Poreklo prezimena, selo Petnjik (Berane)

38 komentara

1. 25. septembar 2017. u 10:39

   vojislav ananić

   Stanovništvo

   Najstarije podatke o Petnjiku i njegovom stanovništvu nalazimo u već pominjanom turskom popisu sela Skadarskog sandžaka iz 1485. godine. Petnjik je tada imao 23 domaćinstva. Koliko se po imenima popisom obuhvaćenih, odnosno njihovim prezimenima (a to su u ovom slučaju imena očeva), može suditi, jacno se vidi da je to bilo srpsko stanovništvo.
   1. Današnje stanovništvo Petnjika
   Osim tog popisa o ranijem stanovništvu ovoga sela, za sada, ništa drugo siturno ne znamo. Nema pisanih podataka, ili ih mi ne znamo. Doduše, u Šudikovskom pomeniku, pisanom u XVII stoleću, pomenuti su i iz „Pećnika” davaoci priloga manastiru Šudikovi. Ali, nemajući sigurnih podataka o ovdaššem stanovništvu za poslednja dva-tri stoleća, pomoći ćemo se narodnom tradicijom. Predanje, naime, ovako kaže: „na posve zapustelo zemljište” današnjeg sela Petnjika, negde pre ,,dvjesta i pedeset godina”, prvi se nastanio Nikola Popović, od bratstva Drekalovića, iz plemena Kuča. Jedno predanje veli da je taj Nikola u boju sa Turcima ubio nekog turskog barjaktara i ugrabio njegovu zastavu. Da baš zbog toga od Turaka ne bi imao posebnih nevolja, on je iz dotadašnjeg zavičaja pobegao i sobom poneo tu zastavu. Lutovac, pogrešno obavešten, naveo je da su Barjaktarovići misli se na potomke Nikoline poreklom iz Bratonožića. I meni je stari Nikola Milikić (Vasojević), u Beranama 1939, tvrdio da predak Barjaktarovića potiče iz Bratonožića. Vešović je zabeležio i takvo kazivanje, ali i ono da su Barjaktarovići poreklom iz Kuča. Predanje, pak, u Petnjiku, kod samih Barjaktarovića, složno je u tome da je njihov najstariji predak (Nikola) doseljen iz Kuča. Zanimljivo je da se danas i u Kučima može čuti kazivanje da su Barjaktarovići poreKlom od Popovića iz sela Gornji Medun. Odmah se nameće pitanje: kako se to u Kučima moglo doznati da su, sa kasnije dobijenim prezimenom, Barjaktarovići poreklom iz Kuča? Razume se da je takvo kazivanje (odnosno saznanje) moglo samo kasnije, i samo povratno, od nekog Barjaktarovića koji se našao u postojbini svojih predaka, ovamo da dopre.
   Po gornjem Polimlju inače ima veći broj rodova i porodica (Mitrovići, Komatine, Božovići, Anđići i dr.) poreklom iz Kuča.
   0 poreklu Barjaktarovića predanje ovako kazuje. Nikola Popović, sa braćom Božom i Ganam i snaham (ženom umrloga im brata Petra), doseljeni su s Meduna „prije 250 godina“. Od Boža su potom narasli Božovići u selu Glavacama, od Anđe Anđići u selu Kaludri, a od Gana koji je otišao k Rožajima i „poturčio se” su današnji Ganići, muslimani. Iako muslimani, Ganići nikada nisu skrivali svoje poreklo iz Kuča. Naprotiv, isticali su ga. Od Nikole su narasli Barjaktarovići u Petnjiku i obližnjoj Kaludri. (Razume se i oni koji su vremenom odavde odseljavani.) Predanje dalje ovako veli: kad se Nikola doselio u Petnjik, u okolini je bilo stanovnika samo: jedna kuća Popovića u selu Lušcu, s leve strane Lima, jedna kuća Kneževića u selu Budimlji i dve kuće Bućkovića u selu Dapsiću, s desne strane Lima. Po istom kazivanju, bila je i jedna kuća Dobričića u samom Petnjiku. Broj generacija (devet i deset) do tih „prvih” doseljenika išao bi tome u prilog. Naime, ako se uzme da na jednu generaciju otpada 25 godina, onda je to doseljavanje Nikole, do koga nabrajaju deset generacija, iz Kuča moglo da bude negde oko polovine XVIII stoleća. Predanje zatim tvrdi da je Milosav Kragov, Nikolin unuk dobio barjak od srbijanske vojske na Suvom dolu (na Pešteru) 1809. godine.
