Порекло презимена Ћатовић

ЋАТОВИЋИ

(у Рисну)

Преци ове породице су у Рисан дошли „од крви”, из Требиња, 1640. године. Дакле, припадају најстаријим рисанским породицама. Међу Ћатовићима је било доста познатих личности – трговаца, начелника – предсједника општине, поморских капетана, љекара, професора, старих шофера, политичара и др. Од 1800. године једна њихова грана живи у Морињу, гдје се иселио Никола Марков Ћатовић. У Рисну их је почетком ХХ вијека било 15 кућа, више него и од једне друге породице. Живјели су у Мали, Пјаци, Џамији и на Царинама.

Најстарији које сам у овим мојим проучавањима забиљежио су: Стјепан и Иван Ћатовић (Chiatovich), евидентирани у Катастру Рисна из 1704. који су живјели у посљедњим деценијама XVII и у првим XVIII в.. као и Милош Ћатовић, који је живио у XVIII в. Везу између Стјепана, Ивана и Милоша нијесам могао да утврдим, а од Милоша се већ могу пратити
Ћатовићи у Рисну.

Милош Ћатовић је живио у XVIII вијеку. Сигурно је да је имао више дјеце, али се зна само за сина Сима. Породично предање почиње баш од Сима, па и родословље Ћатовића, које је урадио поштовани Василије–Васко Ћатовић. Од Сима су сви доцнији Ћатовићи у Рисну и Морињу.
Симо Милошев Ћатовић се бавио трговином. За њега је забиљежено да је – послије турског водовода којим је вода са Смоковца била доведена у Габелу, а који је био „покварен“ при боју Турака и Млечана – он 1791. “сопственим трудом”, дакле о свом трошку довео ову воду са Смоковца до Габеле. Из тога би произлазило да је Симо Милошев Ћатовић припадао, за локалне прилике, бољестојећим Ришњанима. Иначе и oнај водовод је вријеме “покварило”, тако да је воду поново “опћина довела” 1898. чунцима испод земље.

Синови Сима Милошевог су: Мато, Саво, Стево (њихови потомци су живјели у Мали) и Марко (његови потомци су живјели у Пјаци и на Царинама, а једна грана у Морињу).

Мато Симов Ћатовић је имао Лазара, Перка, Митра и Јова.

Лазар Матов, трговац, два пута се женио. Из брака са једном Граховљанком (умрла је млада) је имао близнакиње Ану (уд. за Марка Ковачевића) и Ђорђину (уд. за Стева Никовића), а из другог, са Јелисаветом из Дубровника, сина Василију–Васка и ћерку Анђелију (уд. за Стевана Јовановића). Василије–Васко Лазарев је био ожењен и имао сина Лазара и
ћерку Јелисавету-Бету уд. Ловчевић (имала је двије ћерке). Васко је по занимању био професор историје у Гимназији у Сомбору. Волио је Рисан и често посјећивао своју родбину. Лазар Васков је ожењен. Његова ћерка Наташа је умрла 2000. као студенткиња друге године медицине, а син Коста је ученик средње школе. Живе у Сомбору.

Од Перка и Јова Матова није било порода, а Митар Матов је имао сина Коста, који је умро млад, а био је чиновник у пошти.

Саво Симов Ћатовић је имао синове Алексију и Сима и ћерку Јелену уд. Балабушић. Алексијин син је Гојко који је био ожењен Мирославом Симовом рођ. Дробњаковић (1886–1974) имали су једну ћерку, а Симов син Саво је отишао у САД и није имао дјеце.

Стево Симов Ћатовић је имао три сина: Мића, Илију и Перка. Мићо: Joвана и Стева – оба су отишли у САД и тамо умрли, нијесу се женили. Стево је, иако је стално живио у САД, у „Гласу Боке” (број 322/1939) дао јавну захвалу поводом смрти његовог брата Јована.

Мићо Стевов Ћатовић је био познати рисански трговац. Помиње га војвода Анто Даковић из Грахова, истучући пријатељско кућа Ћатовића и Даковића и дугогодишње међусобне ортачке везе и узајамно велико повјерење. „Што се тиче куће Ћатовића, нико нама није боље ваљао”, наводи, између осталога, војвода Анто.

