Порекло презимена, село Врчин (Гроцка, Београд)

7. децембра 2013.

коментара: 5

Порекло становништва село Врчин, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

фото: Раде Кнез (Panoramio)
фото: Раде Кнез (Panoramio)

Положај села.

Ово село је са обе стране Врчинске Реке, а по косама, које се ка реци спуштају. Крај Брђани и Прљуша јесу на пљоштој коси, која се састоји из плиоценског сивог и жућкастог песка, преко кога су дебели наноса жућкасте глине – живице. Куће краја Рамница јесу по набрешцима и косицама између двеју долина.

Воде.

Познати су извори овога села: Велики Бунар*, Степана Бунар, Слатина (чешмица) Ћупријица, извор на Грабу и др.

*Прича се да су овај извор још Маџари градили, те је вода била затворена па потом отворена.

Земља, паша и шума.

Земље за обрађивање становници овога села имају довољно и она је већином ван кућа. Утрина им је на местима званим: Касаповац, Слатина, Жежењичина и нешто на Рамницама. Држава је становницима одузела утрина на местима: Карагачу, Рамнице, Водичко Брдо, Велики Камен и Мајдан.

Шуме је раније било много у атару овог села. Највише је посечена, када је била подигнута топионица у Шупљој Стени (Рипањ). Данас шуме има даље од кућа местимично по површинама коса и страна долина. У непосредној близини Врчина шуме је веома мало.

Тип села.

Ово село је разбијеног шумадијског типа, подељено на крајеве: Доњу и Горњу Малу. У Доњој Мали се унеколико издваја као посебан заселак Репница, а у Горњој: Брђани, Рамнице – Рамничари, Бајићи, затим, Прљуша, Јасик и Јашићи. Често се место назива Горње Мале употребљавају само ти називи, те назив Горња Мала постоји само у односу на Доњу Малу. Куће су у крајевима разбијене, местимично су и доста збијене, или разређене, међусобно удаљене до 60 метара. Крај Рамнице јесте потпуно шумадијског типа. Ређе су куће на одстојању од 100 метара, махом су оне удаљене од 200 до300 метара. Окућнице нису толико велике, али поред малих шљивика имају чешће и гајеве. У овом делу села нема праве улице осим сеоског пута — коловоза – који везује куће. Општи изглед Рамничара чини утисак новијег краја. Преовлађује тип новијих кућа. По казивању мештана прва кућа је ту саграђена пре 10 година. То је један готово сасвим одвојен крај од Брђана, на растојању од 1-2 километра. Али је правог шумадијског разбијеног типа крај Брђани. Све су куће по пљошти брђанској. Теменом косе води сеоски пут. Куће су само са једне стране овог пута, али увек дубоко увучене у окућницу; ретко их има са друге стране пута. Око кућа су велике окућнице и шљивици. Куће су једна од друге свуда около преграђене високим плотом и тарабама. Одстојање између кућа је до 200 метара. Ретко где су ближе једна другој, а и тамо где је тај случај, јамачно је од новијег времена – по свој прилици издвојени чланови какве задруге. Брђани су један од старијих крајева у овом селу. У њима су куће једне од највећих породица у овоме селу – куће Товиловића. Крајеви, који су најстарији у овоме селу ка Прљуша и др; имају много збијеније куће. Међусобно им је одстојање 50-100 метара, јер су се издељени члановин ондашњих старијих породица настањивали у непосредној близини старих кућа. Тако се исте куће густо једна до друге и у крају око сеоске цркве и око горње механе. Због тога ти делови села већ нису разбијеног шумадијског типа.

Презимена породица су ова:

У Горњој Мали, са свим деловима су: Товиловићи, Крантићи, Бугарчићи, Јашићи, Пуровићи, Кузмановићи, Грујићи (Товиловићи), Синђелићи (Товиловићи), Јованчевићи, Бајићи, Косанићи, Илићи, Јеремићи, Кнежевићи, Пајићи, Влаовићи, Исидоровићи (Пуровићи), Обрадовићи (Пуровићи), Соколовићи, Марковићи, Јевтићи, Сарићи или Ненадовићи, Стојановићи, Михајловићи и др.

У Доњој Мали су: Рајићи, Маринковићи, Ђорићи, Стекићи, Кнежевићи, Вагићи, Дамњановићи (Стекићи), Ивковићи, Васићи, Старчевићи, Максимовићи, Несторовићи, Мијатовићи, Влаовићи, Васиљевићи и др.

У Репници су: Вагићи, Вујићи, Кузмановићи, Јанковићи, Кнежевићи, Маринковићи и др.

У селу има око 400 кућа.

Име селу.

Видети о имену села Зуца, где је поменуто народно домишљање и о имену села Врчина.

Старине у селу.

