Порекло презимена, село Петњик (Беране) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Петњик, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. При Порекло становништва села Петњик, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. При Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена, село Петњик (Беране)

Порекло презимена, село Петњик (Беране)

Порекло становништва села Петњик, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

До Загорја, преко једног хумка. На северо-источној страни, у подножју Крчева и Буковца, налази се село Петњик, на земљишту већим делом равном, а мањим облогом. Село се простире у дужину и у ширину по 20 минути.

Село се води потоком од Загорског Врела и Петњичким Ђатом. На овим потоцима имају по две вођенице.

Већи се део сељака откупио, а мањи је на агаларској земљи. Планина им је Цмиљевица, али главна им је испаша у Крчеву и Буковцу, у подножју којих има каменог угља.

У селу има око 60 кућа.

Васојевићи су: Бабовићи (Новаковићи), а остало су Барјактаровићи, који су дошли из Братоножића, а славе Никољдан.

У селу је једно гробље, на коме има и једна црквина.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 711). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 


Коментари (32)

  • Јоксим

    Барјактаровићи, да ли је окончана дилема: Барјактаровићи или Барјактаревићи? Јесте ли расправили: Братоножићи или Кучи пореклом?

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Нисам Барјактаровић, али мислим да нема дилеме: Барјактаровићи из Братоножића. Знам, јер имам у фамилији стрине и снахе од њих.

    Одговори
  • Vuk iz Petnjika

    Pravilno se piše i igovara u pravoslavlju,BARJAKTAROVIĆ,prezimena koja nose BAREKTAREVIĆ,BAJRAKTAREVIĆ,BARJAKTAREVIĆ su muslimani i nemaju nikakve veze sa pravoslavcima.

    Одговори
  • stefan iz petnjika

    barjaktarovici poticu iz sela kuc i prezivali su se kuci oni su bili proteran narod i dobili su ti prezime iz turskog doba jer je jedan decak nosio nas crnogorski barjak nikola 1 i barjaktarevici nemaju nikakve veze sa nama barjaktarovicima jer su oni muslimani

    Одговори
    • rajko srbin

      vidis ja sam Barjaktarevic i SRBIN sam a ne musliman kao sto ti kazes i slavim slavu SVETOG NIKOLU,moji od pamti veka slave tu slavu

      Одговори
      • Bojan

        Imao jedan Peja Barjaktarevic iz tog sela i jedna vodenica je bila njegova…To su danasnji Pekcinovici iz Srbije i Kosova selo Djurakovac ….Peja Barjaktarevic imucan covek je kupio od age u zlatu celo brdo Pejcinovica u Djirakovcu…Posto je bio peja promenil je prezime u Pejcinovic.

        Одговори
    • Марко

      Ја се презивавам Барјактаревић и Србин сам. Моји су 1800тих до 1945 живели у Крајини, па су их усташе протерале.

      Одговори
  • Небојша Бабић

    Петњички Барјактаровићи су пореклом из Братоножића, а барјак, по коме су понели и презиме, добили су од посланства Карађорђевог, 1809. године, које је поделило устаничке барјаке знатним полимским родовима приликом своје посете, са циљем да придобију полимско становништво да узме учешћа у борбама које је Карађорђева војска водила против Турака у Рашкој области.
    Порекло Барјактаровића је за сада непознато – јесу ли Букумири или Братоножићи. Било би добро да неки Барјактровић уради тест у-хромозома.

    Одговори
  • Branko B

    Barjaktarovići nisu iz Bratonožića, već iz Kuča od Popovića. Među petnjičanima niko, da ja meni poznato, ne govori da je rodonačelnik svih Barjaktarovića, Nikola Popović, iz Bratonožića, već iz Kuča od roda Popovića, šire Drekalovića.

    Одговори
  • Nikola Rakobradovic

    Postovani, prezivam se Rakobradovic ali znam da sam Barjaktarovic poreklom iz Petnjika. Deda je rodjen kao Barjaktarovic ali zbog prelaska na Kosovo koje je u to vreme bilo pod Turskom vlascu, morali su da promene prezime po Raki i Obradu. Zanima me da li neko zna gde mogu da se pronadju verodostojni podaci o daljem poreklu ili prezimenu ako su imali. Unapred zahvalan!

    Одговори
    • Defendor

      Ево шта кажу Аким и Вукота Миљанић у Презименима Црне Горе (Београд, 2007, стр. 34) за Барјактаровиће:

      БАРЈАКТАРОВИЋ, огранак Поповића, са Медуна (Кучи), насељени на подручје Берана; Петњица (Беране), поријеклом су из Братоножића; Извор (Параћин) из Братоножића; Сутивани и Поткрајци (Бијело Поље); Мируше (Никшић), касније ТАБАКОВИћ; Улцињ и Њуботињ (Цетиње), поријеклом из Мркојевића (Црногорско приморје), потомци су Даба, досељеника из Микулића (Бар). Исти су и у Малим Селима, Микулићима и Горанима (Приморска крајина) па једни и као: СКАРОВИћ; Б: ПВ 449, К, Плк, Б 453, 490, ПЦ, БР 837, ДК, ЦПК 80, 82, 100, ДМУ-2.

      Одговори
  • Јоксим

    Барјактаровићи су насељени у Петњику код Берана. Код А.и В. Миљанића стоји: Петњица (Беране). То је штампарска грешка. У Петњику живе Барјактаровићи и Бабовићи (Васојевићи), и ту и тамо у последње вријеме неки додигаоц, домазет. У Петњици су посиламљени родови. Тачно је да међу њима има доста који су поријеклом Кучи, Братоножићи… Својевремено сам на те и друге грешке у припреми и штампању књиге указао и издавачима.

    Одговори
    • Defendor

      Претпоставих Јоксиме да је могуће овде грешка Петњик-Петрњица.

      Одговори
      • Sonja

        Поријеклом Кучи са Медуна од Поповића.Због више барјакрара у племену Караћорђе им је дао презиме Барјактаровићи и населио их у Петњик.

        Одговори
  • Јоксим

    Од једног барјака на Суодолу, испаде више барјактара? Јес Карађорђе је у доколици кад је био на Сјеници давао презимена и имао времена за насељавање и то баш у Петњик. А шта је са Калудром?

    Одговори
  • Јоксим

    На Суводолу Карађорђе дао је један барјак Јеремији Барјактаровићу из Петњика.

    Одговори
  • Јоксим

    На Суводолу дао је Карађорђе један барјак Јеремији Барјактаровићу из Петњика.