   Za narastanje Barjaktarovića predanje, dalje, ovako teče. Nikola je imao sinove Kraga i Leku. Od Kraga će nastati jedan rod, a od Leke dva, i to na sledeći načii:
   a) Krago je, kazuju, imao Aleksu (Milosava, Stanišu, Jovana i Boška). Današnja deca su deveta ili deseta generacija potekla od Nikole. Evo jedne od njih: Nikola — Krago — Aleksa — Lazar — Žujo — Bajo — Milinko — Tomislav — njegova deca. Deseta generacija, javlja se u narednom redosledu: Nikola — Krago — Aleksa — Arso — Vidoje — Obrad — Vukosav — Svetozar — Veselin —Svetozar.
   Kragovo potomstvo ili „trbuščić” zove se Kragovići.
   b) Od LeKe je grananje, preko njegova dva sina, Nova i Beke, išlo u dva posebna trbuščića (roda). Tako će od Nova da narastu Udovičići a od Beke — Karađekići. Navodimo po jednu-dve loze ili genealogije za oba trbuščića. Reksli smo da je Nikola imao Kraga i Leku. Od Leke, odnosno njegova sina Nova, potomci se dalje ovako ređaju: Leka — Novo — Veljo- Novo – Nikola –Jovica – Radonja — Vukman – Radosav – Nikodim – Zoran.
   Novovi potomci dobili su naziv Udovičići.
   v) Navodimo i dve grančice ili izdanka Kapađekića, nastalih od Beke, Novova brata i Lekinog sina. Evo jedne: Nikola — Leka — Beka — Marko — Radoje —Petko — Jovan — Bojo — Nikola — Veselin — Milovan. Druga ima ovaKav redosled: Nikola — Leka — Beka — Janko — Milija — Janko— Panto — Aleksija — Milasav — Manojlo, a treća ovako teče: Nikola — Leka — Đeka — Mapko — Radun — Savo — Pale — Vaso — Lekso — Milorad — Vasko.
   Đekini potomci dobili su lokalni (rodovski) naziv Karađekići.
   Kao što vidimo, od doseljenog Nikole proteklo je devet ili deset naraštaja, a kod Udovičića i Karađekića javlja se čak i jedanaesti. Ta varijanta o narastanju Barjaktarovića od Nikole može da bude sasvim verovatna. Međutim, postoji i kazivanje da je NiKola imao tri sina: Kraga, Leku i Đeku, od kojih su i narasla ova tri trbuščića (Kragovići, Udovičići i Karađekići) bratstva Barjaktarovića. Genealogija koja se daje na kraju, kod priloga, napravljena je po tom kazivanju.
   Zanimljivo je da za nekoliko domaćimstava današnjih Kragovića, pod dva lokalna naziva: Dakići i Šafrijići, jedno predanje kazuje da oni ne potiču od Kraga, već da su potomci zatečenih Dobričića, koji su se kasnije ,pribili ’ uz Kragoviće. Doduše, i za Dobričiće se kazuje da su poreklom iz Kuča (od Drakulovića), ali da su najpre bili nastanjeni u selu Naklu (Metohija), odakle su doseljeni u Petnjik. Po kazivanju njih samih (Dakića i Šafrijića), oni su nastali od Dobrice, Kragova sina, ali koji je bio od Kragove druge žene, rodom iz Šekulara. Dakle, po samom njihovom kazivanju Krago je imao i sina Dobricu, od koga oni do danas ređaju naraštaje ovim redom: Krago — Dobrica — Vukašin — Mileta — Jovan — Mileta — Sekule — Dragan — njegova deca. Po broju naraštaja to bi moglo da bude verovatno. Predanje dodaje i to da su Dobričini sinovi, pošto je njegova majka bila iz Šekulara (Šekular je u vreme Turaka imao određene privilegije u pogledu plaćanja dažbina) bili oslobođeni davanja nekih dažbina Turcima.
   Od bratstva Barjaktarovića u Petnjiku sada ima 92 domaćinstva (Kragovića 31, Udovičića 31 i Karađekića 30 domaćinstava).
