Порекло становништва села Кунице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Положај села.
Кунице су мало селанце, које лежи на северном крају Поља Поћуте, на присојној страни Медведникове косе, која се стрмо спушта у долину Јабланице. Куће су у групи, све једна поред друге и поред сеоског пута, који иде венцем за село Совач. Главни вис села над Јабланицом, уз који се пут пење, зове се Шаран, а цела коса на северној страни зове се Тара.
Извора су 3 у селу и зову се по породицама, која се њима служе. Иначе никакве друге воде осим изворске и нема у овом селу.
Земље и шуме.
Земље су са јужне стране до Јабланице и зову се Поћута. То су црне смолне и присојне земље, врло родне и лако за обделавање, а подесне за сваку врсту обрађивања, као и за ливаде. Испаше су до Ситарица, по Тари и њеним висовима.
Шуме је у селу доста и она је ситна и од лиснатог дрвета. Нарочито је под шумом Тара, а има је доста и по Шарану.
Никаквих заједница нема.
Тип села.
Куће сеоске су изнад Шарана, у присојној страни косе Таре, у једној малој ували и не виде се ни са које стране, докле се њима не дође. Понека кућа каквог новијег досељеника да је изнета из ове групе ближе Јабланици или Совачу.
У Куницама су:
Симићи, Ђурићи, Ђурђевићи, Марићи, Мијићи, Велимировићи, Мирковићи, Пејићи-1 (Пантелићи), Ракићи и Пејићи-2.
У селу нема великих задруга, али омањих има.
Подаци о селу:
По харачким тефтерима из 1818. године у овом селу били је 9 кућа са 12 пореских и 22 харачке личности.
Према попису:
-1866. године – 17 домова и 113 становника.
-1874. године – 16 домова и 115 становника.
-1884. године – 18 домова и 125 становника.
-1890. године – 24 дома и 146 становника.
-1895. године – 21 дом и 155 становника.
-1900. године – 23 дома и 164 становника.
Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 1,67 а прооцентни 1,25%.
Име селу.
Народ не уме да растумачи одкуда је име овом селу. Никаква прича није везана за постанак села, али се по народном веровању постанак села доводи у велику давнину.
Порекло становништва и оснивање села.
Сељаци држе да је ово селанце врло старо, али да нема у њему старих породица, већ да су се одселиле у равније крајеве и преко Саве, потиснути од стране Турака или досељеника.
-Ђурђевићи и Пејићи: Као најстарија породица у селу се сматрају Ђурђевићи, за које под сумњом тврде да су се доселили, али се не зна одакле. Од ових Ђурђевића су они Ђурђевићи код Ваљева у Рађеву Селу, овде су има род Пејићи, којих заједно има 6 кућа и славе Ђуређевдан. Ми, пише Љ. Павловић, ове Ђурђевиће увршћујемо у старинце.
-Симићи, Ђурићи и Марићи: По досељењу најстарија породица је Симића, досељена из Зарожја-округ ужички у другој половини 18. века, пре Кочине Крајине. Симићима су сродни Ђурићи и Марићи, има их 10 кућа и славе Стевањдан.
-Велимировићи, као и они што су били у Кличевцу, па замрли, досељени су из Осата као мајстори, има их 4 куће и славе Аранђеловдан.
-Мирковићи и Мијићи су из Гуњака у Азбуковици; има их 5 кућа, досељени као мајстори и славе Јовањдан.
-Ракићи су из Ситарица, прешао на своје имање после деобе у селу, славе Аранђеловдан.
-Пејићи су из Будимља у Старом Влаху, дошли после 1876. године као бегунци, славе Јовањдан.
У Куницама има данас 27 кућа од 6 породица.
Занимање становништва.
Куничани се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнија су има занимања воћарство и земљорадња а стока се гаји колико је потребно само за кућу. Воћа има доста и нагло га подижу, као што су у последње доба отпочели подизати и забране. Како живе у сиромашном крају, а на мало простора, радо се спуштају низ Јабланицу и заузимају туђе земље и на њима раде, или то исто раде по Поћути. Мало је родних година код њих, да им донесу довољно хране, већ је готово редовно морају куповати. Доста их у селу зна по какав занат, али се нерадо селе из свог села.
Појединости о селу.
Кунице су саставни део Ребљанске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути а црква у Грачаници. Гробље је на Шарану.
Преслављају Спасовдан.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Коментари (0)