Порекло презимена, село-варош Рудник (Горњи Милановац)

2. јуна 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села-варошице Рудник, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Ово село лежи на западној супадини планине Рудник и непосредној му подгорини. Захвата велики простор земљишта, у дужину 8-9, у ширину 5-6 километара. Сеоске земљиште припада сливу трију већих река: Рудничке Реке (Деспотовице), Брезовице и Јасенице. Због јаче вертикалне разгране земљишта овог села, поједини су засеоци јаче издвојени. Од Великог Штурца правцем са запада на север пролази кроз село једно високо развође преко Прлинске Косе на Ђурђевцу, Ракића Гроб, Малу и Велику Кељу до Великог Брда. На десну страну од овог развођа стачу се воде у Јасеницу, а на леву у Деспотовицу и Брезовицу. Од Великог Брда даље на сеевер наставља се развође између Јасенице и притоке јој речице Поточања. На том су развиђу Брдо на Блатима и Метаљка. Овај венац највише раздваја поједине сеоске делове и чини их географским целинама. Село се дели на шест заселака: Прлине, Салаши, Ћерамиде, Златарица, Звезда и Блата.

Прлине су у сливу Рудничке Реке (Деспотовице). Ово је гола, водом исцрпљена коса, која се од Великог Штурца на западну страну спушта у велику дубодолину Прлинског Потока. При врху Прлинске Косе, на југо-источној страни је извор Рудничке реке, која ту отиче јако усеченом дубодолином. У њу се са десне стране стаче неколоко потока, од којих су најважнији: Миленковића Чесма и Поток код Језера. Дубодолине ових потока и многе друге јаруге јако су избраздале овај део села, због чега је и назван овако.

Салаши, у сливу Брезовице, су пространа коса од брда Ђуревице, које се спушта на западну страну у дубодолину Брезовице. Од Прлина су одвојени Делалића Потоком, чији је извор испод Ракића Гроба, и утиче у Брезовицу. Од Мутња их одваја Салашки Поток, главни извор Брезовице а од Заграђа трећи поток, чији је извор Чесма под Кељом.

Ћерамиде су, такође, у сливу Брезовице, су косе од Мале Кеље и Велоког Брда које се простиру на западну страну и, преко неколико заравњених места, прелази у атар Заграђа. Од Салаша су одвојени потоком, чија вода долази из извора у Ћерамидама, главне воде у засеоку. Још је добра и јака вода Живанића Чесма.

Од набројаних заселака јако су издвојени венцем поменутог високог развођа и припадају сливу Јасенице засеоци: Златарица, Звезда и Блата.

Златарица, овако названа по истоименој речици, чији је јак и хладан извор, звани Катра, изнад среске канцеларије, идући Великом Штурцу. Речица Златарица тече кроз средину Рудника, с почетка у западном правцу, пресеца главни пут који из Горњег Милановца води за Аранђеловац, потом скреће на северо-исток, још једном пресеца исти пут и утиче у Јасеницу*.

*По причању, у дубодолини Златарице некада се налазило доста златне руде.

Заселак Златарицу чине косе великог Штурца и Велике Кеље, које се у супротним правцима пружају, а раздвојена је су дубодолином речице Златарице. Кроз заселак у поменуту речицу стачу се: Лучин Поток, Дулов Поток, чији је извор чесма механе за гвожђевитом водом; Добра Вода,под Маџарским Гробљем, даље Ћенар и Чесма под Рудником, последња два на месту турске вароши.

Звезда је пространа гола коса која се од виског планинског венца што од Рудника на северо-исток иде, а поименце од Маријанца и Јавора, и стрмо се спушта у долину реке Јасенице. Двама потоцима који дубодолинама отичу у Јасеницу разбијена је у три једнолика дела. Од Златарице и Блата – Звезда је одвојена реком Јасеницом.

Блата су са леве стране Јасенице, на супротној страни према Звезди. Блата чине косе са већим заравањцима које се од Великог Брда и Брда на Блатима спуштају у долину Јасенице. У засеоку имају три добра извора који се потоцима, кроз дубодолине, отачу у Јасеницу. Воде на западној страни од Великог Брда и Брда на Блатима стачу се, кроз дубодолине, у речицу Поточање, која извире испод Великог Брда, тече на северо-исток низ пространу сеоску шуму Корушац и испод села Рудника утиче у Јасеницу. Блата су од Златарице одвојене Драгићевића Потоком, од Гуришеваца Јасеницом, од Војковца и Заграђа Поточањем.

Копаних бунара или ђермова у селу нема, пошто има довољно ивора.

Клима.