   2. U Petnjiku osim Barjaktarovića, ima i drugog stanovništva najviše Babovića (ogranak Vasojevića). I Babovići se dele na tri grančice. Međusobno nisu srodnici, ali se ne orođavaju izmeću sebe. To su Stojnići, Manjići i Otovići. Predanje ovako kaže. Doselio se najpre Jovan (po majci nazivan Stojnin) iz Lijeve Rijeke (Vasojevići). Od njega jedna geonealogija teče ovako: Jovan — Veliša — Milić — Vuko — Petar — Boro — Milić. Grana Manjića (naziv došao po ženskom imenu Manji, kao ono i Stojnići) ovako nabraja pretke od doseljenja u Petnjik: Radoje — Savo — Stefan — Trifun — Savo — Nikša. Uže uzeto, to su Radojevići. Od brata Radojeva, Nova, potiču Novovići. Inače, Radoje i Novo doseljeni su iz Konjuha. Otovići nabrajaju genealogiju od njihova pretka Ota, koji se iz Lijeve Rijeke doselio u Petnjik, ovako: Oto — Radonja — Milonja — Oto — Jovan — Oto. Predanje veli da se Oto doselio kada i Jovan Stojnin a nastanio se na imanju nekih odbeglih Pejčića (opet Vasojevića).
   Babovića u Petnjiku danas ima 32 domaćinstva (Stojnića 10, Manjića 19 i Otovića 3). Kako se iz nabrajanja generacija vidi, Babovići su počeli u Pegnjik da se doseljavaju pre šest, odnasno sedam generacija.
   3. Osim Barjaktarovića (poreklom iz Kuča) i Babovića
   (poreklom Vasojevića) u Petnjiku sada ima i 15 pojedinačnih domaćinstava koja su poslednjih godina, odnosno decenija, ovamo doseljena iz susednih sela gornjet Polimlja. To su: Anđići (3 domaćinstva), ŠćeKIći (2), Marinkovići (2), Lakićevići (2) i po jedno domaćinstvo Bubanja, Korać, Nedović, Tmušić, Vujović i Babić. (Ovaj poslednji je uoči drugog svetskot rata došao u tazbinu na imanje.
   Danas, 1986. godine, u Petnjiku ima svega 139 domaćinstava. Od toga su 92 Barjaktarovića, 32 Babovića i 15 ostalih.
   Od kuda. prezime Barjaktarović u Petnjiku? Od kuda i od kada doseljenicima iz Kuča prezime Barjaktarović? Predanje uporno tvrdi, i reklo bi se opravdano, da ovo prezime dolazi po barjaku. Ali ne po onom koji je Nikola ugrabio od
   Turčina, već po barjaku koji je njegov unuk dobio „od Karađorđa”. Naime, kada su Karađorđevi odredi 1809. dolazili do Suvog dola, na Pešteru, njih su tu sreli crnogorski i brćanski odredi koji su pohitali da se sa njima združe i pomognu oslobodilačkoj vojsci. TOM prilikom su ustaničke srbijanske vojvode dale crnogorsko brđanskim odredima nekoliko svojih zastava (predanje veli „krstaš barjaka”). I Milosav Kragov, unuk Nikole Popovića, koji je tada, kao barjaktar, nosio navodno onu od Turaka zaplenjenu zastavu, dobio je srbijanski barjak. Od tada i otuda su Petnjičane Popoviće i počeli sve češće da nazivaju Barjaktarovićima. Tako se nadimak uvrežio i kao prezime. Takvo predanje je zabeleno i krajem prošlog stoleća. Ono se uporno održava i do danas.
   Kada je gornje Polimlje, u vreme kneza Danila, nekoliko godina pripadalo Crnoj Gori tada su „srbijanski barjaci” zamenjeni crnogorskim, koji su bili nešto drugačiji i na kojima je stajalo D. I. Posle Danila, na crnogorskim barjacima stajaće inicijali N. I (Nikola prvi). Inače, barjak i barjaktarsko zvanje ostalo je kod Kragovih potomaka. Posle Milosava, koji je dobio srbijanski barjak, pominju se barjaktari: Vidoje, Jeremija, Milan. Ovaj poslednji je nosio barjak ispred čete Petnjičana u balkanskim ratovima i u prvom svetskom ratu. Jeremiji, ocu Milanovu, na nadgrobnoj kamenoj krstači uklesan je barjak kao oznaka njegovog zvanja.