Илија Стевов је имао сина Данила, који се није женио. Од Перка Стевова је Божо. Божо Перков (1871—7), по занимању трговац је био ожењен Милком рођ. Јовановић (1887–?). Имали су сина Јована и ћерке Стефанију (1906–2003) уд. Ћуковић, Анђелију (1910—1987) удата у Подгорици (имала је петоро дјеце). Софију уд. Биговић (1912—1982) и Марију удату у Београду за Милорада Ковачевића (имала је сина Дамњана), која је умрла доста млада. Јован Божов (1915—1974) је завршио средњу пољопривредну школу. Почео је да студира Пољопривредни факултет у Прагу али је студије напустио послије окупације Чехословачке од стране нацистичке Њемачке. Касније је наставио студије у Италији—у Фиренци 1942/43. Бавио се својом струком. Око своје куће у Мали створио је узорно имање са доста стабала разног воћа, лозе и другог биља. Узгајао је пчеле и бавио се калемарством. Помагао је у том погледу и другим Ришњанима. Са женом Милицом рођ. Митровић (1926) из Милочера је имао пет ћерки: Љиљу, Марију, Наду, Ранку и Радмилу и сина
Ива–Миша.

Љиља (1950—1993) је завршила средњу трговачку школу. Била је удата за Божидара Булајића, из Грахова, са којим је родила три ћерке: Мирјану – 1973. (удата за Ненада Диздаревића, има ћерку Марију и синове Милоша и Уроша); Биљану –1975 (удата за Недељка Миловића, има синове Ђура и Марка) и Даницу – 1979.

Марија (1952), завршила средњу текстилну школу, удата је за Јована Илића и има ћерке Зорку, удату за Зорана Мршића, и Јелену.

Нада (1954), завршила средњу текстилну школу, удата је за Тихомира Бргуљана, из Шкаљара и има ћерке Душанку и Вању (удата за Стева Јовановића, из Котора, има двоје дјеце – Тијану и Златка).

Ранка (1955), је завршила Правни факултет у Београду и ради у Котору.

Радмила (1958), завршила гимназију, удата је за Милорада Булајића из Херцег Новог, има ћерку Мину (2002).

Иво–Мишо Батовић (1948) угоститељ, ожењен је Љиљаном Савић и има синове: Јована (1975), професора у Београду и Слободана (1976), и ћерку Милицу (1980) удату за Ранка Катурића са којим има сина Стефана.
Иво-Мишо живи на старини, у Мали.

Марко Симов Ћатовић је имао синове: Васа, Вука, Коста, Јефта и Николу. Од Васа Маркова су син Славо, који је отишао у САД и није имао дјеце, н ћерке Маријета (уд. Катурић), Милена (уд. Лаковић). није имала дјеце, Љуба (уд. Ђурковић) и Зорка (уд. Петковић).

Вуко Марков је имао синове Јована, Веселина и Душана. Веселин и Душан су отишли у САД, гдје су умрли, нијесу имали дјеце, а Јован Вуков (у. 1924) трговац, ожењен Софијом рођ. Перовић (1874–1967) имао је четири сина – Вука, Мирка, Вељка и Гојка, и три ћерке: Љубицу (1907–1991) (уд. за Бошка Драшковића у Никшићу, није имала дјеце), Драгињу – Драгу (уд. за Бранка Јањића) и Ану (уд. за Митра Катурића).

Вуко Јованов (1900–?) је живио и радио као фризер у Никшићу. Није био ожењен. Убили су га четници за вријеме Другог свјетског рата у Тивту. Мирко Јованов (1902—1989). шофер, међу првим Ришњанима је положио шоферски испит и читав живот возио разне аутомобиле, поставши једна од шоферских легенди Рисна. И његов брат Гојко Јованов (1911), такође шофер, припадао је оној групи старих шофера који су уливали повјерење и стекли поштовање. Највећи дио свога радног вијека провео је у Никшићу. Гојко је у јануару 1941. био одведен у војни концентрациони логор у Смедеревској Паланци.

Мирко је био ожењен са Миленом рођ. Перовић (1926—1992). са којом је имао сина Вељка и ћерке Софију-Соњу и Зорицу. Вељко Мирков, поморски капетан био је ожењен Загорком рођ. Акрап али су се развели, нема дјеце. Софија-Соња Миркова (1947) се није удавала, а Зорица-Миркова ( 1950) има ћерку Сибилу уд. Кривокапић (и она има двије ћерке).
Гојко (1911–1985) се оженио Јеленом–Јеком рођ. Неимаревић (1921—?). из Никшића. Нијесу имали дјеце. Послије његовог одласка у пензију живјели су у својој кући на крају риве.