    Одговори
  • Barjakar96

    Ljudi ja se prezivam Barjaktarovic,moji su iz Srema,na Fruskoj Gori.Ali imam malo podataka kada su se doselilo.U nekoj knjizi o mom selu pise da smo medju prvima dosli u selo,ali negde 1750 i nema vise podatka.Inace jako retko prezime u ovom kraju,ni poznajem nekog u okolini.Slavimo Sv.Tomu.
    Da li i moji poticu iz Petnjika odnosno uopste iz Cg,ili postoji druga varijanta.Pozdrav.

    Одговори
    • Небојша Бабић

      Има Барјактаровића и Никшића. Могуће је да беранских Барјактаровића има два раличита рода – једни из Куча, други из Братоножића. Има Барјактаровића и у бјелопољском крају. Верујем да овог презимена има и другде по србским земљама, па је, што каже Јоксим, најбоље тестирати у-хромозом, тако ће се све разјаснити.

      Одговори
  • Јоксим

    Једино Вам преостаје да урадите ДНК тест по мушкој линији. Погледајте Српски днк пројекат.

    Одговори
  • Barjakar96

    Aha,steta sto malo konkretnih podataka ima.Veoma retko prezime u mom kraju.Hvala na odgovorima svakako.

    Одговори
  • Nikola Rakobradovic

    Da li mozemo na osnovu naziva KUC da napravimo vezu izmedju Kucajskih planina u Srbiji i mestu Kucevo…. Priznajem da naziv planine i mesta jako podseca na neku od postojbina Kuca na prostoru Srbije. Sta vi mislite o tome??

    Одговори
  • Nikola Rakobradovic

    Zatim na severu Poljske postoje prezimena kuc. I jedan funkcioner Wieslav Stefan Kuc. Dosta njihovih sportista nose prezime Kuc. Lepo bi bilo da postoje mogucnosti da se sve lepo ispita (prouci).

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ПЕТЊИК

    Село Петњик се налази источно од Лима и Иванграда (Берана). Од Ивантрада његов атар удаљен је (у правој линији) мање од 2 km, а само насеље – око 4 km. Подручје (земљишни атар) које припада Петњику заузима правоугаони простор. Краћа страна тог цравоугаоника, она која је близу Лима и Иванграда, дуга је, праве линије, око три километра. Ту је подбарна раван, око поточића Мршине баре, која се налази на надморској висини од 700 m. Истовремено то је и најнижи део сеоског атара. Паралелна линија овој, краћој страни правоугаоног простора, износи такође око 3 km праве линије. Ту је и највиши део петњичке земље (Дебело брдо, високо 1474 m). Дуже стране овог правоугаоника, које у правој линији износе око 10 km, граничне су линије петњичког атара са селом и атаром Дапсића, са северне стране, и селом (и његовим атаром) Загорјем, са јужне стране. Између петњичке земље и Лима налази се појас земље која пригада селу Лугама, a сада, после другог светског рата, и ново згуснуто приградско насеље изграђено поред Лима. Иначе, последњу деценију-две село Петњик се лагано „примиче“ граду. То се особито види по, за сада још разређеним, кућама које се подижу поред новог колског пута за Иванград.
    ГРАНИЦЕ
    Од најнижег дела земљшнта, око поточића Мршина бара, који увире у речицу Брњицу и где се атар Петњика додирује са атаром Будимље, гранична линија од запада ка истоку иде преко Дапсићког брда даље на: Расоју, Неранџе, Локве, Јарчеву долину, Жари, Будимско крчево, Витлијеш, Барице, Пријеку ливаду, Гаћине, Луке, Малаш, Ивља и Кимећак. То би била северна страна атара села Петњика. Одатле, то јест од Кимећака, почиње источна граница, кoja иде преко превоја Кремењака на Дебело брдо. То је исговремено и највиши део петњичке замље. Од Дебелог брда отпочиње јужна граница, која најпре дели земљу Петњика и села Калудре, и то (преко Бињаша и Бурова дола да дође на Сијерак. Даље, та линија дели земљу Петњика и села Загорја и иде од Сијерка на: Пећине, Букву, Марков гроб, Буковчић, Буковац и Лопатице, обухватајући на крају Жарков до, где се атар Петњика додирује са атаром села Луге. Taкo смо дошли до западне границе, која углавном иде поточићем Мршина бара до његова утока у Брњицу, одакле смо и почели набрајање граничних објеката петњичког атара. Овде смо и затворили правоугаони оквир атара овога села.
    Као што се види, ни имена граничних објеката, које смо помињали, као ни имена појединих делова или потеса овога села у оквирима тих граница (Долине, Камењаче, Шиповице, Ступе, Сагорела Главица, Седларица, Арварице, Требетине, Папратна долина, Дуе, Подови, Грађa, Бугарчевице, Крстац, Трња, Пријепутница, Јагњила, Залужнице, Перковац, Пискавице, Јастеровина) немају друге осим назива словенског порекла. Ивља и Јасике су старији називи (такође словенски). Сада се овде не зна за називе дрвета јасика и ива. И име потеса Арвачице треба да буде старији, али опет словенски. Једино би име Малаш, барем својим првим слогом, требало да буде арбанашког порекла. Утолико пре што се у његовој близини налази и брдо под именом Ћафе, које је такоће илирско-арбанашког порекла.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    СТАРИНЕ

