Порекло презимена, село Мојановићи (Подгорица)

17. априла 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Мојановићи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Као релативно густо насељена и хомогена доњозетска агломерација, ово село улази у састав најнасељенијег дијела Зетске равнице, који у ствари представља међусобно повезано и прожимајуће разгранато подручно насеље средишње Зете. Налазећи се између Махале, са једне, и Голубоваца и Балабана, са друге стране, локално је повезано како са свим њиховим дијеловима, тако и са главним комуникацијама према Подгорици, Плавници и Вирпазару и Тузима. На његовом ужем, насељеном атарском подручју, које захвата око 150 хектара (1,5 км2) површине, размјештене су углавном братственичке групације кућа (куће Ђуретића, куће Кнежевића, куће Крачковића, куће Скробановића, куће Мајића, или Горњи крај села, Доњи крај села, Крст Мојански, Муљагоши, Ајића Махала, Делевића Махала, Дурковац итд.), али не као посебни засеоци, већ као назначена мјеста за практичније сналажење у селу. Својим ширим оквиром, који обухвата и комунице, атар села је већи за око 3,5 км2. Те комунице су у непосредној близини села. На сјеверној страни су Крст Мојански, Балијаче и Врбица, док су у самом селу простори поред потока и пута који кроз село пролази. На западној страни су шири слободни простори поред Вељег пута, ка Подгорици и Плавници. Даље од села, у правцу Скадарског језера су Чољевица, удаљена око 4 км, Гробља (названа по турском гробљу), удаљена око 4,3 км, и Горњи и Доњи испуст, удаљени око 5 км. То су комунице које је село користило заједно са селом Шушуњом, с којим иначе има заједнички „сенат” при језеру. Попут сусједних села и Мојановићи су, наравно, користили испашу у Немовском пољу према Цијевни, на којој се стока појила и у чијим поткапинама је могла пландовати.

Иако у атару овога села, као ни у атару Махала, још нијесу пронађени неки виднији археолошки остаци илирско-римске старости, логично је претпоставити, с обзиром на констатоване налазе у њиховој близини (Голубовцима, Гостиљу, Матагужима, Лајков ћима, Ботуну), да је и овај простор од давнина био насељен. На чињеницу да је село постојало у средњем вијеку недвојбено указују подаци из 1614. године, према којима је оно тада имало 40 домова и 95 војника. Овоме ваља додати и предање о постанку назива Мојановићи, које је записао и А. Јовићевић. Према њему су се Дракићи, Кнежевићи и Ајковићи у Мојановићима, Лукачевићи у Бериславцима, Врању и Подгорици и Пејановићи у Подгорици некада као један род звали Мојановићи. Њихов предак се, пошто су Турци завладали старом Србијом, отуда доселио у Васојевиће „под Мојан”. Одатле се затим доселио у Зету, уз Цијевну „до брежуљка Бјеластавице”, гдје су се његови потомци назвали Мојановићи. Ту уз ријеку и у Ћемовском пољу бавили су се сточарством. Касније, пошто су ту подигли и „мању цркву, која је запустјела”, морали су „усљед гладних година и несносних сјеверних вјетрова, да се раселе у друга крајеве Зете и другдје.

„Мојановићи, односно братства Кнежевићи, Дракићи и Ајковићи славе св. Алимпију Столпиника (26. XI). Исти дан славе и Лукачевићи и Пејановићи. Лукачевићи у Бериславцима и Врању род су православним и мухамеданским Лукачевићима у Подгорици. Преци Лукачевића су се најприје населили из Бјеластавице у Српску, гдје је поп Бошко Лукачевић убио једног Турчина и утекао у Врањ, одакле се један дио његова потомства преселио у Бериславце. Од овог братства било је 18 попова и по томе се да судити да је угледно. Лукачевићи у Бериславцима су из економских разлога напустили славу св. Алимпије и прихватили св. Ђурђицу (16. XI). Пејановићи су са Лукачевићима један род. Од њих су потурчени Секнићи и Дервановићи. Потомство старих Мојановића данас броји 60 кућа”.

Да ли се неки од огранака Мојановића са својим новим презименима пред Турцима иселио у стару Црну Гору, или неко друго околно племе, не може се знати. Зна се само да су се Пејановићи из Добрског Села доселили у Подгорицу.

У турско доба и овдје су, као и у другим турским селима, били чифтлуци и агалуци овдашњих и подгоричких муслимана. Ту су били Јахићи (10 кућа) и Јаћимовићи (1). „Потоњи Јахић исељен је у Скадар на петнест година иза ослобођења” Зете од Турака.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 102 куће са 17 братстава, а према званичним подацима, оно је тада имало 106 домаћинстава са 602 становника. До 1941. године њихов број се повећао на 114 :487, а осам година касније (1948) село је имало 138 : 764.