Велимир–Вељко Јованов (1909—1944) је завршио гимназију у Никшићу, а Правни факултет у Београду. За вријеме студија учествовао је у акцијама љевичарског студентског покрета. Послије завршеног факултета није могао да нађе запослење ни у Београду, ни у Боки, јер је у полицијским досијеима био забиљежен као комуниста. До тих података дошле су и италијански окупаторске власти. Илегално је радио на терену, а 1. децембра 1941. отишао је у Орјенски партизански батаљон и распоређен за политичког комесара y кривошијско-убаљском сектору. По расформирању овог батаљона крајем маја 1942, остао је на терену са осталим члановима рисанско-кривошијске групе илегалаца. У зиму 1942-43. скривао се у кући своје сестре Драге на почетку Горице. Учествовао је у преговорима са италијанском командом у Pисну 10. септембра 1943. ради предаје оружја и приступања окупаторске италијанске војске партизанским јединицама. Знатно је допринио развоју НОП-а и формирању органа народне власти у херцегновском срезу. На првом засиједању ЗАВНО Црне Горе и Боке 15. XI 1943. изабран је за вијећника овог највишег политичког, а затим законодавног и извршног представничког тијела Црне Горе и Боке. Погинуо је 14. априла 1944. на Г. Ораховцу са још тројицом другова: Војом Ивановићем, Миројем Јовановићем и Јовом Радуловићем, у неравноправној борби, опкољен од четника и Њемаца. Био је омиљен због своје благе нарави, финог односа према друговима, знања, несебичности и храбрости. У знак трајног сјећања на часни живот овог човјека Културно–умјетничко друштво и Библиотека у Рисну носе његово име.

Косто Марков Ђатовић је отишао у Турску и тамо живио и умро.

Јефто Марков Ћатовић, познати рисански трговац, и жена му Катарина рођ. Беловић имали су синове: Мила, Сима, Лала и Љуба и ћерке: Јовану уд. Катурић, Стефу и Маријету (биле су удате, али нијесу имале дјеце).

Симо, ожењен са Зорком рођ. Ђурковић (1872—1955). и Лале Јефтови нијесу имали дјеце.

Мило Јефтов Ћатовић (1854–1913), трговац, угледни Ришњанин, био је и предсједник-начелник рнсанске општине 1908–1909. На скупштини Срба Бокеља y мају 1909. изабран је за одборника ове организације, која је имала у програму борбу за народна права под аустроугарском окупацијом. Био је ожењен Маријетом–Маријом рођ. Стипичић (1866–1941) из Макарске, и са њоме имао десеторо дјеце – седам синова и три ћерке. То су: Свето, Јефто, Владо, Никола, Ђоко, Јован–Јово, Митар, Јефто, Вјера, Васиљка и Милена; редослијед није по реду рођења.

Светозар-Свето Милов (1887—1938) поморски капетан, заповједник прекоокеанских бродова, пловио је на бродовима Аустријског Лојда, Тршћанске слободне пловидбе и Оцеаније–Сушак. Напустио је пловидбу 1924. и настанио се у Рисну, где је био у центру политичких и друштвених збивања. Као поштовани грађанин, човјек демократских убјеђења и
од ауторитета налазио се на положају предсједника општине 1930—31. године. Био је изабран за предсједника Друштва за унапређење туризма и Удружења корисника Фонда Лазара и Стане Ћуковић, основаних 1936, односно 1937. године. Јавност је обавјештена о његовој смрти преко “Гласа Боке”, а у сљедећем броју истог листа, написан је некролог капетану Св. Ћатовићу, уз обавјештење да су на његовој сахрани говорили поп Веселин Чуквас и Никола Ђурковић.

Кап. Свето је био ожењен са Кармен рођ. Перез (1895–7) Шпањолком и са њоме имао сина Мила. Мило (рођен у Трсту 1921, а умро у Ријеци 1977) је пошао стопама свога оца – завршио је Наутику у Котору и послије Другог свјетског рата, све до пензионисања, као заповједник пловио на бродовима ријечке компаније „Југолинија”. Оженио се Јованком– Бебом рођ. Катурић (1923). Њихов син је Светозар–Свето (1954), дипл. машински инжењер, који је ожењен Ленком (1955), медицинском сестром, и имају ћерку Ивану (1984). Живе у Трсту и Ријеци.

Владо Милов (1894–1970), познати рисански трговац, имао је бутиге гвожђарије и мјешовите (колонијалне) робе. Године 1947. се са породицом преселио у Ријеку, гдје се запослио као књиговођа у једном војном предузећу. Умро је у Ријеци, а сахрањен у Рисну. Између два свјетска рата је врло активно радио y организацији „Сокола“ па је 1932. и 1933. биран за старјешину ове организације. На општинским изборима 1933. и 1936. биран је за општинског одборника. Године 1941. су га Италијани затворили. Био је ожењен Мирославом-Миром рођ. Поповић (1907–1982). И она је умрла у Ријеци, а сахрањена у Рисну. Имали су синове Драгана и Милорада.

Драган Владов (1926) је завршио Ветеринарски факултет у Загребу, а радио је као дипл. ветеринар у Банату, Кордуну и Новом Саду, а као професор Средње пољопривредне школе у Футогу. Био је ожењен Лепом рођ. Радуловић (1926—1989), шумарским инжењером, са којом има ћерку Мирјану. Мирјана (1959), инжењер хортикултуре, се удала за Влада Видојевића (1947–1988). комерцијалисту, и има дјецу: Радоша (1981) и Наташу (1988). По други пут се удала за Пета Н. Кордића и живи у Новом Саду. Драган Владов се други пут оженио Милицом рођ. Машић (1948), инж. организације рада, из Сомбора.

