Порекло становништва града Ваљева. Стање из 1907. Према студији Љубомира Павловића: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.
У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.
Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.
Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.
Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у животу Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.
Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Куле и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.
Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.
Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.
* * *
Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.
Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.
Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.
Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.
Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.
Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.
Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.
* * *
Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред „Руског Цара“, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.
Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.
Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.
Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Милован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.
Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века сматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.
* * *
Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.
Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.
Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.
Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.
* * *
Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.
Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.
На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.
* * *
Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.
Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Био је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.
У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.
* * *
Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.
Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана „Краљевић Марко“. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.
Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.
Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.
* * *
Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Антоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.
Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.
* * *
Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.
Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.
Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.
У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било „Руски Цар“, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.
Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.
Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.
Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.
Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.
Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.
Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.
Последњи Тадић, који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.
Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадић из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.
У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).
Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденице, уступила зетовима.
Овако исто у Азбуковици код своје куће у селу Дрлачама капетановао је у Ваљеву познати Малиша Тадић, чија је среска канцеларија тридесетих година била у његовој кући. Малиша се два пута женио, друга му је жена била из куће Антонића у Вукони, па се и она после мужевљеве смрти преселила у Ваљево, где је живела на имању, које јој је оставио муж Малиша. Она је имала кућу између Милоша Кораћа и Василија Аврамовића. У Ваљеву је кћери поудавала, синове у службу послала и у Ваљеву умрла. Од деце има доста потомака, растурених по Србији а најмање у Ваљеву.
Уз Тадиће у годинама од 1829. до 1936. сишло је доста Кошљана из других породица и истих година било их је доста по Брђанима у Ваљеву под називом Кошљани, бавећи се у први мах земљордњом по Боричевцу, Обници и Белом Пољу.
Друге и треће генерације ових породица прошле неколико кроз школе, живећи у непосредном додиру са варошанима, неприметно су се одавали занатима и трговини и тако се губили из вароши, остављајући или неостављајући кога код кућа да продужи исто занимање. И данас има доста кошљанских породица, које су заборавиле своје традиције и везе са Кошљанима.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Први досељеници Ваљева у 19. веку”. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
10. август 2013. у 21:40
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књуга „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Одмах после таковског устанка 11. априла 1815. године Ваљевци Васиљ Павловић из Бајевца и игуман Авакум, старешина манастира Боговађа, родом из ваљевског Дрена, били су добри познаници и пријатељи кнеза Милоша, те су га умели одмах довести у Палеж (сада Обреновац), који је био на старом ушћу Тамнаве, километар и по на североистоку од старог обреновачког гробља.
Борба на Палежу, састанак кнеза Милоша и Проте Матеје у Прогарима, преговори о преласку заосталих избеглица по селима дуж Саве повећали су доста проређену војску, која се, добро опремљена, снабдевена џебаном и оружјем, упутила преко Уба, заусевши га, дошла у Ваљево, па и њега ослободила. Све се то догодило до краја априла 1815. године и тако је Ваљево први град који су заузели-ослободили устаници. Из Ваљева је кнез Милош отишао ка Чачку, дочекао Ћаја-пашу у тукао га на Љубићу.
Кад је Ваљево дошло у наше руке, немирни турски елементи, са породицама, без икаквих сметњи, иселили су се у Соко или Ужице, па може бити и даље. Релије (трговачко-занатлијски елеменат) у Ваљеву и на Убу остале су; нико их није дирао, али су се угледом на исељене лагано и сами исељавали. За потпуно разумевање економских и привредних односа у Ваљеву као и селима која су данас у његовом саставу (Градац, Попаре, Бело Поље, Кличервац) треба знати да су имања свих ових села и њихово становништво били хас (аас, асовина), лична царска домена, султаново добро. У доба турске владавине султан је давао ово добро својим заслужним људима цивилног или војничког реда – да имају права уживања целог живота.
Ослобођење Ваљева затекло је у животу високе личности муслимаског рода: Абдурахман-агу, господара доњег дела Граца, који је имао своју кулу као што је данашњи млин, где је данас централа, ако није била већа и боља. Ова је кула била у близини куће покојног Добривоја Ненадовића, а срушили су је Ненадовићи а њен материјал су употребили за зидање зграда и воденица.
Али-бега Јајића, господара горњрег дела Граца, који је имао своју кулу под Жумберком (испод Јеремића кућа досељених из Белића), свој чувени извор који и данас носи име Јајићевац, велике винограде у Сарачевцу, ловишта под анатемом и млинове у Грацу (садашњи Новаковића и браће Рундића). Кулу су порушили Ваљевци а материјал су утрошили за зидање подрума по виноградима и кућа у селу.
Мустај-бега (Мустафа-бега) Попару, господара данашњих Попара, млинова на Колубари (сада у својини Настића и Араповића), ловишта по Пећини, куле на имању старог Јове Попарца, његовог сродника – кулу су срушили сељаци и утрошили на зидање зграда, Муњићи су зидали и своју кафану у Ваљеву од материјала ове куле.
Пеко (Пекино брдо) зидао је неке лагуме за вино (Ћајић-бег Ахнеда) Амета – господара целог Кличевца, Крушика, Ђеновца, Зукава и целе равнице испод Ваљева низ Љубостињу и Колубару са два млина на Колубари (сада у својини Крунића из Јасенице и Николића и Матића из Ваљева). Ћајића кула је данашња кула и он је имао ловишта и винограде по Кличевцу. Ћајићи су пореклом из Ужица, имали су сроднике у варошици Бачевцима а рођени брат је живео у Соколу и бавио се трговином и израдом барута. И он је имао удела у овом велико поседу у Ваљеву.
