тих увреда и када бих биле добронамерне ИЗМЕНЕ и свој допринос са барем постављањем свога РОДОСЛОВА(чак није ставио ни које је године рођен, па се питам да ли је и уопште рођен у Црвеном Брегу!, општина Црна Трава).
    ЗЛУРАДОСТ нема границе.
    Чак и мења ПРЕЗИМЕНА РУДАРА:“ Од Младеновић на Миладиновић“(што је овде доказ и из другог извора-црнотравског писца о ПЕЧАЛБАРИМА-Симона Симоновића-Монке-где у прилогу тај ИЗВОР овде и постављам као доказ).

    Какве ли увреде-„да нисам био у селу а о њему пишем“.
    Наравно да ћу га разочарати. У том селу су мој отац и стричеви радили као печалбари-циглари, а ја сам случајем са својим другом иуз сртуденских дана из суседног села Мрковица а и са наше стране од Лопушње видео село. Као циглар-печалбар сам требао да радим, али сам морао да одем на други крај света тадашње Југославије, како би се преживели и изшколовало, јер смо били веома сиромашни.
    Зашто ово пишем. Зато што сам сада и као пензионер сачувао највећу вредност-ОБРАЗ ПОШТЕЊА.
    Наравно, многи су се „уздигли у висине“, па још чак и НАРЕЂУЈУ ми да овај чланак о ПОРЕКЛУ села Црвени Брег ПОВУЧЕМ као „нестручан“ и као НЕПИСМЕНО написан.
    Такве КОНСТАНТАЦИЈЕ се могу прочитати као БИСЕРИ тамо свуда где се по „директиви“ ТКЗ СРПСКЕ ЕЛИТЕ(кабинетских научника-академика) ПЉУЈУ И ВРЕЂАЈУ СВИ ОНИ КОЈИМА СМЕТА ЈУГ СРБИЈЕ И МОРАЛ-лични и професионални.
    Но, навикао сам на све то. Свима праштам, а мени остаје да се латим да још негде нешто сазнам о пореклу неког рода и допишем за било које село:ВЛАСИНЕ; ЦРНЕ ТРАВЕ; ЛУЖНИЦЕ И ВЛАСОТИНЦА.
    Села су нестала и ово што пишем је једини је траг да су некада у тој зараслом корову и шуми живела нека људска бића са именом и презименом, нацијом и живела живот пун радости и испуњен у својим обичајима и традицији на вашарима уз игру у народном колу.
    *

    „..г) Рударење у рупском карају:
    Рударење у Рупју појављује се касније од оног на Власини и горњем току Власине.
    Некада док се на Власини и у Црној Трави увелико рудовало Рупјани су бекству настањују на тле које у својој утроби крије велико рудно благо, они ће мимо своје воље постати оно што нису хтели-рудари.

    На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19. века, тачније у осмој деценији.
    Црвени Брег, насеље у саставу некадашње рупске општине, богато рудним налазиштима, било предмет свестраних истраживачких радова.
    Први рудари у Рупју нису били мештани, већ Подринчани. Отуда су дошла четири рудара и овде започели да рудују, а рупјани су од њих научили занат.
    Касније, када буду изучили ову вештину, рудари из Рупја неће се задржати само у свом родном месту, већ ће отићи у многе друге руднике широм Србије и тамо ће радити као „познати рупјански рудари“.
    Растуриће се они по књажевачким, алексиначким, ртањским, подрињским, јелашничким и другим рудницима.
    Каниц каже да је 1885.године из Рупја било 40 рудара.
    Овај број се подудара са бројем рудара који је прикупљен 1979.године по рупским махалама.
    ………………………………………
    ………………………………..
    – Из Црвеног Брега су били рудари:Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић, Коста Милошевић, Милан Милошевић, Симеон Николић, Сокол Стојиљковић и Марјан Ђорђевић.
    Рудник у селу Банковцима, по речима мештана отворен је 1875.године а међу првим рударима били су: Михајло Стојичић и браћа Боцић, Прокоп и Светозар. После Банковског рудника отворен је Црвенобрешки рудник.

    Тај рудник Вајфрет је напустио 1903.године и отишао у Бор. Али у Црвеном Брегу тиме није престало даље рудовање и истраживање. Сада то место преузима Ставра Крајинчанић. Материјално слаб, без довољно капитала, морао је да напусти рудник и тада су сви откопи затрпани. Рудник на новој локакацији преузима Коста Крајинчанић, који је у овом руднику радио све до 1925.године. Онда тада радове преузима неки Б. Јовановић Рудар.
    У току 1902 године овде је радило 38 рудара, а 1903.године 40 рудара.

    “(Извор: Извор:-страна: 39-41, РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА, чланак из објављене књиге: ПЕЧАЛБАРСТВО ЦРНОТРАВСКОГ КРАЈА(Симон Симоновић-Монка), Црна трава, 1983.године) „

    Поставио :(20 фебруара 2017.године) Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог, етнограф, историчар и локални писац на дијалекту Србије и окружења из Власотинца, република Србија
    *

    Одговори
    • Boban Nikolic

      Gospodine Miroslave ja sam rodjeni Crvenobrezanin i dugo izucavam svoje selo od mnogih literatura , zapisa , informacija starih ljudi , interneta i tako dalje… Mogu da vam se zahvalim sto odvajate vreme na napisete one informacije o selu koje imate i da vam kazem da nije lepo to sto vase zapise neko ponizava i vredja … Ali ja isto moram da vam kazem da i mnoge informacije koje vi tamo pisete nisu tacne … Trebalo bi da se one isprave jer to ostaje u buducnosti nekom na citanje i tako nove generacije dolaze do pogresnih informacija.U svakom slucaju vas trud je za veliku pohvalu ali morate da preispitate izvore vasih informacija !

      Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    „ У Црној Траву и Власини има доста породица које су се доселиле са Копаоника, из области богате рудом и по рударству познате још почетком средњег века.
    Тако становништво које се овамо досељавало, наставило је овамо да рудује, јер је и и овде било доста рудних налазишта.
    Села Битврђа, Доња и Горња Козарница, Прочоловци, Печиновци, Степановци, затим Мала Река, Жутине и Црвенковци-воде порекло са Копаоника, а Тодоровчани и Поповићевчани су такође дошли из рударске области Кратова, где се много рудовало.
    Досељавање са Копаоника извршено је крајем 17.века за време ауустроугарских ратова (1688-1690), када се српски народ повлачио испред турске војске, остављајући своју постојбину и одлазећи масовно у јужну Угарску, док се један део раселио по оближњим планинама.
    У извештају комисије за истражне радове на простору Власине и Црне Траве од 1911.године, коју је предводио инжињер Јулије Драшкоци, у циљу испитивања могућности и услова под којима би се наставило рудовање, дословце се каже:“ Гвоздене руде у области Власине биле су предмет врло интезивног рударења за време Турака, а по свему судећи и за време средњег века.
    Постоји и предање да су рударење на гвожђу, и то прво код Црне Траве, обновили рудари који су дошли са Копаоника, одакле су морали да беже због сарадње са Аустријанцима и време аустриских ратова у 17 веку.“ (Извор:-страна: 33, РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА, чланак из објављене књиге: ПЕЧАЛБАРСТВО ЦРНОТРАВСКОГ КРАЈА(Симон Симоновић-Монка), Црна трава, 1983.године)
    *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА
    Када је негде на почетку 20.века, аустријски археолог Феликс Каниц обилазио ове крајеве, наилазио је на трагове рудовања још из доба Римљана. Међутим овде су рудовали и „Латини“, народ о коме само нешто знамо, а и оно што знамо заснива се на легендама и предањима. Предање каже да су се по настанку „Латина“ наши преци почели овамо насељавати.
    Међутим, после пада наших земаља под Турке, долази до застоја; рударство је почело јењавати, ослабила је рударска делатност, која је трајала све до половине 18. века Оно је поново оживело половином 18. века.
    Обновили су га Срби, „досељеници из унутрашњости Србије, особито они са Копаоника, од којих су Турци касније отели рудишта“(Из Летописа Црне Траве). Према Симоновћ Симону писца књиге о ПЕЧАЛБАРСТВУ И НЕИМАРСТВУ ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА-међу старим људима седамдесетих година 20. века цротравског краја живе предања да су Турци од наших људи отимали самокове један по један, као и друга постројења, све док их нису потпуно преотели.
    Тако, на пример, самоков код Доње Козарнице држала је удовица Босиљка, која је наследила од свог мужа Цветка, па јој га преотели Турци.
    По казивању Милана Момчиловића из Горње Козарнице, старог преко деведесет година и Боре Миладиновића, за време Турака у Доњу Козарницу се доселе седморица браћа са Копаоника, из села Кознице. Пошто су тамо рудовали, по пресељењу овамо наставили су да рудују.
    Подигли су самоков на месту где се данас налази Јованова стругара, преко пута козарничког гробља, отворили рудишта и дуго рудовали. Али се појаве Турци и самоков од удовице Босиљке узму „под најам“, с тим да она плаћа оправку и одржавање.
    Али Турци као Турци после извесног времена направе такав рачун око одржавања и оправке да је више коштала оправка него сам самоков. Покушала жена да убеди Турке како је немогуће да трошкови одржавања толико коштају, да је сума превелика, нереална.
    Силовити Турци, тврди и неумољиви, остану при своме, па чак и запрете. Жени није друго преостало него да дигне руке од самокова. Док је држала самоков, њиме је руковао Босиљкин син Дина, који је после остао да ради код Турака.(Запис 1978.г-С.С).
    У Златанцима је живео неки Младен, чукундеда данашње породице Ранчић из Горњих Славковаца, који је држао неке самокове у овом крају, али су га Турци убили и самоков му узели.Место на коме су га убили зове се Младенов дол.(Запис 1978.г-СС).
    У Црној Трави и Власини има доста породица које су се доселиле са Копаоника, из области богате рудом и по рударству познате још почетком средњег века.
    Тако становништво које се овамо досељавало, наставило је овамо да рудује, јер је и овде било доста рудних налазишта. Села Битврђа, Доња и Горња Козарница, Прочоловци, Печиновци, Степанови, затим Мала Река, Жутине и Црвенковци-воде порекло са Копаоника, а Тодоровчани и Поповићевчани су такође дошли из рударске области Кратова, где се много рудовало.
    Досељавање са Копаоника извршено је крајем 17. века за време аустроугарских ратова( 1688-1690), када се српски народ повлачио испред турске војске, остављајући своју постојбину и одлазећи масовно у јужну Угарску, док се један део раселио по оближњим планинама.
    Постоји и предање да су рударење на гвожђу, и то прво код Црне Траве, обновили рудари који су дошли са Копаоника, одакле су морали да беже због сарадње са Аустријанцима за време аустриских ратова у 17.веку.
    Рад у рудницима био је формално слободан, али суштински принудан за рударска насеља, као што је био принудан и за дербенџијска села која су одржавала, чувала и бранила кланце за несметан пролаз.
    Рудовање под Турцима:
    „У брдима има доста руда свакојаких, но будући да је њихово копање и топљење у турском царству на особиту тегобу народа, зато не само што их нико не тражи, него се још крију и затрпавају“-писао је Вук Караџић у „Даници“ 1827.године.
    Турци су после заузимања наших земаља и после обнављања средњовековног рударства прихватили римски систем рада у рудницима из доба када су у њима радили само робови, осуђеници и становници који ђиве у околини рудника.
    Разлика је у томе што су сада радили само хришћани, раја, а не и људи исламске вероисповести.
    Тешак је био рад. Турци су спроводили свирепо овај систем, а нарочито од тренутака када су руднике почели издавати под закуп спахијама. Рад је био под принудом.
    Села која су настањивала рудне области била су принуђена на рад по рудницима, али су морала и земљу обрађивати. Та села звала су се „маденска“, а људи који раде по рудницима-маденџије (рудари). У црнотравском крају најдуже је рудовало село Рупје, па је названо „Маденско“ док су га касније по ослобођењу од турака 1878.године звали „Рударско село“.
    Принудни облик рада нагнао је становништво рударске области да бежи и да наставља живот на другом месту. Тако, на пример становништво рупских махала Рајчитине и Острозуба су побегли из Црне Траве у доба Хусеин-паше врањанског(1821.г), који их је гонио „да рудују“, а они нису хтели.
    Има изгледа да је црнотравце као један од разлога преласка на дунђерски занат и одлазак у печлабу -био проузрокован тешким радом по рудницима.
    Колико су Турци принудно натеривали људе на рад по рудницима, показује и чињеница да су одбеглим људима имања одузимали и додељивали их онима који су остајали да раде у рудницима или новодосељеним породицама.
    Руда се топила у Вигњама-система топљења гвоздене руде за време турака, а ковало гвожђе у самоковима. Систем рада Самокова је радио овако:-вода је покретала точак са перајима, који су подизали и спуштали чекић, који је ударао гвожђе на наковању. Скица Вигње(Топоница) и Самокова се налази на страници 34,35 у књизи Симона Симоновића о ПЕЧАЛБАРСТВУ.
    У турско време рудна налазишта експлоатисана су на сасвим примитиван начин. Да би се омогућило рудовање, била су потребна три услова: рудна налазишта, шуме и водени токови. Руда као сировина копана је са површине земље-површински коп.
    Шуме су служиле као гориво за топљење руде; од дрвета је прављен ћумур, а вода је служила за испирање руде, затим као снага за покретање тешких чекића, покретање мехова у вигњама ради довода веће количине ваздуха под притиском, који убрзава сагоревање угља и брже топљење гвожђа.
    Рад у рудницима био је скоро кулук-мало је плаћен. По Ф.Каницу кулучар је за 25 радних дана „добијао за пречишћавање руде од муља и превоз до топонице у Загужањима, Масурици, Мркој Пољани итд. Само 15 динара, под условом да допреми 500 ока(640-кг-једна ока је 1,28кг) пречишћене руде“.
    Турци су на принудни рад одводили не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу.
    У Селу Козилу(засељено 1813.године из Црне Траве-подвукао М.М)-чак и седамдесетих година 20. века се чују приче, како док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копању „вада“(канали којим је текла вода из реке Бистрице или потока Грацка до места физичког пречишћавања руде од муља –подвукао М.М) и на другим нешто лакшим пословима, децу одојчад, њих педесет у љуљашкама, повезане канапом, љуљала је нека баба.
    Тако је исто Р.Николић, забележио у Божици, да је нека баба љуљала 77 деце на Колуници.
    Сурдулица је у своје време била средиште рударске радње и прераде гвожђа у овом крају.
    Руда гвожђа је копана у масуричким и власинским рудницима, топљена у вигњама и самоковима, док је гвожђе прерађивано у Врању, од кога се израђивали поглавито клинце и потковице, а постоји записи других истраживача да су од руда у власинској области прављене од гвоздене руде ненадмашене секире и оружје.
    Остаци некадашњега рудовања:
    Данас на простору о коме је реч, постоје многи видљиви трагови некадашњег рудовања.
    То су „ровине“, „ваде“, тросквишта(шљака), места звана видње(вигње), тако названа по пећима где се топила руда, „пиови“, места где се испирала руда, самокови итд.
    „Ваде“ су зарасле, од њих су остали само трагови који се и данас примећују. Тросквишта и данас стоје мада их бусен покрива-само се понегде виде огољене површине.
    Трагове самокова распознајемо по остацима неких предмета који су некада били њихови саставни делови.
    У Доњој Козарници Симон Симоновић је 1978.године пронашао гвозден чекић којим је ковано сирово гвожђе, а у Градској прстенасто железо тешко преко стотину килограма са перајама.
    Оно је стављано на валму(пераје) и при окретању под ударом воденог млаза покретан је чекић. Причају мештани-тако бележи Симоновић, да је у Састав Река донедавно испод моста стајао велики чекић, тежак око 200 килограма, али је пре неку годину нестао.
    Када је Драшковци(према Ж.Ђорђевићу) обилазио овај крај, нашао је да су на овом простору од Врле реке до Доброг Поља некада налазила 94 вигњишта, 17 самокова и око 133.000 тона троске.
    Црна Трава, Брод, Добро Поље, Дарковци, Кална, Градска, Рупје-цео овај крај покривен је „ровинама“, црвенкасто обојеним површинама, на којима нема вегетације. Само је на некиким местима током времена ветар нанео хумус у незнатним количинама, створивши зелену површину. Такве су „ровине“ близу Вуса и Козила.
    Рудовање у рупском атару:
    Чудне су судбине људи: несагледиве, непредвидљиве. Тако је било са становницима Рупја. Дошли су из рударских области да не би рудовали, а током времена постали су одлични рудари.
    Становништво Рупја готово све до Другог светског рата(1941.г) углавном бавило рударством. Неке куће и данас у 20. веку имају на фасадама рударски симбол-укрштене чекиће(кућа Димитрије Хаџи Анђелковића).
    Рупјани су на пољу рударства исто што и Црнотравци у неимарству. Као добри рудари били су утемељивачи борског рудника у Бору-међу познатима рупски рудари:Димитрије и Александар Хаџи Анђелковић.
    Рудовање у Рупју појављује се касније од оног на Власини и горњем току реке Власине. Некада се са подручја Црне Траве и Власине бежало од рудовања на обронцима кањона рупске реке.
    На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19.век, тачније у у осмој деценији. Црвени Брег, насеље у саставу некада рупске општине било је предмет свестраних истраживачких радова. Први рудари у Рупју нису били мештани, већ Подринчани.
    Отуда су дошла четири рудара и овде започели да рудују, а рупјани су од њих научили занат. Касниије, када су изучили занат, отишли су широм Србије и тамо ће радити као „познати рупјански рудари“. Растуриће се они свуда:-по књажевачким, алексиначким, ртањским, подрињским, јелашничким и другим рудницима.
    Каниц каже да је 1885.године из Рупја било око 40 рудара.
    Из тога времена виђенији рудари Рупја:-
    Из насеља Рупја били су рудари: Димитрије Хаџи Анђелковић, Александар Хаџи Анђелковић, Димитрије Станковић Камењар и Трајко Јовановић.
    Из Банковаца:-Сокол Банковић, Коста Мишић, Прокоп Боцић, Михаил Стојичић, Спаса Анђелковић, Стојан Анђелковић, Виден Стојановић, Бујер, Светозар Боцић и Прокоп Стојановић.
    Из Павличја:- Сима Дикић, Стојан Дикић, Алекса Анђелковић, Добривоје Аранђеловић, Јован Дикић, Китан Крстић, Велин Крстић, Илија Виденовић, Мита Стојановић, Милан Стефановић, Нестор Аризановић, Милутин Ђорић, Синадин Станковић, Миладин Станковић, Лука Тасић, Ранђел Миловановић, Светозар Дојчиновић, Крста Миленовић, Јевросим Крстић.
    Из Рајчетине: Анђелко Јовановић, Радован Јовановић.
    Из Црвеног Брега: Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић, Коста Милошевић, Милан Милошевић, Симеун Николић, Сокол Стоиљковић, Марјан Ђорђевић.
    Рудник у селу Банковцима, по речима мештана(Запис 1978.г-М.М) отворен је 1875.године, а међу првим рударима били су: Михајило Стојичић и браћа Боцић, прокоп и Светозар. После банковског отворен је црвенобрешки рудник(у село Црвени Брег).
    На заседању Народне скупштине 2.марта 1892.године Ђорђу Вајферту индустријалцу и Алески Новаковићу адвокату из Београда се дају повластице на вођење и обделавање руда у атару општине рупске. Са радом у руднику су престали 1903.године и преузели рудник Бор .
    Место рудовања у Црвеном Брегу преузима Ставра Краинчевић. Материјално слаб, отказао је посао и тада су сви откопи затрпани.
    На потоку Пишта започет је нови откоп.
    После напустања Ставре Крајинчевића, рудник преузима Коста Крајинчевић све до 1925.године. Од тада радове преузима неки В. Јовановић рудар.
    У току 1902 године овде је радило 38 рудара, а и 1903. године њих 40 рудара.
    У црнотравском крају био је по који рудар и ван насеља Рупја. Кална је имала једног рудара, Дарковце је имало рудара Мију Стојановића, родом из Терзине махале, радио је у ресавским рудницима. Из Доброг поља рудар је био Милан Стаменковић.
    У овом крају је била рудовањем је унишена јелова шума, а развила се више букова шума. Некада је овај крај био под четинарском шумом, али је уништена у времену рудовања када је од ње прављен ћумур.
    Тврди се да су стари рудари штитили букову шуму јер је ћумур био тврђи и квалитенији од ћумура четинарских шума.
    Риста Николић тврди да је рудовање у овом крају престало 1855.године због тога што су биле шуме испосечене због ћумура који је коришћен у топионицама .
    Чак је овде 1880 године овај крај обилазио и проучавао флору и фауну Јосип Панчић-који је у Престојчевом потоку испод воденице Тасе Миленковића наишао на један чамов трупац, што показује да је овде некада овај крај био под четинарском шумом.
    РЕФЕРЕНЦЕ
    ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године
    Запис 31.март 2008.године Власотинце
    Забележио Мирослав Младеновић локлани етнолог
    http://www.poreklo.rs/2012/12/17/poreklo-prezimena-crna-trava/
    *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    ЦРНА ТРАВА И ОКОЛИНА ДЕРБЕЏИНСКА НАСЕЉА