У овоме је селу, због велике висине, много хладније но у осталим качерским селима. Ваздух је врло оштар и свеж и лекари га препоручују за лечење катара у плућима. Највише дувају северац и кошава (устока). Северац је најхладнији и махом доноси кишу а кошава је најјачи ветар. Снег почиње падати почетком новембра а одржи се до почетка марта. Обично је висине од 60 сантиметара до један метар.

Земља и шуме.

Земља за обрађивање растурена је између кућа по целом селу. Састоји се из великих окућница, а потом из атара појединих већих фамилија, који су некад били груписано имање старијих задружних домова, а данас су издељени на многе делове. Родност земље је испод средње, а негде је, нарочито на Звезди, сасвим слаба. Једној породици за осредњи живот треба око 12 хектара зиратне земље. Највеће су њиве на Звезди, где се обично сеју позна жита: овас, хељда и јарна пшеница у пролеће.

У селу има много земље под шумом и утрином, која је заједничка имовина. Рудничка Планина са пространом густом шумом и утринама је државно имање. Сеоске, пак, земље има у сваком засеоку, обично на крају, којом се, као испашом, служе сељаци дотичног засеока, зашта плаћају селу порез. Заједничко је сеоско имење и пространа шума Корушац, на западној страни, од села један сат хода. Шума је већином букова, много мање грмова.

Тип села.

Село је разбијеног, старовлашког типа. Куће у засеоцима леже растурено без реда на заравањцима коса, високо изнад дубодолина. Обично је две до пет у гупи; ређе су усамљене. Од средине једног до средине другог засеока има по 2-3 километра, од једне групе кућа до друге најближе је од 600 метара до једног километра, а одстојање између кућа у групи је врло различито, од 50 до 200 метара. У Ћерамидама су куће нешто збијеније, а у Звезди су највећма раштркане, што долази од разлике у пластици и плодности земмљишта. У Златарици, поред друма Горњи Милановац – Аранђеловац, има једно збијено насеље. Ту је среска кућа за Качерски срез, основна школа, општинска судница, две механе, неколико занатлијских дућана и известан број приватних кућа.

Свега у Руднику има 186 кућа, од којих у Прлинама 50, Салашима 32, Златарици 26, Ћерамидама 19, Звезди 55 и на Блатима 4 куће.

Име селу.

Село је ово добило име због негдашњих рудника, који су се ту налазили. Заселак Прлине је тако названо по природи земљишта. Салаши, како се прича, по неким салашима, који су ту у турско време били. Ћерамиде, што су некада правили ћерамиде. Златарица по реци Златарици а Блата због подводног земљишта.

Стране у селу.

Многобројни су остаци од старина у овој некада живој трговачкој и рударској вароши. Многобројни трагови, као: рударска окна, ходници, развалине храмова, кућа, гробља сведоче о интезивном рударском раду. Ове су старине испитивали Ј. Шафарик, Мишковић, М. Ђ. Милићевић и други. Пошто су њихови, нарочито Милићевићеви описи тачни и исцрпни, то се ми овде нећемо бавити описивањем тих старина. По њиховом испитивању овде су оставили своје трагове: Римљани, Дубровчани, Турци и Аустријанци.

Најстарији, Римљани овде су се, по свој прилици, бавили у 2. и 3. веку после Христа. Њихова колонија је била на југо-источној страни Великог Штурца, на левој коси која се од њега на ту страну пружа, између Красојевачке Реке и Гушавог Потока. На тој коси су многобројни порушени зидови старих римских здања. Судећи по честини тих здања, несеље је било врло збијено, а захватало је велики простор. Одатле за 300 метара преко Красојевачке Реке, на једном заравањку, познаје се место где су биле римске циглане. Мало ниже одатле, јужно, низ поменуту реку, на једној коси са повећим заравњем биле су им ковнице. Положај овог римског насеља везан је једино за место где се налазила, при површини земље, златна и сребрна руда у жицама. Та је руда у Старом Веку највише тражена, и била је, према несавршенству рударских справа онога времена, лака за експлоатацију. Место је иначе тешко приступачно.

У Средњем веку, од краја 13. века па до турске најезде, Рудник је био и знатно тржиште, нарочито за време Деспотовине. И из тог времена остали су многи материјални остаци. Разликују се две средњевековне вароши. Једна је била на западној супадини Великог Штурца. Судећи по остацима, ове се варош простирала од извора реке Златарице (Катре) на западну страну једном широком косом преко које данас пролази друм Горњи Милановац-Аранђеловац, па даље донекле испод друма и Ракића Гроба. Овај простор земљишта може бити дуг 1200-1500 метара а широк, отприлике, пола од тога. Данас се ово место зове Рудничиште. И ово насеље је било доста збијено. Положај му је био одређен местом где се експлоатисала златна и сребрна руда у жицама. Ту су биле две православне цркве од којих су и до данас остале зидине. Ни овде, као ни на месту римске колоније, нема кућа већ су њиве и ливаде. Иначе то место нема природних услова за насеље, нарочито што је зими изложено врло јаким и хладним ветровима.

