Порекло презимена, село Петњик (Беране)

1. августа 2013.

коментара: 32

Порекло становништва села Петњик, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

До Загорја, преко једног хумка. На северо-источној страни, у подножју Крчева и Буковца, налази се село Петњик, на земљишту већим делом равном, а мањим облогом. Село се простире у дужину и у ширину по 20 минути.

Село се води потоком од Загорског Врела и Петњичким Ђатом. На овим потоцима имају по две вођенице.

Већи се део сељака откупио, а мањи је на агаларској земљи. Планина им је Цмиљевица, али главна им је испаша у Крчеву и Буковцу, у подножју којих има каменог угља.

У селу има око 60 кућа.

Васојевићи су: Бабовићи (Новаковићи), а остало су Барјактаровићи, који су дошли из Братоножића, а славе Никољдан.

У селу је једно гробље, на коме има и једна црквина.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 711). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (32)

Одговорите

32 коментара

  1. vojislav ananić

    Становништво

    Најстарије податке о Петњику и његовом становништву налазимо у већ помињаном турском попису села Скадарског санџака из 1485. године. Петњик је тада имао 23 домаћинства. Колико се по именима пописом обухваћених, односно њиховим презименима (а то су у овом случају имена очева), може судити, jacнo се види да је то било српско становништво.
    1. Данашње становништво Петњика
    Осим тог пописа о ранијем становништву овога села, за сада, ништа друго ситурно не знамо. Нема писаних података, или их ми не знамо. Додуше, у Шудиковском поменику, писаном у XVII столећу, поменути су и из „Пећника” даваоци прилога манастиру Шудикови. Али, немајући сигурних података о овдашшем становништву за последња два-три столећа, помоћи ћемо се народном традицијом. Предање, наиме, овако каже: „на посве запустело земљиште” данашњег села Петњика, негде пре ,,двјеста и педесет година”, први се настанио Никола Поповић, од братства Дрекаловића, из племена Куча. Једно предање вели да је тај Никола у боју са Турцима убио неког турског барјактара и уграбио његову заставу. Да баш због тога од Турака не би имао посебних невоља, он је из дотадашњег завичаја побегао и собом понео ту заставу. Лутовац, погрешно обавештен, навео је да су Барјактаровићи мисли се на потомке Николине пореклом из Братоножића. И мени је стари Никола Миликић (Васојевић), у Беранама 1939, тврдио да предак Барјактаровића потиче из Братоножића. Вешовић је забележио и такво казивање, али и оно да су Барјактаровићи пореклом из Куча. Предање, пак, у Петњику, код самих Барјактаровића, сложно је у томе да је њихов најстарији предак (Никола) досељен из Куча. Занимљиво је да се данас и у Кучима може чути казивање да су Барјактаровићи пореКлом од Поповића из села Горњи Медун. Одмах се намеће питање: како се то у Кучима могло дознати да су, са касније добијеним презименом, Барјактаровићи пореклом из Куча? Разуме се да је такво казивање (односно сазнање) могло само касније, и само повратно, од неког Барјактаровића који се нашао у постојбини својих предака, овамо да допре.
    По горњем Полимљу иначе има већи број родова и породица (Митровићи, Коматине, Божовићи, Анђићи и др.) пореклом из Куча.
