Порекло презимена, село Гунцати (Барајево)

20. октобра 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Гунцати, општина Барајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

Гунцати су на развођу између Барајевске Река, Гунцатске Реке и Буковца. Скоро са свију страна ово село је опкољено речицама и потоцима. Куће су груписане по родовима и чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Горњи Крај, Доњи Крај, Обршина, Бугарски (Цветковића) Крај, Прокића Крај, Ђорђевића Крај и Смрдан. Овај последњи се, због ружног назива, избегава да помиње.

Воде.

Село обилује извроском водом који се зову: Врело у Ливадама, Чесма у селу, Водица до Миловице, Воденичица, Ђорђевића Врело, Бубања, Гунцатско Врело, Бабин Вир, Велики Замник, Матејево и Писковити Рт (вода). Осим извора којим се служе особито лети, за домаће потребе служе се и водом из бунара. Потоци су: Којин Поток у Горњем Крају, извире под Меанчином, Водица или Копиловачки Поток извире код Каменолома у Копиловици, Буковац извире у Липовици, Гунцатска Река постаје од потока Буковчића, Водице, Тасића и Матејевског („Матевског“) Потока.. Извор Јасен је глава Гунцатске Реке. Ова река се састаје са Барајевском Реком испод Гунцата и чине Бељаноицу.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су на местима која се називају: Шандрван, Пројишта, Орат-Њиве, Водица, Дебели Рт, Пландиште, Метаљка, Меанчина, Писковити Рт, Лешће, Алуге, Кнежевац, Велики Луг, Велике Ливаде, Крушевље, Јасен у Пољу, Рамњи Луг, Орнице, Вилипово Брдо, Долови, Рт, Дрндаре, Стране, Нерезина, Поља, Делови, Бара. Клење, Глоговац и Дуго Поље.

Шуме су у Буковцу, Копиловачком Потоку и у Дубрави до Мељака.

Старине у селу.

-Код извора Јасена доскора су се познавали „маџарски“ гробови, па су преорани а надгробне плоче су уклољене.

-У Алугама се изоравају рбине од земљаних лонаца, црепуља, опека и велике олучане земљане цеви. Ту има остатака од неког старог насеља које се простирало од Равнога Луга па до Пландишта.

-Турски ханови су били на месту Меанчинама код Пећине. Пећина је плитко удубљење у земљи и камену, скоро уништена, јер се ту вади камен за сеоске потребе. У њој су биле рупе у облику слепих прозора.

-Стари пут је водио готово средином села и даље ишао за Баћевац.

Подаци о селу.

У Лешћу је било до 1860. године старо гунцатско гробље. Сада се ту не сахрањује нико. Данашње гробље је у месту Матејеву. Литија се носи на Други дан Духова, а заветина се држи због помоира у Петак пред Благовести.

Камен се вади у „мајдану“ (каменолому) недалеко од узвора Водице.

По архивским подацима ово насеље се први пут помиње 1818. године. Оно је тада имало 17 домова. назив села је романског порекла, па су га овамо донели досељеници или се тим именом звало неко старије насеље. Данас у њему има 31 род са 207 кућа и један цигански род са једном кућом.

 

Порекло становништва.

Миладински (Стевановићи, Јовановићи и Илићи) су најстарији род у селу. Њихови преци су дошли овамо пре „двеста година“ из Срема, Ђурђиц.

Зукићи (Николићи, Лазаревићи, Ивковићи, Илићи други и Живановићи); предак Зуко подигао другу „колибу“ у селу. Старином су из околине Новог Пазара, Ђурђевдан.

Станојловићи (Тешићи); предак Станојло „од Косова“ убио агу па побегао у Лебане па отуда је дошао овамо, Митровдан.

Тешићи други, предак Теодор дошао из Ушћа, у Тамнави, удовици у кућу и нашао пасторка који је славио Мратиндан, од Тешића 6 кућа слави слави Никољдан а једна кућа Мратиндан.

Васиљевићи (Савићи) не знају за своју старину, Аранђеловдан.

Бељићи (Стевановићи други и Јовановићи) не знају за своју старину, Јовањдан.

Маџарски (Милићевићи) у роду су Протићима у Шопићу и Маринковићима у Шиљаковцу; старином су од Невесиња, једни славе Никољдан а једни Св. Симеона Мироточивоог.

Арсенијевићи; предак Арсен је био Карађорђев „војвода“, који се овамо доселио из Врчина код Београда-Сопота, Ђурђиц.

У првој половини прошлога века доселило се двадесет и три рода:

Ерски (Ђорђевићи и Николићи) су из околине ужичке Пожеге; једна њихова породица се одселила за Београд, Никољдан.

Лукићи су из Гвосца код Бајине Баште, Никољдан.

Цветковићи су се доселили из Крушевице у Прешеву 1878. године, једна њихова породица се одселила за Београд, Никољдан

РакићиЕрски“ су из Живковаца у Качеру, Илиндан.

Ристићи су из околине Охрида, Ваведење

Прокићи (Николићи, Ракићи други и Станисављевићи) су један род, доселили су се из Шаторње у Горњој Јасеници, Никољдан.

Грудановићи су из Шаторње, Ђурђиц.

Башићи су из Шаторње, Мали Божић (Нова Година, Св. Василије).

Рајковићи су из Великог Градишта, Никољдан.

Трифуновићи су из Бинаваца код Снедерева, Лучиндан.

Петровићи, отац се доселио из Лике, једна њихова породица је у Лајковцу (не каже се којем), Јовањдан.

Јовановићи су из Прилепа, Митровдан.

Савићи други су из Пиносаве код Београда, Аранђеловдан.

Николићи, отац дошао из Мељака, Ђурђевдан.

Алексићи су из Баћевца, Лучиндан.

ИлићиЕрски“ су од Јеремића у Баћевцу, Ђурђиц.

Живановићи су из Руцке у Београдској Посавини, Пантелијевдан.

Стевановићи, мајка довела оца (свог мужа, оп. Милодан) из Руцке, Ђурђевдан.

Јовановићи су из Вранића, Никољдан.

Јовановићи други су од Благојевића у Малој Моштаници, Аранђеловдан.

Недељковићи су из Вранића, Јовањдан.

Јовичићи су из Великог Борка, Петровдан.

Спасојевић, дошао жени у кућу из Мељака, Петровдан.

Матићи су Цигани ковачи, доселили се из Мале Моштанице у Београдској Посавини, Никољдан.

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“, Петар Ж. Петровић, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.