    Црна трава је насељавана и принудним путем у времену владања под турцима. Има разлога за предпоставку да су становници овамо и насилно досељавани, пошто је Црна Трава била дербенџијско насеље, јер су таква насеља у времену под турцима насељавана само хришћанским становништвом. Сва насеља планијнског типа са кланцима у којима су пролазили каравани турака за Цариград, била су мета напада тада хајдука, па су турци од хришћанског становништва организовали страже-чуваре кланаца од напада хајдука, који су се звали Дербенџије.
    Планинска област, испресецана долинама, дубоким клисурама, шумовита, тешко проходна и као таква била је погодна за развој хајдучије.
    Тако за време Турака, хајдуци су се намножили, пресретали харачлије и трговачке караване, пљачкали их и убијали, а робу пленили. Тада су турци почели подизати многобројне паланке на тешко пролазним местима и клисурама и на њима се почела јављати једна специјална врста чувара путева –дербенџије. Зна се да је дербенџија било још у шеснаетом веку.
    Када је султан Сулејман заузео Београд 1521.године, тада је створио нову организацију одбране кланаца од хајдука.
    Такве кланце почео је насељавати хришћанским становништвом са задатаком да обезбеђују пролазе кроз тешко проходна места.. сматра се да је село Ћавато у Македонији било најстарије дербенџијско насеље.
    Црна Трава и околна села планинског типа са кланцима, преко који су пролазили путеви каравана турака за цариград, добила су статус дербенџиског насељља:Црна Трава, Брод, Добро Поље, Ора, Свође, Гаре, Веља глава, Грделица, Јабуковик, и јш нека села у околини Лесковца.Поред црнотравског, тако и у власотиначком, масуричком и сурдуличком крају су постојала дербенџијска насеља.Пошто су села у кланцима вршила у неку руку полувојну позадинску службу , она су била ослобођена неих дажбина.
    Становништво тих насеља Турци су наоружавали лаким оружјем, а задатак им је био :да на свом рејону даноноћно стражаре , да стоје и осматрају, да караване и харачлије проводе кроз клисуре, да их бране од хајдука и да ударају у бубњеве(тупане) ако се хајдуци појаве. Сем тога, били су дужни да путеве држе у исправном стању, да их проширују, поправљају.
    Тако у запсима из 1971.године Мирослава Младеновића локалног етнолога и историчара- стоји како је у село Горњи Орах, према причању старијих горштака још у сећању о постојању пушкарнице, где су Турци чували стражу-где су пре тога стражу чувале дербенџије локално становништво околних села која су засељена насилно од стране турака.
    Тако и у запису постоје приче како је 1976.године стари деда Влајко(рођен 1882.г) солунац из Бориног Дола причао, како су српски стражари на узвишењу потеса Тупански Дел-ударли у бубњеве(тупан) и тако турцима у Свођу давали знак слободног пролаза турским друмом према Црној Трави за Цариград.
    Тако и данас постоји испред Свођа-према селу Борин Дол, потеса Тупански Дел-место звано Предстража. Сматрало се да су становници дербенџијских насеља имали посебне повланице у плаћању пореза турцима и друге привилегије.