На три места у атару овог села постоји назив Маџарско Гробље. Једно је код воде Велики Бунар, који је усантрачен и веле, да је из маџарског времена. Ту, неки кажу, постоји и Селиште. На месту Клењу, близу некадашње цркве, било је некада село, а сада је ту неколико кућа. Где је сада црква, био је раније Прњавор. Постоји и манастириште или Наманастирина на Завојицима. У Белој Земљи постоји Црквиште. На месту званом Грабље, у горњем делу данашњег села, било је најпре садашње село Врчин. Постоји и Селиште, где има остатака старог воћњака (шљиве) а ту су биле куће Крантића још када је село имало спахију. Ту је био хан, те и једно место данас има тај назив.

 

Постанак села и порекло становништва.

Косанићи су, прича се, први дошли и да су најстарији у овом селу. Никољдан.

Бугарчићи су дошли за претходнима, чији се предак доселио из Бугарске, Никољдан.

У ред старијих породица, за чије се порекло не зна, спадају и:

Старчевићи и Васићи – Никољдан.

Пуровићи, Исидоровићи и Обрадовићи – Стевањдан.

Бајићи – Јовањдан.

Јованчевићи – Ђурђевдан.

Рајићи – Никољдан.

Коцићи – Јовањдан а један слави Ђурђевдан.

Максимовићи – Никољдан.

За остале породице познато је, одкуда се досељене.

Вагићи су пореклом из призренске околине, одкуда је њихов чукундед дошао у Врчин. Тамо су живели у великој задрузи, па им се предак наљутио на браћу и доселио у ово село, где је је наишао на:

Дамњановиће, који славе Симеундан. И они су били отуда и када је доша предак Вагића, препознају га и ожене; пошто је био „алчак“, даду му и девојку „алчак“ (ћораву), те он остане у селу. Од њега воде порекло:

Вујићи

Кузмановићи

Маринковићи

Тада су били у селу и:

Кнежевићи, које зову белопољци – дошли из Бела Поља, а управо их „укоревају“ као Арнауте, јер су љути, а Вагиће као Грке – тврди на пазар као Грци. Од Кнежевића су

Стекићи и сви славе Симеундан.

Кнежевић (Алекса) се презива по презимену породице Кнежевића, код којих се призетио а пореклом је са Мајевице код Дервенте, дошао пре отприлике 50 година, презивао се Богојевић, славио Ђурђевдан а сада слави, као и Кнежевићи, Симеундан.

Крантићи и Филиповићи, предак Крантића се доселио са Косова из села Колова, слава им је Митровдан. Стеван и Лазар Крантић зову се Крантићи по поочиму, а воде порекло од неког Филипа, који је за време Мађарске буне доселио у Врчин из села Сакуле у Војводини. Лазар Крантић, који се презива и Филиповић, слави славу свога оца – Никољдан, а Стеван Крантић поочимову, Митровдан.

Теофиловићи (Товиловићи – а неки их зову и Швабићи) – „Ере“, дошли „одозго“, од Чачка, а старином су из данашње Старе Србије. Најпре су дошли у Завојице код манастира а одатле прешли у Врчин. Данашњи Товиловићи су пето колено. Предак им је имао 4 сина од којих су данас ове породице; од једног:

Мићићи и Јовичићи;

од другог:

Синђелићи и Теофиловићи (Миле):

од трећег:

Теофиловићи, Апостоловићи и Грујући;

од четвртог:

Лалићи, Лазаревићи и Којићи.

Товиловићи су и:

Живановићи, Митрићи и Грујићи.

То је највећа породица у овоме селу: „Треба им, веле, још 18, па читав батаљон“; има их преко 100 кућа а око 20 посебних породица. Већина живи у горњем делу села, у Грабљу, где је било прво село. Сви славе Никољдан.

Влаховићи (Влаовићи) су пореклом Власи, из Кара Влашке; предак им је био слуга у селу, па ту заостао. Има их и у Панчеву, Никољдан.

Сарићи или Ненадовићи су из данашње Старе Србије (из „Арнаутске“), Никољдан.

Јашићи су из Болеча, где и данас постоји Јашићева воденица, дошао прадед због неког убиства***.

Максимовићи су из Бугарске, предак им био терзија у селу, па ту заостао, пошто је купио имање***.

Пајићи, дед им се доселио у Врчин, не зна се одакле, Ђурђевдан.

Несторовићи, једнима је отац из Параћина од Несторовића а други су исти са Дамњановићима у овоме селу, први славе Никољдан, други Симеундан.

Јеремићи воде порекло од Станка Станковића, кога је Јеремија довео из Београда, пошто се оженио његовом мајком; Станко је старином са Косова, једнии славе Јовањдан а други Никољдан.

Мијатовићи су доведени из Парцана у Стекића породицу, Ђурђевдан.

Јањићи воде порекло од доводца у Старчевиће, Јовањдан.

Кљајић (Владимир) је пореклом из Бањалуке (Босна), одкуда му се отац доселио, Никољдан.

Паскијевићи су из Војводине, одкуда им се отац доселио***.

Ђорићи (у Горњој Мали) воде порекло од Ђоре Бугарина, који је служио у селу, па се потом оженио***.