Селим-бега Колубаре, родом из Ваљева, чији су били Брђани, Кошљанско имање, садашњи општински паркови, Илиџа и Котешица до Обнице, затим, Дивчибаре и млинови на Јабланици (у својини Радовановића и Куртовића из Шапца). Селим-бег Колубаре живео је у вароши, конак му је био данашња кафана „Љубовија“, која је прешла у својину Саве Ћумура, бившег кафеџије Куман-аге, ваљевског кајмакама (1920-1832. године), господара Белог Поља, Боричевца, Кајмаковог брда, Ситара и Љубостиње од садашњег каменог моста, све на десној страни.
Наставиће се…
10. август 2013. у 22:29
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Ови угледни Турци нису имали права на имања а имали су приходе с њих и они нису имали више прихода од обичних спахија. Све што су сељаци обрађивали и што су држали као своје признато им је Уредбом и они су потали тога власници. Млинове, тефериче, винограде, воћњаке и зграде ови су Турци пораспродавали онима који су им највише давали. Велике комплексе, који су били пашњаци, ливаде или спахијски испусти, заузеле су наше политичке личности и потпуно их присвојили. Испусти, шуме и пландишта остала су у селу, управо општини или држави. Због тога је општина ваљевска могла изаћи у сусрет при свима јаким покретима изван земље у давању земље за насељавање придошлица и избеглица.
У време од 1820. године Ваљево је изгубило сав господарски турски елеменат, остале су признате власти на челу са Кајмакамом, остале су још ерлије, па да се и Кајмакам и они изгубе у времену треће деценије 19. века. Кајмакам Нуман-ага уживао је велико поверење кнеза Милоша и свих угледних Ваљеваца, помагао је трговину, занате и привреду као ретко који од његове врсте. Нарочито је пазио да трговина иде преко Сокола за Босну, Сарајево и приморске градове, да се путеви одржавају у добром стању и да има јавне безбедности. Има примера да је давао свој новац за помагање трговине. Од 1831. године иселио се у Соко, где је умро а потомци му прешли у Турску.
Селим-бег Колубара продао је што је могао продати, био је прави Турчин, пореклом из Мале Азије, одселио се у Травник и тамо умро. Његови синови имали су око 1889. године велику кожарску радњу у Травнику. Радњом су у то време управљали његови унуци и један од њих, Али-бег Колубара, о Илинском вашару у Ваљеву 1891. године, продавао је ножеве и ово испричао.
Мујстај-бег Попара је, као и остали, продавао све што је могао продати, одселио се у Сребреницу и тамо наскоро умро без потомства.
Али-бег Јајић одселио се у Ужице, а одатле одмах отишао у Брчко и тамо оставио потомство које се одало трговини.
Абдурахман-ага из Граца отишао је својима у Сарајево, одао се трговини и по свој прилици данашња трговачка кућа Абдурахмановића је кућа његових потомака.
Ахман-бег Ћајић отишао је у Соко, тамо је дуго живео, па се одатле померио у Босну и задржао се или у Зворнику или у Бијељини, где је умро.
Иза сеобе ових Турака, као по некој команди, сишли су у Ваљево сви виђенији и истакнутији људи из ближе околине, као и они који су се у ратовима везивали за Ваљево.
Тако је Јеврем Ј. Ненадовић још првих година постао управни и судски чиновник. Он је махом био начелник срески и окружни и дуго се задржавао у Ваљеву. Већ 1820. године био је начелник среза а 1830. године начелнник округа. Био је спреман, исправан и енергичан управни чиновник. Као син Јакова Ненадовића, врло заслужног сарадника Карађорђевог, као зет, опет, врло заслужног Карађорђевог сарадника Младена Миловановића, он је био познат и цењен. Пошто је Јеврем више времена био у Бесарабији, уз оца и друге војводе, тамо је научио руски језик и постао доста образован, због чега је у нашој административној служби био изузетно цењен. При досељењу у Ваљево, као Ваљевац и војводин син, он купи кулу бега Ћајића, купи све што је овај могао продати и заузме све око куле, Крушике, Ђеновац и Зукве. Он је све ово држао до 1831. године када је отишао у Државни савет. Тада је кнез Милош отпочео борбу са новим ваљевским спахијама, па и са Јевремом. Јеврем је од свих био најпаметнији; погоди са са кнез Милошем да му овај да неко имање у Београду, и овај му да у Краља Милана улици до Петронијевићевог плаца, преко пута “Лондона” велики плац и кућу за имање у Ваљеву. Кнез Милош затим кулу и друга имања поклони држави и општини за војне потребе. Иза Јеврема није остало ништа у Ваљеву.
Напомена: Поједини описи догађаја се понављају у односу на “главни текст” о Ваљевским породицама, јер је Љуба писао о тим временима у Ваљеву у додатку у књиге “Колубара и Подгорина” – “Први досељеници Ваљева у 19. веку” а и у текстовима “Из историје града Ваљева”, који су, како рекох, прилози књиге “Колубара и Подгорина”.
Наставиће се….
12. август 2013. у 00:02
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Прота Матеја Ненадовић купио је преко пута Гимназије конак Абдурахман-аге и његове баштованлуке и чаире, потом, млинове у Грацу, као и кулу овога аге, коју су још наши устаници 1804. године начели и знатно порушили. Сва друга поља и аде дуж Колубаре заузео је Прота, пошто то није била својина сељака. Прота није хтео да пусти ово имање мада га је кнез Милош молио и навраћао, потом и претио.
