Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.
У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.
Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.
Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.
Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у животу Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.
Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Куле и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.
Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.
Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.
* * *
Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.
Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.
Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.
Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.
Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.
Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.
Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.
* * *
Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред „Руског Цара“, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.
Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.
Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.
Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Милован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.
Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века сматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.
* * *
Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.
Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.
Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.
Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.
* * *
Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.
Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.
На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.
* * *
Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.
Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Био је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.
У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.
* * *
Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.
Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана „Краљевић Марко“. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.
Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.
Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.
* * *
Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Антоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.
Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.
* * *
Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.
Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.
Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.
У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било „Руски Цар“, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.
Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.
Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.
Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.
Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.
Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.
Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.
Последњи Тадић, који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.
Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадић из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.
У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).
Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденице, уступила зетовима.
Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.
Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.
Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Први досељеници Ваљева у 19. веку”. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
23. август 2013. у 22:35
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Лаловић није остао до краја живота у селу. Потреба у вредним, способним и писменим људима Лаловића је удаљила од куће у увукла у државну службу. Лаловић је сам отишао од куће а жену и децу оставио у селу, те су и даље наставили да се баве сточарством. Он је био у судској служби и последњих година свога живота био је предсеник суда у Шапцу, где је умро а сахрањен је у родмном Санковићу. Ни у Шапцу ни у другим местима, није ништа куповао нити за собом оставио. Оставио је иза себе леп спомен да је био највећи сточар и да је само он и нико други, одомаћио говече у Колубари, које је названо “колубарским сојем”.
На крају овог излагања, пише Љуба Павловић, дужни смо изложити стање трговине, заната и индустрије овога доба. Још одмах по изласку Турака који су били главни трговци и занатлије у турско доба, трговина је запала у руке наших људи. Сељаци, који су се у турска времена бавили занатима (абаџијским, пинтерским, ковачким, зидарским и дрводељским) и ове радили не код својих кућа, него по селима, идући од куће до куће и тражећи посла, да би се једном за стално сместили и могли своје послове правилно обављати, силазили су у вароши и варошице, куповали имања, насељавали се, градили дућане и радионице и настављали своју делатност. Кад су сишли у варош, кад су видели да у радовима трговине и заната нема никаквих ограничења, отпочели су се бавити трговином. Тако су још у почетку могли видети да је трговина рентабилнији посао, па су је прихватили а занате напустили.
Ранко Гођевац од силаска са села напушта терзијски занат, одаје се механџијском и трговачком позиву.
Евгеније Обардовић, сеоски терзија, долази у варош, постаје механџија и трговац, занат напушта што чини и његов зет Новак Бирчанин.
Иако се трговцем постајало на оавај начин у ондашњој чаршији, опет се трговина развијала и ишла доста добро. И онда се разликовала извозна и увозна трговина док се о транзитној веома мало знало. Извозила су у то доба сировина у Сарајево и Дубровник. Говеда су ишла Дубровнику, коњи Травнику, дебели овнови Скопљу и Солуну, кожа, вуна, зверке, сточни производи (лој, маст, масло, сир, кајмак, суво месо, пића – ракија и вино, боје, брезова кора, шишарка, рујевина) – све се то извозило у Сарајево. У Срајеву су били највећи трговци и роба се лако продавала. Трговина са обављала караванима и на коњима. Обично се погађало са крамерима да одавде возе сировине а отуда враћају пуне товаре прерађене робе. Довозили су за рачун трговаца; со, гвожђе, алатке, метале, металну робу, ситну робу, бижутерију, прерађену кожу, свеће, сапун, чоју, сукно, усољену рибу, зејтин, маслину, разна платна и друге материје. Крамар, кад би полазио на пут, зашао би из дућана у дућан, пописивао шта коме треба и тада би кретао на пут.
Од трговаца је узимао нешто аконто пута и плаћање робе. По повратку сваки је морао добити поручену робу у предвиђеној количини и по утврђеној цени. Тек тада би крамар добијао новац и подмиривао себе и свога трговца на страни.
Крамари су били људи од великог поверењ3а и мање-више шпекулативног духа, а то су били сељаци из суседних села. На ваљевској пијаци било је доста трговаца који су радили и по 30 година а нису познавали ни Сарајево ни трговину са којом су, преко крамара, радили.
