Порекло презимена, село Владни (Подгорица)

12. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Владни, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово село матагушког краја није у непосредном домаку Скадарског језера. Сјеверно је од Матагужа, западно од Врањске горе и Врања и источно од Дијевне. На источној страни, према Врању, атарска линија води средином брда Исликама (Бећај и Мемај) и преко њега (изнад мјеста Мартин Баца) до Убла Бацова; са јужне стране су Матагужи, а са западне иде Малом Косом преко Плане (обухватајући је) на правац Никољ-цркве, коју не обухвата; са сјеверозапада и са сјвера су Црне земље, односно, како их Албанци називају, Леу и Зи. Читав атар, заједно са његовим настањеним дијелом, простире се у »пољу«, чију педолошку основу чини шљунковито-конгломератични материјал. Тле је, да кажемо, тврдо, посно и чисто. Насеље је на главној вези са тушко-матагушким путем. Тај равни и скромно обрасли простор, што чини атар села, захвата поврнжну од 572 хектара, односно 5,7 км.2

Мада ранијих помена у овом селу, попут оних о претходним селима, не налазимо у писаним и другим изворима, интересантна је чињеница да га је Болица у свом попису из 1614. године навео. Према њему, оио је тада имало 60 кућа са 130 војника. Уз ове податке, који не могу бити увјерљиви уколико не обухватају и неки дио сусједних села, првенствено Матагужа, интересантно је поменути да се једно подручје данашње сеоске комунице (при брду) назива Самриш, што знатно подсјећа на за сада неидентификовано село, које је Болица означио именом Самарис. Било како било, може се ретпоставити чињеница да се у Боличино вријеме, по општој представи о матагушком крају, сматрало да је оно веома насељено. Нека при томе као могућност буде дозвољено питање — нијесу ли Турци растјеривањем јаких и отпорних Матагужа »забрањивали« употребу њиховог имена.

Из новије прошлости села вриједи навести два значајна догађаја. Наиме, 1909. године када је Тургут-паша намјеравао да спроведе мобилизацију у Малесији, из Владана је на црногорску територију пребјегло 42 мјештанина. У Подгорици су остали седам недјеља, а затим под оружјем, с којим су дошли, враћени у Тузе. Пошто им је одузето оружје, били су кажњени са по 25 батина и враћени у своје село. Други догађај донио је селу тешке посљедице. Године 1912. село је попалила црногорска војска. Мјештани су се разбјежали у ‘Гузе, Подгорицу и Скадар. Почели су се враћати 1915. и коначно се сви вратили до 1918. године. У оправци и градњи кућа много су им помогли мјештани Матагужа, Врања, Гошића, Балабана и Горичана. Дали су им дрвену граћу и сламу (жар) за куће; дали су им кола да то пребаце; прво поновно орање земље извршили су са њиховим воловима.

У међуратном периоду (1918—41) ово село је, као и нека друга око језера, било под нарочитом сумњом да се бави шверцом, особито шверцом дувана из скадарског подручја. Зато је контрола у овом реону језера била појачана. Године 1927. на језеру су била убијена два члана њених органа. Због тога је читаво село злостављано. Три мјештанина су кажњена са по три године робије. Кад је установ- љено да је кривац на слободи у Албанији, пуштени су из затвора.

Године 1925. Јовићевић је у селу пописао 30 кућа са 7 братстава, од којих 28 домова мухамеданских и 2 православна. Према званичном попису, село је тада имало 33 домаћинства и 148 становника. Године 1941. било их је 32: 180, а 1948- 38 : 245.

Размјештене у пољу, куће су биле груписане по махалама, званим: Рахова (Горња Махала), Кекај (Доња Махала), Бокај (Бокића Махала), Бекај (Бековића Махала), Павај и Јолића Махала. Изузев засеока Дубраве са 2 куће, удаљеног од села око 1,5 км, остали дијелови села су груписани и мећусобно су близу. Структура кућа била је таква да су само 4 куће биле на спрат, са избом у приземљу, 3 приземне и 23 сламенице, зване ксола, покривене шеваром (жаром) и трском. Ове посљедње су прављене од сувог зида, укопаног у земљу до једног метра, на који се надодавало преплетено пруће са земљом. У куће на спрат улазило се дрвеним стубама. Најгушће су биле насељене прве двије махале. Подвојене, двије куће у Дубрави биле су на спрат и покривене цријепом. Готово ниједна приземна кућа није имала патоса, а ријетко која је имала таван, и то најчешће прављен од љеса. У таквим доста тијесним кућама, биједног изгледа, и намјештење потребним стварима било је веома оскудно, а једино се огњиште користило.2 Уз њих је било 9 појата, 5 свињарника и 15 живинарника. Поред повећих дворишта у близини кућа су и окућнице, обично за поврће и воће. Такоће су и главни обрадиви комплекси размјештени око кућа.