Грбовићи из Мратишића биле су худе среће. Војводе: Никола, протојереј Стеван, Милован, Лука и Радован, као у неком калеиодоскопу, ређали су се на ратној позорници један за другим, рањавани, испрезебли и изнурени, враћали су се кући и у њој умирали а сахрањивали се код цркве у Крчмару, осим последњег.
Сви су изашли из једне куће, чували је и до данас одржали. Данас их је више кућа. Како ниједан није могао заузети неки чиновнички положај, од Радованових синова први Лука писмен и школован у Новом Саду, ушао је у државну службу. Овај Лука није био ни налик на старе Грбовиће, био је мирне и тихе нарави, затворен, спреман и добар чиновник. Он је преко пута основне школе седео у свом конаку и био дуго у служби. Због прогонства кнеза Александра Карађорђевића толико се наљутио, да је дао оставку на државну службу, одрекао се чиновништва, кућу и кафану (сада Миладина Петровића, раније Јовишину – Јовише Ђурића, још раније старог Ваљевца Николе Черића) прода кућу Кости Поповићу, трговцу. По одласку у селе зарече се да му се нико не сме примити службе ни у држави ни у општини, и чак повуче децу из школе, закуне их да не иду од куће. Његов син Милан, недовршени богослов, остао је веран заклетви и за свог дугог живота није хтео никако допустити да му се ма ко удаљи из села и да се прими ма какве службе. Што ни пријатељи нису могли учинити – нису се дали умилостивити и преломити.
Зна се да је војвода Милован Грбовић био најцењенији и најистакнутији Грбовић. Оне је у времену од 1804.-1812. године био на челу својих Колубараца, увек на коњу опкољен делијама на челу којих је био Петар, Пеко Пековић, родом из Семегњева. Пеко је био хајдучка природа, леп, окретан и врло умешан и храбар војник. Надживео је све војводе Грбовића, и кад се ови нису могли користити поратним стањем, Пеко га је искористио. Он је био у годинама кад је сишао у Ваљево, купио цело имање од Илића механе до механе Аце Недељковића (стара Тадије Стојковића), затим заузео Брдо, названо као Пекино Брдо, па све на југ што је некада држао Мустај-бег Попара. Имао је два сина, од једног су остала два унука, а од другог јеромонах Сава Грбовић, који се за свој рачун прозвао Грбовић, што му је деда служио Грбовиће. Пекин конак била је кућа старог бећара Јеше Пековића из улице која силази од Маџарског гробља.
13. август 2013. у 00:15
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Кнез Јован Бобовац из Бобове био је врло речит, доста писмен и окретан. Умео је добро беседити, па чак говором засенити. Војник није био, али је у био у рату и издржао све борбе као и сваки други прост војник. По ослобођењу ушао је у државну службу и виђамо га по судским службама. Где је служио, истицао се добрим познавањем народа и правних обичаја. Дружио се са многима ученијим од себе, те га је и то истицало. Он је у Ваљеву после ослобођења, преко пута Господара Јеврема, купио конак, воћњак од Мустај-бега Попаре, заузео Илиџу и сав простор где су касарна, пивара, брдо иза њега и сви општински паркови, Коштицу и Брдо све до под Боричевац до Обнице. Он је заузео највише имања, живео је на великој нози, догонио Подгорце да косе ливаде и шаље на мобу без пара и динара, једино ако би их послужио којим чашом ракије. При томе Бобовац је живео неуредним животом; закониту жену је отерао, а са другим женама живео и није их бирао. Ванбрачну децу усињавао је и давао им права на имања. Кнез Милош имао је тужби против њега; нису га волели, а још кад је хтео да уведе и “конштитуцију”, убили су га његови сељаци на путу за цркву у Каменици, којој је био највећи ктитор.
Кнез Илија Бирчанин погинуо је у сечи кнезова са кнезом Алексом Ненадовићем 23. јануара 1804. године на мосту на Колубари. Илија је оставио иза себе рођену кћер Ђенадију, удату у Бирчане (Ђурђиће) у Седларима и сестру удату за Стевана Шаргића у Горњој Буковици. Обе су га подједнако наследиле. Покојна Ђека била је у животу до 1879. године. Умрла је на Пећини у кући, која је била својина Живојина Милошевића, механџије родом из Бујачића, а сахрањена у ливади покрај пута Ваљево-Поћута са леве стране, кад се иде Јовањи. Она је оставила после себе неког Јована, кројача свештеничког одела, који је живео у Београду и који је сав намештај, готовину, кнез Илијино оружје, опрему и друга старине однео у Београд и продао неким странцима. Она је добила као дар Дивчибаре, велике луке и ливаде дуж Јабланице и млинове. Много је којечега поиспродавала за живота да би помогла свог усињеника. Она је отуђила земљиште на којем је пивара и оно брдо где су биле куће Маринковића. Није се у гробу ни охладила, усињеник је све испродавао.
Сестра кнежева сишла је са мужем и пунолетним ожењеним сином у Ваљево и покуповала сва поља иза Турског гробља. Пољце испред Шаргића механе, где је сад њихово имање, било је Турско гробље. Они су доста земље купили, али су доста и заузели, те су важили за богате Ваљевце.
Наследник кнеза Илије био је Милић Кедић из Суводања, главни делија из кнежеве гарде, досељеник из азбуковачке Доње Буковице. Кедић је храбро пао у борбама на Дрини 1808. године под командом Петра Молера. Његови синови нису хтели сићи у Ваљево, ометао их је кнез Бобовац, него добију слободне земље у Пироману, тамо оду и населе се, где их има и данас, као и у Доњој Буковици.