Велики извозници из Ваљева у времену од 1826. године били су: Јован Арап, најбогатији у Ваљеву, досељен из македонских страна у турско доба и био у Ваљеву до 1845. године; Јеврем Тадић из Горњих Кошаља, од 1830-1875. године,; Бошко Тадић, из турског времена до 1833. године; Ранко Гођевац од 1839-1897. године, из Заруба; Васа Гођевац и брат Михаило Гођевац из Заруба од 1845-1883. године; Новак Бирчанин и Евгеније Обрадовић, први из Суводања, други из Забрдице, оба четрдесетих и педесетих година; Лазар Глишић из Горњих Кошаља, од 1839. године највећи кожарски трговац; Лазар Мартиновић из Бранежаца, од 1839. године највећи сточарски трговац.
Од трговаца друге врсте били су: Васа Живановић, Живко Тадић, Маринко и Милован Тадић, Васа Симеуновић, Милан и Радосав Петровић. Мушичани (ваљевси) Петар Миросавић, Адам Николић и Васа Лазаревић, Никола Черић, Коста Поповић, Јован Томић, Бутина, Васо Маринковић и др.
Међу овим трговцима најбољи глас су уживали: Бошко Тадић, Јеврем Тадић, Живко Тадић, Лазар Глишић, Васа Живановић и Ранко Гођевац.
Крај!
24. август 2013. у 23:16
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Тема је опсежна; може се посматрати са разних страна. Ја ћу пред вас изнети, пише Љуба Павловић, само један детаљ из живота Ваљева и оних Ваљеваца, који су својим радом и животом дали Ваљеву нове перспективе и јасно обележили прелаз из патријахалне епохе у новије доба. Позабавићемо се Ваљевом из четврте и пете деценије 19. века, када су у његовој малограђанској средини појавио либерализам. Изнећемо пред вас појаву и победу овог малограђанског либерализма као и личности (које се понављају, оп. Милодан), које својим радом, планом, кроз нове установе уводе идеје либарализма.
У доба прве владавине кнеза Милоша од 1826-1830. године, војводе, кнежеви и знатнији људи из оба устанка, из ваљевског краја, улазе у Ваљево, заузимају се велика турска добра и постају прави господари. Треба знати да је Ваљево са свим својим селима, која су и данас са њиме у заједници, имало изузетан положај у Београдском пашалуку, били лично султаново добро, ас, асовина. Наши устаници скинули су као уживаоце ових имања бегове и аге: Ћајиће, Јајиће, Абдурахмановиће, Колубаре, Плавиће, Кавадаревиће и друге. Наше војводе нашле су да су имале право заузети ова добра, па су их заузимали, а кад их је кнез Милош почео гонити, тада су се правдали куповином и прибављеним тапијама.
Шта су који од војвода заузели навашће се онако како је било у први мах. Јеврем Ненадовић, син Јакова Ненадовића, заузео је кулу бега Јајића, све земљиште око ње, Крушике, Ђеновац и Зукве (уколико су данас државно добро).
Дабићи, Марко и Гаврло, наследници Живка Дабића из Дружетића, заузели су цело поље испод Крушика до Зукава и Колубаре, на коме су имали млин, рибњак и модерни воћњак подигнут 1844. године. Потом је Марко узео цео квадрат према дивизији до Железничке станице, Гаврило опет цео квадрат у коме је старо Начелство до куће Ђуричића.
Јеврем Гавриловић, зет Јеврема Ненадовића, син војводе и капетана Гаје Петровића из Шушовке, заузео је квадрат где су Суд и Начелство са гимназијом, потом цело поље до куће Јеврема Томића поред Колубаре до Дабића поља, са млином на Колубари, мало изнад Дабића.
Војвода Карамарко, Осаћанин, заузео је цео квадрат где су данас стара апотека, црква и поље низ Љубостињу, стара циглана и данас густа насеља све до Дабића поља.
Аксентије Срећковић из Шушовке, син једног капетана Гаје, угледног војника и фрајкорца, заузео је половину квадрата од старог среског начелства до поште и тако право на запад са целим Ситарицама.
Павле Гавриловић, брат Јеврема Гавриловића, млађи син капетана Гаје, заузео је други део квадрата од старе среске канцеларије, па све на север до Љубостиње и тако до под Ситаре, затим, брдо изнад Ситара, шанац назван Кајмакамов, што су Павла звали кајмакамом.
На десној страни Колубаре кнез Јован Бобовац, родом из Бобове, из породице Симића, заузео је целу долину и брдо изнад Араповића млина и старе поште, потом на левој страни цело старо Митровића брдо, парк Коштицу са равницом на којиј су Илиџа, стара пивара и касарна.
Наставиће се…
25. август 2013. у 22:45
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Кнез Лука Грбовић из Мратишића, син војводе Радована финанса-чиновника заузео је био крај око Суве чесме, брдо око Маџарског гробља и поље низ десну страну Колубаре до састава са Градцем.