   Odseljavanja iz Petnjika

   O sudbini ranijeg stanovništva sela Petnjika, koje je ovamo živelo do HVIII stoleća, već smo napomenuli, ništa pouzdano ne znamo. Ono kao da je u celini bilo razjureno i uništeno početkom HVIII stoleća. Predanja zato i govore o „prvim doseljanjima iz Brda ili Stare Crne Gore na „posve” pusto zemljište. Da je određenog prekida u naseljenosti ovoga kraja bilo, kao da govori i ono da se u novije vreme više «ne daju neka stara lična imena (npr. Radač, Branuš, Miklja), koja se pominju u popisu Petnjičana s kraja XV stoleća.
   Najranije odseljavanje od Barjaktarovića iz Petnjika jeste odlazak jednog ili dvojice (odnosno jedne ili dve porodice) u Kaludru, selo udaljeno od Petnjika, ka jugoistoku, dva časa hoda. Ako je tačno kazivanje da su Popovići u Petnjiku počeli da se prezivaju Barjaktarovićima tek od dobijenog srbijanskog barjaka na Suvom dolu (1809), onda bi za kaludarske Barjaktaroviće moglo da se kaže da su se oni u Kaludri naselIli posle toga vremena, to jest pošto je prihvaćeno novo prezime kao zajedničko. Da su se njhovi preci odselili pre toga, dok su se još prezivali Popovićima, verovatno se ne bi i na njih proširilo novo prezime (Barjaktarović). Po jednom kazivanju, Barjaktarovići u Kaludri su od Kragovića, jer su, navodno, potekli od Kragovih sinova Jovana i Boška. U Kaludri se zaista jedan rod Barjaktarovića zove Bošković, dok su druga dva Dratovići i Ugrinovići.
   Po jednom kazivanju, sin Milosava Kragova, Đoko, odselio se u Plav i tamo se „poturčio”. Barjaktaroviće (muslimane) u Plavu petnjički Barjaktarovići ranije su zato smatrali „rođacima”.
   Ranije je u selu Blagaje, kod Rožaja, bilo muslimana Dudića, koji su potom odseljeii u selo Njeguši, u Štavicu. Tvrdili su da su poreklom od Barjaktarovića, iz Petnjika (M. Lutovac, Rožsaje i Štavica, Srp. etn. zborn. 75, Beograd 1960, s. 379).
   Održavaju se predanja da su se pojedinci i pre sto do sto pedeset godina odseljavali i dalje za Metohiju i Kosovo, ili ka Srbiji. Tako se, na primer, priča da se odselio Risto, sin Janka Đekinog, zatim Arso sin Marka Đekinog, te Vukosav i Aleksa, sinovi Milosava Kragova. Petnjički Barjaktarovići skloni su zato da veruju da Barjaktarovići po Kosovu i Srbiji potiču od svojevremeio tako odseljavanih Barjaktarovića iz Petnjika. Čak i za ustaničkog vojvodu iz vremena prvog srpskog ustanka, Iliju Barjaktarovića, misle da je i on potekao od odseljenika iz Petnjika. A taj vojvoda se prezivao Barjaktarović (pre nego su se srele srbijanska i brđanska vojska na Suvom dolu, to jest pre nego što je postalo prezime Barjaktarović u Petnjiku.
   Pojedinačna odseljavanja iz Petnjika u osetnijem broju, i
   koja možemo da pratimo, u stvari su otpočela posle prvog svetskog rata. To je bilo odlaženje za službom, naročito onih koji bi završili neku školu. Ističemo da je posle prvog ovetskog rata u Beranama postojala ne camo puna gnmiazija već i učiteljskaka škola, sve do 1929. godine. Odeljenje učiteljske škole ovde je radilo i nekoliko godina posle drugog svetskog rata. Danas u Ivangradu umesto gimnazije postoje tri školska centra za srednjoškolsko obrazovanje.
   Između 1925. i 1927. godine odseljeno je u Metohiju kod Istoka pet porodica Barjaktarovića. Četiri su otišle na kupljenu, a jedna na zemlju dobijenu po pravu „ratnog dobrovoljca”. Kasnije su se neki od njih otuda vratili ili su se njikovi potomci negde drugde odselili.
   Odseljavanja pojedanaca za službom, koji su često u nekom drugom mestu i porodice zasnovali, bila su osobito brojna posle drugot svetskog rata. Poslednjih godina pojedinci; iz Petnjika „zbog posla“ odlaze i nastanjuju se u Ivangradu ili nekom drugom gradskom mastu naše zemlje (Titograd. Nikšić, Sarajevo, Travnik, Novi Sad, Vrbas, Beograd itd). I ovde se ponavlja staro pravilo da u dobijanju radnog mesta naročito, preseljavanju u novu sredinu susedi i srodnici jedan drugome pomažu („jedan drugoga vuče”). Onih koji su na taj način iz Petnjika odseljeni za poslednjih nekolkko decenija a koji su završili neku školu, steKli kakvu „kvalifikaciju” i uopšte se zaposlili, može se nabrojati blizu sto domaćinstava, dok ih trenutno deset radi u inostranstvu. Inače, prva generacija tih odseljenih Petnjičana, bilo da su pojedinci zadržali deo svog imanja ili se time i nisu interesovali, održavaju i dalje izvesne veze sa zavičajem i srodnicima u njemu. Ako ništa drugo, dođu u rodni kraj u vreme leta i godišnjih odmora. Na njih selo i računa kada je reč o izgradnji novih komunalnih objekata, pa im se tada i obraćaju, „kao Petnjičanima”, za pomoć.
   Barjaktarovići u Petnjiku, koji su ranije činili uobličeniju srodničku gpupu, u novije vreme, kao što vidimo, odseljavaju se u osetnijem 6pojv iz svog zavičajnog sela. To s jedne strane. S druge strane, u Petnjik se useljavaju porodice koje sa Barjaktarovićima nisu nikakav rod. Osipanjem pak svog elementa i useljavanjem drugog, sve više se nagriza i slabi ranija srodnička, pa i seoska povezanost. Razume se, na to slabljenje seoskog zajedništva utiču i noviji oblici rada i privređivanja pojedanaca, koji sve više imaju lične a sve manje i neke zajedničke interese.