Прије првог свјетског рата из села је, ради зараде, у Америку ишло 15 мјештана, а вратило се 13, док их је у мећуратном периоду (1918—41) ишло 7 и вратило се 5. У овом другом периоду иселила су се и три домаћинства. У ратном периоду (1941—45) погинуло је и умрло 64 лица.

У 1941. години село је имало 107 приземних и 6 кућа на изби или коноби. Уз њих је било скоро 80 појата и знатно мање свињарника и живинарника. Иако са мјестимично већом тјескобом, и за ово село су карактеристична повећа дворишта у чијим оквирима су смјештени помоћни објекти и друга кабаста остава. Као и куће, окренута су главној сеоској улици дуж које су куће и груписане Својим једнобразним изгледом оне и овдје појачавају утисак једно- личног руралног миљеа, толико карактеристичног за зетска села. На размјештај и густину кућа примарно је утицао распоред имовинских потеза, као и тежња да се са кућама и двориштима што мање захвате обрадиве површине. Чести су случајеви да су, приликом досељавања и дуго након њега, по неколике породице живјеле у појединим кућама, које су се временом продужавале и „под једним кровом” преграђивале за нова, умножена домаћинства и породице.

Тако су, уосталом, и настали братственички називи појединих дијелова села. Ти приземни низови кућа су, за разлику од мање-више подвојених кућа „на спрату”, много старијег постанка. Они су грађени утолико лакше што се за сваки нови додатак у кући једна од двије „листре” није морала градити и што су најчешће биле без патоса и плафона. Иначе, уочи рата (1941) само се у осам кућа користио шпорет или и шпорет и огњиште, а у свима осталима само огњиште.

Село није имало своју цркву и школу; прва им је била у заједници са Махалом, а друга се као и сада налазила у Голубовцима.

 

Године 1941. у селу су живјели:

Ђуретићи (21 дом.); досељени су из Бјелопавлића и род су са Брајовићима; има их у Гостиљу и Горичанима; по ужим огранцима су Машовићи, Николићи и Бошковићи, али са истим презименом — Ђуретићи. Ђуретићи су поријеклом од братства Брајовића (из села Јеленка); доселили су се због крвне освете прије око 150 година.

Кнежевићи (21), Дракићи (16) и Ајковићи (6) су као „некадашњи Мојановићи” досељени послије косовског боја из старе Србије.

Домазетовићи су поријеклом са Чева; досељени су због крви, прије око 200 година.

Крачковићи су из околине Цетиња (из Бјелоша); досељени прије око 250 година.

Мајићи (8) су, како смо рекли, досељени из Маина, а Скробановићи (7), због крви, из Орахова (Кучи).

Филиповићи (3) су из Добрског Села — досељени због крви прије око 160 година.

Пиперовићи (2) су добили име по старом завичају, Пиперима (Мрке), одакле су се „давно доселили”.

Крстовићи (2) су старином из Хота; један су род са Крстовићима и Вујачићима из Голубоваца; у ствари они су овдје прешли из Голубоваца.

Павићевићи (2) су из Братоножића од истоименог братства; досељени су послије 1879. године.

Рацковићи су из Љешанске нахије (из Круса), а даљом старином су из Албаније (од Крује).

Марковићи (1) су из Пипера од истоименог братства. Њихов предак овдје се доселио прије око 105 година. Као ратни инвалид, добио је ту земљу и настанио је.

Милутиновићи (1) су такоће из Пипера, досељени прије око 120 година.

Црногорчевићи (1) су у ствари Пејовићи из Ораха. По доласку овдје, за вријеме Турака, промијенили су презиме. Својили су се са Анђушићима и Пејовићима, као и са Ремиковићима у Курилу. Са њима се „своје” и ни данас се међусобно не жене.

Пешовићи (1) су из Ћеклића, одакле су се као Калуђеровићи доселили у Грбавце. Без било каквих доказа, предања и казивања, А. Јовићевић констатује „да Калуђеровићи у Зети воде поријекло из Климената”, дијелећи се „на Балијаше, Раковиће, Мијатовиће, Мирковиће и Бољевиће“. (Исти, Малесија, стр. 69). Прозвали су се по претку Пешу, пошто су се из Грбаваца преселили на Плавницу, одакле су се, због поплава језера, 1881. године доселили овдје. Један њихов дио иселио се у Враку, па затим у Подгорицу и Метохију гдје и сада живе. Рођакају се са Видаковићима у Толошима, који су, такође, од Калуђеровића из Ћеклића.