    Али каснија ситраживања показују да је њихова дужност била веом атешка па су се и сами одметали у хајдуке или да беђе и расељавају се у друге крајеве од турака. Турци су институцију дербенда укинули крајем 18. века, а улогу дербенда преузели стални плаћеници.
    Да су тешко живела дербенџијска насеља, казују и стихови једне народне песме која потиче из Пореча:
    „ …..Мајко ле, мајко, рекава јечи
    Рекава јечи, земља се тресе,
    Каква је сила што по дервен иде?
    -Ћерко мори, ћерко, то је турска сила,
    Турска сила, ћерко, наша пропастија:
    Селово ће го палат, нас ће н’ исколат..“.

    Навешћемо које су све кланце и којих путева дербенџије обезбеђивале пролаза турака у безбедном стању-да небуду нападнути од хајдука.
    Први царски турски друм је водио од Власотинца уз реку Власдину преко Свођа и Тегошнице, преко планинског виса Тумба, Дешчаног кладенца, преко Бугарске водио за Цариград.
    Други пут је водио долином Врле реке, избијао на Власину, па преко Клисуре силазио у Знепоље, а одтале на Цариградски друм.
    Овај пут је био веома тактичко војно значајан, па је њиме пролазила турска војска 1412.године и носи назив Мусин пут (најмалђи Бајазитов син Муса је туда прошао са војском према Врању).
    У клисури је и очувана веклика вишеспратна кула из времена султана Мусе.
    Постојали су и мање важни путеви. Један од њих је водио од Грделице, ишао преко дедине Баре и изилазио у велики шумски забран Качар, преко Помочанице и Млачичких Механа избијао на Чемерник, а одатле а одтале за Божицу и даље.
    Други пут по запису Р.Николића, водио је из Грделичке клисуре и ишао преко Дела за Чемерник, одатле преко Власине(Анова) и даље за Божицу. Трећи пут из долине Мораве ишао је и један преко Дојчиновца , на Мали Мост(места испод данашњег Власинског језера), Тараију, Знепоље и даље за Трн и Бугарску.
    Четврти је водио из Грделичке клисуре, ишао преко Црне Траве, Плане и даље.
    Кад се ишло од Трна за Власотинце, пут је водио преко Плане, па низ Корубе преко Црне Траве(или Брода) и избијао на Острозуб, даље преко Чобанца за Власотинце.
    Било је још много споредних путева. Један од караванских путева водио је правцем Власотинце-Дел-Чемерник-Божица.
    На овом путу, који и данас постоји, осим на појединим деоницама, био је повећи број механа, и то: Чобанца, Станкова механа, Сименкова механа, Пудина механа. Постојао је и турски пут Из Власотинца-преко Лопушње-Чобанца-Брод-Црна Трава, па и данас постоји по механи место Лопушка мејана.
    У планинском делу су постојоале мејане и ханови(са коњушарницама) поред реке Власине-Доњи Дејан, на излазу Свођа и Горњем Ораху, а и чувени хан у Дединој Бари (Грделички хан и Владички Хан).
    Преко Бистрице водио је и стари турски пут:Власотинце-Лопушке мејане-Бистричке механе-Чобанац-Сименкове механе-према Црној Трави и Броду- према Истанбулу.
    Наравно да се један крак од бистриских Механа одвајао за Сурдулицу и врање (преко чемерника) а други за трн и Софију преко брода и Црне Траве.
    Легенда о овим хановима и зидинама које на месту њих стоје и данас постоје и имају своју истинитост.

    ИЗВОРИ(Референце ):
    1.)Печалбарство и неимарство црнотравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава 1983.године

    2.) ЗАПИСИ:1971- 1980.г , Забележио Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац као наставник математике у ОШ „Карађорђе Петровић“ у с. Крушевица и у село Тегошница(ОШ „Доситеј Обрадовић“ с.Свође), СО-е Власотинце, Србија

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог, етнограф, историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије из Власотинца, република Србија
    8.12.2013.године Власотинце, република Србија
    *

    Одговори
  • Miroslav B Mladenovic Mirac

    Мoj Crveni Breg

    2. април 2015. •
    Selo Crveni Breg kod Predejana u opštini Leskovac

    Geografski položaj. – Selo se nalazi na obodu Grdelicke klisure na nadmorskoj visini od 700 do 1050 metara. Selo je smešteno u središnjem delu klisure, na desnoj strani Južne Morave, a u slivu Predejanske reke, koja vodu svih izvora i potoka u selu nosi u Južnu Moravu kod Predejana. Selo je izloženo zapadnoj strani sveta te je osunčano preko celog dana, od izlaska do zalaska sunca.
    U bližem okruženju sela nalaze se sela: sa istoka Ruplje i Pavličine, sa jugoistoka Mlačište, sa zapada Mrkovica i Ljutež i sa severozapada selo Predejane.

    U širem okruženju sela su planine: Ostrozub, Cemernik i Kukavica preko Južne Morave, koja čini granicu izmedju ove dve planine.
    Veci delovi seoskog atara nose nazive: Jelova glava, Vodice, Kačar, Stranjkovci, Džukerovica, Drum, Gornje livade, Staro groblje, Samarski rid, Debeli del.

    Jelova glava je brdo od 900 metara nadmorske visine koje se strmo spušta prema Predejanskoj reci i štiti selo od severnih vetrova. Nekad je bila pod livadama, a sada je obrasla šumom.
    Vodice su, takodje, bile pod livadama koje su košene, danas je pod šumom.

    Kačar je kompleks bukove šume koji se prostire od Crvenog Brega do Ruplja u dužini od oko 10 km.
    To je veliko drvno bogatsvo koje se stalno eksploatiše pod nadzorom Šumske uprave u Predejanu.
    Gornje livade predstavljaju kompleks obrastao travom i nalaze se iznad sela.
    Ispod sela nalazi se sličan kompleks poznat kao Donje livade.
    Staro groblje se nalazi u Gornjim livadama.

