Порекло презимена, село Петњик (Беране)

1. август 2013.

коментара: 38

Порекло становништва села Петњик, општина Беране. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

До Загорја, преко једног хумка. На северо-источној страни, у подножју Крчева и Буковца, налази се село Петњик, на земљишту већим делом равном, а мањим облогом. Село се простире у дужину и у ширину по 20 минути.

Село се води потоком од Загорског Врела и Петњичким Ђатом. На овим потоцима имају по две вођенице.

Већи се део сељака откупио, а мањи је на агаларској земљи. Планина им је Цмиљевица, али главна им је испаша у Крчеву и Буковцу, у подножју којих има каменог угља.

У селу има око 60 кућа.

Васојевићи су: Бабовићи (Новаковићи), а остало су Барјактаровићи, који су дошли из Братоножића, а славе Никољдан.

У селу је једно гробље, на коме има и једна црквина.

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 711). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

10. март 2017. у 07:22

Јоксим

На Суводолу дао је Карађорђе један барјак Јеремији Барјактаровићу из Петњика.

Одговори

6. јун 2017. у 20:17

Barjakar96

Ljudi ja se prezivam Barjaktarovic,moji su iz Srema,na Fruskoj Gori.Ali imam malo podataka kada su se doselilo.U nekoj knjizi o mom selu pise da smo medju prvima dosli u selo,ali negde 1750 i nema vise podatka.Inace jako retko prezime u ovom kraju,ni poznajem nekog u okolini.Slavimo Sv.Tomu.
Da li i moji poticu iz Petnjika odnosno uopste iz Cg,ili postoji druga varijanta.Pozdrav.

7. јун 2017. у 18:10

Небојша Бабић

Има Барјактаровића и Никшића. Могуће је да беранских Барјактаровића има два раличита рода – једни из Куча, други из Братоножића. Има Барјактаровића и у бјелопољском крају. Верујем да овог презимена има и другде по србским земљама, па је, што каже Јоксим, најбоље тестирати у-хромозом, тако ће се све разјаснити.

Одговори

7. јун 2017. у 12:40

Једино Вам преостаје да урадите ДНК тест по мушкој линији. Погледајте Српски днк пројекат.

9. јун 2017. у 00:43

Aha,steta sto malo konkretnih podataka ima.Veoma retko prezime u mom kraju.Hvala na odgovorima svakako.

19. август 2017. у 22:20

Nikola Rakobradovic

Da li mozemo na osnovu naziva KUC da napravimo vezu izmedju Kucajskih planina u Srbiji i mestu Kucevo…. Priznajem da naziv planine i mesta jako podseca na neku od postojbina Kuca na prostoru Srbije. Sta vi mislite o tome??

20. август 2017. у 09:38

Zatim na severu Poljske postoje prezimena kuc. I jedan funkcioner Wieslav Stefan Kuc. Dosta njihovih sportista nose prezime Kuc. Lepo bi bilo da postoje mogucnosti da se sve lepo ispita (prouci).