    0 пореклу Барјактаровића предање овако казује. Никола Поповић, са браћом Божом и Ганам и снахам (женом умрлога им брата Петра), досељени су с Медуна „прије 250 година“. Од Божа су потом нарасли Божовићи у селу Главацама, од Анђе Анђићи у селу Калудри, а од Гана који је отишао к Рожајима и „потурчио се” су данашњи Ганићи, муслимани. Иако муслимани, Ганићи никада нису скривали своје порекло из Куча. Напротив, истицали су га. Од Николе су нарасли Барјактаровићи у Петњику и оближњој Калудри. (Разуме се и они који су временом одавде одсељавани.) Предање даље овако вели: кад се Никола доселио у Петњик, у околини је било становника само: једна кућа Поповића у селу Лушцу, с леве стране Лима, једна кућа Кнежевића у селу Будимљи и две куће Бућковића у селу Дапсићу, с десне стране Лима. По истом казивању, била је и једна кућа Добричића у самом Петњику. Број генерација (девет и десет) до тих „првих” досељеника ишао би томе у прилог. Наиме, ако се узме да на једну генерацију отпада 25 година, онда је то досељавање Николе, до кога набрајају десет генерација, из Куча могло да буде негде око половине XVIII столећа. Предање затим тврди да је Милосав Крагов, Николин унук добио барјак од србијанске војске на Сувом долу (на Пештеру) 1809. године.
    За нарастање Барјактаровића предање, даље, овако тече. Никола је имао синове Крага и Леку. Од Крага ће настати један род, а од Леке два, и то на следећи начии:
    а) Краго је, казују, имао Алексу (Милосава, Станишу, Јована и Бошка). Данашња деца су девета или десета генерација потекла од Николе. Ево једне од њих: Никола — Краго — Алекса — Лазар — Жујо — Бајо — Милинко — Томислав — његова деца. Десета генерација, јавља се у наредном редоследу: Никола — Краго — Алекса — Арсо — Видоје — Обрад — Вукосав — Светозар — Веселин —Светозар.
    Крагово потомство или „трбушчић” зове се Краговићи.
    б) Од ЛеКе је гранање, преко његова два сина, Нова и Беке, ишло у два посебна трбушчића (рода). Тако ће од Нова да нарасту Удовичићи а од Беке — Карађекићи. Наводимо по једну-две лозе или генеалогије за оба трбушчића. Рексли смо да је Никола имао Крага и Леку. Од Леке, односно његова сина Нова, потомци се даље овако ређају: Лека — Ново — Вељо- Ново – Никола –Јовица – Радоња — Вукман – Радосав – Никодим – Зоран.
    Новови потомци добили су назив Удовичићи.
    в) Наводимо и две гранчице или изданка Kapaђекићa, насталих од Беке, Новова брата и Лекиног сина. Ево једне: Никола — Лека — Бека — Марко — Радоје —Петко — Јован — Бојо — Никола — Веселин — Милован. Друга има оваКав редослед: Никола — Лека — Бека — Јанко — Милија — Јанко— Панто — Алексија — Миласав — Манојло, а трећа овако тече: Никола — Лека — Ђека — Mapкo — Радун — Саво — Пале — Васо — Лексо — Милорад — Васко.
    Ђекини потомци добили су локални (родовски) назив Карађекићи.
    Као што видимо, од досељеног Николе протекло је девет или десет нараштаја, а код Удовичића и Карађекића јавља се чак и једанаести. Та варијанта о нарастању Барјактаровића од Николе може да буде сасвим вероватна. Међутим, постоји и казивање да је НиКола имао три сина: Крага, Леку и Ђеку, од којих су и нарасла ова три трбушчића (Краговићи, Удовичићи и Карађекићи) братства Барјактаровића. Генеалогија која се даје на крају, код прилога, направљена је по том казивању.
    Занимљиво је да за неколико домаћимстава данашњих Краговића, под два локална назива: Дакићи и Шафријићи, једно предање казује да они не потичу од Крага, већ да су потомци затечених Добричића, који су се касније ,прибили ’ уз Краговиће. Додуше, и за Добричиће се казује да су пореклом из Куча (од Дракуловића), али да су најпре били настањени у селу Наклу (Метохија), одакле су досељени у Петњик. По казивању њих самих (Дакића и Шафријића), они су настали од Добрице, Крагова сина, али који је био од Крагове друге жене, родом из Шекулара. Дакле, по самом њиховом казивању Краго је имао и сина Добрицу, од кога они до данас ређају нараштаје овим редом: Краго — Добрица — Вукашин — Милета — Јован — Милета — Секуле — Драган — његова деца. По броју нараштаја то би могло да буде вероватно. Предање додаје и то да су Добричини синови, пошто је његова мајка била из Шекулара (Шекулар је у време Турака имао одређене привилегије у погледу плаћања дажбина) били ослобођени давања неких дажбина Турцима.