Милорад Владов (1930), прецизни механичар, живи у Милану. Ожењен је Емом и има сина Влада–Виери (1958), који није ожењен, а ради као инструктор приватне авијације у Даласу (САД).

Никола Милов (1900–1962), поморски капетан, заповједник бродова “Оцеаније” Сушак, “Југолиније” Ријека и “Југооцеаније” Котор, био је ожењен Анком рођ. Кршанац, из Луштице. Имали су сина Миливоја (1934), поморског капетана, ожењеног, има два сина: Николу и Марка. Миливој Николин је радио у лучкој капетанији у Зеленици, а живио је у Херцег Новом.

Ђоко Милов (1888—?) је у Рисну држао поморску агенцију — “Јадранске пловидбе”. Није се женио. Живио је на Џамији.

Јован-Јово Милов (1892–7), трговац, био је ожењен Станом рођ. Лазовић (1905–1989). Нијесу имали дјеце. Јово Милов је око куће на Џамији, гдје је живио, узгајивао разно воће и по томе био познат у Рисну.

Митар Милов (1885–1944) је завршио Медицински факултет у Грацу. Био је ожењен и имао сина Михајла, који је, такође, завршио медицински факултет и као љекар радио у Никшићу; био је ожењен и имао сина Михаила који је живио у Крагујевцу. Митар Милов је био предсједник рисанске општине 1943/44. за вријеме док су Њемци били у Рисну. Погинуо је у својој кући за вријеме борби за ослобођење Рисна у новембру мјесецу 1944. године.

Јефто Милов (1890—1962) се није женио. Живио је и умро у САД.

Ћерке Милове су: Васиљка (1896—1968) уд. Ђурковић у Бијелој (син јој је у САД). Вјера која се није удавала и Милена (1898—1982) која се удала за Ђорђа Радуловића.

Љубо Јефтов Ћатовић такође је био трговац. Био је ожењен Анетом рођ. Милиновић из Мориња. Њихова дјеца су: син Петар и ћерке Зораида-Зора, Љубица, Олимпија и Невенка. Петар Љубов је завршио Електротехнички факултет у Београду. Био је ожењен, али иије имао дјеце. Као дипл. електроинжењер радио је у Београду, Сплиту и Бијелој. Зораида Љубова, позната као Зора (1905–1997) је била удата за Обрада Видовића (1902—1959), трговца одн. службеника, са којим је имала ћерке Наду и Ксенију, обје су љекари. Љубица Љубова (1908—1986) је прешла код сестре Олимпије у Бања Луку, гдје је радила али cc није удавала. Олимпија Љубова (1910–1976) се удала за Анта Андрошевића, електричара, који је радио у рисанској Пилани, а доцније у Бања Луци (имала је двије ћерке: Зорицу (1931), дипл. економисту, удату има сина, и Рајну (1935), такође дипл. економисту, удату и има двије ћерке. Невенка Љубова (1917–20111 ) се удала за Ђорђа М. Гркавца (1909—1991). BKB епектричара и аутомехничара. Имала је двије ћерке: Мирјану, дипл. грађевинског инжењера и Сању. дипл. инжењера архитектуре.

Потомци Николе Маркова Ћатовића живе у Морињу. Никола је имао синове Рада и Марка. Раде није имао мушких потомака, а Марко је имао сина Лазара. Од Лазара Марковог Ћатовића су: Марко (од њега Никола и Раде) и Станко, од кога су: Лазар, Дејан и Драган. Нијесам истраживао детаљније податке о овој грани Ћатовића.

Ћатовићи из Рисна, као уосталом и чланови других рисанских породица, давали су добровољне прилоге Колу српских сестара y Рисну поводом смрти њихових блиских сродника (умјесто вијенца, у знак сјећања и сл.), а исто тако и СПД „Јединство“ у Котору. O томе је обавјештавао лист „Глас Боке”, иако не у свим случајевима.

Крсна слава ове породице је Јовандан.

ИЗВОР: Лазар Ј. Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породицe, МЈМ штампа, Београд, 2003, стр. 341-350

* * *

ЋАТОВИЋИ

(у Тимару)

Поријекло им је од братства Булатовића из Роваца, одакле се Новак Булатовић 1840. године доселио у Тимар, гдје и данас живе његови потомци.

Сава Ћатовић из Тимара доживио је мучење од стране непријатеља, јер је наводно крио злато које су савезници бацили падобранима из авиона. Њему су пекли ноге – табане, па га са тако испеченим ногама тјерали да трчи по стрну. Несрећник је подлегао тешким повредама које су изазване страховитим мучењем.

Славе Лучиндан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’. Приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић