Порекло презимена, насеље Железник (Чукарица, Београд)

2. децембра 2013.

коментара: 3

Порекло становништва насеља Железник. Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај насеља.

Железник је по благим странама долине Железничке Реке, која се зове Река и једног потока, који полази од Читачке Воде. Куће су по осојним и присојним странама долина.

Воде и клима.

Вода се пије са извора Брусника*, сада чесма, а највише из бунара. Извор је средње јачине и не пресушује.

*Некада је избацивао каменчиће налик на „брусиће“, због чега је назван Брусник. У околини су познати извори: Читачка Вода – на источној страни, пола сата хода од села; поток, који одатле полази и тече кроз село састаје се са Реком при излазу из самог села; Стублина – на јужној страни села, испод места Логоришта, одакле полази поточић истогг имена – лева притока Реке; Изворац – југозападно од села на пола сата хода, некада јак извор а сада се само види, како из муља и блата вода на више места извире као да ври у каквоме суду*.

*Прича се да је некада избациовао са водом борове шишарке, а сада само муљ и песак.

Дреновача или Света Петка, по веровању мештана „света вода“ – од Изворца удаљена на западној страни 500-600 корака, некада обичан извор а сада чесма; становници овог села и околине сматрају да је лековита*.

*Сваког младог петка и недеље многи са тог извора носе воду у судовима својим кућама, пију је и умивају се, јер је сматрају за лековиту. Поједини сељаци из околних села сада доводе болеснике да ту преноће, умију се и пију воду са извора.

Ђериз је поред потока Дреноваче, који је постао од Изворца и Дреноваче, од села је далеко четврт сата хода, некада је ту била чесма а сада су развалине.

Клима је обична и готово је блажа у односу на околину. Кишу најчешће доноси запад, најјачи је исток (кошава) а најхладнији северац.

Земља, шума и паша.

Земља за обрађивање је око села, далеко од села 15-30 минута хода а на местима званим: Алуге (некада је ту била шума лужњакова, по којој је место названо), Манастирине, Дреновача (некада је ту била шума, највише дреновина), Ораси (било доста ораховог дрвећа, сада има по које стабло), Црквине, Бела Земља, Рупчине (ту има рупчага, које су биле пуне водом када је ту била шума), Велика Пољана, Брестове Алуге (биле некада брестове шуме), Вис (сада њиве а за време кнеза Михајла била густа шума), Липак (некада липова шума, сада њиве) и др. По Макишу имају њиве, баште а највише ливаде. Поједини делови Макиша имају ове називе: Џајине Баре*, Шатор, Умчица (њиве) Греде, Јасенова Бара (некад било мног јасеновог дрвећа)., Топољак (некада било топола), Велике Ливаде (најпре прокрчили за ливаде у Макишу), Рудманово**, Млаке (ту је на много места пиштољина и бара). Највише сеју пшеницу, кукуруз и јечам. Шуме има на местима званим: Орловача – општинска шума, била велика и густа шума, Равнице и Рт (општинске шуме, највише храстовог дрвећа). Шума им служи за огрев и грађу. Паше имају у шуми, у Макишу по ливадама а имају и утрине. Паша је добра, земља је родна. Да породица од 10-15 душа може осредње да живи треба да има 6-8 хектара земље, два вола, једну краву, два коња, 10 оваца и 5-10 свиња.

Тип насеља.

Село је збијеног типа, ушорено без реда, куће су близу једна другој. Село се дели на три краја: Бугарски, Прајски и Тарајиш. У селу има 175 кућа. Задруга је некада било а сада их има 2-3 од по 20 до 30 душа.

Станови.

Ради стоке становници имају колибе у којима чувају овце; зими у Макишу по ливадама а лети у општинској шуми, оба места ближе селу. Колиба има 10-15. Граде их сељаци, који имају више стоке или се удруже неколико њих и заједнички саграде колибу, па заједнички чобане плаћају и хране. У Макишу стоку чувају до половина марта или најдаље до Благовести, па се селе у шуму, јер општинска власт тек тада допушта да се тамо стока чува.

Име насељу и крајевима.