    Samarski rid je jedan od većih delova seoskog atara gde su obradjivane njive, košene livade, sadjeni voćnjaci, sa malo šume.
    Danas ga je, uglavnom, prekrila šuma.
    Debeli del je bio namenjen za košenje sena i ispašu stoke uz malo uzoranih njiva. Danas je prekriven gustom šumom.
    Krstatica je bila šumski predeo, što je i danas.
    Jovina livada je i dalje livada, obrasla borovnicom, kupinom i papratom.
    Stranjkovci su bili pašnjaci, sada je tu bukova šuma.
    Džukerovica je sva bila pod njivama i livadama koje je zamenila šuma bele breze.
    Drum je nekada imao više livada a manje njiva, da bi sada bio mahom pod šumom.
    Iz ovog se može zakljuciti da se predeo Crvenog Brega od pre 30-40 godina, kada su se belele njive, zelenele livade i pašnjaci, u mnogome promenio i pretvorio u zelen šumski prekrivač. Jednostavno, predeo se ne može prepoznati.

    Naziv selu Crveni Breg dali su prvi doselljenici uočivši „breg“ koji je bio ogoljen i crvene boje.
    Crvena boja potiče od oksida gvoždja, s obzirom da ovaj kraj obiluje rudama raznih metala medju kojima je i gvoždje.
    I danas se mogu videti mesta crenkaste boje koja su neplodna i, uglavom, obrasla jasikom.

    Nastanak sela. – Crveni Breg niti ima, niti je imao starosedeoce, Nastao je naseljevanjem doseljenika iz drugih krajeva počev od druge polovine 18. veka.
    Ovo ne znači da predeo Crvenog Brega nije bio i ranije naseljavan. Na to upućuju nazivi zvanih mesta koji ukazuju da se ovde živelo i u ranijim vremenima.
    U gornjim livadama postoji zvano mesto „Crkvište“, što dokazuje da se tu nekad nalazila crkva, a zna se da crkva služi za vršenje Božije službe i zadovoljenje drugih verskih potreba vernika.
    Od crkve su ostale „zidine“, zapravo gomila kamenja „gremada“ koju su prekopali tragaci za zlatom.
    Tu, u Gornjim livadama nalazi se i zvano mesto Staro groblje.
    Nema nikakve sumnje da je to zaista groblje. Ko je bio na tom groblju, mogao je da se uveri u to. Groblje je smešteno na malom ridu, a zahvata i deo jedne male padine.
    Grobne humke se sasvim jasno raspoznaju i zauzimaju položaj, po dužini, u pravcu istok-zapad. Na krajevima svakog groba stoji pobodeno kamenje. Po legendi, ovo je „džidovsko“ ili „džidansko“ groblje. To su bili neobicno krupni ljudi koji su se pri susretu pozdravljali sa „čuvaj Bože od saplit“.
    Verovatno da je za njih svaki pad mogao da bude koban. Ne zna se odakle je taj narod došao, niti se pak zna kuda je otišao.
    Moguće je da su postradali od neke bolesti. To je po legendi.
    A šta kaže nauka? Karlo Ceh, upravnik rudnika u Crvenom Bregu, da bi se uverio u ovu legendu, raskopao je nekoliko grobova.
    U njima su bili skeletni ostaci ljudi „normalnog“ stasa. Nikakvih ogromnih kostiju nije bilo.
    Ono što je činjenica i što se pouzdano zna, kao što kažu stari ljudi, prve naseobine bile su u Gornjim livadama.
    Dokaz ovih tvrdnji su „crkvište“ i Staro groblje.
    Tu su živeli Dardani, tračko pleme koje je naseljavalo ovaj region. Poznato je da su Balkan naseljavala, pre dolaska Rimljana i Slovena, domorodacka plemena: Iliri, Kelti i Tračani.
    To su bile proste naseobine od kojih nije ostalo ništa do „crkvišta“ i groblja.
    Potomci raznih tračkih plemena i danas žive u Bugarskoj, Grčkoj i Turskoj.To je bila država Trakija sa dosta razvijenom civilizacijom.

    Sa dolaskom doseljenika počev od druge polovine 18. veka, Crveni Breg je formiran na mestu gde se i sada nalazi.

    Poreklo rodova. – Kao što je već navedeno, Crveni Breg je osnovan od polovine do kraja 18. veka. Kada je ovde dolazio Rista Nikolić, naš istraživač naselja i stanovništva, član Srpske akademije nauka, a to je bilo oko 1900. godine, starac Miladin mu je rekao da u selu ima 32 kuće, a da su pre 80 godina bile samo tri kuće, znači negde oko 1820. godine.
    Starešine tih porodica bili su Pavl, Stojan i Sinadin.
    Od ovih familija nastao je najveći broj porodica u selu.
    Interesantan je put porodice Pavlove, a koji će ovde biti prikazan. Njegov otac Nikola se iz Šumadije doselio u Pčinju. Odatle se, po nalogu vranjskog Husein-paše, preselio u selo Dikava.
    Selo Dikava se nalazi u blizini Vladicinog Hana, na desnoj obali Južne Morave.
    Nikola je ostao u tom selu, dok se njegov sin Pavl sa ženom, doselio u Crveni Breg.
    Tu su izrodili četiri sina (Jova, Ivan, Mladen i Stojan).
    Pavl gine u boju sa Turcima.
    Ovo je najbrojniji rod u selu i najveći broj porodica u selu pripada ovom rodu.
    Ove porodice žive u raznim mahalama i dele se u četiri grane: Miladinovići, Stojkovići, Ivanovići i Cvetkovići.
    Stojan, kao drugi doseljenik, doselio se iz crnotravske mahale Žutine. Njegov rod se deli na Nicice, Miloševice i Nikolice. Kuce im se nalaze u istoj mahali.
    Sinadin, treci rodonacelnik, doselio se iz crnotravske mahale Crvenkovci. Oni ovde žive od kad i rodovi Pavlovi i Stojanovi. Ovom rodu pripada veci broj kuca u selu koje nisu u istoj mahali.

    Mahale u Crvenom Bregu. – Crveni Breg spada u tip rarbijenih sela, kao i vecina planinskih sela u ovom kraju. To znaci da kuce nisu u „kup“ za celo selo, vec su u izdvojenim „kupovima“ koji se zovu mahale. Izmedju mahala može biti i po nekoliko kilometara razdaljine, ali su kuce u okviru jedne mahale skoro jedna do druge. Ovakav „urbanisticki“ raspored mahala uslovljen je prirodnim uslovima. Kao prvo, postojanje izvora vode kao uslova opstanka ljudi i stoke, tako da su kuce gradjene u blizini izvora vode-kladenaca kako bi domacinstva bila obezbedjena pijacom vodom. Retke su mahale kojima je voda, kao osnovna životna potreba, udaljena jer to otežava uslove života.
    Na raspored i velicinu mahala utice i konfiguracija terena u smislu zaravnjenosti terena.
    Rodbinski vezane familije uvek žele da su u istoj mahali, ne želeci da se presele u drugu mahalu, gde su možda bolji uslovi za gradnju kuca.
    Pomenimo i to da rec „mahala“ potice iz turskog jezika, odnosno arapskog.
    Crveni Breg ima više mahala, a ovde ce biti navedene gledano sa istoka ka zapadu: Golušinci, Strelci, Sinadinovci, Pecinovci, Cvetkovci, Gavrilovci, Urdenica, Oranica , Jovkince i Drum.

