Порекло презимена, село Болеч (Гроцка, Београд)

Порекло становништва села Болеч, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Ово је село са обе стране Гурбет Дола, чији је поток десна притока Болечице. У горњем делу овог дола је Горњи Крај села, а у доњем Доњи Крај, који је испод овога, раздваја их пут. Куће су дуж путева који кроз село воде.

Воде.

Воду мештани пију углавном из бунара, а од извора познати су: Стублина, Ајдучка Вода, Дубока Јаруга и др. Као лековита вода познат је извор Клење.

Земља, паша и шума.

Оралије, ливаде и шуме имају по: Лозовику (њиве), Грабовцу (њиве). Церју (њиве и ливаде), Деоницама (њиве), Великој и Малој Липовици (општинске шуме), Орашћу (њиве), Броду (њиве и по који забран) Забрану (општинске шуме), Виноградима (њиве) Клењу (ливаде) Гробљу (њиве) Великом Лугу (ливаде) Голом Брду (њиве), Збеговишту (њиве), Пољани (њиве) Зеленој Бари (државна шума), Тороманову Гробу (општинска шума) и Дољачи (њиве).

Шуме би имали много да им држава није одузела. Остало им 50-60 хектара.

Утрина има на местима која се зову: Ивова Бара, Пољана, Забран, Крак, Вир, Мали и Велики Камен, Мала и Велика Липовица.

Тип села.

И ово село има тип као и остала подунавска села, даље од Дунава. Куће су по средини села, ближе потоку и путу, који кроз село води, збијеније, док је по окрајцима село разбијеније. Дуж пута куће су одаљене 20-30 корака, а при крајевима села 100-150 корака (крајње куће према изворишта потока Гурбет Дола). У селу има око 160 кућа. Подељено је на Горњи и Доњи Крај, које раздваја сеоски пут. Горњи Крај је већи од Доњег.

Име селу.

Прича се да је ово село добило име по реци Болечици.

Старине у селу.

На месту Орашчићима било је, веле, Маџарско село; ту има и данас ћерамидина. Поред друма близу механе постоји Бећарско гробље, а близу пута за в била и џамија, као и једна паланчица, која је служила као станица за Татаре. Од старог пута познаје се и данас калдрма идући од Болеча за Гроцку. Између Болеча и Гроцке на том путу је била караула. Онда је у Болечу било, веле, више механа него данас, јер су путници из Београда углавном ту коначили. Од тада је заостало и ово, што народ каже: „Бог да прости болечку кафану; Јесмо, писмо и кусур добисмо“ – кад’ је један добио кусур више но што је потрошено. Селиштем се зове место на десној страни Болечице, до данашњег грибља. Ту је било у почетку садашње село Болеч

 

Постанак села и порекло становништва.

И ово село спада у ред старијих села околине београдске. У њему има неколико породица, за које се данас не зна одакле су досељене:

–Абазовићи, за њих се прича да су најстарији у селу, који су водили порекло од неког Србина Абаза, некадашњег спахије у селу; данас од њих нема потомака.

–Певаличићи и Николићи су наследили њихово имање, а неки веле, да они воде порекло од Абаза, али то вероватно није тачно, јер Певаличићи славе Мратиндан а Николићи Ђурђевдан. За њих се прича да су најстарији у селу и да је сво сеоско мање некада било њихово.

Не зна се одакле су досељени и:

–Гагићи* – Никољдан.

*Из те породице је био Јанко Гагић, буљубаша из Болеча, кога су међу првима погубиле дахије 1804. године.

–Ђурићи и Аћимовићи су једна породица, Св. Петка.

–Милутиновићи а сада Јевтићи – Јовањдан.

За остале породице се зна одакле су досељене:

–Тодоровићи а сада Јовановићи су од Пирота, дошли око 1813. године, Јовањдан.

–Рајковићи су од Поповића под Космајем, предак им био посечен на Делиграду, Ђурђевдан.

–Ковачевићи су из Војводине, деда им био ковач; звали их Маџарима. А и сада их тако зову. Аранђеловдан.

–Лукићи су из Заклопаче, одакле им је дошао дед Лука, Ђурђиц.

–Марковић Милисав је од Кичева из села Патеца***.

–Крстићи су од Кичева из села Св. Врачи, тамо носили презиме Сизановски, били механџије у Болечу, Никољдан.

–Смиљанићи, сада Николићи и Марићи су из Гроцке, Св. Петка.

–Ђурићи (Обрен) су из Босне, славе Трифундан.

–Ковачевићи су из Босне, Стеван дошао жени у кућу, Јовањдан.

–Јевтовић Јован је из Херцеговине, Никољдан.

–Паун (не каже се презиме) је из Стрмостена, Деспотовачки срез, дошао жени у кућу, Никољдан.

–Петровић Максим је из Сланаца, Лучиндан.

–Марковићи су из Сланаца, Никољдан.

–Јевтић Спасоје је из Вишњице, Митровдан.

–Николић Живан је „Банаћанин“ је из Старчева***.

–Недељковић Милан је из Бегаљице, Ђурђиц.

–Савић Тривун је из Бегаљице, Никољдан.

–Рајковићи су из Маковца на Косову, предак дошао у аргаштину па се призетио, Ђурђиц.

–Јовановић Димитрије је из Чечине, Нишки срез***.

–Ђукић Живан је из Бечеја, дошао за време Маџарске буне, Никољдан.

–Милошевић Мирко је из Влашке под Космајем, Никољдан.

–Вујичићи су из Великог Села, Никољдан.

–Јованчевић Танасије је из Врчина, Ђурђевдан.

–Грочићи су прво били у Гроцкој, Никољдан

–Стевановић Адам је из Пожаревца***.

–Милосављевић Паун је из Пожаревца***.

Досељеници из новоослобођених крајева и из Македоније раније су дошли у ово село, те су се већ у сваком погледу изједначили са осталим становницима. Код свих је говор исти и правилан, те и опажају неправилност говора код становника оближњих села Великог и Малог Мокрог Луга и др. Уз то је и женска ношња шумадијска, а по селу се виђају на кућама шумадијски димњаци са „капићем“. Све то може с’ једне стране доказивати, да су и старе породице у овом селу, за чије се порекло не зна, досељене из Шумадије или српских западних и југозападних крајева.

Пре бежаније 1813. године ово село је било на Селишту, које је на десној стани Болечице испод данашњег гробља, где је било и старо гробље. Ту су данас њиве и шљиве од старијих шљивика. Ту је, веле, био бунар и подрум, па је све данас затрпано. Близу тог села водио је друм у турско доба, а и данашњи друм овуда пролази, само не увек по истој траси.

За време бежаније 1813. године сви су становници Болеча побегли у Банат. Онда је у селу било око 10 кућа, а све су оне старе породице биле тада у селу. При повратку нису се хтели на старом месту – Селишту – где су раније били, јер су им Турци „сејмени“ много досађивали; сви пређу у Гурбет До, где је данашње село Болеч, а то је даље од Селишта 15-30 минута хода. Онда је, веле „овдекана“ у Гурбет Долу била густа шума; од једног стабла правили су 4 греде. Ту су боравили Цигани-Гурбети, који су правили корита и по којима је назван овај крај као у поток, Гурбетски Поток.

 

***Не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.