   Izvor: Mirko Barjaktarović, SELO PETNJIK, Etnološka monografija, Beograd 1986.

   Odgovori

   • 25. decembar 2021. u 19:30

     sasa

     Postovani,
     da li se zna koju su slavu slavili Dobricic-e?

     Odgovori

   • 9. januar 2023. u 17:03

     Nikola Rakobradović

     Postovani Vojislave, izvinite na uznemiravanju. Moji dedovi vode poreklo od Barjaktarovica iz Petnjika. Iz Petnjika su presli pre prvog svetskog rata a mozda i balkanskog. Ime poslednjeg čukun,čukun dede znam je Obrad. Rodoslov koji poznajem je Obrad-Raka-Nikola-Djordje, moj otac Obrad i ja. Da li bih mogao po pasovima da naslutim da je Obrad u vasem tekstu moj čukun deda? Ja se trenutno prezivam Rakobradovic jer deda Djordje je morao da promeni prezime a najlakse je bilo po Raki i Obradu u Rakobradovic… Deda Djordje je rodjen 1909 godine otprilike… Hvala jos jednom na tekstu i oprostite na uznemiravanju.

     Odgovori

2. 25. septembar 2017. u 14:24

   vojislav ananić

   POČECI UOBLIČAVANJA PLEMENA

   Društveni život

   Ovo poglavlje je namerno ostavljeno za kraj zbog toga da bismo u njemu, kao vrsti zaključnog dela, pokušali da pokažemo kako je u Petnjiku, ponašanjem jednoga bratstva, i to maloga, bilo krenulo uobličavanje plemena, onako kako je inače bivalo u dinarskim krajevima.
   Porodični život u dinarskoj (ili plemsnskoj) zoni, gde spada i gornje Polimlje, dosta je proučavan. Zato nam je i poznat. Zbog toga o tome ovde nećemo govoriti. Poznate su nam i karakteristike porodične ili rodovske zadruge. Uostalom to dvoje bilo je paralelno jedno sa drugim i proizlazilo je jedno iz drugota. Tako, kad se namnoži jedna paorodica, ne deleći se dve-tri generacije, od nje nastaje zadruga, utoliko brojnija ukoliko se u brakovima rađalo više (muške) dece. Kad se, pak, takva zadruga podeli na sastavne delove, onda se od nje dobije veći broj porodica (ili novih domaćinstava). Ali, to dvoje, porodica i porodična zadruga, po svome nastajanju i održavanju imaju i odrećenih razlika. Tako, koliko god je porodica osnovna društvena ćelija od koje se, sasvim prirodno, očekuju i novi članovi, toliko je narastanje i održavanje porodične zadruge bilo više posledica i izraz nerazvijene ekonomije. Zadruga je, možda, i najbolji oblik zajedničkog življenja i rada podica da bi se nerazvijeni ekonomski odnosi kako-tako savladali i lakše podneli.
   Porodičnih zadruga u Pegnjiku bilo je i do našeg vremena. Doduše, unekoliko zavisi i od toga šta podrazumevamo pod zadrugom? Da li je zadruga zajedničko domaćinstvo roditelja, njihova sina i njegove dece? Ili je zadruga samo zajednički život i rad oženjene braće? Sikar kaže da zadruga i nije porodica već je to zajednica, koju on naziva ,,kućnom ekonom- skom zajednicom”. No, bilo da se radi o očinskoj ili takozvanoj bratskoj (ili bratinskoj) zajednici, to jest o zajedničkom življenju i radu tri ili dve generacije u istom domaćinstvu, takvih zajednica u Petnjiku ima i sada, Doduše, njih je sve manje i sa sve manjim brojem članova. Ranije cy međutim, po dve-tri generacije, pa ponekad i više, doživotno ostajale u zajedničkom domaćinstvu.
   Zajediički život roditelja i jednog sina sa njegovom porodicom još se održava. Ali, doživotnog ostajanja u zajednici dva ili tri oženjena brata sa njihovim porodicama, i još zajedno sa roditeljima, toga već nekoliko decenija jednostavno nema. To sada izgleda kao nešto davnašnje i starinsko. Jer, posleratno zapošljavanje mlađih, to jest savremeno novčano privređivanje, podelilo je vrlo brzo i rođenu braću. U prvim posleratnim godinama, kada bi se član porodične zadruge „zaposlio” na „državnom poslu”, on je dobijao ne samo ,uplatu’ već i dečji dodatak bonove za snabdevanje dućanskom robom, pravo na dobijanje kredita. Sve to je jednostavno tog člana vuklo i odvajalo od dotadašnje porodične zadruge. I taj se lako i brzo „delio”. U tome su pripomogle škole, sticanje određenih Kvalifikacija”, neslaganje jetrva, kao i ugledanje u načinu življenja na druge. Sada je i bratska zadruga (koliko se još drži) manje čvrsta i sa manje dece nego što je to bila pre nekolko decenija. Uostalom, to je poznato i nije slučaj samo kod Petnjičana.