Друго средњовековно српско насеље, по моме мишљењу (Милоја Т. Ракић), било је на месту где је доцније била турска варош, тј. на северној супадини Великог Штурца, са леве стране изворног дела Јасенице, на месту које се данас зове Рудник. Од првога насеља далеко је 45 минута хода. Ту је, поред развалина турских здања, и стародревна католичка црква, Миса, за коју се у народу прича да је врло стара и да је под Турцима била џамија. Из тога би изашло даје у Рудничиштву живело православно а овде католичко становништво. Зна се, пак, да су Дубровчани имали у Руднику своју колонију, и вероватно је то била њихова колонија. Зна се да су они овде „држали трге“, тј били трговци и мајсори, који су пречишћавали руде и можда ковали новац. Међутим, највише шлакње има у долини Јасенице, одмах испод „Рудника“, из чега би се могло извести да се руда прањем пречишћавала. Да је ту постојало насеље у Средњем Веку могло би се за доказ навести и турска склоност да засељавају готова насеља. у Рудничишту је, пак, у то доба било насеље рударских раденика, домаћих Срба, православне вере. На овој страни нема шлакње, него се руда само вадила из многобројних окана, а за пречишћавање се носила у „Рудник“, где опет толико много шлакње има, да нас наводи на закључак да је ту било пречишћавање руде у доба најинтезивнијег рударско рада, у другој половини 14. и првој половини 15. века.

Недалеко од насеља у „Руднику“, одмах преко Јасенице, на месту званом Стубло, било је треће старо насеље, које се може сматрати и као део насеља у „Руднику“. Судећи по остацима једне мале православне цркве, од које су остале зидине и часна трпеза, и надгробним споменицима који се ту налазе, изгледа да је ту становало становништво православне вере, домаћи Срби. Народне традиције кажу да је ту некада било много кућа и да је одатле отишло седам сабаља на Косово. А прича се и да се насеља Рудничишта, због јаких ветрова, преместило у Субло.

Кад су Турци дошли у Рудник заселили су, као што је речено, готово насеље, дубровачку колонију. Са њиховим доласком рударска је радња много опала. Руда се копала кулуком, а за царску храну. По свој прилици тада се насеље у Рудничишту растурило, а неки део можда преместио у Субло, јер је насеље на овоме месту много мање од онога у Рудничишту. А Рудничиште је то име добило тек пошто је опустело.

Аустријанци су одмах по окупацији Србије покушали да обнове рударство у Руднику. Трагова свога бављења оставили су на северо-источној страни Великог Штурца, у селу Љубичевцима, где су трагали поглавито за оловном рудом. Заснована је била читава колонија, која је имала и свог католичког исповедника. Радници су били махом Саси из Ердеља и Власи. Окна добише имена: Каролина, Јозеф, Јелисавета, Св. Тројица, Леополд, итд. Не зна се где је била аустријска колонија. Према месту где се највише руда копала могла је бити у Љубичевцима, а могли су се населити и у турској вароши, у ком би случају Миса могла поново постати католичком црквом. Народ за њу каже: „Каква ти се вера у њој није Богу молила“. По повратку Турци су се повратили на старо насеље, одакле су, почетком Првог устанка, морали побећи у Ужице. Од године 1813. до априла 1815. овде је била нека турска посада и по њеном изласку ово је насеље остало пусто и, због непосредне близине Рудничкој Планини, постало државном својином.

Експлоатација Рудника вршена је и за време Кара-Ђорђа. Рударска окна из овога времена недалеко од римских, на јужној и југо-источној страни Великог Штурца, око извора Гушавог Потока. Данас се на Руднику вади: бакар, цинк, олово и гвожђе.

не може се знати куда је овај стари друм пролазио кроз Рудник. Према ономе што је речено у општем делу најприродније да је водио унуда куда данас иде пут из Калањеваца у Рудник, па преко Ракића Гроба на Рудничиште, па даље куда је водио стари пут од данашњег Горњи Милановац – Аранђеловац и силазио у долину Деспотовице. Међутим, још се познају трагови једног старог пута који је везивао „Рудник“ и Рудничиште. Овај пут је ишао северо-западно страном Великог Штурца и најкраћим путем везивао ова два насеља.