    Од братства Барјактаровића у Петњику сада има 92 домаћинства (Краговића 31, Удовичића 31 и Карађекића 30 домаћинстава).
    2. У Петњику осим Барјактаровића, има и другог становништва највише Бабовића (огранак Васојевића). И Бабовићи се деле на три гранчице. Међусобно нису сродници, али се не орођавају измећу себе. То су Стојнићи, Мањићи и Отовићи. Предање овако каже. Доселио се најпре Јован (по мајци називан Стојнин) из Лијеве Ријеке (Васојевићи). Од њега једна геонеалогија тече овако: Јован — Велиша — Милић — Вуко — Петар — Боро — Милић. Грана Мањића (назив дошао по женском имену Мањи, као оно и Стојнићи) овако набраја претке од досељења у Петњик: Радоје — Саво — Стефан — Трифун — Саво — Никша. Уже узето, то су Радојевићи. Од брата Радојева, Нова, потичу Нововићи. Иначе, Радоје и Ново досељени су из Коњуха. Отовићи набрајају генеалогију од њихова претка Ота, који се из Лијеве Ријеке доселио у Петњик, овако: Ото — Радоња — Милоња — Ото — Јован — Ото. Предање вели да се Ото доселио када и Јован Стојнин а настанио се на имању неких одбеглих Пејчића (опет Васојевића).
    Бабовића у Петњику данас има 32 домаћинства (Стојнића 10, Мањића 19 и Отовића 3). Како се из набрајања генерација види, Бабовићи су почели у Пегњик да се досељавају пре шест, однасно седам генерација.
    3. Осим Барјактаровића (пореклом из Куча) и Бабовића
    (пореклом Васојевића) у Петњику сада има и 15 појединачних домаћинстава која су последњих година, односно деценија, овамо досељена из суседних села горњет Полимља. То су: Анђићи (3 домаћинства), ШћеКИћи (2), Маринковићи (2), Лакићевићи (2) и по једно домаћинство Бубања, Кораћ, Недовић, Тмушић, Вујовић и Бабић. (Овај последњи је уочи другог светскот рата дошао у тазбину на имање.
    Данас, 1986. године, у Петњику има свега 139 домаћинстава. Од тога су 92 Барјактаровића, 32 Бабовића и 15 осталих.
    Од куда. презиме Барјактаровић у Петњику? Од куда и од када досељеницима из Куча презиме Барјактаровић? Предање упорно тврди, и рекло би се оправдано, да ово презиме долази по барјаку. Али не по оном који је Никола уграбио од
    Турчина, већ по барјаку који је његов унук добио „од Карађорђa”. Наиме, када су Карађорђеви одреди 1809. долазили до Сувог дола, на Пештеру, њих су ту срели црногорски и брћански одреди који су похитали да се са њима здруже и помогну ослободилачкој војсци. ТОМ приликом су устаничке србијанске војводе дале црногорско брђанским одредима неколико својих застава (предање вели „крсташ барјака”). И Милосав Крагов, унук Николе Поповића, који је тада, као барјактар, носио наводно ону од Турака заплењену заставу, добио је србијански барјак. Од тада и отуда су Петњичане Поповиће и почели све чешће да називају Барјактаровићима. Тако се надимак уврежио и као презиме. Такво предање је забелено и крајем прошлог столећа. Оно се упорно одржава и до данас.
    Када је горње Полимље, у време кнеза Данила, неколико година припадало Црној Гори тада су „србијански барјаци” замењени црногорским, који су били нешто другачији и на кoјима је стајало Д. I. После Данила, на црногорским барјацима стајаће иницијали Н. I (Никола први). Иначе, барјак и барјактарско звање остало је код Крагових потомака. После Милосава, који је добио србијански барјак, помињу се барјактари: Видоје, Јеремија, Милан. Овај последњи је носио барјак испред чете Петњичана у балканским ратовима и у првом светском рату. Јеремији, оцу Миланову, на надгробној каменој крстачи уклесан је барјак као ознака његовог звања.