   Sada ćemo, makar i sasvim kratko, pokušati da prikažemo kako je u Petnjiku, u prošlom stoleću, od jednog bratstva otpočeo proces stvaranja plemena.
   U odeljku o stanovništvu već smo napomenuli da Barjaktarovići čine većinu žitelja u tom selu, a da su do polovine prošlog stoleća bili i jedini njegovi stanovnici. Oni su, naime, bili bratstvo u okviru koga se nisu orođavali. Rečeno je i to da su oni poreklom iz Kuča. To (poreklo iz Kuča) znači da su njihovi preci iz tog poznatog brđanskog plemena poneli i
   navike i svest o plemenskom načinu življenja kao pogodnom i potrebnom. Uostalom, i u susedstvu je postojalo koliko toliko organizovano pleme Šekular, koje je, kao i Petnjik, 1485. pomenut kao selo sa 32 kuće. Na koncu, to je bilo i vreme javljanja većih ili manjih plemena u dinarskim krajevima. U Staroj Crnoj Gori, mećutim, bilo je plemena koja su se sastojala
   od camo po jednog sela, recimo od stotinak i nešto všpe domaćinstava. Da li je trebalo da se javi veće ili manje pleme, to je zavisilo od više faktora. I brzina njegava uobličavanja, razume se zavisila je od tih faktora. Međutim, tamo gde su bili u pitanju ljudi doseljeni iz (već postojećeg) plemena, koji su DONOSILI plemenske tradicije, to jest naviknutost i oprobanost prednosti življenja organizovanim u pleme, tamo je bilo lakše obrazovati novo pleme. Takvi konkretni slučajevi bili su sa Lukovom, zatim Uskocima (na teritoriji Drobnjaka) i Poljima kod Kolašina, gde su se, na određenom prostoru, našli doseljenici iz raznih plemena i od kojih su srazmerno brzo stala da se formiraJu nova plemena (Uskoci u HVIII, a Poljani u XIX stoleću). I to od neerodnika. Ali ponavljamo, bili su to ljudi poreklom iz postojećih matičnih plemena. Kad je reč o Petnjičanima, takođe su bili u pitanju plemenici: predak im je poreklom iz Kuča.
   Dakle, od (i kod) plemenika nije bilo teško da otpočne stvaranje novog plemena. Razume se u vremenu i uslovima (turske okupacije) kada je ono kao zajednica bilo pogrebno. Barjaktarovići, kao manje i zaokruženo bratstvo, sebe su već nazivali „plemenom”. Uostalom, u Brdima i Staroj Crnoj Gori skoro redovno će bratstvo samo sebe da naziva „plemenom”. Petnjičani su, dakle, u jezičkoj svesti već bili pleme.
   Drugo, određenom slučajnošću, ne znamo kako i od kada su Petnjičani kao svoj držali jedinstven kompleks zemljišta na kome se skoro nezavisno od okoline moglo živeti. To je, sasvim prirodno; davalo ekonomsku osnovu za nastajanje određene zajednice. Jedan deo tog njihovog zemljišta — „Šume“ koji se nalazi iznad samog naselja, do posle prvog svetskog rata bio je i seoski komun. A zajedničke zemlje, poznato je, bile su element spajanja i povezivanja onih koji su tu zemlju imali da drže i koriste.
   Treće, kad su po gornjem Polimlju mnogi Vasojevići počeli sve više da se javljaju kao brojnija, jača i organizovanija masa, čiji pripadnici i nisu svaki put nežno postupali sa zatečenim stanovništvom, onda ie ovdašnje nevasojevićko stanovništvo počelo, u izvesnom smislu, da se oseća ugroženim. Jer, u plemenskim društvima pravo se često oslanjalo na silu. Zato je „iz otpora prema Vasojevićima”, i kao njihova protivuteža, u gornjem Polimlju nevasojevićko stanovništvo počelo sve više da se smatra izvesnom zajednicom, kao vrsta složenog plemena. I Šekularci, koji su do tada vredeli kao posebno „pleme , od tada su smatrani delom te nove zajednice, nazvane Srbljacima ili Ašanima. To je bio širi proces, početna faza nastajanja još jedne plemenske zajednice, nasuprot Vasojevićima i njihovu širenju po gornjem Polimlju. U toj fazi sjedinjavanja nevasojevićkog stanovništva potekla je i misao da su Vaso (predak Vasojevića) i Aso (navodni predak Ašana) bili braća.
   U toj fazi splemenjavanja od Vasojevića zatečenog stanovništva po garnjem Polimlju u novu zajednicu, javile su se i paralelne pojave: pokušaj zaokruživanja i manjih zajednica u okviru ove veće i složenije, i još nedovoljno određene grupacije (Ašana). Takav je slučaj bio i sa Petnjičanima, odnosno Barjaktarovićima, koji su činili krvno-srodničku grupu i živeli na jedinstvenoj teritoriji.
   Dakle, to dvoje, srodstvo i teritorija, bili su početna osnova na kojoj je selo Petnjik počelo da se javlja kao određena i organizovanija zajednica. Treće je bila potreba za što čvršćim združivanjem u određenu zajednicu.
   Kako je to teklo? Poznato je da je jedno pleme moglo da nastane i po ugledu na neko susedno i drugo pleme. Razume se i nasuprot tom drugom plemenu. Moglo je i deobom većeg i već formiranog plemena da doće do novog plemena. Konkretno, od starih Nikšićana vremenom je nastalo, u okviru starog plemena, novo: Trebješani, a od odseljenika iz nikšićkog plemena i još jedno pleme: Rovca. Kod Petnjičana bilo je slično Rovčanima: od malog bratstva i njegove inicijative počinje da se uobštava novo pleme. Tome je u prošlom stoleću išlo u prilog i to što su tada u ovom delu turske teritorije sela ipak smatrana određenim zajednicama. Takav je bio i Petnjik. On je imao svog starešinu (većila — kmeta), koji je bio veza između države i feudalnih posednika, s jedne strane, i žitelja sela, s druge strane. Petnjičani su sami, preko komsijuna (užih odbora) uređivali i čuvali red navodnjavanja letine vodom iz jazova koje su seljani sami pravili. Kao što, prema potrebi, pleme održava svoje skupštine, tako su i Petnjičani održavali svoje seoske skupove (ili skupštine). Kad je trebalo rešavati o nekoj svojoj ceockoj stvari (recimo zabran livada za pašu stoke sproleća ili jednovremeni izjavak stoke na katun početkom leta), to je odlučivao seoski zbor ili skupština. Za čuvanje useva preko leta selo je samo biralo i plaćalo seoskog poljaka. Kada je izbio prvi balkanski rat, Petnjičani su činili jednu četu, koja je imala svoje domaće rukovodioce: komandira i barjaktara.
   (Doduše, to je već bio uticaj Crne Gore u kojoj su se vojne jedinice inače držale teritorijalnih i plemenskih podela.)
   Prirodio je da je od jednog sela, odnosno njegovih žitelja, bilo lakše da nastane pleme nego od stanovništva većeg broja naselja. Petnjičani su zatim imali ne samo svoju zemlju već i svoje lokalne puteve, vode, mlinove. Svojinski odnosi kod njih bili su posve istovetni kao i kod formiranih plemena.
   Petnjik, naime, ima i svoje zajedničke zemlje ali i svako domaćinstvo ima svoju privatnu zemlju za obradu. Običaj prava preče kupovine čvrsto je poštovan i niko se sa strane nije mogao uvući kao sopstvenik zemlje na teritoriji petnjičkog atara. Ulazak stoke nekog drugoseljanika na teritoriju Petnjika (u sozoni paše) sprečavan je. Bilo u okviru sela ili i odnosu sa žiteljima susednih sela, sve je valjalo i trebalo rešiti pomoću svojih ljudi i ustaljenih običaja. Sramotom bi se smatralo, čak u neku ruku i izdajom, ako bi zbog kakve svađe ili nesporazuma neko iz sela nameravao ili spomenuo da u tome traži pomoć od turskog suda i turskih vlasti.
   Ako bi nekog srodnika (rođaka) ili suseda zadesila kakva nevolja svi su, prema mogućnostima, priticali u pomoć. Ako bi Petnjičaninu izgorela kuća, uz pomoć suseljana brzo je podizao novu. Kada bi neko u selu umro, ostavljani su poljski poslovi i žurilo se porodici umrloga da joj se nađu „od ruke” i na pomoći. Sahrana, OSIM osnovnih materijalnih potreba troškova, bila je briga i posao sela. To je dobrim delom u Petnjiku i do danas tako. Susedi ističu Petnjičane u tome poslu i sada kao izuzetno solidarne. Kada je bila u pitanju osveta Petnjičanina, seljani su, osobito bratstvenici, bili jedinstveni.
   Dakle, u vreme kada nije bilo čvršćeg i stabilnog reda u turskoj državi, za poslednjih sto godina njihove vlasti, Petnjičani su počeli da se vraćaju sami sebi, da se oslanjaju na sopstvene snage, na svoju pamet, zajedništvo i dovitljivost. Razume se, koliko se to moglo. Potrebe, pak, da se što bolje sami zaštite i da sami sebi pomotnu, zahtevale su i što bolju i uobličeniju organizaciju i svest o neophodnosti zajedništva. Pripadanje opet jednoj jedinici i osećanje da se iza sebe ima organizovana zajednica davalo je njenim pripadnicima i određenu sigurnost. Zato je svaki Petnjičanin nastojao da bude „dobar seljanin“ i „dobar Petnjičanin“. To seljanin i Petnjičanin izgovoreno s posebnim naglaskiom, značilo je biti solidaran sa selom kao zajednicom, gotov da se založi za tu zajednicu i njene interese. Kad bi se kod Petnjičana reklo seoska zajednica, sadržinski to je značilo ne samo naseobinska i privredna već i društvena, a dobrim delom i srodnička. Jer, Barjaktarovići su bratstvo, poteklo od jednog pretka, poreklom od jednog značajnog plemena. To što se mali deo Babovića nastanio i našao na teritoriji sela Petnjika, moglo je da bude dobrodošlo. Međusobnim orođavanjem sa Babovićima Barjaktar0vići su se izukrštali i zbližili. Useljavanjem Babovića ceocka zajednica postala je jača. Babovići, kao i Barjaktarovići, poticali su takođe od jednog drugog velikog plemena. Utoliko pre je od jednih i drugih (Barjaktapovića i Babovića), orođenih i povezanih zajedničkim seoskim interesima, moglo sve brže da se ostvaruje uobličavanje nove regionalne zajednice. Time niko nije gubio, a dobijali su jedni i drugi. Poreklom svoga stanovništva ova zajednica je, osim toga, u nevolji mogla da računa i na pomoć svojih matičnih jačih plemena (Kuča i Vasojevića). Na tako mešovitu zajednicu osionost Vasojevića kao jakog plemena u širenju otupljivana je.
   Tako je početni proces splemenjavanja i uobličavanja u pleme tekao sve do balkanskih ratova, dok se bilo pod tuđom vlašću. Uostalom, plemenske zajednice u dinarskim krajevima i stvarane su i održavane baš u vreme tuđinske vlasti. Jer, one cy na određeni način, koliko se to moglo, pokušavale da štite same sebe i da, koliko se to uspevalo, upravljaju same svojim poslovima. Plemena su zato i bila oblici samosnalaženja, samoodbrane i samouprave u vreme postojanja tuđinske i labave vlasti. To dvojstvo „vlasti” postojalo je negde više, negde manje. Zavisilo je to od više, spoljnih i unutrašnjih faktora. Ako su turske vlasti bile razvučene na mnogim i dalekim ratištima, onda su pojedine plemenske zajednice domaćeg stanovništva mogle da budu i bolje organizovane i svoje poslove više same da uređuju. Svetozar Marković piše da u Srbiji pre ustanaka nije bilo plemenskih organizacija kao u Crnoj Gori ili Hercegovini zbog toga šgo su njeni krajevi
   „veoma često opustošavani i što se narod neprestano preseseljavao i raseljavao za vremena dugih i strašnih ratova između Turske i Austrougarske”.
   Posle proterivanja Turaka i uspostavljalja domaće državne vlasti prirodno je da su lokalne plemenske samouprave stanovnšitva nestajale. Doduše, i nove vlasti su, ponekad, zadržavale štogod od toga tradicionalnog narodaog samoorganizovanja i samoupravljanja. Bar u prvi mah.

   Izvor: Mirko Barjaktarović, SELO PETNJIK, Etnološka monografija, Beograd 1986.

   Odgovori

3. 31. oktobar 2017. u 22:59

   Nikola Rakobradovic

   Postovani Vojislave, da li mogu da povezem Obrada iz predposlednjeg teksta kao svog navrdedu? Moje ime je Nikola, otac Obrad, deda Djordje, pradeda Nikola, cukundeda Raka i navrdeda Obrad. Unapred zahvalan!

   Odgovori

4. 5. februar 2018. u 12:28

   Vojislav Ananić

   Nikola, to Vi najbolje znate. I, koliko se “uklapate” u postavljen tekst.

   Odgovori

5. 14. novembar 2019. u 06:59

   Marko

   Da li neko zna nešto o Barjaktarevićima koji su živeli u Krajini, Gornja Slatina- Ribnik.
   A posle rata se preselili u Bijeljinu?

   Odgovori