Наследник помрлих кнежева Грбовића био је кнез Јовица Милутиновић из Санковића. Јовица је после ратова ушао у управну службу и служио у Ваљеву уз Јеврема Ненадовића. Био је и остао до гроба највернији присталица кнеза Милоша. Он је своју приврженост исказивао на сваком кораку. У Ваљењву се био стално настанио. Купио је од бега Јајића конак, који и данас преправљен постоји као кућа Влајка Тадића, потом је добио сав простор на левој страни Граца око воденице Тадића, затим честак и луке уз Градац до Поповића Чесме као и брдо Топаловац на десној страни реке. Кнез Јовица је купио од Бујчана у Колубари поред пута Ваљево-Белошевац-Бела Стена један велики комплекс земље, близу 30 хектара, данас својина потомака Влајка Тадића. Кнез је имао доста кућа по Ваљеву, Обреновцу, Мионици, које је основао са Ракићима. Није имао мушког потомства, наследиле су га кћери удате и то; једна за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Милана Остојића, трговца из Горње Буковице, чија је кћи родила ђенерала Василија Мостића и Шапцу, четврта удата за Таска Узуна, механџију из Обреновца и пета удата за Светозара Христића, бакалина из Ваљева, чија је кћи удата за Светозара Христића, бакалина из Ваљева а чија је кћи удата за Светозара Стаменковића, кожарског трговца из Београда.
Највећи део кнежевског имања прешао је у руке Јеврема Тадића, пошто је он покуповао све делове сестара своје жене. Ранко Гођевац, велики пријатељ кнеза Јовице, причао је да је кнез Јовица у ваљевској чаршији био најновчанији човек, да је њега и зета Јеврема, као и све познате трговце, кредитирао сумама и до 200 дуката уз малу “вајду” по 6 одсто. У Вучићевој револуцији, као велики приврженик Обреновића, није смео сачекати Вучића, а притом у великим годинама и тешко оболео од астме, преко зета Таска пребацио се преко Саве, доша у Руму и у њој се задржао, јер га је смрт 1843. ту стигла. Сахрањен је у старом румском гробљу, где му је најмлађа кћи Станислава подигла споменик.
Наставиће се…
13. август 2013. у 21:20
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Из Голе Главе, из њеног засеока Јаутине, били су кнежеви Дабићи. Међу првим устаницима и покретачима устанка био је Живко Дабић, који је славно пао у борбама код Лешнице 1806. године, пренет у манастир Каону и тамо сахрањен. Браћа су му подигла леп споменик. Живка су наследила писмена и окретна браћа Марко и Гаврило Дабић, који су служили у разним полицијским службама. Били су у судској и финансијској служби, где се нарочито истицао Гаја. Оба су достигла и положаје државних саветника и били велики приврженици дома Карађорђевића. Рано су дошли у Ваљево и заузели цело поље испод Крушика, до близу ушћа Љубостиње и Зукава. Имали су своју воденицу на јазу, која је касније прешла у руке Јасеничанина Крунића и других.
Дабићи су били изванредни економи. Тамо где је сада Пољопривредна школа био је изванредан воћњак од најлепших сорти: крушака, јабука, трешања, вишања и другог благородног воћа. Кад је 1844. године био калемарски курс у Топчидеру, у септембру и октобру, причаше Маринко Радовановић из Баталага, да су калем гранчице из расадника браће Дабића носили у Топчидер. Дабићи су доносили калем гранчице из Новог Сада и Темишвара. Они су, поред расадника, имали свој велики рибњак са савским рибама и он је пропао тек после њихове смрти. На њиховим имањима постојали су најлепши вртови са поврћем и разним зеленишем. И око својих кућа и по двориштима имали су лепе цвећарнике, воћке и разно украсно зеленило. Кућа Маркова била је преко пута Дивизије, имао је доста деце али су се растурили по разним служабама и по разним местима а у Ваљеву није нико остао. Марко је имао само мушку децу, а одгајио је и удао за некадашњег богаташа Цветка Језидћа, трговца, своју унуку од Живковог сина, који је рано умро и иза себе оставио знатно имање.
Гаја Дабић је имао свој конак до старог Начелства, и он је оставио иза себе потомство, којег вероватно и данас има. Кћи му је била удата за Радована Лазића, цењеног ваљевског трговца.
Село Шушовка (Шушеока) дало је Ваљеву два велика, слободдно се може рећи, два најизразитија Ваљевца, који су Ваљеву дали модеран изглед, регулисали га и направили га виђеним местом и омогућили му развитак у разним правцима у којима се развијао.
Та два Шушовљанина су: Јеврем Гавриловић и Аксентије Срећковић.
Јеврем Гавриловић, први зет Јеврема Ненадовића, дугогодишњи управник и судски чиновник у Ваљеву и другим местима, а у последње време и државни саветник.
Аксентије Срећковић, дугогодишњи управни и судски чиновник у Ваљеву, нарочито окружни начелник, у коме је звању и пензионисан. Јеврем се није могао замислити без Аксентија а Аксентије без Јеврема, они су се допуњавали, што би један предлагао, други би изводио, а што би Јеврем као писменији и окретнији отпочињао, Аксентије је без поговора завршавао. Просецање Ваљева, изградња правих и широких улица почео је 1838. године Јеврем, а довршио и главније поплочао Аксентије 1845. године. Јеврем је, уз помоћ господара Јеврема Обреновића, решио црквено питање. Ваљево до 1826. године није имало цркву. Јеврем је нагнао Ваљевце да подигну садашњу цркву, којој је највећи део плаца дао без паре и динара лично Аксентије и који је уз припомоћ народа среза подгорског и доградио цркву 1844. године. Ваљево је још 1827. године изгубило своју школу, која је била део старе цркве. Јеврем је већ 1830. године почео зидати а Аксентије 1831. године довршио на плацу где су данас дућани Николе Јанковића, кројача. Јеврем је плац поклонио и највише прилога дао за ову школу.