    Mahali Golušinci pripadaju: Miloševici, Nicici i Nikolici. Mahala je i danas delimicno naseljena a njeni žitelji nemaju objašnjenje za naziv njhihove mahale.
    Mahala Strelci je najveca i zauzima centar sela. Još uvek u njoj ima žitelja. U literaturi se može naci da iz ove mahale potice Karadjordjev vojvoda Ilija Petrovic Strelja, ucesnik prvog srpskog ustanka. Medjutim, prema nekim drugim izvorima, narocito prema pisanju Milana Milicevica, može se zakljuciti da Ilija Strelja ne potice iz Crvenog Brega vec iz sela Gradište kod Vlasotinca. Naziv mahale ostao je nerazjašnjen.
    Jedna od mahala u Crvenom Bregu
    Mahala Sinadinovci nosi naziv po jednom od rodonacelnika u selu. U njoj danas nema stalnih žitelja.
    Pecinovci je mahala koja je dobila ime prema svom osnivacu, Pecinu. Nju cine porodice Kuzmanovic. Pecin i njegov otac su se doselili iz sela Palja, negde uoci oslobadjanja od Turaka 1878. godine. Selo Palja se nalazi na bugarskoj granici kod Strazimirovaca i poznato je po manastiru koji je podignut u 10. veku. Mahala nema stalnih žitelja. Mahala Cvetkovci dobila je naziv po njenom osnivacu Cvetku. Danas mahala ima samo dva stanovnika. Tu pripadaju Miladinovici, Cvetkovici i Milcici.
    Mahala Gavrilovci nastaje doseljavanjem Gavrila iz mahale Sinadinovci. Mahala je napuštena i sada je bez ijednog stanovnika.
    Mahala Oranica je u najnižem delu sela. Ima devet kuca koje pripadaju razlicitim rodovima. Tu su Grujici, Todorovici, Velickovici, Miladinovici. U mahali ževe samo dva žitelja. Naziv oznacava parcelu koja se ore.
    Mahala Urdenica je, takodje u nižem delu sela (730m nadmorske visine). To je mahala zbijenog tipa, tako da se na malom prostoru nalazi 14 kuca. Osnivac mahale je Stojko sa sinovima Stojanom, Stamenkom i Milosavom. Doselili su se iz mahale Strelci. Urdenica se nalazi na zaravni sa dva izvora vode što cini dobre uslove za boravak seoskih porodica. Sve kuce pripadaju istom rodu, ali sa razlicitim prezimenima, Stojanovici, Arsici i Milosavljevici. Uz svo zalaganje, autor teksta nije uspeo da otkrije znacenje reci „urdenica“.
    Jovkince predstavlja najmaladju crvenobrežku mahalu. Nalazi se iza Jelove glave, na putu za Novo Selo i udaljena je od sela oko 2km. Formirali su je dva brata – Jovanca i Nikola doselivši se iz sela Ostrozub. Obzirom da im je Crveni Breg bio najbliži, opština Ruplje ih je prikljucila ovom selu. Deca su pohadjala školu a odrasli glasali u Crvenom Bregu. Mahala je odavno napuštena.
    Drum je mahala na krajnjem zapadu, izmedju sela i reke Mrkovice. Od centra sela udaljena je oko 2km. Osnivac mahale je Prona sa svojim sinovima Spiridonom i Videnom. Oni su se ovde doselili oko 1880. godine iz sela Bainci, mahala Novkovci. Tu su sagradili kucu i otvorili kafanu – mejanu. Zato je mahala nazvana Pronine mejane. Ovaj naziv je bio dok je radila kafana. Kada je kafana prestala sa radom, a to se desilo po završetku Prvog svetskog rata, ovaj naziv je napušten a meštani i prolaznici su prihvatili naziv Drum, jer su kuce pored samog puta koji je bio jedina veza Crne Trave i Predejana. Drugi naziv za put je drum, te otud i naziv mahale. Posle Prone, doselile su se i druge porodice, tako da je mahala narasla na 5 kuca (Pronici, Radivojevici, Andjelkovici i Ivanovici). U mahali odavno nema stanovnika.

    Rudarstvo u Crvenom Bregu. – O rudnom bogatstvu ove regije(Ruplje, Crna Trava, Vlasina) pisali su istraživaci Feliks Kanic, nemacki inženjer i Rista Nikolić, član srpske akademije nauka, koji je izučavao stanovništvo i naselja Srbije. Detaljnije o ovome se može pročitati u knjizi Simona Simonovica Monke „Pečalbarstvo i neimarstvo crnotravskog kraja“. Njihova istraživanja i istraživanja koja su vršena po oslobadjanju od Turaka pokazuju da region od Južne Morave do Čemernika leži na velikom rudnom bogatstvu.

    Stari Rimljani, kada su osvajali Balkansko poluostrvo, otvarali su rudnike i to su činili na svim osvojenim teritorijama.
    Naši preci, Sloveni, po dolasku na Balkan nastavili su sa rudarskom aktivnošcu. Srednjevekovna Srbija imala je vrlo razvijeno rudarstvo, naročito proizvodnju zlata i srebra (Novo Brdo).
    Poznat je „Rudarski zakon“ koji je doneo despot Stefan Lazarevic, a kojim je regulisan rad i život u rudnicima.

    Posle konačne propasti srednjevekovne srpske države, kada su Turci zavladali celom teritorijom Srbije, rudarska aktivnost skoro da je zamrla. To je trajalo sve do polovine 18. veka, kada postepeno dolazi do obnove. Za ovu obnovu u našem regionu, zaslužni su doseljenici sa Kopaonika koji su imali iskustva u rudarskim poslovima. Oni su bežali u planinske vrleti od turskog zuluma.

    O počecima rudarstva u Crvenom Bregu nema pisanih tragovima. Kao dokaz, da su se ljudi ovde bavili rudarstvom, nam služe tragovi rada, nazivi zvanih mesta i nazivi nekadašnjih objekata, kao što su „pijište“ u Jovinoj livadi, „pi“, „piovi“ ispod mahale Drum, prema reci Mrkovici, „rovine“, „vade“, „vignje“, „samokovi“ i dr.
    Pijište, pi, piovi u turskom jeziku označava mesto gde se ispira ruda, rovine su površinski kopovi rude, vade su kanali za dovod vode, dok su vignje peći za topljenje rude.
    Samokovi su bili, u današnjem smislu, male železare gde se ruda topila, dobijao metal i odmah preradjivao.
    Da bi samokov mogao da radi bila je potrebna ruda, voda i ćumur kao gorivo za topljenje rude.
    Ćumur se dobijao od bukovog drveta u tzv. „žežnicama“, kako ih je narod zvao. Da bi se proizveo ćumur, potrebno je poravnati zemljište u kružnoj površini, zatim se poredjaju cepanice po strogom rasporedu, potpali vatra i tihom oksidacijom vrši se ugljenisanje drvene mase.
    I danas se u selu raspoznaje stotinu mesta gde su nekada bile žežnice. Vodena snaga je služila za pokretanje čekića i mehova za uduvavanje vazduha u vignje radi boljeg sagorevanja ćumura.
    Zato su samokovi locirani pored reka. Jedan takav samokov radio je u proširenju pored reke Mrkovice ispod mahale Drum.
    Po pričanju starih ljudi, bio je to veliki samokov gde su pravljeni razni predmeti, alatke pa i oružje.
    Ruda se dovozila volovskim zapregama iz Rudarskog rida udaljenog 3-4 km od samokova.
    Radio je dugo godina, pa i posle oslobadjanja od Turaka (nekoliko godina, nakon čega je ugašen). Od samokova je ostalo brdo šljake koja je imala težinu kao i gvoždje. Ta šljaka je 1963. godine odvežena u željezaru Ruše u Sloveniji.