Деспотовићи воде порекло од Деспота „Бугарина“, који се доселио пре 100 година. Тај Деспот је, веле, први дошљак у овоме селу, Св. Ћирило.

Већина од осталих досељеника су новији дошљаци:

Михајловић Вељко је из Поповића, дошао пре 30 година***.

Грбић ЈованРват“ је из Лике, одкуда је дошао пре 20 година, служио у селу, потом се закућио, Аранђеловдан.

Петровић (Михајло) је од Скопља, Митровдан.

Јевтићи су из Пудараца у околини, дошли пре 25 година, Ђурђевдан.

Кузмановићи и Марковићи су дошли из Друговца, Смедеревски срез, пре 25 година, Лазаревдан.

Илићи су, такође, из Друговца***.

Стојановић (Величко) је од Врања, дошао пре 25 година***.

Соколовићи су из Црвене Јабуке, одакле им је предак дошао пре 20 година као дунђер, Аранђеловдан.

Костић (Васа) је од Крушева, доселио се пре 25 година***.

Тодоровић је дошао из Бањалуке. Призетио се у селу***.

Ивановић Стојан је пореклом са Косова, Никољдан.

Маринковићи воде порекло Маринка, доводца у Рајиће, дошао из Баћевца, Никољдан а права слава му је Ђурђиц.

Зорић (Матеја) је пореклом Мађар, из Баје, доселио се пре 16 година, дотле био у Пожаревцу и Смедереву где је радио као ћурчија, Никољдан.

Костић (Аврам) је из Куманова, дошао пре 10 година, Никољдан.

Табаковић Милорад (ковач) је из Војводине, Аранђеловдан.

Херман Селеш (колар) је из Хомољице (Омољице)***.

Бугарин (Станко) је из Камбеловца, Лужнички срез, земљорадник а уз то и циглар и мјстор***.

Благојевић (Живојин) је из Гроцке, Ђурђиц.

Васиљевић Павле је ковач, дошао из Војводине са дететом, Никољдан.

Петровићи – механџије (петоро браће) су из Маврова у Македонији, дошао им отац пре 50 година, данас се то по ничему не познаје да су отуда***.

Један пастир се доселио још 1859. године из Кочине (Кумановска Пчиња) и у селу стално живи. Не каже се презиме и име***.

За време бежаније 1813. године сви становници овог села су бежали преко Саве и Дунава. За Товиловиће се зна, да су се настанили у селу Јарковцу (околина Панчева), где је дошао деда са 7 синова. Отуда су се вратили неки ускоро, неки после 2-3 године а неки су се тамо за стално настанили.

 

***Не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. bARZELOVAC

    u vrcinu postoje i dosta porodica Romske nacionalnosti ili ti Cigani koji govore vlaskim jezikom.Iz kog razloga to nije pomenuto.

  2. Nenad Djordjevic

    Ilici iz Vrcina slave Djurdjevdan

  3. Momčilo Purrović Nikšic Crna Gora

    Purovići su starinom od nas Purovića iz Crne Gore iz Nikšićkog mjesta Golije odakle su u vremenu prvog Srpskog Ustanka prešli u Srbiju to jes u Vrčin od naših Purovića su Obradovići i Isidorovići
    Molijo bih ako je ikako moguće da mi se javi neko od Purovića iz Vrčina
    To je želja svih nas Purovića iz Nikšića i Crne Gore

  4. Purović Momčilo Niķšić Crna Gora

    Purovići u Vrčinu su od nas Purovića iz Golije kraj Nikšića Crna Gora znamo da su od njih Obradovići i Isidorovići
    Oselili su iz Crne Gore u početku Devetnaestog vijeka odma posle prvog Srpskog rata da bi se naselili na oslobođenu zemlju koja je do tada bila u Turskim rukama

    Volijo bih da mi se javi neko od Purovića iz Vrčina
    Momčilo Milosev Purović Nikšić Crna Gora

    • Momčilo Purović Nikšić Crna Gora

      Prvi značajniji pomen Purovića u Crnoj Gori je 1792 godine
      U pjesmi boj Mećikućića sa Brđanima đe se pominje u pjesmi ime Jakova Purovića Haranbaše Crnačko Piperskog odreda
      Napisaću samo odlomak od ove pjesme đe se pominje Jakov

      MA JE VOJSKU STRAŽA OPAZILA
      OD CRNACAH PUROVIĆ JAKOVE
      PUŠKU MEĆE KOJE JUNAK VIKA
      NJEGA ZAČU MARTINIĆKA STRAŽA
      PUŠO MININ SU DVANAES DRUGAH
      OVAJ PREDAK JAKOV JE ROĐEN OKO 1745 GODINE
      Posle ovog boja Purovići su morali zbog Blizine Spuških Turaka da napušte Crnce Piperske
      Jedni su otisli u Bjelice a kasnije u Goliju kraj Nikšića
      Drugi za Srbiju u Vrčin đe i danas žive
      Treči u dotični Zagarač đe su se pribratili Đuričkovićima