Село је, веле, названо по томе, што се ту, где је сада село Железник, доносило на воловским колима железо, које је вађено у Правалији (Сремчица) још за време Римљана. Бугарски Крај је назван по томе, што у њему станују досељеници из крајева источне Србије према Бугарској. Прајски Крај је назван по презимену Прајзовћа, који су у том крају а за Тарајиш се не зна на основу чега је добио то име.

*Названо по неком Џају (Гаји), кога су Турци убили.

**Ту има увек воде, па и сада извире. Причају да је било дубоко.

Старине у селу.

Први становници данашњег села најпре су становали у Макишу, западно од села, где је данас Селиште. Ту је песак и нема никаквих трагова од насеља. Село је било на узвишенијем месту, близу воде, где су стајале лађе. Мисли се да су се отуда одселили због воде, а неки причају, да је то учињено по наредби кнеза Милоша.

-Близу села постој место Кућерине, поред потока истог имена. Ту се се становници населили, када су се преместили из насеља у Макишу, али пошто им Турци попале куће у том месту, они опдатле крену и населе на данашњем месту. Куће су биле близу извора и реке а уз то и поред пута. На месту Кућерине налеза клинце, гвожђе, српове, види се црвена земља и др.

-Близу извора Читачке Воде постоје Манастирине. Ту је био манастир. Старији људи памте, да су до пре 70 година, стајали зидови само није било крова. У том манастиру била су два брата, калуђери који су побегли у Срем, када су Турци манастир спалили. Тај манастир је славиоСв. Тројице, те данас становници Железника носе литију тога дана.

-Близу места званом Ораси постоје Црквине. Прича се, да је ту била црква пре Првог устанка – „за време неког мира“, па је доцније разорена. Ту су наилазили на плоче са крстовима и др.

-На западној страни постоји Маџарско Гробље, где су данас њиве. Ту су налазили велике плоче које су данас разнете.

-Усред села близу школе зна се за једно старо гробље, где су се сахрањивали ондашњи становници до пре 40 година.

-Место, где је једно од данашњих гробаља, звало се Виноградине, јер су некада ту били виногради.

-Поред овог села водио је пут из Београда у Шабац.

-Близу извора Ђериза, где је пут пролазио, била је механа, од које се данас познају темељи, а ту су у близини налазили гробове и људске костуре.

 

Постанак насеља и порекло становништва.

Прича се да је у овом селу најпре било 7 кућа и породица, чији су преци онда живели, јесу данас најстарије породице у селу. О њиховом пореклу се не зна ништа. То су:

Станојевићи (по црноме Станоју) од њих су сада: Игњатовићи, Радојевићи и Шундићи, од којих је данас у овоме месту остао само један потомак***.

Гузоњићи, од којих су сада Марковићи али по женској линији***.

Спасојевићи од којих су и Стојадиновићи***.

Николићи, од којих је био деда Ђура Москова***.

Петровићи, Митровићи, Котуровићи и Јеринићи, од којих данас има потомака само по женској линији***.

Крстићи***.

Чолићи***.

И за јш неке породице не зна се одакле су досељене, те их сматрају за старинце. То су:

Васићи***,

Којићи***,

Ћирићи***,

Ранковићи или Асурџићи***,

Милутиновићи***,

Милосављевићи*** и

Маринковићи***.

Остале породице су досељеници,чије је порекло познато.

Прајзовићи су из Левча, одакле им је дошао предак Арон***.

Војиновићи су од Врања***.

Нешићи су са Јавора***.

Лукићи су из Босуте, Руднички округ.

Урошевићи су са Косова***.

Станојевићи (Цветковићи, Петровићи, Пејковићи, Златановићи и Ђорђевићи) су од Врања***.

Станковићи су из источне Србије, према Бугарској***.

Доцније су се доселиле ове породице:

Брадић Младен је из Левча одакле му је дошао отац Гаја****.

Миловановић Стеван је пореклом из Борка (Посавина) одакле је његовог оца довела његова мајка, преудавши се за Ђуру Москова***.

Гајићи су из Кривог Вира, Бољевачки округ***.

Марјановићи су из Орашја***.

Младеновићи и Миљковићи су из новоослобођених крајева, одакле им је дошао дед Петко***.

Недељковић Мата је из оближње Умке***.

Николићи су из новоослоођених крајева Србије***.

Првуловићи су од Зајечара***.