    Одсељавања из Петњика

    О судбини ранијег становништва села Петњика, које је овамо живело до ХVIII столећа, већ смо напоменули, ништа поуздано не знамо. Оно као да је у целини било разјурено и уништено почетком ХVIII столећа. Предања зато и говоре о „првим досељањима из Брда или Старе Црне Горе на „посве” пусто земљиште. Да је одређеног прекида у насељености овога краја било, као да говори и оно да се у новије време више «не дају нека стара лична имена (нпр. Радач, Брануш, Микља), која се помињу у попису Петњичана с краја XV столећа.
    Најраније одсељавање од Барјактаровића из Петњика јесте одлазак једног или двојице (односно једне или две породице) у Калудру, село удаљено од Петњика, ка југоистоку, два часа хода. Ако је тачно казивање да су Поповићи у Петњику почели да се презивају Барјактаровићима тек од добијеног србијанског барјака на Сувом долу (1809), онда би за калударске Барјактаровиће могло да се каже да су се они у Калудри населИли после тога времена, то јест пошто је прихваћено ново презиме као заједничко. Да су се њхови преци одселили пре тога, док су се још презивали Поповићима, вероватно се не би и на њих проширило ново презиме (Барјактаровић). По једном казивању, Барјактаровићи у Калудри су од Краговића, јер су, наводно, потекли од Крагових синова Јована и Бошка. У Калудри се заиста један род Барјактаровића зове Бошковић, док су друга два Дратовићи и Угриновићи.
    По једном казивању, син Милосава Крагова, Ђоко, одселио се у Плав и тамо се „потурчио”. Барјактаровиће (муслимане) у Плаву петњички Барјактаровићи раније су зато сматрали „рођацима”.
    Раније је у селу Благаје, код Рожаја, било муслимана Дудића, који су потом одсељеии у село Његуши, у Штавицу. Тврдили су да су пореклом од Барјактаровића, из Петњика (М. Лутовац, Рожсаје и Штавица, Срп. етн. зборн. 75, Београд 1960, с. 379).
    Одржавају се предања да су сe појединци и пре сто до сто педесет година одсељавали и даље за Метохију и Косово, или ка Србији. Тако се, на пример, прича да се одселио Ристо, син Јанка Ђекиног, затим Арсо син Марка Ђекиног, те Вукосав и Алекса, синови Милосава Крагова. Петњички Барјактаровићи склони су зато да верују да Барјактаровићи по Косову и Србији потичу од својевремеио тако одсељаваних Барјактаровића из Петњика. Чак и за устаничког војводу из времена првог српског устанка, Илију Барјактаровића, мисле да је и он потекао од одсељеника из Петњика. А тај војвода се презивао Барјактаровић (пре него су се среле србијанска и брђанска војска на Сувом долу, то јест пре него што је постало презиме Барјактаровић у Петњику.
    Појединачна одсељавања из Петњика у осетнијем броју, и
    која можемо да пратимо, у ствари су отпочела после првог светског рата. То је било одлажење за службом, нарочито оних који би завршили неку школу. Истичемо да је после првог оветског рата у Беранама постојала не caмо пуна гнмиазија већ и учитељскака школа, све до 1929. године. Одељење учитељске школе овде je радило и неколико година после другог светског рата. Данас у Иванграду уместо гимназије постоје три школска центра за средњошколско образовање.
    Између 1925. и 1927. године одсељено је у Метохију код Истока пет породица Барјактаровића. Четири су отишле на купљену, а једна на земљу добијену по праву „ратног добровољца”. Касније су се неки од њих отуда вратили или су се њикови потомци негде другде одселили.
    Одсељавања поједанаца за службом, који су често у неком другом месту и породице засновали, била су особито бројна после другот светског рата. Последњих година појединци; из Петњика „због посла“ одлазе и настањују се у Иванграду или неком другом градском масту наше земље (Титоград. Никшић, Сарајево, Травник, Нови Сад, Врбас, Београд итд). И овде се понавља старо правило да у добијању радног места нарочито, пресељавању у нову средину суседи и сродници један другоме помажу („један другога вуче”). Оних који су на тај начин из Петњика одсељени за последњих неколкко деценија а који су завршили неку школу, стеКли какву „квалификацију” и уопште се запослили, може се набројати близу сто домаћинстава, док их тренутно десет ради у иностранству. Иначе, прва генерација тих одсељених Петњичана, било да су појединци задржали део свог имања или се тиме и нису интересовали, одржавају и даље извесне везе са завичајем и сродницима у њему. Ако ништа друго, дођу у родни крај у време лета и годишњих одмора. На њих село и рачуна када је реч о изградњи нових комуналних објеката, па им се тада и обраћају, „као Петњичанима”, за помоћ.
    Барјактаровићи у Петњику, који су раније чинили уобличенију сродничку гpупу, у новије време, као што видимо, одсељавају се у осетнијем 6pojv из свог завичајног села. То с једне стране. С друге стране, у Петњик се усељавају породице које са Барјактаровићима нису никакав род. Осипањем пак свог елемента и усељавањем другог, све више се нагриза и слаби ранија сродничка, пa и сеоска повезаност. Разуме се, на то слабљење сеоског заједништва утичу и новији облици рада и привређивања поједанаца, који све више имају личне а све мање и неке заједничке интересе.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