Кнез Јовица Милутиновић из села Санковића заузео је Абдурахманов конак, данас кућа Влајка Тадића, потом цело поље између Тадића јаза и Градца, Липик и целу страну Градца до Плавића чесме и млинова. На Градцу, насред вашаришта, имаде млин али га је пренео на место где је сада воденица Влајка Тадића.
Петар Пеко Пековић, старешине телесне гарде војводе Грбовића, заузео је од Гођевачке механе до Ненадовића механе, затим, велико брдо са јужне стране, названо и данас по њему – Пекино брдо.
Митар Попара, лични сарадник кнеза Бобовца, пореклом Херцеговац, заузео је цео атар данашњег села Попара, на коме су дотле седели Цигани а аге кавадари. Село се назвало Попаре по његовом презимену.
Прота Матеја Ненадовић заузео је цело поље испод гимназије где је данас Протин конак, потом пространо поље са млином на Градцу од Става Градца па на исток до Петничког атара, до новог ваљевског гробља.
Изложили смо што су заузеле војводе, на реду је да кажемо на чему се варош налазила. Може се навести да се породице Ракића из Мионице, Николајевића, данас Хаџића из Бабине Луке, Јовановића из Лелића нису преселиле у Ваљево.
Од Араповића, данас Петковића Млина, десна страна Колубаре, до конака кнеза Јовице, била је поседнута грађанима. Малим уским сокачетом од старе Граховчеве механе, па Суве чесме одвојен је јужни део Ваљева, то је Тешњар. На левој страни Колубаре, цело пољце пред Шаргића механом било је турско гробље, а од гробља низ Колубару до Крста посели су грађани. Радње су биле са улица а станови по баштама испод Бајира и изнад Илиџе. Колубара је текла куда и данас. Обале су јој биле далеко ниже, те је често излазила из корита и плавила чаршију. Велике поплаве од 1841. године (описана је била на кући Милана Милутиновића), 1851. и 1856. године (записана на кући браће Божића, дуванџија), опадање заната, трговине, мењање места за ширење града, немање најпотребнијих културних и просветних установа изазвали су ових година покрет у чаршији.
Још под владом кнеза Милоша покрет је ставио себи у задатак да посредује код кнеза да се Ваљево ослободи кајмаканске власти и њихових поседа, потом да се почне радити на унапређењу занатства и трговине. Кнез Милош их је разумео па је са Јевремом Ненадовићем направио један аранжман: дао му је у Београду простор око куће Петронијевића, преко пута “Лондона” до Франкопанове улице и кућу у чаршији, а узео имање у Ваљеву, са којимје направио овакав распоред: кули са пољем око себе, Ђеновац са Зуквама дао је држави а Крушик дао општини.
Са Јевремом Гавриловићем удесио је да овај добије у Београду конак на чијем је месту данас палата Иностраних дела и имање “Стари мајдан”. Зато је Јеврем задржао у Ваљеву свој конак, са повећим плацем, млин са нешто земље око њега а све остало уступио опоштини.
Са Павлом Гавриловићем, кајмакамом, кнез је направио овај договор: дао му је у Београду кућу до главне полиције и мали ливаду у Савамали. Он је задржао конак и повећи простор око њега. Све остало је дао општини а шанац држави.
Оволико је могао кнез Милош до 1837. године а остале није могао нагнати, али је оставио иза себе једно решење издато Ваљевцима да се могу насељавати и на левој страни, да могу заузимати за опште потребе све што планом буде одређено и без икакве накнаде власницима.
Наставиће се…
26. август 2013. у 23:51
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Приликом овог рада кнез Бобовац није пристајао на никакав договор, па како је живео неморалним животом, своју жену је напустио, саживео се са мајком Милоша Настића, кућу јој направио и са њом децу рађао; а уз ово тукао је и убијао суседе око Илиџе брда. Он је стога и са свога слабоумља страдао а имање оставио свом ванбрачном сину.
Други случај био је са кнезом Љубом Грбовићем. Он се на наваљивање кнеза Милоша толико наљутио, да је дао оставку на службу. Повукао се у село, повукао децу са стране и заклео их да се нико никада не одваја од села, а све што је имао у Ваљеву поклонио је општини једним својеручно написаним писмом.