    Атар села Петњика једним својим углом (код Брњице) наслаља се на земљу села Будимље (име овог -села је очувани назив старе средњевековне жупе у којој је Првослав, Немањин синовац, саградио Бурђеве Ступове. Taкo се догодило и са именом старе жупе Плав, које се задржало у називу једног каснијег насеља). Од средњег века, заправо од доласка Турака, овде као да је био прекииут сваки живот. Ако о људима и приликама у овом крају и има каквих помена у писаним документима, то су прогони домаћег становништва, освете Турака спаљењем домова, цркава и манастира, пљачка, убијаље, бежање. Па и пре стотинак година, или чак и до балканских ратова, стање није било много боље. Најстарији памте турске касарне у Беранама (Иваиград), њихове шанчеве и топове на Јасиковцу (поред Берана), као и низамске карауле, од којих је једна била на Сијерку, на петњичкој земљи. Памте се и разноврсни намети које је турским властима и њиховим феудалцима ваљало давати, као и када су најбољи путеви били они којима су могли да прођу само натоварени коњи; памте време када у целом горњем Полимљу није било ни једне школе. Због свега тога је и јасно зашто становништво у овом крају, и његова насеља, нису нарасли ни приближно до оне мере до које би нарасли да су прилике биле сношљивије. Отуда свакако и мало сачуваних (писмених података из прошлости.
    На територији села Петњика има неколико места за која се везују извесна предања. Тако, уз стрмене ливаде Дебелог брда, с његове западне стране, које се називају Плијеша и које припадају Петњику, јасно се познаје траг неког старог пута. Према предању, туда је водио пут којим се, коњима, ишло на другу, источну страну Дебелог брда, где су се, у средњем веку налазила летовалишта принчева и феудалаца из времена Немањића. Предање каже да се тај део, где се и познају темељи зграда, зато и зове Краљанкама.
    За једно место у самом селу, које се зове Граштица, само домишљања.
    Y потесу земље која се назива Грађа, изнад самог сеоског гробља, где су доскора биле њиве, по неким казивањима некада су били „црковни“ виногради.
    Као што видимо, у рејону Петњика и његова атара нема никаквих старина о којима би се нешто сигурније знало. Само су то предања. Али у неким од тих предања требало би да има и истине.
    На два места у селу донедавна су налажени трагови старијих гробова (једно на Јесуљеву брду, а друго поред поточића Стрче).
    Једно место на Јагњилу (ливада Алексије Барјактаровића),недалеко од раније куће Гавра Бабовића, звало се Миса. Није ли то име остало из средњега века, када је и у горњем Полимљу било католика? Или је оно остало из времена наилажења католика Климената (арбанашког племена), који су овамо као сточари допирали можда и почетком прошлога столећа. Један лаз у Каменитим шумама зове се Влаиња. Да ли то подсећа на некадашње старије становништво или је такво име дато по томе што су Турци Србе називали Власима?
    На највишем врху Дебелог брда један део зове се Чадориште. То отуда што су турски војници ту разапињали чадоре. Одатле су имали добар преглед целе Иванградске котлине. Недалеко одатле на Сијерку била је турска низамска караула од које се још познају темељи.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МАЛО ИСТОРИЈЕ

    О ранијим историјским приликама у овом делу наше земље има, колико толико, података код Вешовића, Лутовца и у мом раду О етничком развитку горњег Полимља. Ево најнужнијих од њих за ову прилику.
    О средњовековним збивањима у овом подручју углавноме више знамо, макар и посредним путем. Овај кpaj је припадао средњевекоовној рашкој (Србији). Y Будамљи (жупи) било је седиште једне од првих (православних) епискоспија, које је основао Сава Немањић 1219. године. Али, у овом подручју било је утицаја и из Приморја. То се јасно види и по плану и градњи самог манастира Ђурђевих Ступова, у коме је и било седиште будимљанске епископије. Зна се, затим, да су принчеви Немањића лети боравили у жупи Будимљи. Помињали смо и сачувано предање па отуда и потиче име Краљанке, једном потесу земље у Дебелом брду, и да је од тада остао траг коњског пута уз то брдо. Ту се историја и народно предање подударају.
    Између 1367. и 1373. године жупа Будимља помиње се као део поседа које је држао Никола Алтомановић. Од Алтомановића су земљу преотели кнез Лазар и босански бан Твртко. Твртко ће се затом, као у својој земљи, 1378. године, у Милешеви, прогласити за краља. Из тог времена помињу се и неке робиње које су босански војници из Будимље одвели и продали.
    У сваком случају, горње Полимље припадало је средњовековној српској држави, у којој је у XIV столећу већ било почело са унутрашњим размирицама. Из тога времена сачувано је народно име Србљак. Наиме, становништво које су Васојевићи у XVIII столећу затекли у време свога ширења по овој области, називали су, заправо продужили да називају Србљацима. А то име није ништа друго до старо име Cpбије за Рашане, односно становнике старе Србије, која је, као држава, називана Рашком. То име је понекад употребљавано и као назив земље.
    О селу Петњику (и његовом становништву) с краја средњег века немамо никаквих података. Али, средњовековно стање у одрећеном превирању, у овом крајуг затекли су Турци, када су га средином XV столећа, запосели. Тридесет година касније, 1485, Турци су направили и попис становништва новоосвојених крајева. Овај крај је, пo ондашњој подели, припадао Скадарском санџаку. У том попису помење се и село Петњик. То је први нама познати помен овога села и његовог становништва. Наиме, Петњик је те тодине, као и остала села у горњем полимљу, пописан као једно од села новоформираног хаса, поседа који је био додељен иа уживање скадарском санџак-бегу. Од тада и отуда је почео за догадашњу Будимљанску жупу (касније Беранску, данас Иванградску котлину) да се употребљава и назив Хас као географски. То, уосталом, није био усамљен случај. И Хас под Паштриком, код Ђаковице, у Метохији. тако је добио назив.
    Ни касније, после тог времена, све до XVIII столећа, нема сигурних података о приликама у негдашњој Будимљанској жупи. Тада је, то јест у XVIII столећу, у тешким и „мутним“ временима, Арсеније Јовановић Шакабенда, српски патријарх, побегао из Пећи преко Ругове, Шекулара и Хаса за Нови Пазар. После рата Аустрије, уз коју су противу Турака били пристали и црногорски Брђани, и када је Аустрија морала да се повуче пред турском војском, пећки Махмуд-паша поново је поробио и похарао горње Полимље и из њега много становништва претерао у Метохију. Године 1737. и брђанска војска, која се тада враћала од Новог Пазара, „успут” је опљачкала Хас. У запису се не каже ко је све опљачкан: да ли можда само муслиманско или и православно
    становништво. Од тих година (1738) манастир Шудикова, у коме је до тада постојала и преписивачка школа, више не постоји, јер су га Турци до темеља разорили. И сада се на периферији села Будимље, поред Лима разазнају само томељи некадашњег манастира. Судбина хришћанског становништва из овог Хаса и његових богомоља тада је била истоветна: Хас, то јест Беранска котлина, тада је увелико запустео. Према предањима појединих родова, касније овамо досељеног становништва из Брда и Црне Горе, њихови преци су „први“, или међу првима, насељени у овај крај. Тако се прича и за претка Барјактаровића у Петњику.
    Када је устаничка Карађорђева војска 1809. допирала до Сувог дола, на Пештери, њу су срели и са њоме се ту спојили црногорскобрђански одреди, међу којима је био и одред из Беранске котлине. Али, и поред тот спајања две српске ослободилачке војске баш на овом подручју, горње Полимље је од Турака ослобођено тек у време балканских ратова, почетком XX столећа.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Име, села Петњик