  2. vojislav ananić

    ПОЧЕЦИ УОБЛИЧАВАЊА ПЛЕМЕНА

    Друштвени живот

    Ово поглавље је намерно остављено за крај због тога да бисмо у њему, као врсти закључног дела, покушали да покажемо како је у Петњику, понашањем једнога братства, и то малога, било кренуло уобличавање племена, онако како је иначе бивало у динарским крајевима.
    Породични живот у динарској (или племснској) зони, где спада и горње Полимље, доста је проучаван. Зато нам је и познат. Због тога о томе овде нећемо говорити. Познате су нам и карактеристике породичне или родовске задруге. Уосталом то двоје било је паралелно једно са другим и произлазило је једно из другота. Тако, кад се намножи једна паородица, не делећи се две-три генерације, од ње настаје задруга, утолико бројнија уколико се у браковима рађало више (мушке) деце. Кад се, пак, таква задруга подели на саставне делове, онда се од ње добије већи број породица (или нових домаћинстава). Али, то двоје, породица и породична задруга, по своме настајању и одржавању имају и одрећених разлика. Тако, колико год је породица основна друштвена ћелија од које се, сасвим природно, очекују и нови чланови, толико је нарастање и одржавање породичне задруге било више последица и израз неразвијене економије. Задруга је, можда, и најбољи облик заједничког живљења и рада подица да би се неразвијени економски односи како-тако савладали и лакше поднели.
    Породичних задруга у Пегњику било је и до нашег временa. Додуше, унеколико зависи и од тога шта подразумевамо под задругом? Да ли је задруга заједничко домаћинство родитеља, њихова сина и његове деце? Или је задруга само заједнички живот и рад ожењене браће? Сикар каже да задруга и није породица већ је то заједница, коју он назива ,,кућном економ- ском заједницом”. Но, било да се ради о очинској или такозваној братској (или братинској) заједници, то јест о заједничком живљењу и раду три или две генерације у истом домаћинству, таквих заједница у Петњику има и сада, Додуше, њих је све мање и са све мањим бројем чланова. Раније cy међутим, по две-три генерације, па понекад и више, доживотно остајале у заједничком домаћинству.
    Заједиички живот родитеља и једног сина са његовом породицом још се одржава. Али, доживотног остајања у заједници два или три ожењена брата са њиховим породицама, и још заједно са родитељима, тога већ неколико деценија једноставно нема. То сада изгледа као нешто давнашње и старинско. Јер, послератно запошљавање млађих, то јест савремено новчано привређивање, поделило је врло брзо и рођену браћу. У првим послератним годинама, када би се члан породичне задруге „запослио” на „државном послу”, он је добијао не само ,уплату’ већ и дечји додатак бонове за снабдевање дућанском робом, право на добијање кредита. Све то је једноставно тог члана вукло и одвајало од дотадашње породичне задруге. И тај се лако и брзо „делио”. У томе су припомогле школе, стицање одређених Квалификација”, неслагање јетрва, као и угледање у начину живљења на друге. Сада је и братска задруга (колико се још држи) мање чврста и са мање деце него што је то била пре неколко деценија. Уосталом, то је познато и није случај само код Петњичана.
    Сада ћемо, макар и сасвим кратко, покушати да прикажемо како је у Петњику, у прошлом столећу, од једног братства отпочео процес стварања племена.
    У одељку о становништву већ смо напоменули да Барјактаровићи чине већину житеља у том селу, а да су до половине прошлог столећа били и једини његови становници. Они су, наиме, били братство у оквиру кога се нису орођавали. Речено је и то да су они пореклом из Куча. То (порекло из Куча) значи да су њихови преци из тог познатог брђанског племена понели и
