Порекло презимена, село Сукурућ (Подгорица)

12. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Сукурућ, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово село је од свога матичног села Котрабудана недавно издвојено у посебну статистичку јединицу. Налази се измећу села Котрабудана, Душића и Врања, док се на југу граничи са Скадарским језером. Почев од куће Дедвукај Зефа (коју не обухвата) граница села иде југоисточно на кућу Ницај Петра, па даље на кућу Гојчаја Ноша до куће Цамаја Кота (које обухвата), одакле скрећући на југ преко имања Цамаја Пашка излази на Скадарско језеро. Продужавајући се њиме, скреће југозападно до куће Бељаја Зефа, па затим западно иде до куће Цамаја Франа, одакле води на сјевер на кућу Цамаја Преље, па сеоским путем на кућу Станаја Нике, гдје опет скреће сеоским путем и иде њиме до куће Цамаја Марка. Обухватајући и ову као претходне куће, граница се помјера источно — на кућу Ивезаја Ноша (обухватајући је), потом сијече сеоски пут кроз Сукурућ и долази на кућу од које је граница започета. Са просјечном дужином од око 3,5 км и ширином од око 2 км, атар села захвата око 7 км2. По свим својим природним и другим одликама, село је идентично са Котрабуданом.

О налазима који говоре о првобитној насеобини у овом мјесту укратко смо казали у дијелу о претходном насељу. Овдје треба додати да су се са јужне стране села налазили остаци католичке цркве из раног средњег вијека, по којој је, највјероватније, само насељед обило име (Санта Кроће — Сукурућ).

Од осталих података који су нас, сходно концепцији овога рада интересовали, сазнали смо да је село 1941. године имало 9 кућа, од којих су 4 биле на спрат, тј. на коноби, 1 приземљуша и 4 колибе. Сем њих, биле су и 4 појате за стоку. Растојање измећу кућа износило је од 0,1 до 2 км. Разумије се, све куће користиле су само огњиште. У њима је живјело исто толико домаћинстава са око 135 становника. Тада су овдје живјели Цамаји (6: 80), Гојчаји (1 :46), Ницаји (1 :4) и Ивезаји (1 :5), око 135 становника. Старији мјештани казују да су Цамаји од претка Пеп Гоздјена до кога набрајају ове пасове: Бек — Франи — Бека — Мараши — Марашујка — Ујк Ивани — Иван Цам — Цам Пепа — Пеп Гоздјени. Значи, прије око 300 година досељени су из Спиње. Братство Ницај потиче од Ниц Гоздјена, а братство Гојчај од Гоздјена.

У кућн Гојчаја живјела је највећа, тшшчно патријархална породична задруга овога краја! Постојала је све до 1965. године, када, је бројала 56 чланова. Кућа је добро очувана. Данас поједина домаћинства ове лородице живе у оближњим новоизграђеним, савременим кућама. Прије досељења из Хога (К.гаха е да^ез) овдје су имали пасишта за стоку.

Ницаји су досељени из Хота (Барлај), а Гојчаји из Rrаха e qafes. Братство Ивезај доселило се из Груда око 1935. године.

Сеоске комунице налазиле су се у пољу око села. Преко љета стока се на држање давала Кучима. Број оваца у овом малом селу кретао се око 1.500 — 2-000. У ратном периоду (1941 — 45) користили су планину Буковићи на албанској граници.

Риболовом су се бавили исто колико и мјештани Котрабудана. А и облици солидарности били су заступљени као у Котрабудану и другим селима.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 114-115).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.