25. септембар 2017. у 10:32

vojislav ananić

ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ПЕТЊИК

Село Петњик се налази источно од Лима и Иванграда (Берана). Од Ивантрада његов атар удаљен је (у правој линији) мање од 2 km, а само насеље – око 4 km. Подручје (земљишни атар) које припада Петњику заузима правоугаони простор. Краћа страна тог цравоугаоника, она која је близу Лима и Иванграда, дуга је, праве линије, око три километра. Ту је подбарна раван, око поточића Мршине баре, која се налази на надморској висини од 700 m. Истовремено то је и најнижи део сеоског атара. Паралелна линија овој, краћој страни правоугаоног простора, износи такође око 3 km праве линије. Ту је и највиши део петњичке земље (Дебело брдо, високо 1474 m). Дуже стране овог правоугаоника, које у правој линији износе око 10 km, граничне су линије петњичког атара са селом и атаром Дапсића, са северне стране, и селом (и његовим атаром) Загорјем, са јужне стране. Између петњичке земље и Лима налази се појас земље која пригада селу Лугама, a сада, после другог светског рата, и ново згуснуто приградско насеље изграђено поред Лима. Иначе, последњу деценију-две село Петњик се лагано „примиче” граду. То се особито види по, за сада још разређеним, кућама које се подижу поред новог колског пута за Иванград.
ГРАНИЦЕ
Од најнижег дела земљшнта, око поточића Мршина бара, који увире у речицу Брњицу и где се атар Петњика додирује са атаром Будимље, гранична линија од запада ка истоку иде преко Дапсићког брда даље на: Расоју, Неранџе, Локве, Јарчеву долину, Жари, Будимско крчево, Витлијеш, Барице, Пријеку ливаду, Гаћине, Луке, Малаш, Ивља и Кимећак. То би била северна страна атара села Петњика. Одатле, то јест од Кимећака, почиње источна граница, кoja иде преко превоја Кремењака на Дебело брдо. То је исговремено и највиши део петњичке замље. Од Дебелог брда отпочиње јужна граница, која најпре дели земљу Петњика и села Калудре, и то (преко Бињаша и Бурова дола да дође на Сијерак. Даље, та линија дели земљу Петњика и села Загорја и иде од Сијерка на: Пећине, Букву, Марков гроб, Буковчић, Буковац и Лопатице, обухватајући на крају Жарков до, где се атар Петњика додирује са атаром села Луге. Taкo смо дошли до западне границе, која углавном иде поточићем Мршина бара до његова утока у Брњицу, одакле смо и почели набрајање граничних објеката петњичког атара. Овде смо и затворили правоугаони оквир атара овога села.
Као што се види, ни имена граничних објеката, које смо помињали, као ни имена појединих делова или потеса овога села у оквирима тих граница (Долине, Камењаче, Шиповице, Ступе, Сагорела Главица, Седларица, Арварице, Требетине, Папратна долина, Дуе, Подови, Грађa, Бугарчевице, Крстац, Трња, Пријепутница, Јагњила, Залужнице, Перковац, Пискавице, Јастеровина) немају друге осим назива словенског порекла. Ивља и Јасике су старији називи (такође словенски). Сада се овде не зна за називе дрвета јасика и ива. И име потеса Арвачице треба да буде старији, али опет словенски. Једино би име Малаш, барем својим првим слогом, требало да буде арбанашког порекла. Утолико пре што се у његовој близини налази и брдо под именом Ћафе, које је такоће илирско-арбанашког порекла.

Извор: Мирко Барјактаровић, СЕЛО ПЕТЊИК, Етнолошка монографија, Београд 1986.

25. септембар 2017. у 10:33

СТАРИНЕ

Атар села Петњика једним својим углом (код Брњице) наслаља се на земљу села Будимље (име овог -села је очувани назив старе средњевековне жупе у којој је Првослав, Немањин синовац, саградио Бурђеве Ступове. Taкo се догодило и са именом старе жупе Плав, које се задржало у називу једног каснијег насеља). Од средњег века, заправо од доласка Турака, овде као да је био прекииут сваки живот. Ако о људима и приликама у овом крају и има каквих помена у писаним документима, то су прогони домаћег становништва, освете Турака спаљењем домова, цркава и манастира, пљачка, убијаље, бежање. Па и пре стотинак година, или чак и до балканских ратова, стање није било много боље. Најстарији памте турске касарне у Беранама (Иваиград), њихове шанчеве и топове на Јасиковцу (поред Берана), као и низамске карауле, од којих је једна била на Сијерку, на петњичкој земљи. Памте се и разноврсни намети које је турским властима и њиховим феудалцима ваљало давати, као и када су најбољи путеви били они којима су могли да прођу само натоварени коњи; памте време када у целом горњем Полимљу није било ни једне школе. Због свега тога је и јасно зашто становништво у овом крају, и његова насеља, нису нарасли ни приближно до оне мере до које би нарасли да су прилике биле сношљивије. Отуда свакако и мало сачуваних (писмених података из прошлости.
На територији села Петњика има неколико места за која се везују извесна предања. Тако, уз стрмене ливаде Дебелог брда, с његове западне стране, које се називају Плијеша и које припадају Петњику, јасно се познаје траг неког старог пута. Према предању, туда је водио пут којим се, коњима, ишло на другу, источну страну Дебелог брда, где су се, у средњем веку налазила летовалишта принчева и феудалаца из времена Немањића. Предање каже да се тај део, где се и познају темељи зграда, зато и зове Краљанкама.
За једно место у самом селу, које се зове Граштица, само домишљања.
Y потесу земље која се назива Грађа, изнад самог сеоског гробља, где су доскора биле њиве, по неким казивањима некада су били „црковни” виногради.
Као што видимо, у рејону Петњика и његова атара нема никаквих старина о којима би се нешто сигурније знало. Само су то предања. Али у неким од тих предања требало би да има и истине.
На два места у селу донедавна су налажени трагови старијих гробова (једно на Јесуљеву брду, а друго поред поточића Стрче).
Једно место на Јагњилу (ливада Алексије Барјактаровића),недалеко од раније куће Гавра Бабовића, звало се Миса. Није ли то име остало из средњега века, када је и у горњем Полимљу било католика? Или је оно остало из времена наилажења католика Климената (арбанашког племена), који су овамо као сточари допирали можда и почетком прошлога столећа. Један лаз у Каменитим шумама зове се Влаиња. Да ли то подсећа на некадашње старије становништво или је такво име дато по томе што су Турци Србе називали Власима?
На највишем врху Дебелог брда један део зове се Чадориште. То отуда што су турски војници ту разапињали чадоре. Одатле су имали добар преглед целе Иванградске котлине. Недалеко одатле на Сијерку била је турска низамска караула од које се још познају темељи.