Вукићевићи (1) су са Љуботиња од истоименог братства; досељени прије око 90 година.

Бурзани (2) су из Дражевине; досељени због крвне освете 1788; прво у Бериславце, гдје су (на Плавници) држали гостиону и пекару, а затим се (1926) због маларије отуда преселили овдје.

Половићи (1) су из Драчевице (Крајине); прво пресељени (1875) у Бериславце, а затим овдје (1932).

Бечићи (1) су даљом старином са Чева; рођакају се са чевским Вукотићима; прво су се због крви доселили у Бишћане (Балабане), а касније овдје.

У селу није било братственичких комуница, него су све поменуте заједнички коришћене. Пространи лугови приобалног подручја језера, као Греова, Комуница, Жарца, Андров бријег, Мали и Вељи јендек, Чакарица и Беговића лаз, били су, сем ливада док се не покосе, слободни за неограничено коришћење. „Сенат” Мојановића и Шушуње налазио се измећу Гостиљске ријеке и Перничког потока. Мојановићи су имали најпитомију испашу за стоку, те уједно воду за пиће и напој стоке. Ту су извори код Јабучњака, код Чољавице (Јанковац), „на Мостиће” и најглавнији Џгурић. Појила за стоку била су на Мостићима, затим Врбиш код Џгурића студенца, Бачуља, Мурићке ливаде, Мали и Велики јендек, Зетица — углавном свуда уз Гостиљску ријеку која се ствара од тих малих извора и поточића.

Иако је село, прије 1941. године, имало релативно велику стоку (око 3.200 оваца, 140 волова, 130 крава, 40 коња) није је љети изгонило на планину. Испаше је било довољно у односном приобалном дијелу језера, гдје се држала до јесени. Смјештана је у торовима, који су ради ђубрења ливада редовно премјештани, а простор испаше циклично се ширио, сходно косидби раних, средњих и позних ливада. У малим лаким кућицама, које су се преносиле, поред торова ноћу су спавали чобани. Скупљени млијечни мрс и млијеко редовно су одношени у село.

Комуницу у Ћемовском пољу село је користило на исти начин као и околна села. На њу је стока изгоњена из три правца: кроз Ајића улицу, кроз Пољску улицу и доњи дио села — кроз Вујачића Махалу. Горњи крај села обично је појио стоку на Омеровици, гдје су била и пландишта, а Доњи крај на јажи код млинова (Ракића Куће), гдје су се налазиле поткапине (пећине) за пландовање стоке.

На истим пријезерским дионицама Мојановићи су, обично у групама ловили рибу грибовима. Улов је дијељен на једнаке дије- лове. У случајевима када је неко са стране долазио да лови са гри- бом, био је дужан да сваку трећу рибу да ономе на чијем је ловишту ловио.

У погледу сеоске солидарности, „од далеких времена била је позната и устаљена пракса да сви сељани и пријатељи помогну оном ко зида кућу”.

Помоћ се састојала у радној снази и у материјалу. Свако је давао понешто за градњу нове куће; поред осталог неко једну, неко двије тополе, за неопходну дрвену грађу и др. Мобе су организоване при превозу камена, шљунка и друге грађе, а исто тако и за ломљење камена, било у Бјеластавици или у Врањској и Вуковарској гори. При превозу камена, учествовало би по 30—80 запрежних кола. Мобе су се купиле и на стрижи оваца, на окопавању кукуруза, косидби, жетви и сл. Село се бринуло и о одржавању путева, цркве и гробља. Свака кућа је цркви давала по багаш жита, по килограм сира и по једно руно вуне, а било је и оних који су, немајући насљедника, давали и дио имовине на поклон, итд.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 172-176).

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Ðuretići potiču od Brajovog sina Đurete. Oni nose prezime Ðuretić , Brajović i Vukeljić( Martinići 5.kuća.Žive u Zeti, Jelenku, Kosovom Lugu, Nikšiću Podgorici, Krasovini. U Zeti nose prezime Đuretić a u ostalim mjestima koje sam naveo prezivaju se Brajović. Prešli su u Zeti ,tj. Mjesto iza sadašnjeg KIPSA 1485.g.a ne prije 150. g kako ste gore naveli. Držali su AN i poznato je da su živjeli bolje no drugi u to vrijeme. Tri potomka Đuretina se turče i od jednog su Jehići( Lepa Brena).Jedan od njih živio ji u Skadar i dio je turski barjaktar. Njegovi potomci su pomagali Brajoviće iz Vrake, znali su da su rod. Treći potomak nije mijenjao prezime (Brajović) žive u BiH.Po mom saznanju i Ajkovići su od Đuretića . Mnogo je brojno i znamenito Đurerino potomstvo.