    У горњем Полимљу о Постанку имена неких овдашњих села, међу њима и Петњика, може се чути оваква легенда. Када је Сибињанин Јанко, после пораза на Косову, бежао преко ових крајева, био је са њим и „нејаки Секуле. Долазећи од Бихора, када су изашли на заталасану раван, коју данас чине шест села, Јанко је казао: „Што је лијепо и одигнуто ово мјесто, кao полица. И, отада се та зараван, наводно, назвала Полица. Силазећи одатле у саму жупу, до Лима, ту се пробудио нејаки Секуле, па је то место и названо Будимљом. Идући даље једва су од умора доспели до суседног села. Дакле, једва су доспели. Отуда је то насеље названо Доспиће (Дапсиће). Пролазећи преко суседног насељеног места у њему су срели петоро браће, то јест „пет њих“. По томе је, вели легенда, отада то насеље и названо Петњих. У том смислу леГенда објашњава и називе још три села: Загорја, Ржанице (Доње) и Роваца. Овде је, јасно да је, реч о обичном народном домишљању кад се тако брзо и лако објашњава порекло назива неких овдашњих села. Уocталом, назив средњовековне жупе Будимља поменут је више од 200 година пре него што је Јанко страдао на Косову. Село Ржаница свакако је дошло по ражи која је ту сејана, а -не по ржању мазги ових багунаца. Име Ровца дато је по географским особеностима насеља, а не по „ровљењу“ снега гладних мазги Јанкове пратње.
    Нас интересује порекло назива Петњик. У турском попису села Скадарског санџака, из 1485. године, поред осталих ондашњих насеља у Горњем Полимљу, поменуто је и село Пекник (са 23 домаћинства).
    Друго, у поменику манастиpa Шудакове, који је писан у XVII столећу, а који се до 1941. године налазио у Народној библиотеци у Београду, међу многим селима која су тамо поменута кao родна места дародаваца томе манаститру, ломиње се и село Пећник. После та и таква два помена села Петњика може сигурно да се закључи да је до тада у називу овог насеља чуван стари глас ћ, уместо потоњих трула тн, односно тњ (Петњик). У називу Пештер и даље је остала стара група шт, у називу Пећ дошло је до сажимаља шт у ћ, док је у имену Петњик у време јотовања дошло до тњ.
    Од куда је, пак, и зашто у називу Петњик раније заиста било ћ уместо потоњег тњ? Сасвим једноставно. У овом насељу има више пећина, чак и великих, па је и посве у реду што је ово место а потом и село својевремено назваио по тој (географској) карактеристици. Исти је случај био и са називом села Петњица у Бихору, Петњицом у Дробњацима и називом Петница код Ваљева. Дакле, назив насеља Петњик најпре је гласило Пећник, а он је дат по пећинама. У сваком случају име овог села је словенског порекла, а дошло је по физичко-геотрафским особеностима његовим.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Становништво