    навике и свест о племенском начину живљења као погодном и потребном. Уосталом, и у суседству је постојало колико толико организовано племе Шекулар, које је, као и Петњик, 1485. поменут као село са 32 куће. На концу, то је било и време јављања већих или мањих племена у динарским крајевима. У Старој Црној Гори, мећутим, било је племена која су се састојала
    од caмо по једног села, рецимо од стотинак и нешто вшпе домаћинстава. Да ли је требало да се јави веће или мање племе, то је зависило од више фактора. И брзина његава уобличавања, разуме се зависила је од тих фактора. Међутим, тамо где су били у питању људи досељени из (већ постојећег) племена, који су ДОНОСИЛИ племенске традиције, то јест навикнутост и опробаност предности живљења организованим у племе, тамо је било лакше образовати ново племе. Такви конкретни случајеви били су са Луковом, затим Ускоцима (на територији Дробњака) и Пољима код Колашина, где су се, на одређеном простору, нашли досељеници из разних племена и од којих су сразмерно брзо стала да се формираЈу нова племена (Ускоци у ХVIII, а Пољани у XIX столећу). И то од нееродника. Али понављамо, били су то људи пореклом из постојећих матичних племена. Кад је реч о Петњичанима, такође су били у питању племеници: предак им је пореклом из Куча.
    Дакле, од (и код) племеника није било тешко да отпочне стварање новог племена. Разуме се у времену и условима (турске окупације) када је оно као заједница било погребно. Барјактаровићи, као мање и заокружено братство, себе су већ називали „племеном”. Уосталом, у Брдима и Старој Црној Гори скоро редовно ће братство само себе да назива „племеном”. Петњичани су, дакле, у језичкој свести већ били племе.
    Друго, одређеном случајношћу, не знамо како и од када су Петњичани као свој држали јединствен комплекс земљишта на коме сe скоро независно од околине могло живети. То је, сасвим природно; давало економску основу за настајање одређене заједнице. Један део тог њиховог земљишта — „Шуме“ који се налази изнад самог насеља, до после првог светског рата био је и сеоски комун. А заједничке земље, познато је, биле су елемент спајања и повезивања оних који су ту земљу имали да држе и користе.
    Треће, кад су по горњем Полимљу многи Васојевићи почели све више да се јављају као бројнија, јача и организованија маса, чији припадници и нису сваки пут нежно поступали са затеченим становништвом, онда ie овдашње невасојевићко становништво почело, у извесном смислу, да се осећа угроженим. Јер, у племенским друштвима право се често ослањало на силу. Зато је „из отпора према Васојевићима”, и као њихова противутежа, у горњем Полимљу невасојевићко становништво почело све више да се сматра извесном заједницом, као врста сложеног племена. И Шекуларци, који су до тада вредели као посебно „племе , од тада су сматрани делом те нове заједнице, назване Србљацима или Ашанима. То је био шири процес, почетна фаза настајања још једне племенске заједнице, насупрот Васојевићима и њихову ширењу по горњем Полимљу. У тој фази сједињавања невасојевићког становништва потекла је и мисао да су Васо (предак Васојевића) и Асо (наводни предак Ашана) били браћа.
    У тој фази сплемењавања од Васојевића затеченог становништва по гарњем Полимљу у нову заједницу, јавиле су се и паралелне појаве: покушај заокруживања и мањих заједница у оквиру ове веће и сложеније, и још недовољно одређене групације (Ашана). Такав је случај био и са Петњичанима, односно Барјактаровићима, који су чинили крвно-сродничку групу и живели на јединственој територији.