Живко Тадић, трговац из Ваљева, причаше да је школа коштала Гавриловића 560 дуката, да је он дао 300 а остало су дали-донирали Ваљевци. Ова школа, као стара напуштена зграда продата од стране општине Јовиши Ђурићу за 1000 дуката.
Јеврем је довео војску у Ваљево; он је преместио Магистрат са Уба у Ваљево, собом лично доводио познате и чувене занатлије са стране. Он је нашао и довео у Ваљево: Матића Маринка Шмита, Фрању Регнера, пинтера, Новака Бирчанина, пинтера (оца Маријана Бирчанина), својег сродника Мирка Милосављевића, болтаџију, свога сељака Јакова Михаиловића, опет билтаџију, старог циглара Димитрија Грздановића Пинду, Клаудија Прикелмајера, апотекара, Милоша Араповића и многе друге. Регнеру пинтеру је дао од свог плаца место за дућан и кућу, све бесплатно. Исто тако је дао и сроднику Мирку Милосављевићу.
Наставиће се…
15. август 2013. у 00:24
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Јеврем Гавриловић је имао у Ваљеву најлепшу кућу и на најлепшем месту. То је стара општинска судница у којој је данас женска радничка школа. Јевремова је кућа као двор намештена, са пуно споредних зграда, које су некада могле послуживати Команду војног округа. Он је имао у Ваљеву дуж београдског друма цело поље испод Шаповића механе са млином на Колубари, који је и данас својина Матића и Николића. Још је имао и у Београду кућу, где је сада Министарство иностраних послова и простор кафане “Стари мајдан” са неким дућанима. Иако се још два пута женио, порода није имао; имања су прешла у туђе руке.
Аксентије Срећковић је имао у својим рукама цео квадрат где су пошта и канцеларије среза ваљевског, са среским становима, пола квадрата са оном страном где је црква, пола квадрата на којем је жупанијска и судска палата са апсаном. Уз то његови су били Ситари што је покуповао од Кајмакана Нуман-аге. Он је имао три сина и три боље куће. Седео је у конаку Нуман-аге у коме је као пензионер живео и умро син Љубомир, пензионисани полицијски чиновник; друга стара, данас преправљена канцеларија Среза ваљевског; трећа поред Окружног суда, некада својина Луке Андрића, трговца.
Угао према имању Милоја Лазаревића, са повише плацева, дао је Срећковић у мираз свом зету Милисаву Радивојевићу, члану Апелационог суда. Имања су синови разделили и отуђили.
Од породице Срећковића и Гавриловића временом је било чиновника и трговаца у Ваљеву и по другим местима, али се нико није могао истаћи, као што су то били њихови родоначелмници, Јеврем и Аксентије. Према томе, нису учинили ништа у Ваљеву што би требало поменути.
Стари војвода Карамарко, из Осата био је добар војник и врло ваљанн борац за слободу и стварање Србије. Умро је у времену 1814-1815. године, овде у Ваљеву а остао му је син Никола, одрастао човек са преко 30 година, када је кнез Милош дигао устанак. Он се придружио устанку, био у свим борбама, рањен на Дубљу, дошао је у Ваљево, излечио се и 1820. године примио се полицијске службе. Он је подуже службовао у полицији. Умро је 1850. године као начелник Среза посавског у Обреновцу и сахрањен код манастира у Грабовцу. Он је још за живота купио и имао у рукама цео простор земљишта око куће некадашњег Радована Марковића, опанчара, па све до имања Мирка Радовановића, бившег адвоката. Мирково и Карамарково имање била су једног господара, за сада непознатог. Источни део узео је поп Жућа из Дупаљаја, отац Мирка и Дамњана Радовановића а западни Карамарко. Љубица, удова покојног Марка Маљевчанина, трговца, ташта Влајка Тадића, сестра браће Радовановића, причаше да су њени стари купили ово имање и млинове у Косирићу, на ушћу Рабаса, од неког Турчина, који се звао Косирић, а живео је у Ваљеву. Ово може да буде истина, пошто су сви млинови, пошав од Плочника на Колубари, на јазу који се одваја у Плочнику у Бујачићу и завршава под Белом Стеном у Шушовци, били својина појединих имућних Турака. Воденицу под Белошевцом, својину неког богатог Турчина, био је око 1830. године са целим имањем заузео Лазар Тодоровић, ћата из Свилеуве. И власник овог имања и село Попучке, које је тада представљао Стојан Црнчевић, успе код судства и кнеза Милоша да ћата прода воденицу селу Попучкама за 1500 дуката, да половину прими ћата а другу власник, неки бег са Бајира у Ваљеву. Данас се воденица, јаз и брана зову ћатиним именом.