    Најстарије податке о Петњику и његовом становништву налазимо у већ помињаном турском попису села Скадарског санџака из 1485. године. Петњик је тада имао 23 домаћинства. Колико се по именима пописом обухваћених, односно њиховим презименима (а то су у овом случају имена очева), може судити, jacнo се види да је то било српско становништво.
    1. Данашње становништво Петњика
    Осим тог пописа о ранијем становништву овога села, за сада, ништа друго ситурно не знамо. Нема писаних података, или их ми не знамо. Додуше, у Шудиковском поменику, писаном у XVII столећу, поменути су и из „Пећника” даваоци прилога манастиру Шудикови. Али, немајући сигурних података о овдашшем становништву за последња два-три столећа, помоћи ћемо се народном традицијом. Предање, наиме, овако каже: „на посве запустело земљиште” данашњег села Петњика, негде пре ,,двјеста и педесет година”, први се настанио Никола Поповић, од братства Дрекаловића, из племена Куча. Једно предање вели да је тај Никола у боју са Турцима убио неког турског барјактара и уграбио његову заставу. Да баш због тога од Турака не би имао посебних невоља, он је из дотадашњег завичаја побегао и собом понео ту заставу. Лутовац, погрешно обавештен, навео је да су Барјактаровићи мисли се на потомке Николине пореклом из Братоножића. И мени је стари Никола Миликић (Васојевић), у Беранама 1939, тврдио да предак Барјактаровића потиче из Братоножића. Вешовић је забележио и такво казивање, али и оно да су Барјактаровићи пореклом из Куча. Предање, пак, у Петњику, код самих Барјактаровића, сложно је у томе да је њихов најстарији предак (Никола) досељен из Куча. Занимљиво је да се данас и у Кучима може чути казивање да су Барјактаровићи пореКлом од Поповића из села Горњи Медун. Одмах се намеће питање: како се то у Кучима могло дознати да су, са касније добијеним презименом, Барјактаровићи пореклом из Куча? Разуме се да је такво казивање (односно сазнање) могло само касније, и само повратно, од неког Барјактаровића који се нашао у постојбини својих предака, овамо да допре.
    По горњем Полимљу иначе има већи број родова и породица (Митровићи, Коматине, Божовићи, Анђићи и др.) пореклом из Куча.
    0 пореклу Барјактаровића предање овако казује. Никола Поповић, са браћом Божом и Ганам и снахам (женом умрлога им брата Петра), досељени су с Медуна „прије 250 година“. Од Божа су потом нарасли Божовићи у селу Главацама, од Анђе Анђићи у селу Калудри, а од Гана који је отишао к Рожајима и „потурчио се” су данашњи Ганићи, муслимани. Иако муслимани, Ганићи никада нису скривали своје порекло из Куча. Напротив, истицали су га. Од Николе су нарасли Барјактаровићи у Петњику и оближњој Калудри. (Разуме се и они који су временом одавде одсељавани.) Предање даље овако вели: кад се Никола доселио у Петњик, у околини је било становника само: једна кућа Поповића у селу Лушцу, с леве стране Лима, једна кућа Кнежевића у селу Будимљи и две куће Бућковића у селу Дапсићу, с десне стране Лима. По истом казивању, била је и једна кућа Добричића у самом Петњику. Број генерација (девет и десет) до тих „првих“ досељеника ишао би томе у прилог. Наиме, ако се узме да на једну генерацију отпада 25 година, онда је то досељавање Николе, до кога набрајају десет генерација, из Куча могло да буде негде око половине XVIII столећа. Предање затим тврди да је Милосав Крагов, Николин унук добио барјак од србијанске војске на Сувом долу (на Пештеру) 1809. године.
    За нарастање Барјактаровића предање, даље, овако тече. Никола је имао синове Крага и Леку. Од Крага ће настати један род, а од Леке два, и то на следећи начии:
    а) Краго је, казују, имао Алексу (Милосава, Станишу, Јована и Бошка). Данашња деца су девета или десета генерација потекла од Николе. Ево једне од њих: Никола — Краго — Алекса — Лазар — Жујо — Бајо — Милинко — Томислав — његова деца. Десета генерација, јавља се у наредном редоследу: Никола — Краго — Алекса — Арсо — Видоје — Обрад — Вукосав — Светозар — Веселин —Светозар.
    Крагово потомство или „трбушчић“ зове се Краговићи.
    б) Од ЛеКе је гранање, преко његова два сина, Нова и Беке, ишло у два посебна трбушчића (рода). Тако ће од Нова да нарасту Удовичићи а од Беке — Карађекићи. Наводимо по једну-две лозе или генеалогије за оба трбушчића. Рексли смо да је Никола имао Крага и Леку. Од Леке, односно његова сина Нова, потомци се даље овако ређају: Лека — Ново — Вељо- Ново – Никола –Јовица – Радоња — Вукман – Радосав – Никодим – Зоран.
    Новови потомци добили су назив Удовичићи.
    в) Наводимо и две гранчице или изданка Kapaђекићa, насталих од Беке, Новова брата и Лекиног сина. Ево једне: Никола — Лека — Бека — Марко — Радоје —Петко — Јован — Бојо — Никола — Веселин — Милован. Друга има оваКав редослед: Никола — Лека — Бека — Јанко — Милија — Јанко— Панто — Алексија — Миласав — Манојло, а трећа овако тече: Никола — Лека — Ђека — Mapкo — Радун — Саво — Пале — Васо — Лексо — Милорад — Васко.
    Ђекини потомци добили су локални (родовски) назив Карађекићи.
    Као што видимо, од досељеног Николе протекло је девет или десет нараштаја, а код Удовичића и Карађекића јавља се чак и једанаести. Та варијанта о нарастању Барјактаровића од Николе може да буде сасвим вероватна. Међутим, постоји и казивање да је НиКола имао три сина: Крага, Леку и Ђеку, од којих су и нарасла ова три трбушчића (Краговићи, Удовичићи и Карађекићи) братства Барјактаровића. Генеалогија која се даје на крају, код прилога, направљена је по том казивању.
    Занимљиво је да за неколико домаћимстава данашњих Краговића, под два локална назива: Дакићи и Шафријићи, једно предање казује да они не потичу од Крага, већ да су потомци затечених Добричића, који су се касније ,прибили ’ уз Краговиће. Додуше, и за Добричиће се казује да су пореклом из Куча (од Дракуловића), али да су најпре били настањени у селу Наклу (Метохија), одакле су досељени у Петњик. По казивању њих самих (Дакића и Шафријића), они су настали од Добрице, Крагова сина, али који је био од Крагове друге жене, родом из Шекулара. Дакле, по самом њиховом казивању Краго је имао и сина Добрицу, од кога они до данас ређају нараштаје овим редом: Краго — Добрица — Вукашин — Милета — Јован — Милета — Секуле — Драган — његова деца. По броју нараштаја то би могло да буде вероватно. Предање додаје и то да су Добричини синови, пошто је његова мајка била из Шекулара (Шекулар је у време Турака имао одређене привилегије у погледу плаћања дажбина) били ослобођени давања неких дажбина Турцима.
    Од братства Барјактаровића у Петњику сада има 92 домаћинства (Краговића 31, Удовичића 31 и Карађекића 30 домаћинстава).
    2. У Петњику осим Барјактаровића, има и другог становништва највише Бабовића (огранак Васојевића). И Бабовићи се деле на три гранчице. Међусобно нису сродници, али се не орођавају измећу себе. То су Стојнићи, Мањићи и Отовићи. Предање овако каже. Доселио се најпре Јован (по мајци називан Стојнин) из Лијеве Ријеке (Васојевићи). Од њега једна геонеалогија тече овако: Јован — Велиша — Милић — Вуко — Петар — Боро — Милић. Грана Мањића (назив дошао по женском имену Мањи, као оно и Стојнићи) овако набраја претке од досељења у Петњик: Радоје — Саво — Стефан — Трифун — Саво — Никша. Уже узето, то су Радојевићи. Од брата Радојева, Нова, потичу Нововићи. Иначе, Радоје и Ново досељени су из Коњуха. Отовићи набрајају генеалогију од њихова претка Ота, који се из Лијеве Ријеке доселио у Петњик, овако: Ото — Радоња — Милоња — Ото — Јован — Ото. Предање вели да се Ото доселио када и Јован Стојнин а настанио се на имању неких одбеглих Пејчића (опет Васојевића).
    Бабовића у Петњику данас има 32 домаћинства (Стојнића 10, Мањића 19 и Отовића 3). Како се из набрајања генерација види, Бабовићи су почели у Пегњик да се досељавају пре шест, однасно седам генерација.
    3. Осим Барјактаровића (пореклом из Куча) и Бабовића
    (пореклом Васојевића) у Петњику сада има и 15 појединачних домаћинстава која су последњих година, односно деценија, овамо досељена из суседних села горњет Полимља. То су: Анђићи (3 домаћинства), ШћеКИћи (2), Маринковићи (2), Лакићевићи (2) и по једно домаћинство Бубања, Кораћ, Недовић, Тмушић, Вујовић и Бабић. (Овај последњи је уочи другог светскот рата дошао у тазбину на имање.
    Данас, 1986. године, у Петњику има свега 139 домаћинстава. Од тога су 92 Барјактаровића, 32 Бабовића и 15 осталих.
    Од куда. презиме Барјактаровић у Петњику? Од куда и од када досељеницима из Куча презиме Барјактаровић? Предање упорно тврди, и рекло би се оправдано, да ово презиме долази по барјаку. Али не по оном који је Никола уграбио од
    Турчина, већ по барјаку који је његов унук добио „од Карађорђa“. Наиме, када су Карађорђеви одреди 1809. долазили до Сувог дола, на Пештеру, њих су ту срели црногорски и брћански одреди који су похитали да се са њима здруже и помогну ослободилачкој војсци. ТОМ приликом су устаничке србијанске војводе дале црногорско брђанским одредима неколико својих застава (предање вели „крсташ барјака“). И Милосав Крагов, унук Николе Поповића, који је тада, као барјактар, носио наводно ону од Турака заплењену заставу, добио је србијански барјак. Од тада и отуда су Петњичане Поповиће и почели све чешће да називају Барјактаровићима. Тако се надимак уврежио и као презиме. Такво предање је забелено и крајем прошлог столећа. Оно се упорно одржава и до данас.
    Када је горње Полимље, у време кнеза Данила, неколико година припадало Црној Гори тада су „србијански барјаци“ замењени црногорским, који су били нешто другачији и на кoјима је стајало Д. I. После Данила, на црногорским барјацима стајаће иницијали Н. I (Никола први). Иначе, барјак и барјактарско звање остало је код Крагових потомака. После Милосава, који је добио србијански барјак, помињу се барјактари: Видоје, Јеремија, Милан. Овај последњи је носио барјак испред чете Петњичана у балканским ратовима и у првом светском рату. Јеремији, оцу Миланову, на надгробној каменој крстачи уклесан је барјак као ознака његовог звања.