Јанковићи и Тодоровићи воде порекло од Дише Марковића, који се доселио из новоослобођених крајева а остао у селу као уљез у кућу Панте Милића***.

Станковићи и Стевановић Степан су из Војводине, одкуда им је дошао дед, веле на позив везиров***.

Илић Ђорђе је из Кнежевца***.

Лазаревић Милан је из Барајева***.

Мандић или Лукић (Лука) је из Жаркова***.

Рајковићи су од Дрине***.

Скоро су се доселиле породице, пре 20-25 година:

Симоновић Орден из села Грнчишта, Велешки округ, испод планине Клепа***.

Поповић Илија је из Прилепа***.

Мицковић Војин је из села Калуђерице (Пореч, Македонија)***.

Анђелковић Милан је од Новог Пазара, одакле му се доселио дед Лука Пазарац пре 80 година***.

Стојић и Милинчић (Јован), браћа су из села Бајинца близу Старе Градишке у Босни***.

Зорић Која је из села Добрљина, Новска нахија близу Костајнице***.

Савић Миле је из села Стапара, близу Старе Градишке и реке Врбаса***.

Савић Новак је из села Лалинца или Дубраве близу Старе Градишке***.

Панић Благоје и Јован си из Лалинца или Дубраве***.

Богојевићи су из села Свињаре, Бањалучка нахија***.

Рисојевић Јовица је из истог места***.

Глигићи су из села Градина, Новска нахија близу Приједора***.

Панић Сава је из села Мурата близу Костајнице***.

Максић Илија из села Гаја близу Старе Градишке***.

Давидовић Јован је из Јакира близу Ливна***.

Деспотовић Стеван је из Јунуадоваца код Бањалуке***.

Јеринић Сима је из Приједора***.

Ракић Раде је из Бајинаца близу ушћа Врбаса у Саву***.

Поповић Михајло је из села Даничића поред Саве***.

Сви ови досељеници из Босне дошли су, поглавито,после окупације.

Из Баната и Срема досељенцици су:

Јелић Јаша је из Шимановаца – Срем***.

Бркић Васа је из Баранде код Панчева***.

Белић Милан је из Карлова код Кикинде***.

Нићифоровић Милош је из Јакова у Срему***.

Павловић Мија је из Ковиља (близу Сремских Краловаца)***.

Остали су:

-Јелкић Никола је из места Катиновца у Хрватској***.

Николић Мирко је из села Гостиља, Бјелопавловићи у Црној Гори из породица Ивковића***.

Мицковић Драгутин је из села Кула у Бугарској.

Милошевићи или Јовановићи (Алекса и Љубомир) су из Грчке***.

Новији досељеници:

Илић Радосав је из села Бакионице, Ужички округ, остао у селу као уљез***.

Бојић Благоје је из Крушевца, уљез у селу***.

Миленковић Арса је од Ниша***.

Стојановићи су из Пиносаве, а старином из Старе Србије***.

Старије су породице углавном у средини села а новије на крајевима. Поједини људи из оних старих породица учесвовали су у свм важним догађајима од почетка 19. века.

Сеоска је преслава (заветина) у Миромносну недељу, прва по Васкрсу. Осим тога село је заветоано, да стоку у неке дане (например Св. Прокопије и Св. Вратоломеј) не „ватају“ у јарам да би им увек била здрава. Славе су становника различите.

 

***Не каже се коју славу славе.

 

ИЗВОР: „Околина Београда“ Риста Т. Николић – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. U popisu prezimena u Zelezniku nema familije Marković, primetila sam čitajući nastanak i postanak sela u okolini Beograda a posto sam rodom odavde . jedna baba iz V.Mostanice, druga iz Zeleznika, prababe iz Zeleznika, tako da dosta znam o tom delu svoje daljne familije.

    • vera marković prokić

      da, i moj tata je Marković i tvrdio je da imamo familije , osim na Umci (marković Čedomir) ,Velikoj Moštanici (koju smo posećivali) i u Železniku, (Marković Danilo) verovatno je ovde pitanje samo kad su se neki od Markovića pojavili u tim naseljima. ovo su podaci iz 1905 godine, tako da to reba uzeti u obzir.

  2. Иван Лукић

    Лукићи (Мандићи) из Железника славе славу светог Луку, тачно је да су дошли из Жаркова.