    Ono što je zapisano o rudarstvu u Crvenom Bregu je to da je Djordje Vajfert, beogradski industrijalac, sa advokatom Aleksom Novakovićem dobio koncesiju države Srbije da istražuje i eksploatiše olovno-cinkane rude u Crvenom Bregu.
    Rudnik je otvoren 1885. godine i nazvan je „Djurina stena“, a za prvog upravnika postavljen je Karlo Čeh. Otvorena su tri okna: u Gornjim livadama, u Visarskoj dolini i ispod mahale Golušinci.
    Ruda je pakovana u sanduke i volovskim kolima vožena u Predejane. Da bi se rešio problem transporta rude do Predejana, napravljen je projekat žicare od Predejana do Crvenog Brega.
    Do realizacije projekta nije došlo jer je Vajfert napustio Crveni Breg 1902. godine i otišao u Bor gde je otvorio rudnik bakra.
    Rudnik preuzimaju braća Krainčevići iz Vlasotinaca.
    Za vreme nailazećih ratova Rudnik nije radio, a po završetku Prvog svetskog rata radio je nekoliko godina nakon cega je konačno napušten.
    Crveni Breg je imao dobre rudare, a to su bili: Toma Miladinovic, Ilija Miladinovic, Kona Miladinović, Atanasije Miladinović, Kosta Milošević, Marjan Djordjević, Simion Nikolić, Sokol Stojilković i Misailo Grujić.

    Nov pokušaj otvaranja rudnika ucinila je država 1952. god. Krenulo se sa otvaranjem starog okna ispod mahale Golušinci koje je bilo urušeno.
    Posle dve godine rada, dalji rad je obustavljen zbog velike kolicine vode i nemogucnosti otvaranja ventilacionog šahta.
    Sedamdesetih godina prošlog veka u ataru sela su vršena dubinska bušenja. Uradjen je veliki broj bušotina, ali rezultati analize materijala nisu nam poznati.
    Od septenbra ove, 2011. god. ponovo su započela dubinska bušenja za račun inostranog koncesionara.

    Školstvo. – Od svog formiranja do 1937. godine selo nije imalo školu. Mali broj djaka je pohadjao školu u Ruplju, što znači da su djaci svakodnevno prelazili po dvadesetak kilometara do škole i nazad.
    Školska zgrada je napravljena 1937. godine na veliko zalaganje poslanika za rupsku opštinu Stojanče Dikića iz sela Bajinci.
    On je bio kandidat za poslanika na izborima 1935. godine. Obećao je selu školu i ispunio obećanje ali uz ušešce svih seljana u materijalu i radnoj snazi.
    Škola je počela da radi školske 1937/38. godine. Otvaranje škole je imalo veliki značaj za opismenjavanje dece, kako muške, tako i ženske, jer devojčice nisu pohadjale školu u Ruplju.
    Za vreme bugarske okupacije sela 1941-45. god., škola je radila do njenog rušenja 1943. godine. Djake je učio bugarski učitelj iz knjiga na bugarskom jeziku, što je bio smišljen pokušaj bugarizacije naroda našeg kraja.
    Po završetku rata izgradjena je nova školska zgrada u kojoj je počela nova školska 1948/49. godina. Posle 46 godina rada, škola je ukinuta 1983. godine.
    Za vreme postojanja škole, u njoj je radilo 17 ucitelja. Prvi ucitelj je bio Borisav Karadaković, a poslednji Sotir Zlatković.
    Poslednji ucenik bio je Ljupča Stojanović. Zbog neodržavanja, zgrada škole se srušila i od nje nije ostalo ništa.

    Mnogi od svršenih osnovaca ove škole nastavili su školovanje i završili srednju školu.
    Medju prvima su: Milentije Miladinović, geometar, Stanča Andjelković, gradjevinski tehničar i Staniša Ivanovic, ucitelj.
    Prvi Crvenobrežanin koji je završio fakultet je Radomir Milosavljević, ekonomski fakultet u Nišu, zatim Dragan Veličković, gradjevinski a koji je i doktor tehničkih nauka i profesor Gradjevinskog fakulteta u Nišu i Ninko Milosavljević, pravni fakultet u Nišu.
    Dvojica su završili vojne škole: Milan Djordjević, zastavnik i Ljupča Stojanović, Vojnu akademiju kao najbolji pitomac u klasi, poručnik.
    Veliki je broj (preko 30) onih koji su završili neki od fakulteta a rodjeni su u selu ili su im roditelji rodjeni u Crvenom Bregu.
    Medju njima prednjaci familija Pronić (šestoro ih završilo fakultet) koja ima i doktrora nauka Oliveru Pronić Rančić, profesor elektronskog fakulteta u Nišu, zatim familija Miladinovic (6), Kuzmanovići, Petrovići i drugi.

    Crveni Breg nekad i sad. –Godina popisa Broj stanovnika
    1948 400
    1951 392
    1961 418
    1971 187
    1981 169
    1991 69
    2002 30
    2011 10

    Tabela pokazuje katastrofu i tešku sudbinu Crvenog Brega, a slična je sudbina i drugih planinskih sela u našem kraju i, uopšteno, u Srbiji.
    Pitanje je trenutka kada ce selo ostati bez stanovnika.
    Masovno iseljavanje počelo je 1960. godine.
    Danas selo ima samo 10 stanovnika i 80 kuća osposobljenih za stanovanje, od koji su samo 7 stalno nastanjene.

    Masovno iseljavanje ima više uzroka. Industrijalizacija zemlje je „izvlačila“ stanovništvo iz sela, a koje je naseljavalo industrijske centre. Potrebe za radnom snagom su bile ogromne, a njen izvor bila su sela.
    Neosporna je činjenica da su uslovi života u većim mestima bolji no u jednom planinskom selu, gde nema puteva, a često ni elektricne mreže. Saobraćajna veza sa Predejanom je od životne važnosti, ne samo za Crveni Breg već i za sva okolna sela.
    Predejane je centar za snabdevanje okolnih sela i dobar put je neophodna potreba. Ovaj put , Predejane – Ruplje sa krakom za Crveni Breg i od Ruplja do Crne Trave, pravi se više od sto godina i još uvek nije napravljen.

    Prvo prosecanje uradjeno je 1906. godine i to kulukom, odnosno radio je narod bez naknade.
    Zapravo, to je bila staza za pešake i tovarne konje. Popravka je obavljena 1914. godine radi izvlačenja topova i municije na Čemernik.
    Posle oslobadjanja 1945. i 1946. godine, nova vlast je izgradila put Predejane – Ruplje.
    Radilo se ručno, ali solidno za ono vreme, tako da su put mogla da koriste i motorna vozila.
    Poplava iz 1948. godine potpuno je uništila put. Put je ponovo izgradjen od 1973. do 1975. godine uz korišcenje mehanizacije.
    Autoprevoznik iz Leskovca „Jugekspres“ je 1978. god. uveo autobusku liniju Predejane – Ruplje koja je ugašena posle 10 godina.
    Danas je ovaj put pod asfaltom u dužini od 7 km, odnosno od Predejana do odvajanja za Crveni Breg. Do svake mahale u selu put je prosecen tek 1985. godine.
    Selo je dobilo strju 1977. godine cije je dovodjenje i uvodjenje trajalo 10 godina.
    Škola je zatvorena 1983. god.
    Ove nepovoljne okolnosti su dovele do masovnog napuštanja sela. Najpre se krenulo sa iseljavanjem u Predejane, a nakon toga u Leskovac, Niš, Kruševac, Smederevo i konacno Beograd.
    Seljani Crvenog Brega su aktivno ucestvovali u oba svetska rata.
    U Prvom svetskom ratu bilo je mobilisano 36 Crvenobrežana. Od tog broja njih desetoro se nije vratilo svojim kućama, dali su svoje živote na raznim frontovima.
    U njihov spomen, zalaganjem njihovih potomaka, podignuta je spomen ploča sa uklesanim imenima 36 junaka.
    To je ucinjeno 90 godina po oslobodjenju 1918. godine.
    Spomen ploča sa spomen cesmom otkrivena je 28.08.2008. godine na seoskoj slavi Velikoj Gospojini – Bogorodici.

