Порекло презимена, село Врањ (Подгорица)

12. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Врањ, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

И ово старо село матагушког краја има готово исте географско-еколошке и саобраћајне одлике као и њему сусједни Матагужи. У прошлости и данас везивали су их и везују исти путеви. Један од њих се и завршавао у Врању, а водио је од Подгорице на Говедац (на Цијевни) и на Никољ-цркву, а одатле за Матагуже и Врањ. Слајају га и прожимају двије исте, претходно наведене педолошке зоне. Могло би се рећи да је овдје само насеље више и непосредније везано за прву шљунковито-конгломератичну зону, на чијем се рубном југозападном дијелу и развило. Од самог насеља ка западу и југозападу и оно је окренуто својој плодотворној основи која се у релативно широким потезима пружа ка језеру, залазећи у његов замочварени приобални појас, те економски обједињује карабушку испасишну комуницу и ратарско-ливадски појас ка језеру. Са сјеверне стране село ограничава Врањска гора, са западне матагушки пут, са источне поток Збељ и равнине Сукурућ (западно од Суку- рућа) и са југозапада и југа Скадарско језеро. Његов атар захвата поврпшну од 1.000 хектара, тј. 10 км.

Налазећи се на подручју старословенске подлушке жупе и украј старог, у средњем вијеку »великог пута« Скадар — Подгорица — Никшић — Дубровник, Врањ се, измећу свих осталих насеља Зетске равнице, најраније помиње у писменим споменицима. Тај његов први помен налази се у Љетопису попа Дукљанина, а потиче из времена ослободилачког устанка кнеза Војислава (Доброслава). Он је 1035. године са устаничким снагама код Врања побиједио грчку војску која се кретала од Драча преко Скадра. У љетопису се о томе каже да је краљ Доброслав (Војислав), скупивши војску, један њен дио дао четворици синова и упутио их у мјесто Врањ, према источној страни. Да се овдје заиста ради о Врању и Врањској гори, налазимо потврду у Дукљаниновом казивању како је грчки војсковоћа Арменопулос са великом коњаничком војском био стигао до Зетске равнице. На другом мјесту, гдје Дукљанин говори о сукобима на зетском пријестолу (1130) такоће се помиње Врањ. Наиме, Грубеша, Градихна и Драгихна Бранисављевићи-Војислављевићи, склонивши се у Драч, по други пут су, уз помоћ византијске војске, преотели пријесто своме рођаку краљу Ђорђу Бодиновићу (1114—18 — 1125—31). О томе се у Љетопису каже да је византијски војсковоћа Пиригорд са Градињом и Драгињом, сакупивши народ и велику војску, кренуо и заузео земљу од Врања до Бара.

Претпоставља се као могућност да је из Врања поријеклом Ђураш Врањичић, ставилац на српском двору, дјед Ђураша Илића, челника Стевана Дечанског (1326) и витеза цара Душана. Ђураш из Зете, син Илије Ђураша Врањчића, умро је послије 1362. године. Његов брат Никола Илић помиње се 1358. године. На ову претпоставку наводе и подаци из повеље Ивана Црнојевића (1482) у којој се, на линији разграничења Матагужа и Груда, помиње Илића водовђа и двориште Николе Илића.

Наведеним подацима се, као и код Матагужа, потврћује народно предање да је Врањ »старо село« и да његова црква постоји још од »Душановог доба«. То ће уједно рећи да је и Врањска црква стара колико и црква у Вуковцима из 1336. године. У которским споменицима Врањ се први пут помиње 1557. године, а у Боличином попису налазимо да је 1614. године имао 45 домова са 97 војника.

И овдје помињемо народно предање по којему је »Карађорђе родом из Врања«. То предање је чуо и Марко Миљанов. Према предању предак Карађорђев пошао је из Врања преко Пипера и задржао се у Лопатама изнад Лијеве Ријеке; одатле је прешао у Бихор, а затим се преко призренског краја преселио у Србију.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 64 куће са 22 братства, од којих 19 кућа православних и 54 мухамеданских. Према званичном попису, село је тада имало 68 домаћинстава са 350 становника, а 1941 — 91 : 540. Осам година касније (1948) број једних и других износио је 90 : 582.

Врањ је право збијено село; са главним матагушким путем (у ствари путем Тузи — Матагужи — Голубовци) добро је повезан. Толику његову густину мјештани извјесно објашњавају и тиме што је село унеколико подвојено (као на самштини), па се тако могло боље бранити од разних напада. У средишту села, које је и највише збијено, налазила се џамија, грађена за доба Турака; недавно је обновљена (1979). У средишту је, од тог времена, постојала и »догања Лекића«. Ту су подигнуте и боље куће, мећу којима и оне на спрат, тј. на коноби; таквих је у селу било 12, док су остале, како овдје кажу, биле приземнице и сламарице. Већи број првих није имао патос, а друге су биле такве без изузетака. Ове друге су биле покривене сламом или трском која расте у луговима (Шипница). У свим кућама користило се искључиво огњиште. Помоћни објекти прављени су од преплетеног прућа или у сувомећи и покривени сламом или трском. Појата је било око 60, а свињарника знатно мање — због овдашњег муслиманског живља. Живину је држало свако домаћинство, али је за њу било мало посебних просторија.

