Порекло презимена, село Забјело (Подгорица)

17. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Забјело, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Као што се за Загорич, Дољане или Маслине може рећи да су били сјеверни и сјевероисточни перивој бивше Подгорице, тако се извјесно може рећи да су Забјело, Дахна и Дајбабе (посебно Дајбабски манастир) били њен јужни перивој. Забјело захвата готово правоугаони простор измећу Љубовића на сјеверу и Дајбабске горе на југу, те зетског пута (Подгорица — Зета) на истоку и Мораче на западу. Тај простор захвата око 6 км2. Преко њега меридијално пролазе три сеоска пута, а паралелно два. Читав тај правоугли простор је, с обзиром на његову плодност и положај према старој Подгорици и Морачи, од давнина био аграрно запосједнут и коришћен. Свједоче то мјестимични налази грнчарије и камених урни, као и сам назив села, који је словенског поријекла и има значење забране (највјероватније забрањене испаше у одрећено доба године). Као феудална својина из предтурског доба, могао је бити држан под забраном великопосједника, да би у доба Турака дошао у посјед ага и бегова, који су га мање-више, до задњих деценија прошлог вијека користили.

Послије ослобођења од Турака, и Забјело је, као један од најплоднијих дијелова Зетске равнице, било захваћено насељавањем. Расподјелу земље углавном су вршили државни органи са Цетиња.

С почетка је највише додјељивана Кучима, а затим Љешњанима и другима. Добар, ако не и највећи дио посједа, готово до краја прошлог вијека, држали су муслимани, било као мухаџири, или као житељи Подгорице. Али, и они и први досељеници, као и они што су земљу били добили, али је због одређених разлога нијесу населили ни обрађивали, нешто касније, а нарочито уочи и након Првог свјетског рата, продавали су је другима, тако да су некадашњи велики посједи, подјелом били умањени, а затим продајом још више уситњени.

Према подацима А. Јовићевића, Забјело је 1925. године имало 17 кућа, док је, према Именику мјеста Краљевине СХС из 1925, у њему живјело 13 домаћинстава са 80 становника. До 1941. у самом Забјелу број једних и других попео се на 25: 134. Толико домаћинстава живјело је у истом броју кућа, од којих је приземних било 19, а на изби 6. Мећу првима, изузев 3, све су биле без патоса. Четири куће су поред огњишта користиле и хппорет, а остале само огњиште. Куће су, углавном, биле мјестимично груписане; неколико их је било издвојених.

Исте године овдје су живјели:

Стругари (1 дом.); досељени су из Ријечке нахије (Рваши) послије 1878;

Лазовићи (2) су из Вуковаца, досељени послије 1918;

Радуновићи (2) су из Прогоновића — насељени: једни уочи балканског рата, а други 1923. године;

Брацановићи (1), досељени су из Куча око 1918;

Ђуришићи (3) су из Параца; насељени 1919;

Кажићи (2) су из Понара, досељени 1930;

Шишевићи (1) су из Бистрице; доселилв су се 1937;

Кековићи (1) су се доселили из Загарача 1927;

Радоњићи (1) су досељени из Куча, прво у Подгорицу па овдје (1932);

Мирановићи (1) су из Доњих Кокота, дошли 1927;

Рајковићи (2) су из Пипера, досељени 1920;

Поповићи (1) су из Станисељића, досељени 1926;

Шановићи (1), досељени из Зете 1900;

Ђуровићи (1) су из Вуковаца, досељени 1938;

Шабани (1) су из Љуботиња, досељени 1938;

Радусиновићи (1) су из Буроња; досељеник се настанио овдје послије повратка из Америке — 1939. године;

Дедићи (3) су из Куча, досељени послије 1878. и Калуђеровићи (1) из Зете, пресељени овдје 1936. године.

Ширим опсегом, у оквиру наведеног атара, у састав Забјела улазила су и два засеока. Куће Шћеповића се налазе близу пута од Подгорице за Зету, а други на источној подгорини Дајбабске горе. Први носи назив по Шћеповићима из Куча, који су држали велики број оваца и овдје их, на сами домак Ћемовског поља, ради испаше од јесени и љета, догонили. Касније су њихову овдашњу имовину купили други досељеници, који су, такође, држали велика стада оваца. Године 1925. биле су ту 4, а 1941. године 6 кућа, од којих 3 на изби и три приземне. Само се у једној користио шпорет, а у другим огњиште. Те (1941) овдје је било 5 домаћинстава са 32 становника. Били су то Матовићи (2 дом.) досељени из Зете 1900; они су овдје купили имовину и као прије њих Шћеповићи, били познати сточари; затим Радуновићи (1) досељени из Прогоновића (1923); Поповићи (1) из Зете, досељени 1918. и Нешковићи (1), досељени крајем прошлог вијека, такође тада познати сточари.

Зеленика пак, као трећи дио села, имала је (1941) 8 кућа; 2 на изби и 6 приземних; све са огњиштем. У њима је живјело 8 домаћинстава са 44 становника, и то: Ненезићи (1 дом.), досељени из Подгорице; од истоименог су подгоричког братства, досељеног из Велестова;4 Бојанићи (4) су из Прибојевића (Љешанска нахија), досељени 1923; Вукчевићи (1), досељени из Ботуна 1930. и Кнежевићи (2) досељени из Дајбаба 1928. године.

Сва три дијела села, обично називана заједничким именом Забјело, у периоду 1925—41. године, увећана су за (17 : 38) 21 домаћинство и (82:210) и 106 становника. У ратном периоду погинуло је и умрло 14 мјештана. До 1948. године то стање се измијенило тако да је, према тадашњем попису, у селу било 25 домаћинстава са 140 становника.

Наведени подаци о насељавању и кретању становништва у међуратном периоду, па и раније, посебно указују колико је ово село својом питомином, плодношћу и положајем било привлачно за становнике околних недалеких крајева. Поред површина за обрађивање и заливаћивање, оно је нудило и велике површине за комуничну испашу. Непосредно од њега, према истоку и југу, ка Дијевни и Рибници, простире се Ћемовско поље. Мјештани Забјела (укључивши његове засеоке) користили су га, безмало свакодневно, крећући се са стоком од његовог доњег ка горњем дијелу, које су околна села називала Доње и Горње поље. На крају Горњег поља, тј. на Рибничким Врелима, била су сточна појилишта и пландишта. Село је држало око 1.000 грла ситне и до 120 грла крупне стоке и коња. Досељеници из Зете обично су имали раније стечена имања у појединим дијеловима приобалног појаса Скадарског језера. Љети су, углавном, само они мјештани који су имали повећа стада, давали стоку на планину (Кучи, Сињајевина), док су је сиромашни задржавали на локалним пасиштима и пландиштима.

У погледу сеоске патријархалне солидарности, карактеристично је истаћи да је она, без обзира на непосредне утицаје блиске Подгорице и њеног тржишта, за које је село, такорећи, свакодневно било везано, била веома изражена. У својим сјећањима на њу, и данас је старији мјештани са задовољством истичу. По својим облицима, она је била заступљена као мање-више и у другим околним селима. Међусобна испомоћ, а посебно помоћ сиромашнијим и инокоснијим, чиниле су њену основу. И овдје и у другим селима најугледнији су били они људи који су је највише подстицали и до ње много држали. Међу таквима, особито се истицао угледни и гостољубиви домаћин Мића Ђуришић.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 176-178).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.