    Одсељавања из Петњика

    О судбини ранијег становништва села Петњика, које је овамо живело до ХVIII столећа, већ смо напоменули, ништа поуздано не знамо. Оно као да је у целини било разјурено и уништено почетком ХVIII столећа. Предања зато и говоре о „првим досељањима из Брда или Старе Црне Горе на „посве“ пусто земљиште. Да је одређеног прекида у насељености овога краја било, као да говори и оно да се у новије време више «не дају нека стара лична имена (нпр. Радач, Брануш, Микља), која се помињу у попису Петњичана с краја XV столећа.
    Најраније одсељавање од Барјактаровића из Петњика јесте одлазак једног или двојице (односно једне или две породице) у Калудру, село удаљено од Петњика, ка југоистоку, два часа хода. Ако је тачно казивање да су Поповићи у Петњику почели да се презивају Барјактаровићима тек од добијеног србијанског барјака на Сувом долу (1809), онда би за калударске Барјактаровиће могло да се каже да су се они у Калудри населИли после тога времена, то јест пошто је прихваћено ново презиме као заједничко. Да су се њхови преци одселили пре тога, док су се још презивали Поповићима, вероватно се не би и на њих проширило ново презиме (Барјактаровић). По једном казивању, Барјактаровићи у Калудри су од Краговића, јер су, наводно, потекли од Крагових синова Јована и Бошка. У Калудри се заиста један род Барјактаровића зове Бошковић, док су друга два Дратовићи и Угриновићи.
    По једном казивању, син Милосава Крагова, Ђоко, одселио се у Плав и тамо се „потурчио”. Барјактаровиће (муслимане) у Плаву петњички Барјактаровићи раније су зато сматрали „рођацима“.
    Раније је у селу Благаје, код Рожаја, било муслимана Дудића, који су потом одсељеии у село Његуши, у Штавицу. Тврдили су да су пореклом од Барјактаровића, из Петњика (М. Лутовац, Рожсаје и Штавица, Срп. етн. зборн. 75, Београд 1960, с. 379).
    Одржавају се предања да су сe појединци и пре сто до сто педесет година одсељавали и даље за Метохију и Косово, или ка Србији. Тако се, на пример, прича да се одселио Ристо, син Јанка Ђекиног, затим Арсо син Марка Ђекиног, те Вукосав и Алекса, синови Милосава Крагова. Петњички Барјактаровићи склони су зато да верују да Барјактаровићи по Косову и Србији потичу од својевремеио тако одсељаваних Барјактаровића из Петњика. Чак и за устаничког војводу из времена првог српског устанка, Илију Барјактаровића, мисле да је и он потекао од одсељеника из Петњика. А тај војвода се презивао Барјактаровић (пре него су се среле србијанска и брђанска војска на Сувом долу, то јест пре него што је постало презиме Барјактаровић у Петњику.
    Појединачна одсељавања из Петњика у осетнијем броју, и
    која можемо да пратимо, у ствари су отпочела после првог светског рата. То је било одлажење за службом, нарочито оних који би завршили неку школу. Истичемо да је после првог оветског рата у Беранама постојала не caмо пуна гнмиазија већ и учитељскака школа, све до 1929. године. Одељење учитељске школе овде je радило и неколико година после другог светског рата. Данас у Иванграду уместо гимназије постоје три школска центра за средњошколско образовање.
    Између 1925. и 1927. године одсељено је у Метохију код Истока пет породица Барјактаровића. Четири су отишле на купљену, а једна на земљу добијену по праву „ратног добровољца“. Касније су се неки од њих отуда вратили или су се њикови потомци негде другде одселили.
    Одсељавања поједанаца за службом, који су често у неком другом месту и породице засновали, била су особито бројна после другот светског рата. Последњих година појединци; из Петњика „због посла“ одлазе и настањују се у Иванграду или неком другом градском масту наше земље (Титоград. Никшић, Сарајево, Травник, Нови Сад, Врбас, Београд итд). И овде се понавља старо правило да у добијању радног места нарочито, пресељавању у нову средину суседи и сродници један другоме помажу („један другога вуче“). Оних који су на тај начин из Петњика одсељени за последњих неколкко деценија а који су завршили неку школу, стеКли какву „квалификацију“ и уопште се запослили, може се набројати близу сто домаћинстава, док их тренутно десет ради у иностранству. Иначе, прва генерација тих одсељених Петњичана, било да су појединци задржали део свог имања или се тиме и нису интересовали, одржавају и даље извесне везе са завичајем и сродницима у њему. Ако ништа друго, дођу у родни крај у време лета и годишњих одмора. На њих село и рачуна када је реч о изградњи нових комуналних објеката, па им се тада и обраћају, „као Петњичанима“, за помоћ.
    Барјактаровићи у Петњику, који су раније чинили уобличенију сродничку гpупу, у новије време, као што видимо, одсељавају се у осетнијем 6pojv из свог завичајног села. То с једне стране. С друге стране, у Петњик се усељавају породице које са Барјактаровићима нису никакав род. Осипањем пак свог елемента и усељавањем другог, све више се нагриза и слаби ранија сродничка, пa и сеоска повезаност. Разуме се, на то слабљење сеоског заједништва утичу и новији облици рада и привређивања поједанаца, који све више имају личне а све мање и неке заједничке интересе.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПОЧЕЦИ УОБЛИЧАВАЊА ПЛЕМЕНА