Творци малограђанског покрета нису били многобројни. Као незадовољник противу тадашњег стања, које је владало кроз четврту и пету деценију, сматра се Коста Иванић, трговац. Иванић је одмах по ослобођењу дошао у ваљевску средину. Одакле је био, не зна се. Докле неки мисле да је из Црне Горе, дотле су га други сматрали да је из Далмације. Он је почео радити мало модерније, пажљивије и савесније, па је убрзо дошао до великог богатства. Био је најбогатији Ваљевац 19. века. По природи тих, болешљив, неспособан за ширу акцију.
Требало је да дође у Ваљево и да највећи део покрета прими на себе Алекса Стојшић, учитељ. Стојшић је дошао у Ваљево као стар човек, а у Ваљево је дошао 1855. године из Ваљевске Каменице, камо је дошао из Миличинице. Он је био у Миличиници приватни учитељ а у Каменици државни учитељ, где је провео низ година. тамо се и оженио. Оженио се из куће старих Ђурашиновића, Врагочанина у сродству са Милосављевићима из Стапара, на сву прилику оне породице која се доселила у београдски Кумодраж, преци војводе Степе Степановића. У Ваљево га је довео начелник окружни Јеврем Гавриловић, који га је необично ценио, што је старијег сина Косту већ тих година спремио за трговца и отворио му у Ваљеву модерну прву бакалску радњу, у којој су се продавале и дроге (мисли се на парфимерију, оп. Милодан), и што је другог сина Касијана спремао за мумџију, не простог него вештачког, за израду миришљавих сапуна, па је и њему отворио радњу у Ваљеву.
Стојшић је био један од образованијих учитеља тог доба, рођен у околини Вуковара, одрастао и школовао се у Пожуну још 1825. године, прешао у Србију и склонио се у Миличиницу. Доласком у Ваљево учитељ Стојшић затекао је у њему, поред својих школованих, за трговину спремних синова, још и ове млађе људе: Живка Тадића, Стевана Томића, Будину, Васу Маринковића, кафеџију, Марка Јеремића, Павла Гаврлиовића, кајмакама, Вука Ђелаша, Гају Живановића, Милоша Настића и чиновнике Јеврема Гавриловића, Аксентија Срећковића и друге Шушовљане.
Стојшић, учитељ и његови синови, познати у чаршији под презименом “Учитељевићи”, уз Живка Тадића, Марка Јеремића, Гају Живановића, Стевљна Бутину и чиновнике Шушовљане ишли су свакодневно у дугим, црним реденкотима, увек закопчаним, са црним уским машнама, крутим високим краватама (крагнама), са тврдим полуцилиндрима нарочите врсте, доцније познате под именом капе Јована Ристића, са рукавицама на рукама и штаповима од абоноса.
Наставиће се….
28. август 2013. у 00:55
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Оделом су највише падали у очи Косијан Учетељевић и Живко Тадић, који су били и најмлађи чланови овог покрета, а Тадић уза све и то као неки деловођа. Пошто је Живко Тадић десна рука учитељу и његовим синовима, дужни смо нгласити да је по рођењу Василије Арановић, родом из Ваљева, да је син Арана, сеоског терзије из ваљевских Лелића, чији је син Никола, опет терзија, још као младић сишао у Ваљево, ту засновао радњу, оженио се, имао три сина; Петра, који се као дечак отиснуо у свет и педесетих година 19. века имао завидну радњу у Браили на ушћу Дунава; Стевана који је остао уз оца и Василија кога је отац рано дао у трговину код Бошка Тадића, тада виђеног трговца у Ваљеву. Василије је узео презиме свог газде а неки му Грк Никола, отац Петра Миросављевића Николића, преведе име Василија на Живко и као Живко Тадић је побегао из Ваљева, дошао у Земун, посветио се капамаџијском занату, изучио га и радио, но ради усавршавања дигао се до Пеште и тамо посветио трговини радом на манифактури. По сазнању да су му брат Стеван и отац помрли и да му је мати остала у беди, вратио се 1852. године у Ваљево и отворио прву мануфактурну радњу, засновану на другим принципима. Оженио се кћери Косте Иванића и убрзо ушао у ред првих и богатих трговаца.