    Spomen ploča i spomen česma
    Žitelji sela ucestvovali su i u narodno oslobodilackoj borbi od 1941. do 1945. godine pristupajuci partizanskim jedinicama. Selo ima jedanaest žrtava rata kojima je podignuta spomen ploca pedesetih godina prošlog veka.

    Verski život u selu. – Svi žitelji sela su pravoslavne vere. Crveni Breg, kao malo planinsko selo, nema crkvu, vec su se verski obredi obavljali u crkvi u Ruplju, koja je podignuta 1874. godine a postoji i danas. Tu je vršeno krštenje dece i venčavanje mladih. Sa dolaskom komunistickog režima, sveštenik je oteran i crkva dugo nije bila u funkciji. Sada se radi na njenoj obnovi.

    Krst
    Selo slavi „seosku slavu“ Veliku Gospojinu – Bogorodicu, dana 28. avgusta svake godine.
    Slava se slavi „pod krst“, koji je, za nesreću, bio podignut u školskom dvorištu.
    Po odluci nadležnih organa socijalisticke vlasti, krst je izmešten iz dvorišta iako niko nije zvanično zabranio okupljanje ljudi na dan slave.
    Posle ovog incidenta i masovnog iseljavanja, proslava Bogorodice se potpuno ugasila.

    Godine 2005. desio se istorijski dogadjaj za selo. Podignut je krst, posle 40 godina, na istom mestu gde je i nekada bio.
    Celokupan posao, od ideje do izgradnje ovog lepog verskog objekta, vodio je Milentije Miladinovic.
    Zahvaljujući njemu i nekolicini pomagača, oživela je jedna lepa verska tradicija, koja ima etnološki, sociološki i širi društveni značaj za sadašnje i buduće generacije potomaka Crvenobrežana.
    Krst je osveštan na dan slave 2006. godine od strane sveštenika Save iz predejanske crkve, a u prisustvu preko sto meštana i gostiju, ranijih žitelja i njihovih potomaka. Domacin slave, „kolačar“, bio je Radomir Todorović iz Oranice.

    Društvo za očuvanje sela Crveni Breg – Na Bogorodici 28.08.2007. godine uz veliki broj prisutnih, formirano je „Društvo za ocuvanje sela Crveni Breg“.
    Društvo ima za zadatak da ocuva tradiciju slavljenja Bogorodice, zatim, da se stara o održavanju krsta, spomen ploče, spomen česme i terena oko njih, da širi informacije o našem selu medju mladima koji žive širom Srbije, a poreklo im je iz Crvenog Brega.
    Bilo bi poželjno da svi potomci – sinovi, unuci, paraunici, čukununuci, – dodju i vide spomen ploču i poklone se svojim pretcima.
    Mnogi medju njima nemaju spomenike u groblju, na ovaj način im je podignut spomenik za večita vremena.
    Za izvršavanje zadataka Društva, formiran je izvršni odbor od tri clana: pretsednik, blagajnik i još jedan član.
    Kako bi Društvo moglo da obavlja svoju funkciju, uvedena je godišnja članarina računajuci godinu od Bogorodice jedne godine do Bogorodice druge godine.
    Sredstva se koriste za održavanje krsta, spomen ploce i česme, groblja, kao i popravku prilaznog puta selu.
    Bogorodica 2007. godine
    Ovim pozivamo sve naše gradjane koji vode poreklo iz Crvenog Brega, da dodju u selo na dan slave, kako nebi zaboravili mesto svojih korena.
    Pozdrav svim posetiocima!
    U Nišu, 20.11.2011. Radomir Milosavljević iz Crvenog Brega
    *
    „Skinuto“ sa FEJZBUKA(kada sam dobio uvredljivo pismo od Radomira Miosavljevića iz Niša u februaru 2017.g) 3.februar 2017,g,
    NAPOMENA: Uvredljivim tonom Gospodin Milosavljević je napomenuo da mu je sin „skinuo“ sa POREKLA moj ČLANAK(laže-jer evo postavljen je na Fejzbuku 15 aprila 2015.godine-a našisao je da nezna da radi sa internetom i još stoji da je „pisan“ 2011.g, a predhodno upisana 2007.g) a sve ISPREPISANO iz ARHIVA i na kraju nema IZVOR(Literatura)-što znači INTELEKTUALNA KRAĐA! (Podvukao M.M, 3 mart 2017.g. Vlasotince).

    *
    NAPOMENA: Bezobzira na uvrede i omalovažavanja kolege Radomira Milosavljevića (barem tako piše u PUVREDLJIVOM pismu iz Niša i ovde na FEJZBUKU; sa tehničkim ispravkama našao sam njergov(barem u potpisu) sadržaj ZAPISA o rodnom selu Crveni Breg i postavljam ga ovde na portalu kao KOMENTAR sela CRVENI BREG.
    Premda ima u ZAPISU ima dosta „prepisavanih“ podataka, a nigde ne postoji njegov RODOSLOV.
    Samo je uverenje da je zlonamernost i čisto „pomodarstvo“ za „srbovanjem“ mnoge eto „dovelo“ da se opet pod starost SETE svoga rodnog sela, koja su opustošena i urasla u korov na jugu Srbije!

    Ceo svoj prosvetarski vek sam po „kazni“ zbog uverenja proveo na selo- do penzije; a Gospodin Milosavljević se „vaškario“ po Nišu, dok se eto sada tek u starosti setio svoga rodnoga sela CRVENI BREG,

    Meni je to selo drago zato što su moji roditelji tamo odlazili kao pečalbari-ciglari sredinom 20. veka:Mladenovići, pa sam na osnovu toga i nešto napisao o selu.
    Jedino sam bio u „nedoumici“-do sada, da su postojala dva spiska rudara:kod Monke(Pečlbarstvo)-Mladenovići, dok kod Nikolića: Miladinovići.

    Kada budem pisao knjigu, navešću oba podataka, jer smatram da su oba tačna, samo nisu navedeni periodi rudovanja obe navedene grupe rudara(jedni su došli da otvore rudnik, a drugi su radili iz susednog sela došli(Iz Vranja prvo u Gradište-gde je rođen STRELJA, potom su otvaranjem SAMOKOVA prešli Miladinovići u Crveni Breg).
    Podvukao:Miroslav B mladenović Mirac, saradnik portala POREKLO
    21.oktobar 2017. Vlasotince, Srbija
    *

    moj Crveni Breg
    https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10152950101942928&id=129939297927

    * * *

    Порекло презимена, село Црвени Брег (Лесковац) – Порекло
    http://www.poreklo.rs/2013/12/15/poreklo-prezimena-selo-crveni-breg-leskovac/
    15.12.2013. – Порекло становништва села Црвени Брег, општина Лесковац. …. Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар ..
    http://www.poreklo.rs/2013/12/15/poreklo-prezimena-selo-crveni-breg-leskovac/
    *

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top