Кад је Карамарковић умро у Обреновцу, удова му се пресели у Ваљево. Није имала мушке деце; живела је доста богато и кћери удавала са добрим миразом, које је стицала продајом плацева и непокретног имања у Попарама. Доста имања остало је иза ње, па су га наследили зетови и поиспродавали или дали другоме. Од једне кћери у Ваљеву познат по уређеном господском животу госпође Леке Карамарковић, у животу је данас њен унук др. Милорад Гођевац, син некада високо цењеног ваљевског трговца Васе Гођевца, чији је отац, као и отац Ранка Гођевца, био зидар. Оба су заједно 1809. године дошли у Зарубе и ту се стално населили и бавили се зидарством већег стила. Отац Васин је зидао нову цркву у Боговађи, а уз њу и конаке, баш кад му је рођак Ђура зидао цркву у Бранковини.
Наставиће се…
15. август 2013. у 22:31
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Још две чиновничке породице са стране сматрале су за потребно да себе или своје потомке пласирају у Ваљеву. У Рогачици у времену стварања новог Среза рачанског од 1826-1836 године до изгнанства последњих Турака из муслиманских села тога среза и Рогачице, био је на челу истог среза Гаја Вилотијевић Партић, родом из Сијерча, у истом срезу. Он је око 1835. године купио неке дућане и кућу у Ваљеву у намери да се и сам повуче и последње дане проведе у Ваљеву. Када су војвода Вучић и Јован Мићић раселили муслимане из овог среза, и кад су њихова имања изложили продаји, капетан Партић купи за свој рачун велико добро у Вишесави и тамо се за стално премести, ту остане и ускоро умре. Још за живота наменио је да му један од синова наследи имање у Ваљеву и да се он или његова деца преселе и тамо остану. На овај начин постала је у Ваљеву, дуго трајала и високо се ценила фирма браће Вилотијевић, коју су Ваљевци звали Партићима.
Још за владе кнеза Милоша био је у ваљевској Подгорини први нижи полицијски чиновник а у позније време и старешина среза Алекса Андоновић. У току дужег службовања од 1838-1857. године Алекса је од неких Турака купио у Ваљеву више од пола трапеза, на коме су данас хотел “Секулић”, Официрски дом, Војни округ и још неке грађевине. Исто тако купио је и други рогаљ између Божића и старог конака Милоша Стошића. Његова је била и страна поред Колубаре од кафане “Грозд” па напред до механе Саве, гвожђара. Стари Андоновић мало је живео као пензионер, умро је и сахрањен у Ваљеву. После себе оставио је два сина: Констатина, машинског бравара и Јеврема, министра. На школовање деце морао је много трошити, пошто их је оба школовао на страни. Још за живота продао је место код хотела “Секулић” 1845. године, цењеном младом механџији Евгенију Обрадовићу, родом из Забрдице, чији су се потомци преко села Миличинице песелили у Шабац. Плац до Команде, поред хотела, продао је Новаку Бирчанину, пинтеру, Евгенијевом зету (сестра Евгенија била је удата за Новака), где је подигао радионицу и кућу за становање. Новак је доцније купио кафану “Грозд”, такозвану “Сушину механу”.
Неколико речи о овом Бирчанину. Није био непосредан потомак кнеза Илије. Рано је изашао из села, научио пинтерски занат, радио га по селима око Ваљева. Тек кад се оженио сестром Евгенија Обрадовића стално се настанио у Ваљеву. Оставио је после себе три сина, који су у заједници засновали у ваљевској чаршији велику фирму браће Бирчанина, коју је најстарији члан Марјан подигао до завидне висине.
Још једна стара чиновничка породица из наше непосредне околине оставила је трага у ваљевској чаршији ранијег датума. У Бабиној Луци у доба устанка изашле су на глас две тамошње породице, Симеуновића и Хаџића. Симеуновић је био онај делегат кнез-Милошеве војске на Дубљу 1815. године који је отишао пред Марашли-пашу и страдао. Његови потомци су изашли на глас као добри ратници и управни чиновници. Многи старији Симеуновићи су ушли у државну службу и умирали код куће или на страни. Један од ових Симеуновића, који је био срески старешина, купио је у Ваљеву 1838. године повеће имање, где су данас Штедионица и кафаница Луке Андрића. Свога сина Васу спремио је на занат и 1845. године превео у Ваљево. Васа је у Ваљеву засновао добру радњу, стекао и уживао добар глас и оставио потомства иза себе. Поред друге деце, имао је сина Војислава, професора, који је рано умро у Шапцу, а његов је унук по кћери Милан П. Драговић, адвокат.
16. август 2013. у 20:50
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Чиновничке породице Антонија Јовановића из Лелића и Хаџића из Бабине Луке нису се у Ваљеву хтеле пласирати. Хаџићи су дали из своје средине знамените личности; Хаџи Рувима и Петра Молера, две важне историјске личности. Потомци Хаџи Рувима (Хаџи Рувим је у световном позиву поп Рафаило) и Молерови били су овде-онде државни службеници, некад у Ваљеву, највише и Подрињу и на Убу. Нигде ништа нису оставили иза себе, јер су ретко имали мушког потомства. Од оних из села није хтео нико накада силазити у Ваљево да живи.
Последње године Антонија Јовановића биле су у Лозници. Тамо у Лозници и Ковиљачи дошао је до неког имања, које остави својим наследницима, који су га временом изгубили, али је и њих нестало.