Када су Живко Тадић и браћа Учитељевићи за своје идеје придобили Павла и Јеврема, браћу Гавриловиће и новог протојереја Живојина Марковића, тада су са старим учитељем у кафани Васе Маринковића, данас кафана “Мостар”, створили Сто “дванаесторице”, који је заседавао сваке вечери од 18-20 часова. Ту дванаесторицу, осим кафеџије Васе, чинили су: Јеврем и Павле Гавриловић, Аксентије Срећковић, Алекса Стојишић, Живко Тадић, Марко Јеремић, Стеван Бутина, Вука Ђелаш, Гаја Живановића, прота Живојн Марковић, Радован Лазић и Милош Настић. Сто је постојао чак до 1889. године када је Живко Тадић престао радити, када је надживео горе поменуте. Представницима Стола био је задатак да Ваљево распростре на леву страну, што пре добије нову цркву, зграду за основну школу, зграду за судницу, да сагради општинске кошеве за исхрану сиротиње, да по граду расече нове улице, да се подигну трговина и занатство, да се допусти грађанима што јаче учешће у општини, школи, еснафима и цеховима.
Сваке вечери уз цигару дувана, шоље шербета или варенике (кафе није било) водили су се дуги разговори око појединих питања. Прво питање, најтежже и најшкакљивије, било је регулација Ваљева, просецање улица и калдрмисање. До краја 1856. године Шушовљани су добили за просецање улица и 1857. године у мају Учитељевићи и Живко Тадић дали су правце и величине данашњих улица.
У току ове године уз припомоћ среза колубарског и подгорског довучена је и извршена калдрма главних улица, подигнута је судница, сада основна школа, преко пута Маринка Шмита.
У току године извршен је избор општинске управе на чије чело је дошао Шушовљанин Павле Кајмакам. Још крајем 1856. године коначно је довршена црква која је почела да се гради две године раније на земљишту које су дали Јеремија Карамарковић и Аксентије Срећковић, а Аксентије је и довршио.
Наставиће се…
29. август 2013. у 23:05
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
У току 1857. године долазило је до сукоба између власника и општине која је већи део плацева и улица бесплатно припојила, али како су Шушовљани били исувише дарежљиви, дали су своја земљишта бесплатно, и други су морали, те је некима дата нека минимална награда. Чим су се улице појавиле, позвани су власници да изврше одмах парцелизацију својих земљишта и да га уступају трговцима и занатлијама по подношљивим ценама. Већ 1857. године прво власници па затим трговци и занатлије отпочињу подизати нове куће. Тако су баш те године поникли угледни домови Срећковића на два места, Гавриловића, Дабића, Проте Матеје, Карамарковића зидане по новим плановима и чине и данас леп утисак.
Још првих дана по доласку у Ваљево Алекса Стојичић је нагласио да Ваљево нема смремних трговаца и занатлија, још тада је са синовима и Живком Тадићем ангажовао начелника Јеврема Гавриловића да врши врбовање добрих трговаца и занатлија. Квинтет Ваљеваца, између многобројних трговаца и занатлија, доведених у Ваљево да се у њему населе и раде, довео је Адолфа Војтеха, лимара, Фрању Регнера пинтера, Августа Фридриха, зидара, Јохана Н. Виршлера, Штефана Н. переџију, Јоцу Швабу, шнајдера, Маринка Марковића Шмита, Новака Бирчанина, пинтера, Симу Туфегџију, Бранка Апића, колара, Клаудија Прикелмајера, апотекара, браћу Ламбровиће, мумџије, Јована Соколовића, ракијџију, Евгенија Обрадовиаћ, новог кафеџију.
Сви ови људи помогнути лично од Шушовљана и Дабића, затим и од старинаца. Тако је Маринко Шмит, родом из Врбића, учио занат у Шапцу, дошао по позиву Јеврема Гавриловића, коме је општина дала бесплатно земљиште испод старог гробља да би подигао мало кућице. Није требало да прође много времена од регулације Ваљева, сам по себи поврвео многобројни свет из трговачког и занатлијско реда, сишао у Ваљево и населио се.
Наставиће се…
30. август 2013. у 21:28
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Већ је Ваљево од 1857. године до краја 1859. године било попунило многе празнине и на томе остало до 1882. године, када је доласком војске коракнуло и напредовало до 1889. године, застало, па опет напредовало од 1903. до 1911. године. Ваљеву је требало и друге помоћи. Узалодно је било повећавати и доводити нове људе. Требало га је везати са народом и другим трговачким центрима, требало му је изграђивати нове путеве. За извођење ових радова Шушовљани су нашли и у Ваљево довели ннжењера Стевана Ђуричића и ставили му задатак да просече нови пут низ Колубару кроз Сутеску у Словцу па преко Непричаве на Уб, те да се тиме обиђе још турска траса преко Карауле, која је била врло стрма и опасна за саобраћај, што је спроведена кроз шумски крај. Још 1850-1859. године Ваљево је добило нове трасе за Лозницу, Шабац и Ужице.