    Дакле, то двоје, сродство и територија, били су почетна основа на којој је село Петњик почело да се јавља као одређена и организованија заједница. Треће је била потреба за што чвршћим здруживањем у одређену заједницу.
    Kaкo је то текло? Познато је да је једно племе могло да настане и по угледу на неко суседно и друго племе. Разуме се и насупрот том другом племену. Могло је и деобом већег и већ формираног племена да доће до новог племена. Конкретно, од старих Никшићана временом је настало, у оквиру старог племена, ново: Требјешани, а од одсељеника из никшићког племена и још једно племе: Ровца. Код Петњичана било је слично Ровчанима: од малог братства и његове иницијативе почиње да се уобштава ново племе. Томе је у прошлом столећу ишло у прилог и то што су тада у овом делу турске територије села ипак сматрана одређеним заједницама. Такав је био и Петњик. Он је имао свог старешину (већила — кмета), који је био веза између државе и феудалних поседника, с једне стране, и житеља села, с друге стране. Петњичани су сами, преко комсијуна (ужих одбора) уређивали и чували ред наводњавања летине водом из јазова које су сељани сами правили. Као што, према потреби, племе одржава своје скупштине, тако су и Петњичани одржавали своје сеоске скупове (или скупштине). Кад је требало решавати о некој својој ceocкoj ствари (рецимо забран ливада за пашу стоке спролећа или једновремени изјавак стоке на катун почетком лета), то је одлучивао сеоски збор или скупштина. За чување усева преко лета село је само бирало и плаћало сеоског пољака. Када је избио први балкански рат, Петњичани су чинили једну чету, кoja је имала своје домаће руководиоце: командира и барјактара.
    (Додуше, то је већ био утицај Црне Горе у којој су се војне јединице иначе држале територијалних и племенских подела.)
    Природио је да је од једног села, односно његових житеља, било лакше да настане племе него од становништва већег броја насеља. Петњичани су затим имали не само своју земљу већ и своје локалне путеве, воде, млинове. Својински односи код њих били су посве истоветни као и код формираних племена.
    Петњик, наиме, има и своје заједничке земље али и свако домаћинство има своју приватну земљу за обраду. Обичај права прече куповине чврсто је поштован и нико се са стране није могао увући као сопственик земље на територији петњичког атара. Улазак стоке неког другосељаника на територију Петњика (у созони паше) спречаван је. Било у оквиру села или и односу са житељима суседних села, све је ваљало и требало решити помоћу својих људи и устаљених обичаја. Срамотом би се сматрало, чак у неку руку и издајом, ако би због какве свађе или неспоразума неко из села намеравао или споменуо да у томе тражи помоћ од турског суда и турских власти.
    Ако би неког сродника (рођака) или суседа задесила каква невоља сви су, према могућностима, притицали у помоћ. Ако би Петњичанину изгорела кућа, уз помоћ сусељана брзо је подизао нову. Када би неко у селу умро, остављани су пољски послови и журило се породици умрлога да јој се нађу „од руке” и на помоћи. Сахрана, OСИM основних материјалних потреба трошкова, била је брига и посао села. То је добрим делом у Петњику и до данас тако. Суседи истичу Петњичане у томе послу и сада као изузетно солидарне. Када је била у питању освета Петњичанина, сељани су, особито братственици, били јединствени.