25. септембар 2017. у 10:34

МАЛО ИСТОРИЈЕ

О ранијим историјским приликама у овом делу наше земље има, колико толико, података код Вешовића, Лутовца и у мом раду О етничком развитку горњег Полимља. Ево најнужнијих од њих за ову прилику.
О средњовековним збивањима у овом подручју углавноме више знамо, макар и посредним путем. Овај кpaj је припадао средњевекоовној рашкој (Србији). Y Будамљи (жупи) било је седиште једне од првих (православних) епискоспија, које је основао Сава Немањић 1219. године. Али, у овом подручју било је утицаја и из Приморја. То се јасно види и по плану и градњи самог манастира Ђурђевих Ступова, у коме је и било седиште будимљанске епископије. Зна се, затим, да су принчеви Немањића лети боравили у жупи Будимљи. Помињали смо и сачувано предање па отуда и потиче име Краљанке, једном потесу земље у Дебелом брду, и да је од тада остао траг коњског пута уз то брдо. Ту се историја и народно предање подударају.
Између 1367. и 1373. године жупа Будимља помиње се као део поседа које је држао Никола Алтомановић. Од Алтомановића су земљу преотели кнез Лазар и босански бан Твртко. Твртко ће се затом, као у својој земљи, 1378. године, у Милешеви, прогласити за краља. Из тог времена помињу се и неке робиње које су босански војници из Будимље одвели и продали.
У сваком случају, горње Полимље припадало је средњовековној српској држави, у којој је у XIV столећу већ било почело са унутрашњим размирицама. Из тога времена сачувано је народно име Србљак. Наиме, становништво које су Васојевићи у XVIII столећу затекли у време свога ширења по овој области, називали су, заправо продужили да називају Србљацима. А то име није ништа друго до старо име Cpбије за Рашане, односно становнике старе Србије, која је, као држава, називана Рашком. То име је понекад употребљавано и као назив земље.
О селу Петњику (и његовом становништву) с краја средњег века немамо никаквих података. Али, средњовековно стање у одрећеном превирању, у овом крајуг затекли су Турци, када су га средином XV столећа, запосели. Тридесет година касније, 1485, Турци су направили и попис становништва новоосвојених крајева. Овај крај је, пo ондашњој подели, припадао Скадарском санџаку. У том попису помење се и село Петњик. То је први нама познати помен овога села и његовог становништва. Наиме, Петњик је те тодине, као и остала села у горњем полимљу, пописан као једно од села новоформираног хаса, поседа који је био додељен иа уживање скадарском санџак-бегу. Од тада и отуда је почео за догадашњу Будимљанску жупу (касније Беранску, данас Иванградску котлину) да се употребљава и назив Хас као географски. То, уосталом, није био усамљен случај. И Хас под Паштриком, код Ђаковице, у Метохији. тако је добио назив.
Ни касније, после тог времена, све до XVIII столећа, нема сигурних података о приликама у негдашњој Будимљанској жупи. Тада је, то јест у XVIII столећу, у тешким и „мутним” временима, Арсеније Јовановић Шакабенда, српски патријарх, побегао из Пећи преко Ругове, Шекулара и Хаса за Нови Пазар. После рата Аустрије, уз коју су противу Турака били пристали и црногорски Брђани, и када је Аустрија морала да се повуче пред турском војском, пећки Махмуд-паша поново је поробио и похарао горње Полимље и из њега много становништва претерао у Метохију. Године 1737. и брђанска војска, која се тада враћала од Новог Пазара, „успут” је опљачкала Хас. У запису се не каже ко је све опљачкан: да ли можда само муслиманско или и православно
становништво. Од тих година (1738) манастир Шудикова, у коме је до тада постојала и преписивачка школа, више не постоји, јер су га Турци до темеља разорили. И сада се на периферији села Будимље, поред Лима разазнају само томељи некадашњег манастира. Судбина хришћанског становништва из овог Хаса и његових богомоља тада је била истоветна: Хас, то јест Беранска котлина, тада је увелико запустео. Према предањима појединих родова, касније овамо досељеног становништва из Брда и Црне Горе, њихови преци су „први“, или међу првима, насељени у овај крај. Тако се прича и за претка Барјактаровића у Петњику.
Када је устаничка Карађорђева војска 1809. допирала до Сувог дола, на Пештери, њу су срели и са њоме се ту спојили црногорскобрђански одреди, међу којима је био и одред из Беранске котлине. Али, и поред тот спајања две српске ослободилачке војске баш на овом подручју, горње Полимље је од Турака ослобођено тек у време балканских ратова, почетком XX столећа.