Тада је поникла преко кајмакамовог шанца Боричевца и ту се делила у два крака, десни преко Јаутине за Шабац, леви преко Радије и Каменице за Осечину и Лозницу. Поникла је траса преко Бачеваца и Букова за Ужице. Никад више није народ кулучио него што је шездесетих година. Тек 1867. године довршени су ови путеви и доведени у ред да се могло њима лако саобраћати.
На овом месту вредно је нагласити да је инжењер Стеван био првенствено био народски инжењер, да је за кратко вренме рударења испитао овај округ, па је та изналажења преко познатог научника др Панчића изнео јавности. Његовом иницијативом још 1857. године у селу Струганику на имању оца војводе Мишића и сродних Каљевића једна италијанска Консорција под управом неког Леонардија Пјера отворила рудник литографског камена. Овде се посао био развио у толикој мери да су цркве, школе, многе приватне куће а на више места и улице патосане плочама овог камена. У овом послу утицали су ваљевски трговци од Стола ваљевске дванаесторице. Марта месеца 1857. године умро је учитељ Алекса. За Столом његово место заузео је син Коста, а како се те године преместио Јеврем Гавриловић, отишавши у државни Савет, његово место заузео је други Учитељевић. Ваљево никад није имало добру и здраву води за пиће, нема је ни данас, а у ово доба још пре. Због тога и лошег живота квинтет Стола, где је сада пети члан други Учитељевић, добија преко саветника Гавриловића брата Чеха др Стевана Сибера за свог лекара, како би се могло стати на пут заразним болестима, које су се често јављале и читав помор чиниле.
Наставиће се…
3. септембар 2013. у 22:37
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Године 1858. извршени су избори за Народну скупштину. Квинтет је тада кандидовао и изабрао за посланика за Светоандрејску скупштину Косту Учитељевића. Од тада па за читавих дванаест година Учитељевићи су били представници Ваљева као председници општине и народни посланици. Квинтет је ових последњих година уредио занате, поставио старешине, потписао уредбе о примању, држању и обучавању ученика и помоћника, о полагању испита и спреми нових трговаца и занатлија. Сваки од њих улазио је у цехове и водио строго рачуна о дужностима старешина и младих. Није пропуштао ни друге социјалне потребе.
На земљишту где су данас гимназија и основне школе подигла је општина тзв. општинске кошеве који су морали преко целе године бити пуни кукурузом.
У 1857. и 1858. години из Ђеклића, Цуца, Корјенића, Грахова, Зубаца и Кривошија, поводом Вукаловићеве буне, проврво је многи народ у слободну Србију. Тада је приспело у Ваљево, уз још неке херцеговачке породице, више од двеста породица које је требало прихватити, одржати и населити. Општина је отворила своје кошеве, подржала ове породице, па их населила и Кличевцу, Градцу и Попарама, а неке су отишле у оближња и даља села. Квинтет је одвојио један број отменијих породица и населио под Бајиром и назвао тај крај Црногора. То је онај брдељак изнад Петковића млина, раније био у државнини Јована Бобовца. Да би се Ваљево уврстило у културнија места, Квинтет је још 1857. године отворио читаоницу и снабдео је дневним листовима и журналима на српском и немачком језику.
Читаоница је била у кући Вука Ђелеша, по дну сокачета, између Ђуричића и Љубишића куће. Одаје су биле врло простране, ту су се држале еснафске скупштине, приређивале разне представе и приредбе. Читаоница је имала богату позоришну гардеробу, припадала је њој и њом су се служиле разне позоришне путничке дружине. Читаоницом је руководио Сто дванаесторице а њоме су управљали учитељи и млађи трговци. Сваке године читаоница је у дворишту садашње и старе гимназије приређивала народна кола, утакмице у играма и награде. Ова кола су посећивали сви грађани са породицама, почињала су у десет часова пре подне а завршавалка се у 18 часова. Најбољи играчи и играчице, бацачи камена, скакачи и рвачи, певачи и певачице награђивани су новчаним наградама од 10 до 30 динара и похвалама.
Дуго Ваљево није имало простране зграде за основну школу. Основна школа била је више старе поште у једној старој турској кући, већ педесетих година склоној паду. Ту је учитељевао и Алекса Стојишић и имао је колегу учитеља Ивана Троптала, древну бекрију родом из Ср. Добриње, ожењен сродницом Обреновића, па га је господар Јеврем због пијанства и туче деце много батинао. Иван је имао сина Мита Ивановића Троптала, пекара и, опет, бекрију. Квинтет је купио за рачун општине кућу старог трговца Павла Балиновца, сада својину наследника Николе Јанковића, кројача. Ова зграда је била стара, али са поправкама служила је све до 1874. године када је била напуштена и дата пиљарима под кирију, докле није изложена продаји, 1884. године. Још првих дана усељавања у ову зграду школа је добила своје старатеље који су водили строго рачуна о томе да школа добије све своје потребе и да се учитељима плаћају њихови додаци на време.
Жалити јешто се не зна ко је био у општинској управи седамдесетих година, кад је подигао, по предлогу апотекара Прикелмајера и инжењера Ђуричића, Крст пред хотелом Радована Лазића. Тај Крст био је намењен за споменик Шушовљанима и Квинтету, али пошто је Живко Тадић био још у животу, преко тога се прешло и дало забораву.
Изложио сам, пише Љуба Павловић, шта су неколицина Ваљеваца дали Ваљеву. Дали су све што су могли и створили и себи и Ваљеву леп глас.
Нека њиховом примеру следују потоње генерације.
Наставиће се…
4. септембар 2013. у 22:35
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Ваљево је на почетку шесте деценије 19. века постигло знатне успехе; проширило се, просекло нове улице, дошла нова црква, судница, добила се калдрма и неко осветљење, занати су знатно одскочили, развили, добили нове раднике, трговина пронашла нове путеве и методе а индустрија је већ била на помолу.
У том времену Ваљево се облачи у ново рухо, његови житељи одушевљено иду напред, долази до завидних успеха и тај успех се осећа изван његових уских граница. Ваљевске пијаце, његови оригинални сајмови (вашари) из тог доба, Илински и Михољски, привлаче страни пословни свет, те се Ваљеву чини ретка част и услуга.
Покушаћемо, пише Љуба Павловић, да у вернијој представи изнесемо слику Ваљева кроз 6. и 7. деценију прошлог века. За напредак Ваљева кроз ову деценију највећу заслугу има Сто дванаесторице код “Мостара”. Од Шушовљана је за столом још само Стеван Бутина, остали су отишли. Остали су још: Учитељевићи, Живко Тадић, Марко Јеремић, Прота Марковић Живојин, Цаја Живановић, Вук Ђелац, Радован Лазић и Милош Настић. У току кратког времена нестају: Вук Ђелаш и Коста Учитељевић. Њихова места попуњавају: Лазар Глишић, Матија М. Илић, познатији као Матија Милићев.
Лазар Глишић је син познатог и чувеног хајдука Глише Младеновића из Горњих Кошаља. Глиша се после ослобођења ману хајдучије, 1817. године сишао је, по позиву ваљевских бегова Косирића, на ушће Рабаса. Није му се свидело, па се, по позиву, истог Бошка Тадића, вратио у Ваљево. Узео је и платио кашак и имање Ахмед-бега Плавића и његовог брата Крџе у селу Градцу, у Топаловцу. Живео је у Ваљеву и Градцу на имању које је сам назвао Крџиновац, тамо је и умро и сахрањен на гровљу Градца. Гроб му је видно обележио син Лазар. На почетку шесте деценије Лазар је био трговац реткг дара, ретке воље и утицаја на нови трговачки подмладак; не само да се бавио модерном трговином него је и млађе у њу уводио и кредитирао, па се стога нашао уз Радована Лазића и Живка Тадића.
Матија М. Илић или Матија Милићев, син Милића М. Илића, трговца, члан је најстарије ваљевске породице, чији се дед родио у Бабину, у Азбуковици. Матија је трговао исто као и Лазар Глишић; био је редак трговац невероватних трговачких способности.
Столом дванаесторице руководили су најјачи чланови тог доба: Касијан Учитељевић и Живко Тадић били су најјачи представници либерализма, који се развио не само у Ваљеву него и по другим крајевима Србије. Из овог либерализма формирала се касније Либерална партија; у њу су ушли сви од “Стола дванаесторице”, где им је Касијан био уз Живка Тадића главни представник. За “Столом” се вазда говорило о Ваљеву и пословима свих врста; падале су одлуке једна за другом и требале су се изводити. Видело се да не могу лако остварити што је договорено; требало је ширег додира са грађанством.