    Друштвени живот

    Ово поглавље је намерно остављено за крај због тога да бисмо у њему, као врсти закључног дела, покушали да покажемо како је у Петњику, понашањем једнога братства, и то малога, било кренуло уобличавање племена, онако како је иначе бивало у динарским крајевима.
    Породични живот у динарској (или племснској) зони, где спада и горње Полимље, доста је проучаван. Зато нам је и познат. Због тога о томе овде нећемо говорити. Познате су нам и карактеристике породичне или родовске задруге. Уосталом то двоје било је паралелно једно са другим и произлазило је једно из другота. Тако, кад се намножи једна паородица, не делећи се две-три генерације, од ње настаје задруга, утолико бројнија уколико се у браковима рађало више (мушке) деце. Кад се, пак, таква задруга подели на саставне делове, онда се од ње добије већи број породица (или нових домаћинстава). Али, то двоје, породица и породична задруга, по своме настајању и одржавању имају и одрећених разлика. Тако, колико год је породица основна друштвена ћелија од које се, сасвим природно, очекују и нови чланови, толико је нарастање и одржавање породичне задруге било више последица и израз неразвијене економије. Задруга је, можда, и најбољи облик заједничког живљења и рада подица да би се неразвијени економски односи како-тако савладали и лакше поднели.
    Породичних задруга у Пегњику било је и до нашег временa. Додуше, унеколико зависи и од тога шта подразумевамо под задругом? Да ли је задруга заједничко домаћинство родитеља, њихова сина и његове деце? Или је задруга само заједнички живот и рад ожењене браће? Сикар каже да задруга и није породица већ је то заједница, коју он назива ,,кућном економ- ском заједницом“. Но, било да се ради о очинској или такозваној братској (или братинској) заједници, то јест о заједничком живљењу и раду три или две генерације у истом домаћинству, таквих заједница у Петњику има и сада, Додуше, њих је све мање и са све мањим бројем чланова. Раније cy међутим, по две-три генерације, па понекад и више, доживотно остајале у заједничком домаћинству.
    Заједиички живот родитеља и једног сина са његовом породицом још се одржава. Али, доживотног остајања у заједници два или три ожењена брата са њиховим породицама, и још заједно са родитељима, тога већ неколико деценија једноставно нема. То сада изгледа као нешто давнашње и старинско. Јер, послератно запошљавање млађих, то јест савремено новчано привређивање, поделило је врло брзо и рођену браћу. У првим послератним годинама, када би се члан породичне задруге „запослио“ на „државном послу“, он је добијао не само ,уплату’ већ и дечји додатак бонове за снабдевање дућанском робом, право на добијање кредита. Све то је једноставно тог члана вукло и одвајало од дотадашње породичне задруге. И тај се лако и брзо „делио”. У томе су припомогле школе, стицање одређених Квалификација”, неслагање јетрва, као и угледање у начину живљења на друге. Сада је и братска задруга (колико се још држи) мање чврста и са мање деце него што је то била пре неколко деценија. Уосталом, то је познато и није случај само код Петњичана.
    Сада ћемо, макар и сасвим кратко, покушати да прикажемо како је у Петњику, у прошлом столећу, од једног братства отпочео процес стварања племена.
    У одељку о становништву већ смо напоменули да Барјактаровићи чине већину житеља у том селу, а да су до половине прошлог столећа били и једини његови становници. Они су, наиме, били братство у оквиру кога се нису орођавали. Речено је и то да су они пореклом из Куча. То (порекло из Куча) значи да су њихови преци из тог познатог брђанског племена понели и
    навике и свест о племенском начину живљења као погодном и потребном. Уосталом, и у суседству је постојало колико толико организовано племе Шекулар, које је, као и Петњик, 1485. поменут као село са 32 куће. На концу, то је било и време јављања већих или мањих племена у динарским крајевима. У Старој Црној Гори, мећутим, било је племена која су се састојала
    од caмо по једног села, рецимо од стотинак и нешто вшпе домаћинстава. Да ли је требало да се јави веће или мање племе, то је зависило од више фактора. И брзина његава уобличавања, разуме се зависила је од тих фактора. Међутим, тамо где су били у питању људи досељени из (већ постојећег) племена, који су ДОНОСИЛИ племенске традиције, то јест навикнутост и опробаност предности живљења организованим у племе, тамо је било лакше образовати ново племе. Такви конкретни случајеви били су са Луковом, затим Ускоцима (на територији Дробњака) и Пољима код Колашина, где су се, на одређеном простору, нашли досељеници из разних племена и од којих су сразмерно брзо стала да се формираЈу нова племена (Ускоци у ХVIII, а Пољани у XIX столећу). И то од нееродника. Али понављамо, били су то људи пореклом из постојећих матичних племена. Кад је реч о Петњичанима, такође су били у питању племеници: предак им је пореклом из Куча.
    Дакле, од (и код) племеника није било тешко да отпочне стварање новог племена. Разуме се у времену и условима (турске окупације) када је оно као заједница било погребно. Барјактаровићи, као мање и заокружено братство, себе су већ називали „племеном”. Уосталом, у Брдима и Старој Црној Гори скоро редовно ће братство само себе да назива „племеном”. Петњичани су, дакле, у језичкој свести већ били племе.
    Друго, одређеном случајношћу, не знамо како и од када су Петњичани као свој држали јединствен комплекс земљишта на коме сe скоро независно од околине могло живети. То је, сасвим природно; давало економску основу за настајање одређене заједнице. Један део тог њиховог земљишта — „Шуме“ који се налази изнад самог насеља, до после првог светског рата био је и сеоски комун. А заједничке земље, познато је, биле су елемент спајања и повезивања оних који су ту земљу имали да држе и користе.
    Треће, кад су по горњем Полимљу многи Васојевићи почели све више да се јављају као бројнија, јача и организованија маса, чији припадници и нису сваки пут нежно поступали са затеченим становништвом, онда ie овдашње невасојевићко становништво почело, у извесном смислу, да се осећа угроженим. Јер, у племенским друштвима право се често ослањало на силу. Зато је „из отпора према Васојевићима”, и као њихова противутежа, у горњем Полимљу невасојевићко становништво почело све више да се сматра извесном заједницом, као врста сложеног племена. И Шекуларци, који су до тада вредели као посебно „племе , од тада су сматрани делом те нове заједнице, назване Србљацима или Ашанима. То је био шири процес, почетна фаза настајања још једне племенске заједнице, насупрот Васојевићима и њихову ширењу по горњем Полимљу. У тој фази сједињавања невасојевићког становништва потекла је и мисао да су Васо (предак Васојевића) и Асо (наводни предак Ашана) били браћа.
    У тој фази сплемењавања од Васојевића затеченог становништва по гарњем Полимљу у нову заједницу, јавиле су се и паралелне појаве: покушај заокруживања и мањих заједница у оквиру ове веће и сложеније, и још недовољно одређене групације (Ашана). Такав је случај био и са Петњичанима, односно Барјактаровићима, који су чинили крвно-сродничку групу и живели на јединственој територији.
    Дакле, то двоје, сродство и територија, били су почетна основа на којој је село Петњик почело да се јавља као одређена и организованија заједница. Треће је била потреба за што чвршћим здруживањем у одређену заједницу.
    Kaкo је то текло? Познато је да је једно племе могло да настане и по угледу на неко суседно и друго племе. Разуме се и насупрот том другом племену. Могло је и деобом већег и већ формираног племена да доће до новог племена. Конкретно, од старих Никшићана временом је настало, у оквиру старог племена, ново: Требјешани, а од одсељеника из никшићког племена и још једно племе: Ровца. Код Петњичана било је слично Ровчанима: од малог братства и његове иницијативе почиње да се уобштава ново племе. Томе је у прошлом столећу ишло у прилог и то што су тада у овом делу турске територије села ипак сматрана одређеним заједницама. Такав је био и Петњик. Он је имао свог старешину (већила — кмета), који је био веза између државе и феудалних поседника, с једне стране, и житеља села, с друге стране. Петњичани су сами, преко комсијуна (ужих одбора) уређивали и чували ред наводњавања летине водом из јазова које су сељани сами правили. Као што, према потреби, племе одржава своје скупштине, тако су и Петњичани одржавали своје сеоске скупове (или скупштине). Кад је требало решавати о некој својој ceocкoj ствари (рецимо забран ливада за пашу стоке спролећа или једновремени изјавак стоке на катун почетком лета), то је одлучивао сеоски збор или скупштина. За чување усева преко лета село је само бирало и плаћало сеоског пољака. Када је избио први балкански рат, Петњичани су чинили једну чету, кoja је имала своје домаће руководиоце: командира и барјактара.
    (Додуше, то је већ био утицај Црне Горе у којој су се војне јединице иначе држале територијалних и племенских подела.)
    Природио је да је од једног села, односно његових житеља, било лакше да настане племе него од становништва већег броја насеља. Петњичани су затим имали не само своју земљу већ и своје локалне путеве, воде, млинове. Својински односи код њих били су посве истоветни као и код формираних племена.
    Петњик, наиме, има и своје заједничке земље али и свако домаћинство има своју приватну земљу за обраду. Обичај права прече куповине чврсто је поштован и нико се са стране није могао увући као сопственик земље на територији петњичког атара. Улазак стоке неког другосељаника на територију Петњика (у созони паше) спречаван је. Било у оквиру села или и односу са житељима суседних села, све је ваљало и требало решити помоћу својих људи и устаљених обичаја. Срамотом би се сматрало, чак у неку руку и издајом, ако би због какве свађе или неспоразума неко из села намеравао или споменуо да у томе тражи помоћ од турског суда и турских власти.
    Ако би неког сродника (рођака) или суседа задесила каква невоља сви су, према могућностима, притицали у помоћ. Ако би Петњичанину изгорела кућа, уз помоћ сусељана брзо је подизао нову. Када би неко у селу умро, остављани су пољски послови и журило се породици умрлога да јој се нађу „од руке“ и на помоћи. Сахрана, OСИM основних материјалних потреба трошкова, била је брига и посао села. То је добрим делом у Петњику и до данас тако. Суседи истичу Петњичане у томе послу и сада као изузетно солидарне. Када је била у питању освета Петњичанина, сељани су, особито братственици, били јединствени.
    Дакле, у време када није било чвршћег и стабилног реда у турској држави, за последњих сто година њихове власти, Петњичани су почели да се враћају сами себи, да се ослањају на сопствене снаге, на своју памет, заједништво и довитљивост. Разуме се, колико се то могло. Потребе, пак, да се што боље сами заштите и да сами себи помотну, захтевале су и што бољу и уобличенију организацију и свест о неопходности заједништва. Припадање опет једној јединици и осећање да се иза себе има организована заједница давало је њеним припадницима и одређену сигурност. Зато је сваки Петњичанин настојао да буде „добар сељанин“ и „добар Петњичанин“. То сељанин и Петњичанин изговорено с посебним нагласкиом, значило је бити солидаран са селом као заједницом, готов да се заложи за ту заједницу и њене интересе. Кад би се код Петњичана рекло сеоска заједница, садржински то је значило не само насеобинска и привредна већ и друштвена, а добрим делом и сродничка. Јер, Барјактаровићи су братство, потекло од једног претка, пореклом од једног значајног племена. То што се мали део Бабовића настанио и нашао на територији села Петњика, могло је да буде добродошло. Међусобним орођавањем са Бабовићима Барјактар0вићи су се изукрштали и зближили. Усељавањем Бабовића ceocкa заједница постала је јача. Бабовићи, као и Барјактаровићи, потицали су такође од једног другог великог племена. Утолико пре је од једних и других (Барjaктapовића и Бабовића), орођених и повезаних заједничким сеоским интересима, могло све брже да се остварује уобличавање нове регионалне заједнице. Тиме нико није губио, а добијали су једни и други. Пореклом свога становништва ова заједница је, осим тога, у невољи могла да рачуна и на помоћ својих матичних јачих племена (Куча и Васојевића). На такo мешовиту заједницу осионост Васојевића кao јаког племена у ширењу отупљивана је.
    Тако је почетни процес сплемењавања и уобличавања у племе текао све до балканских ратова, док се било под туђом влашћу. Уосталом, племенске заједнице у динарским крајевима и стваране су и одржаване баш у време туђинске власти. Јер, оне cy на одређени начин, колико се то могло, покушавале да штите саме себе и да, колико се то успевало, управљају саме својим пословима. Племена су зато и била облици самосналажења, самоодбране и самоуправе у време постојања туђинске и лабаве власти. То двојство „власти” постојало је негде више, негде мање. Зависило је то од више, спољних и унутрашњих фактора. Ако су турске власти биле развучене на многим и далеким ратиштима, онда су поједине племенске заједнице домаћег становништва могле да буду и боље организоване и своје послове више саме да уређују. Светозар Марковић пише да у Србији пре устанака није било племенских организација као у Црној Гори или Херцеговини због тога шго су њени крајеви
    „веома често опустошавани и што се народ непрестано пресесељавао и расељавао за времена дугих и страшних ратова између Турске и Аустроугарске“.
    После протеривања Турака и успостављаља домаће државне власти природно је да су локалне племенске самоуправе становншитва нестајале. Додуше, и нове власти су, понекад, задржавале штогод од тога традиционалног народаог самоорганизовања и самоуправљања. Бар у први мах.

    Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

    Одговори
  • Nikola Rakobradovic

    Postovani Vojislave, da li mogu da povezem Obrada iz predposlednjeg teksta kao svog navrdedu? Moje ime je Nikola, otac Obrad, deda Djordje, pradeda Nikola, cukundeda Raka i navrdeda Obrad. Unapred zahvalan!

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Никола, то Ви најбоље знате. И, колико се „уклапате“ у постављен текст.

    Одговори
  • Марко

    Да ли неко зна нешто о Барјактаревићима који су живели у Крајини, Горња Слатина- Рибник.
    А после рата се преселили у Бијељину?

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top