25. септембар 2017. у 10:35

Име, села Петњик

У горњем Полимљу о Постанку имена неких овдашњих села, међу њима и Петњика, може се чути оваква легенда. Када је Сибињанин Јанко, после пораза на Косову, бежао преко ових крајева, био је са њим и „нејаки Секуле. Долазећи од Бихора, када су изашли на заталасану раван, коју данас чине шест села, Јанко је казао: „Што је лијепо и одигнуто ово мјесто, кao полица. И, отада се та зараван, наводно, назвала Полица. Силазећи одатле у саму жупу, до Лима, ту се пробудио нејаки Секуле, па је то место и названо Будимљом. Идући даље једва су од умора доспели до суседног села. Дакле, једва су доспели. Отуда је то насеље названо Доспиће (Дапсиће). Пролазећи преко суседног насељеног места у њему су срели петоро браће, то јест „пет њих“. По томе је, вели легенда, отада то насеље и названо Петњих. У том смислу леГенда објашњава и називе још три села: Загорја, Ржанице (Доње) и Роваца. Овде је, јасно да је, реч о обичном народном домишљању кад се тако брзо и лако објашњава порекло назива неких овдашњих села. Уocталом, назив средњовековне жупе Будимља поменут је више од 200 година пре него што је Јанко страдао на Косову. Село Ржаница свакако је дошло по ражи која је ту сејана, а -не по ржању мазги ових багунаца. Име Ровца дато је по географским особеностима насеља, а не по „ровљењу” снега гладних мазги Јанкове пратње.
Нас интересује порекло назива Петњик. У турском попису села Скадарског санџака, из 1485. године, поред осталих ондашњих насеља у Горњем Полимљу, поменуто је и село Пекник (са 23 домаћинства).
Друго, у поменику манастиpa Шудакове, који је писан у XVII столећу, а који се до 1941. године налазио у Народној библиотеци у Београду, међу многим селима која су тамо поменута кao родна места дародаваца томе манаститру, ломиње се и село Пећник. После та и таква два помена села Петњика може сигурно да се закључи да је до тада у називу овог насеља чуван стари глас ћ, уместо потоњих трула тн, односно тњ (Петњик). У називу Пештер и даље је остала стара група шт, у називу Пећ дошло је до сажимаља шт у ћ, док је у имену Петњик у време јотовања дошло до тњ.
Од куда је, пак, и зашто у називу Петњик раније заиста било ћ уместо потоњег тњ? Сасвим једноставно. У овом насељу има више пећина, чак и великих, па је и посве у реду што је ово место а потом и село својевремено назваио по тој (географској) карактеристици. Исти је случај био и са називом села Петњица у Бихору, Петњицом у Дробњацима и називом Петница код Ваљева. Дакле, назив насеља Петњик најпре је гласило Пећник, а он је дат по пећинама. У сваком случају име овог села је словенског порекла, а дошло је по физичко-геотрафским особеностима његовим.

Порекло презимена, село Петњик (Беране)

Коментари (38)

Одговорите