По предлогу Касијановом, Живка Тадића и Радована Лазића уведени су у њихово друштво Коста Укропина и Ђура Козарац. Ова два највећа интелектуалца, које је Ваљево дотле имало, нашли су се у Ваљеву пред крај шесте деценије. Први је био необично цењен, на страни школован, ђенералштабни мајор, шеф Штаба у ваљевској војци, родом из Србије, али му је отац био пореклом Херцеговац из Требиња; био је једна отворена, разговорна, приступачна и сугестивна природа првога реда; учинио је Ваљеву услугу као ретко ко што је учинио из његових редова.
Други је био католички жупник, раније и професор теологије у Славонској Пожеги, одакле је био и родом. У Ваљево није случајно дошао. Заволео је још у Поожези Ему, кћи Павла Сибера, тамошњег апотекара, са њом побегао у Србију и наишао на путу на свога друга из школе Клаудије Прикелмајера, апотекара из Ваљева. И њега и вереницу Прикелмајер је на својим колима довео у Ваљево. вереницу преда њеном стрицу др. Стевану Сиберу, лекару ваљевском а Ђуру одведе у свој дом.
Наставиће се…
5. септембар 2013. у 22:18
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Ваљево и Ваљевци. Приредио Љубисав Андрић у издању Радио Ваљева 1990. године, додатак књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Прикелмајер у споразуму са Столом дванаесторице где прота Живојин Марковић, инжењер Стеван Ђуричић и адвокат Мирко Радовановић и мајор Укропина отворе редовним путем приватну гимназију. За директора и професора исте гимназије изаберу Ђуру Козарца. Министарство просвете није хтело одобрити избор Козарчев што је био католик; зато га Мирко Радовановић нагна да се одмах венча. Пре венчања покрсти се и крсти га Мирко, а Ему крсти Савка Алексе Јеротића, казанџије и да јој име Милка. Одмах затим Мирко их венча и успе да га Министарство утврди за директора и професора приватне гимназије. Мирко га доведе у своју кућу, намести га и овласти да отвори гимназију. То је она велика Радовановићева кућа до куће Миливоја Савића, данас није у својини Радовановића. Козарац је одмах пошто је дошао у Ваљево с пролећа 1869. године почео припреме па је гимназија отворена 1870. године. Радила је две школеске године, а на почетку школске 1872/73. године претворена је у државну гимназију, где су ученици приватне гимназије преведени у државну и ова одмах отворена са три разреда. Државна гимназије се преселила у основну школу под Звоником, у њена источна одељења, док су просторије на западној страни и даље остали за основну школу. Тек 1887/88 школске године цела зграда је прешла у својину гимназије, да се одатле пресели у нову зграду. Програм и план приватне гимназије био је као и државни. Највише се радио на отварању, уређењу и снабдевању гимназије Љуба П. Ненадовић. Он је био начелник министарства па је стално посећивао и издавао директиве за уређење школе и извођење наставе.
Школа је на почетку јуна сваке године водила своје ученике у Београд и ови би у тамошњој гимназији положили испите и враћали се у Ваљево да се распусте и најбољи добију награде. Сва настава и наставни предмети, осим веронауке, били су у рукама Козарца. На испитима је добијао похвале као и његов хонорарни сарадник протојереј Живојин Марковић, који је предавао црквено и нотно певање. У другој години Козарац је увео и гимнастику, коју му је бесплатно изводио његов највернији друг Укропина. Козарац је полако пао у очи Љуби П. Ненадовићу да га је у почетку 1872/73. године увео у државну службу и поставио за директора шабачке ниже гимназије. Тешко се може дознати како је плаћен Козарац, плаћали су га родитељи, како и колико – њихова деца нису знала. Било је бесплатних ученика, и то оних из сиромашних редова из вароши а и са села.
Први ученици приватне гимназије: Јулка, Анка и Михаило Радовановићи, деца адвоката Мирка Радовановића, Марко и Милош Ђуричић, деца Стевана Ђуричића инжењера, Драгутин и Милош Гођевци, деца Ранка Гођевца, Михаило и Милорад Тадић, деца Живка Тадића, Коста Мартиновић, Драгутин Шаргић, Драгутин Стојишић, Љубомир Ж. Марковић из Драчића, Владимир Ј. Марковић из Скобаља, Димитрије Ј. Соколовић, Светозар Ст. Убавкић, Љубиша М. Јеремић, Марко Т. Антоновић, Коста Т. Андријашевић из Бујачића, Велимир М. Павловић, Живорад А. Јеротић, Никола М. Глишић (ово мора да је син књижевника Милована Глишића, оп. Милодан) и други. Сви ови ученици продужили су школе, од њих су постали угледни трговци, чиновници, војници и свештеници.
Наставиће се…