    Дакле, у време када није било чвршћег и стабилног реда у турској држави, за последњих сто година њихове власти, Петњичани су почели да се враћају сами себи, да се ослањају на сопствене снаге, на своју памет, заједништво и довитљивост. Разуме се, колико се то могло. Потребе, пак, да се што боље сами заштите и да сами себи помотну, захтевале су и што бољу и уобличенију организацију и свест о неопходности заједништва. Припадање опет једној јединици и осећање да се иза себе има организована заједница давало је њеним припадницима и одређену сигурност. Зато је сваки Петњичанин настојао да буде „добар сељанин“ и „добар Петњичанин“. То сељанин и Петњичанин изговорено с посебним нагласкиом, значило је бити солидаран са селом као заједницом, готов да се заложи за ту заједницу и њене интересе. Кад би се код Петњичана рекло сеоска заједница, садржински то је значило не само насеобинска и привредна већ и друштвена, а добрим делом и сродничка. Јер, Барјактаровићи су братство, потекло од једног претка, пореклом од једног значајног племена. То што се мали део Бабовића настанио и нашао на територији села Петњика, могло је да буде добродошло. Међусобним орођавањем са Бабовићима Барјактар0вићи су се изукрштали и зближили. Усељавањем Бабовића ceocкa заједница постала је јача. Бабовићи, као и Барјактаровићи, потицали су такође од једног другог великог племена. Утолико пре је од једних и других (Барjaктapовића и Бабовића), орођених и повезаних заједничким сеоским интересима, могло све брже да се остварује уобличавање нове регионалне заједнице. Тиме нико није губио, а добијали су једни и други. Пореклом свога становништва ова заједница је, осим тога, у невољи могла да рачуна и на помоћ својих матичних јачих племена (Куча и Васојевића). На такo мешовиту заједницу осионост Васојевића кao јаког племена у ширењу отупљивана је.
    Тако је почетни процес сплемењавања и уобличавања у племе текао све до балканских ратова, док се било под туђом влашћу. Уосталом, племенске заједнице у динарским крајевима и стваране су и одржаване баш у време туђинске власти. Јер, оне cy на одређени начин, колико се то могло, покушавале да штите саме себе и да, колико се то успевало, управљају саме својим пословима. Племена су зато и била облици самосналажења, самоодбране и самоуправе у време постојања туђинске и лабаве власти. То двојство „власти” постојало је негде више, негде мање. Зависило је то од више, спољних и унутрашњих фактора. Ако су турске власти биле развучене на многим и далеким ратиштима, онда су поједине племенске заједнице домаћег становништва могле да буду и боље организоване и своје послове више саме да уређују. Светозар Марковић пише да у Србији пре устанака није било племенских организација као у Црној Гори или Херцеговини због тога шго су њени крајеви
    „веома често опустошавани и што се народ непрестано пресесељавао и расељавао за времена дугих и страшних ратова између Турске и Аустроугарске”.
    После протеривања Турака и успостављаља домаће државне власти природно је да су локалне племенске самоуправе становншитва нестајале. Додуше, и нове власти су, понекад, задржавале штогод од тога традиционалног народаог самоорганизовања и самоуправљања. Бар у први мах.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

  3. Nikola Rakobradovic

    Postovani Vojislave, da li mogu da povezem Obrada iz predposlednjeg teksta kao svog navrdedu? Moje ime je Nikola, otac Obrad, deda Djordje, pradeda Nikola, cukundeda Raka i navrdeda Obrad. Unapred zahvalan!

  4. Војислав Ананић

    Никола, то Ви најбоље знате. И, колико се “уклапате” у постављен текст.

  5. Марко

    Да ли неко зна нешто о Барјактаревићима који су живели у Крајини, Горња Слатина- Рибник.
    А после рата се преселили у Бијељину?