У средишту села, на Бријегу џамијином, налазила се омања и веома скромно опремљена џамија, подигнута 1912. године. У под- ножју брда (Са{а е МаШ) донедавно су били видни остаци цркве, свакако веома старе.

Године 1941. у селу су живјели: Ораховци (10 дом.), Отовићи (6), Ђекаји (6), Паваји (4), Ђокићи (2), Јолићи (2) и Каљаји (2), у Дубрави.

Ораховци су из Куча (Орахово) од Пајовића; доселили су се прије око 260 година.

Отовићи су из Хота (Скораћ), такође досељени прије око 250 година.

О доласку првог Ораховца у село предање казује како је дошао као дјечак да чува овце код једног турског имућног мјештанина. Кад је напунио 20 година, газда му је рекао да би га оженио кад би овдје било Црногорки. Чобанин, именом Раде одговорио је да би се он оженио муслиманком с тиме што жели да задржи своју вјеру до смрти, док би дјецу потурчио. Тако је и било. Кад је постао фамилијаран, газда му је дао већи комплекс земље. Сину је дао име Рахова, од кога су Ораховци и п0 коме Горња Махала носи име. Исто је нешто касније учинио и други чобанин из Орахова, звани Ђуро. До краја живота остао је у својој вјери и сахрањен је код Врањске цркве. А двојици синова дао је муслиманска имена Муча и Сујо.

Овдашњи предак Отовића, звани Кека, од братства Гојчај из Скораћа (Хота), доселио се по претходном договору »са везиром«. Пошто је изразио жељу да се потурчи, везир му је дао већи комплекс земље у мјесту Бургови (данашње сусједно село Душићи). Његови братственици су се томе успротивили. Први пут су му запалили појату у којој је становао у том мјесту, а друга пут у Владнама, гдје му је везир дао друго имање. По трећи пут направио је појату још даље, западније »с ону страну брда« за око 500 м и ту остао на миру. Потурчивши се, добио је име Осман, а синовима је дао имена Бећо и Муча. Доња Махала, у којој живе Отовићи, по првом имену свога досељенога претка, назива се Кекај.

Ђекаји су од Пировића из Фундине, досељени прије око 200 година;

из Куча су и Паваји и Јолићи, од братства Пајовића и Никића, такође досељени прије око 200 година, док су Ђокићи и Каљаји из Малесије; Ђокићи из Кршева, досељени прије око 200 година, а Каљаји из Груда (Пикаља), досељени 1912. године.

Ово село, као ни Врање, није карактеристила привремена емиграција мјештана у друге земље ради зараде. У међуратном периоду само се једно домаћинство за стално преселило у Враку. У ратном периоду (1941—45), мећутим, усљед отежаних услова живота, у Враку се иселило још 8 мјештана. У истом периоду погинуло је и умрло око 20 мјештана.

С обзиром на релативно малу плодност обрадивог дијела атара, сеоске комунице су првенствено служиле за испашу стоке. Главни окосеоски комунични комплекси су Пиограћа, на сјеврнеој страни, Самриш на источној и Црне земље на осталим странама. У Пиограћи и Самаришу била су веома погодна мјеста за гувна, на којима се коњима или ручно врхла шпеница. Друга велика комуница налазила се у пријезерским луговима, удаљена од села 3 — 8 км. Иако толико удаљена, коришћена је на исти начин као и у претходним селима. Уз испашу стоке, из ње су (Говећи брод, Дрекавац) догоњена дрва и лужно сијено за простирку под стоком. Од ње и од оне у Црним земљама имали су највише користи.6

И главна сеоска риболовишта налазила су се у луговима, и то у подручју Говећег брода, Дрекавца и Шкљупе. Ловило се поједи- начно или групно; риболов им је био уносно занимање. При већем, групном улову, риба се каткада дијелила и другим мјештанима, у првом реду сиромашнима.

У овом доста сиромашном селу, и мећусобна солидарност мјештана била је нешто боља. Испољавана је у чешћим мобама, у испомагању сиромашних, у заједничком одржавању сеоских путева, џамије и гробља, у заједничком чувању стоке и сл.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 108-111).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.