Из Лелића, још из турског времена, у Ваљево је сишла једна повећа породица и у њему се населила као занатлијска. Неки чланови ово породице у времену пре Кочине Крајине, око 1774. године, бавили су се трговином. Немајући могућности да у Ваљеву развију своје моћи, пошто су били врло шпекулативног духа, два брата, Петар и Михаило, одвоје се од брата Арона и оду у Земун, где се посвете трговини. После две до три године заједничког рада Михаило се одвоји од Петра и спусти се Дунавом у Браил и тамо остане као трговац. Оба брата била су у животу све до 1832. године. Арон је у Ваљеву био сеоски терзија, а потом и трговац, у радњи га је наследио његов син Живко Тадић, дуже времена највећи ваљевски трговац и најпризнатији културни радник свога доба. Живко Тадић сам себи је узео име и презиме, управо на чист наш језик превео име Василије Ароновић. У Земуну, Пешти, Пожуну и Бечу од 1842-1847. године учио се трговати, србовати и модерно живети. Породица Живка Тадића је из данашње породице Крстића у Лелићу. Из ове породице било је доста одличних бораца и ратника. Како су ово били лепи, одрасли, имућни и кицошки одевени људи, вазда су у ратовима имали положаје; чауша, кабадахије и буљубаше. Ни они ни њихови потомци нису се хтели селити из села, а радо су силазили у тамнавска и посавска села и тамо се настањивали (у Чучуге, Ушће, Скела и друга).
Још за турска времена Горња и Доња Буковица имале су неколико трговачких породица великог стила. Остојићи, Дивљани, Богутовићи, Петаковићи и Шаргићи имли су великог смисла за трговину. Сви су радили на велико, извозом сировине, које су извозили преко Шапца. Још за турске владавине по Шапцу су имали своје оборе, магацине и бирое. Нарочито су се истицали Петаковићи и Остојићи. Имали су безбројне “калаузе”, плаћали добре калауштине, долазили до великог промета, били су закупци и појединих скела. Кад се Србија формирала као држава, трговина се све јаче развијала. Посао за послом се отвара, те се Буковчани, један по један, селе у Шабац и у временима од 1820-1850. године заузимају прва места и воде главну реч у чаршији.
Буковчани нису никада хтели имати везе са Ваљевом. Они су већи део Подгорине везали са Шапцем, те је и данас тако остало. Само је један од Шаргића, сродника Илије Бирчанина, сишао у Ваљево, али се није хтео бавити трговином, вероватно због тога што није могао да се прилагоди. Доња Буковица дала је неколико породица Ваљеву, али су то биле трговачке куће из ранијег и познијег времена. Нису се много истицале, нису заузимале неки посебан положај, мада је из једне од тих породица изашао и министар. Те породице су Крунићи и Лазаревићи. Крунића је једно време било доста у Ваљеву а сада ихе је, може бити, и нестало, док потомака Лазаревића још увек има у Ваљеву.
У Ваљеву су, за турских времена, око 1778. године, из подрињских Горњих Кошаља сишле две породице Тадића и добро се сместиле. Још око 1788. године зна се да је на ваљевској пијаци био најбогатији и најугледнији трговац Бошко Тадић. Мало иза њега по угледу био је Маринко Тадић, његов синовац и први трговац стоком, касапин и извозник стоке. Бошко је био трговац сировина и своју робу је извозио у Сарајево и Дубровник а отуда довлачио со, гвожђе, алате и други робу и у дућану је продавао на велико. Маринкова радња била је у згради садашње општинске суднице, коју је као такву зидао његов син Милован око 1850. године. Бошкова радња била је до његовог хана, сада Гранд хотела, где је кућа Живорада Лазића, а ту је и становао. Бошков син Милован је радњу и капитал изгубио. Од Бошка је његов унук Јован тадић, некада врло угледан трговац у Београду, у фирми тадић и Констатиновић. После смрти Милована тадића синови су му имање изделили, продали и из ваљеба се раселили. Оба Тадића имали су од старе суднице поред апсане цео полуквадрат, на коме су данас гимназија, основна школа и још нека приватна имања. Бошко Тадић оделом, говором, држањем и опхођењем служио је као пример. Ко је познавап старе ваљевске трговце с ваљевске чаршије: Ранка Гођевца, Петра Николића, Јовицу Ђурића, Петра Радојевића имао је врну копију живота, рада и опхођења Бошка Тадића. Име Бошка Тадића повукло је у Ваљево масу других Тадића; Јеврема Тадића, Ђорђа Тадића, Маринка Јоспивоћа (Тадића) и Милорада Б. Тадића, сина саветника Бошка Тадића, а са њима и велики број Сокољчана из свих горњих азбуковачких села, као и оних села око Рогачице и Бајине Баште.
Наставиће се…
21. август 2013. у 23:44
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Око 1817. године престао је по горњем делу Подриња и Осату хајдуковати стари хајдук Глиша Младеновић из Горњих Кошаља. Тада је већ у године зашао и решио је да сиђе у Ваљево и да нађе згодно место за насељавање. Познавајући се одраније, преко Бошка Тадића, са старешином колубарског среза Николом Ракићем, родом из Мионице, дође у Мионицу у намери да се стално насели. Нешти му се није свидело да ту остане. Капетан Ракић купи му једно мало турско гробље, где је сада механа у Лукавцу и ту га смести. У то доба није било данашњег пута, запао је у некакве дугове и у беспуће, опет се одатле дигао, имање продао будзашто неким ваљевским трговцима, па се, по споразуму са Бошком Тадићем, насели у данашњу Крџиловицу, добрунског Али-бега Крџића, трговца из Ваљева, које је овај продао са воћем и зградама за 60 дуката. Ту га је смрт затекла и сахрањен је у Грачаничком гробљу. Иза њега су остала два сина: Лазар и Ђорђе, назван Крџа, због чега се његово имање у селу онда и данас звало Крџиловац и Крџинац. Глиша је рано дао Лазара на занат у Ужице и овај је по изученом занату и после женидбе сишао у Ваљево, где је отворио велику кожарску трговину и имао своју табану за прераду кожа. Лазар је временом дошао до завидног имовног стања а одликовао се и великом писменошћу, окретношћу, способношћу за рад а осим тога још и великим угледом у месту и на страни. Његов је син Милован Глишић, једно време најугледнији и најистакнутији Ваљевац. Лазар је био власник великог имања у Ваљеву, које је његов син отуђио.
Брат Лазарев Ђорђе био је земљоделац, знатно млађи од њега, дошао је у Ваљево и бавио се продајом животних намирница. Његов је син Милован Ђ. Глишић, књижевник, рођен у Грацу, у Крџиловцу
Велика чиновничка породица Ракића из Мионице зачудо је отпала од Ваљева. Ракићи потичу од Раке Тешића, знатног и храброг војника под кнезом Милошем, затим првог нашег министра вера. Ракини синови примили су се службе, једни су по њему остали Ракићи, а други Тешићи. У Ракићима су, поред многих, најистакнутији Мита Ракић, који је био министар и Милан Ракић, песник, син Мите Ракића. Међу Тешићима, од другог Ракиног сина, највише су се истакли Петроније Тешић, пуковник и Аксентије Тешић, судија и добротвор. Тешићи су били и на селу богати, имали су велика и богата имања, нису се селили у Ваљево, него у друга нместа и тамо остајали. И други Мионичани нису ишли у Ваљево, него су се селили на друге стране попут Кандића, Гајића, Креманаца и других.
Наставиће се…
23. август 2013. у 00:33
Милодан
Љубомир Љуба Павловић: Из историје Града Ваљева.
Књига „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
У времену од 1828. године појављује се прво као привредник, затим као одличан чиновник Михаило Лаловић из Санковића. Кад је кнез Милош на Дивчибарама подигао свој чувени сточарски завод, још 1922. године, узео је Михаила, дотле најбогатијег, најписменијег и најспремнијег Колубарца и поставио га за управитеља Завода. Михаило је Завод, који је био основан 1819. године из основа преуредио, изменио начин одгоја и исхране стоке. Он је настојао код кнеза Милоша да сви имућни и задружни домови из околних ужичких и ваљевских села морају слати своје младиће у службу заводу према потреби и погодби, а преко лета своје девојке и младе на месечне курсеве о трошку Завода.
Свака кућа која је слала младиће морала се изјаснити шта жели добити из Завода. Завод је таксирао колико ко има да служи за једног вола, два вола, једну краву са или без телета, једно јуне мушко од две године, једно мушко од једне године и тако редом. Јовица Бошњак из Голупца ваљевског, служио је пуну годину дана за једног вола. Матија Игњатовић из Клинаца служио је шест месеци за јуницу једноготку. Отац Саве Васлаге из Душковца служио је годину и два месеца за краву са женским телетом. Сава Раичевић из Држетића служио је две године за два вола. Девојке су преко лета изучавале курсеве мужења крава, гајење и исхрана телади, сирење и израде масла. Свака девојка и млада добијале су по неку алатку.
Завод је постојао од 1819. до 1829. године и сам Лаловић га је ликвидирао на један ретко виспрен начин. Израдио је код кнеза Милоша да се сва стока по најнижој тарифи подесној за сељаке прода. Смо што није поклоњено. Исто тако ликвидарао је зграде и алатке, а земљиште на којем је дамас санаторијум, разделио је на ужичка и ваљевска мељенска села, не узимајући од њих ни динара.
Сам Лаловић се повуче у своје село и тамо, пошто је и сам могао набавити стоке колико је хтео, развије сточарство у толикој мери, да је постао пример за углед целом колубарском крају. У времену од 1829. до 1842. године Лаловић је постао најбогатији сељак, најчувенији сточар и највећи одгајивач.
Његови пашњаци и ливаде, све заграђено у проштац, били су угледна добра, која су други сточари са стране посећивали и учили се одгајању стоке. По тим пашњацима, све одвојено једно од другога, пасле су и пландовале краве, јунад и телад. Свуда по вашарима тражила се Лаловићева стока и по 30 одсто више је плаћана.
Има једна анегдота о продаји стоке, добро запамћена код колубарских сељака. Неки сељак из Лесковице купио је на вашару од Лаловића и добро платио једну краву без телета, али стеону. Крава му се отелила, гледао ју је као и осталу стоку, хранио је и чувао као што је научио. Крава је отелила једно лепо мушко теле. Али како је крава почела опадати, и опала, теле му је угинуло а ускоро и крава за њим. Сељак је сишао у Санковић, отишао кући Михаиловој и пожалио му се – шта му се деслио. Лаловић му није ништа хтео одговорити, већ је наредио да се сељак спроведе кроз његове штале, оборе, ливаде и пашњаке и нека му се покаже све што је у вези са одгојем стоке. Млађи су то радили и сељака свуда провели и са целим га радом упознали. Кад је сељак по други пут изашао пред Лаловића, овај га је запитао:
-Јеси ли добро све видео што су ти моји млађи показали?
Сељак му је потврдио да јесте. На ово му је Лаловић додао:
-То што си видео, нисам ти продао. Продао сам ти краву. Крави је требало то што што си видео. Кад то ниси имао, крава је морала угинути и тебе оштетити.
Сељак га је добро разумео и са њиме се пријатељски растао.
Наставиће се….