Врањска црква, о којој је већ било ријечи, удаљена је од села око 0,7 километара. На тромећи је Врања, Матагужа и Владана. Уз њу је, како смо рекли, била и школа.

Од старих граћевина, на Врањској гори се налазе остаци поме- нуте турске гврћаве, зване Мерћес.

 

Године 1941- у селу су живјели:

Пепићи — Ивезићи (30 дом.); сачињавају једно братство, иако су Пепићи муслимани, а Ивезићи и даље остали католици. Досељени су из Груда око 1750. године;

Фрључкићи (8) досељени су из Груда. Прво су се населили у Подгорици, а затим дошли на Цијевну код Ракића Кућа, одакле су се овдје преселили 1880. године. Потичу од Љуљђуровића (католика);

Лукачевићи (7); не знајући од кога потичу, кажу да су из околине Цетиња; досељени су око 1810. године. А. Јовићевић, како смо навели, каже да су Дракићи, Кнежевићи и Ајковићи у Мојановићима, те Лукачевићи у Бериславцима и Врању и Пејановићи у Подгорици један род и да су се у старини заједничким именом звали Мојановићи. Њихова је старина из старе Србије, негдје искрај Косова.

Никчевићи (7) су из Пјешиваца (Стубица); доселили су се због крвне освете 1830. године;

Лекићи (5) су се доселили из Голубоваца 1850. године;

Карадаглићи (3) су од братства Вукићевића са Љуботиња; досељени око 1860;

Рајовићи (2) се сматрају најстаријим становницима села; доселили су се из Добрског Села, прво у Горичане па овдје;

Отовићи (5) су из Хота; овдје досељенк око 1780. године.

Алибашићи (2) су од Раичевића из Љешкопоља; досељени су око 1850. године;

Мустафићи и Мусићи (2) су досељени из Голубоваца прије око 100 година; роћаци су са Бољевићима;

Шкатарићи (1) су (на мираз) прешли овдје из Матагужа прије око 50 година;

Мустагрудићи (1) су се доселили за вријеме Другог свјетског рата из Горичана; кажу због тога што муслимана »тамо у Зети« није више било остало.

Радуловићи (1) су из Комана, досељени прије око 120 година;

Ницовићи (2) су из Хота; дошли овдје прије око 150 година;

Љујковићи (3) су из Добрског Села, потичу од Рајовића; прво су се доселили у Балабане око 1830. године, а затим овдје 1900. године.

Пељевићи (1) су из Албаније; досељени 1925. године.

Шушкавчевићи су досељени из Шушуње 1885. године.

Давидовићи (2) су из Љешанске нахије, доселили се 1830. године; потичу од попа Тома Давидовића.

Гојчевићи (2) су се доселили током посљедњег рата из Хота;

Абдовићи (2) су се иселили послије посљедњег рата, а овдје су се доселили из Подгорице као мухаџири;

Речковићи (2) су се иселили послије посљедњег рата у Владне. Овдје су досељени из Еалабана прије око 100 година;

Мајићи (2) су се доселили из Маина око 1780. године. У овом крају су, због својих патриотских и просвјетних заслуга веома познати и цијењени, особито поп Филип Мајић и професор Драгољуб Мајић.

Изузимајући двадесетак муслиманских породица које су се у међуратном периоду, у првим годинама послије Првог свјетског рата иселиле у Скадар, друге важније покретљивости мјештана није било. Судећи према одговорима у проведеној анкети, у овом селу није било мјештана који су ишли на рад у друге земље, што поред осталог, упућује на закључак да је оно могло би се рећи, »одувијек« имало релативно добре услове за живот. У току рата (1941—45) погинуло је и умрло око 46 мјештана (на страни партизана погинуло је пет, на страни четника једна и умрло око 40 особа).

Начин коришћења комуница посве је истовјетан са оним у Матагужима. Изузетак је чинио »метех Пепића«, који им је за турско доба био поклоњен на братственичко коришћење. Недавно су га продали и сада је обрадиво земљиште. Карабушко поље коришћено је за испашу ситне стоке, док су заливађене површине и лугови потесом према језеру, послије косидбе, сукцесивно од јула до септембра претваране у заједничка пасишта. Главна комуница у луговима је Шипница, од села удаљена око 2 км. Доста је мочварна и непроходна. Из ње су се највише брала дрва за огријев; раније су се ту увелико ловиле и језерске птице. Овдје су веома коришћене и двије »острвске« комунице — Кораћица и Милићева ливада, гдје су се, поред брања дрвећа, љети на дуже вријеме догонила говеда на испашу. Од других сличних мјеста при језеру, на приближно исти качин, коришћени су и Кујов бријег и Капљеше.

Веома уносно занимање био је риболов, намијењен колико за продају, толико и за домаћу исхрану. Обављан је истим средствима и на исти начин као у Матагужима, али интензивније. За муслиманске породице он је надокнађивао месне производе, којих је православни живаљ, гајећи свиње, имао више.

Облици сеоске солидарности били су истовјетни са другим селима. Ово ваља нагласити утолико прије што се овдје ради о сеоској средини која се у вјерско-етничком погледу разликовала од других.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 93-96).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.