На Руднику има једно „Маџарско гробље“, где је некада било великог камења.

 

Порекло становништва.

Од 24 фамилије, колико их је у Руднику, само се за три каже да су старинци. Једна је, пак, старинска породица пре 20 година изумрла. Стариначких кућа има свега 11.

Породице су по засеоцима овако резређене:

У Прлинама су:

-Чивовићи (Максимовићи, Вучетићи, Банковићи, Продановићи), који су за време Првог устанка досељени од Сјенице, славе Никољдан.

-Пешићи (Миленковићи, Томовићи, Вукићевићи), које је доселио Кара-Ђорђе од Сјенице 1809. одине, славе Св. Петку.

У Салашима су:

-Радовановићи, старинци. једна су фамилија са Драгићевићима на Блатима, славе Аранђеловдан.

-Гавриловићи су дошли из Осата у Босни,одмах по ослобођењу Србије, славе Никољдан.

-Павловићи су старинци, славе Аранђеловдан, али нису род Радовановићима.

-Бошковићи су досељени из Херцеговине на неколико година пред Први устанак. Њихов деда „стари Бућа“, по коме се Бућићима називају, био је неки војвода у време Другог устанка, славе Мратиндан.

-Недељковићи су досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Стевањдан.

-Аврамовићи су такође дошли из Сјенице за време Првог устанка, славе Ђурђевдан.

-Радивојевићи су једна фамилија са Милетићима у засеоку Звезда.

У Златарици су:

-Деверџићи, старинци, славе Аранђеловдан.

-Караулићи су из Лепојевића у Црној Гори, како они веле, одакле су дошли у село Дунишиће (3 часа од Сјенице), а одатле су се за време Прво устанка доселили у Клоку (округ крагујевачки) а одатле у Рудник, славе Никољдан.

-Васовићи су дошли из ужичког округа пре Првог устанка, славе Јовањдан.

-Милићи и Милосављевићи су од Сјенице, одакле су 1809. године дошла три брата: Милија, Милисав и Јовица, од којих су Милићи и Милосављевићи у овоме и Јовичићи у засеоку Ћерамиде, славе Никољдан.

-Петровићи су досељени из Заграђа.

У Ћерамидама су:

-Јовичићи, рођаци Милића и Милосављевића у Златарици.

-Никићи су истог порекла са Караулићима у Златарици.

-Караулићи – исти који и у Залтарици.

-Даниловићи (Живковићи) су досељени из Доброселице у округу ужичком, зна се да су из дубље старине једна фамилија са Караулићима, славе Никољдан.

-Томићи, чији је предак дошао пре 30 година из Гуришеваца као уљез једнога Караулића, славе Јовањдан.

У Звезди су:

-Радојевићи (Бабићи), досељени од Мораче у Црној Гори неколико година пре Првог устанка, славе Никољдан.

-Петровићи (Драговићи), које је доселио Кара-Ђорђе 1809. године од Сјенице, славе Јовањдан.

-Милетићи су у време Кара-Ђорђево досељени из Мораче у Црној Гори, славе Аранђеловдан.

-Бакићи су дошли из Васојевића у Црној Гори, за време Кара-Ђорђево, славе Аранђеловдан.

-Недељковићи (Недовићи) су досељени у време Кара-Ђорђево из Дробњака. Најпре су дошли у једно село код Пожеге а одатле у Рудник, не каже се шта славе.

-Ивковићи, Ђорђевићи, Марковићи су од старине једна фамилија. Доселили су се из Сјенице од Суводола за време Првог устанка, због убиства некаква Турчина. Да би се боље сакрили променили су и славе, те сада славе Аранђеловдан а стара им је слава Св. Петка.

-Негосавићи су се 1809. године доселили од Сјенице, славе Ђурђевдан.

-Милиновићи су дошли из Доброселице-округ ужички пре 120 година, славе Стевањдан.

-Милановићи (Кезуни) су дошли пре 40-45 година из Црне Горе, славе Аранђеловдан.

-Стевановићи, сада већ изумрли били су најстарија фамилија у Руднику, славили су Аранђеловдан.

На Блатима су:

-Драгићевићи, старинци. Ова је фамилија у мушкој линији пре десетину година изумрла, те је у кућу дошао, као уљез, један од Ивковића из Звезде, славили су Аранђеловдан.

-Ракићи су дошли из Прилика (ужички округ) и то, по свој прилици, пре Првог устанка, славе Ђурђевдан.

Марковићи – исто као и у засеоку Звезда.

Не каже се која је преслава у Руднику.

 

ИЗВОР: Милоје Т. Ракић, “Качер”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.