Порекло презимена, село Штрпци Велики (Босанско Грахово)

Порекло становништва села Штрпци Велики, општина Босанско Грахово. Према истраживању Петра Рађеновића „Унац“ из 1933-34. године. 

 

Село је смештено између Преоца, Тичева, Љесковице и Малих Штрбаца. Као видније граничне тачке примећују се: Оштра Коса, Јелак и Боровњача на западу, Коса и Козјак на југу, поток Љесковица и Илина Главица на северу. Према истоку нема природне граничне ознаке. Сеоско земљиште припиње се на тој страни донекле уз доње пропланке Црног Врха. Село је нејединственог ноложаја, са знатнијом разликом у висини између виших и нижих положаја. Иако сасвим врховинско село, има опет један део који се зове Жупа. Делови села су отсечени један од другога дубоким долинама, поточним или суводолинама. Стога је слаба веза међу тим деловима и тешки су путеви који нх спајају.

Оранице се називају: Зануглине, Дуге Њиве, Бјељевине, Врцине Торине, Гајине Њиве, Јаричишта, Луке, Селишта, Кућишта, Торине, Орнице.

Косанице: Поље, Козјак, Голо Брдо, Цијепци, Лице, Баре, Драге, Главица.

Пашњаци: Горица, Заструшци, Црна Коса, Голо Брдо, Растик, Рапина Ливада, Јојина Жежница, Брина, Долови, Парадници. — ПЈуме: Горица, Кик, Дулер, Шајнновац.

Воде: Шатор, Гудаја, Црно Врело. Млиин су на Гудаји и на Шатору. Само заселак Жупа не оскудева водом. Остали су делови безводни.

Штрпци су разбијеног типа, с јако израженом подвојеношћу крајева. Удаљеност међу крајевима није велика у правој линији али због усечености и стрмице долина треба прилично времена да се пређе из једнога у други. У крајевима су опет куће разбачене овде онде у омањим грунама. Село има свега 83 куће. Добило је име, свакако, по породици Штрбаца, а додатак „Велики“ вероватно због тога што је првобитна задруга Штрбаца овде била од оне која се је била скућила у Малим Штрпцима.

Село се дели на пет крајева: Подић, Шајиновац, Жупа, Брда и Мотике.

Какви видљиви и откривени трагови старине и давнашњих насеља у овоме селу не постоје. Иначе је ово село с погледом на данашње становништво најстарије у целој области. У општем делу утврдили смо за Штрнце да су се доселили овамо свакако још пре карловачког мира (1699), што се не може рећи ни за једну другу породицу.

 

Порекло породица.

— Вјештице (3 к. на Шајиновцу, 3 к. у Жупи, 6 к. на Подићу) славе Ђурђевдан. Доселили пре којих 130 г. из Зрмање у Лици. Дигло их се одонуда пет брата, па један дошао на Шајиновац, други у Гламоч, трећи у Ливањско Поље, четврти у Пљеву, пети се поврнуо натраг у Зрмању. У старини се, кажу, звали Грубори. Неко им њихов био вешт ходати но шуми па га прозову Вјештицом. Са Шајиновца су им огранци прешли на Подић и у Жупу. На Подићу су били спрва заузели друго земљиште, али их бег дигне оданде и даде оно земљиште Лауду Штрпцу. Онда они искрче ово садашње своје кућиште. Лауд „имавао” по 3000 оваца и по 60 телади.

— Шешум (1 к.) слави Ђурђевдан. Прешао овамо по окупацији из Љесковице као уљез код Вјештица.

— Зељковић (1 к.) слави Ђурђевдан, доста одавно овде.

— Николашевићи (4 к.) славе Никољдан. Они су од рода Штрбаца. Живели су на Брдима ззједно са Шпирићима, па се пре 100—120 г. оделили од ових и прешли овамо на Шајиновац.

— Поповић (1 к.) слави Ђурђевдан. Прешао из Мрђа по окупацији као уљез у кућу Шкорића.

— Штрпци (6 к. у Жупи, 7 к. на Подићу, 6 к. на Брдима) славе Ннкољдан. О њиховом пореклу већ је говорено. Селили су одавде на кола и у Борковиће (Бања Лука) где су се презвали Стојићима.

— Новаковићи (4 к.) славе Аранђеловдан. Доселили из Зрмање пре каквих 100 г. Ђукан Новаковић утекао из Зрмање од војске и станио се овде. Кад се је мало после навратио тамо у род, „тркао мртве шибе“ због бегства. Овде се прибио уз Вјештице. Био им брат по матери. Добио кућиште неког Малиновића.

— Тривановићи (3 к.) славе Стевањдан. Дошао један по окупацији са Штожишта (Грахово) и ушао у кућу Штрбачку као уљез.

— Радуни (10 к.) славе Св. Василија. Пребегли овамо из Герзова ире 4—5 колена. Дошла њих двојица браће: Раде (Радун) и Миле. Овај био мален па га прозвали Малим. Од Раде су Радуни, од Малог Малиновићи. Мали се није задржао овде него отселио у Маринковце. Даљом старином су из Црне Горе и звали су се Ињци (Ињац), спомињу и презиме Коњикушић. То или им је још старије презиме или презиме неког њиховог огранка. Кад су Радуни овде избили, било много садашње земље под борјем н тек касније искрчена. Земља, веле, овде „питома и слатка“.

— Мандићи (3 к.) славе Св. Василија. Они су од „племена” Радуна.

— Томићи (4 к.) славе Јовањдан. Они су од рода Марчета. Према томе су старином из Лике. Пре 70 г. отселили су одавде њихови одељеници на Камен (Гламоч) и на Пркосе (Петровац).

— Срећићи (2 к.) славе Јовањдан. И они су од рода Марчета. Доселили овде још пре Вјештица.

— Радановићи (14 к.) славе Никољдан. Они су од рода Штрбаца, прозвани по Ради- Радану. Отсељавали су одавде једни у Кистање (Далмација) пре буне, други после буне у Пискавице (Бања Лука).

— Савићи (5 к.) славе Никољдан, а потичу од рода Штрбана. Прозвани по Сави. Овде, на Брдима, им је најстарије станиште, одакле су се разилазили на друга места.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић – Унац. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 30) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LVI), Београд 1948.