Порекло презимена, село Курило (Подгорица)

9. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Курило, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

И ово село је, попут Бериславаца и Бистрица, настало и развило се у најближој приобалној зони Скадарског језера. Еколошки услови за њихов развој у прошлости били су веома слични. У истој мјери у којој су непосредно зависила од »ћуди« језера, она су подједнако била везана за поменуте овдашње старије и новије комуникације. Њихови атари се практично међусобно »прожимају«.

На сјеверној страни граница Курила води у правцу мочваре зване Курилски луг, те даље на ливаде — Мариштаци и ливаде до потока Таре. Одатле се истим потоком од источне стране наставља преко брежуљка Гурезе и Становића ливада до Дебелог врбиша и језера на југу, те одатле јужном страном до Мораче и њоме са запада до Мостина. Тако уоквирен, атар села захвата површину од 680 хектара, тј. 6,8 км2.

Мада прве помене овог насеља срећемо тек у турским дефтерима с краја XV и првом половином XVI вијека, основано је претпоставити да је оно старије насеље. У троуглу измећу Плавнице, Врањине и Жабљака, укључивши и Понаре, оно се вјероватно много раније заметнуло. У дефтеру за Скадарски санџакат из 1485. године убиљежен је Жабљак и село Курило са 30 кућа, које су плаћале на обрадиво поље 1100 акчи. Турско насеље је било сама тврћава, град Жабљак, а њему је припадало Курило као варош, тј. као насеље хришћана, каже Бурћев. Наводи се, заправо, да је »трг из расељеног Жабљака био пренесен у село Курило, али је варош поново насељена и оживљена, у другој половини XVI вијека, и трг је поново враћен у Жабљак.« Мећутим, прије се може вјеровати да се овдје ради о Куриоцима који су у саставу Понара, будући да се налазе на десној обали Мораче (док је Курило на лијевој), наспрам и близу Жабљака. У дефтер из 1523. године уписане су »појединачне куће« у шест села (Курило, Гостиље и друга) преко Мораче у Скадарском санџаку. »То су куће исељеника из Црне Горе, које су морали плаћати испенџе у износу од 25 акчи црногорском санџак-бегу. У тим селима забиљежено је свега тридесет пет кућа, а санџак-бегов приход од тих кућа износио је укупно 875 акчи.« И у Курилу се, како смо већ навели »процес прелажења баштина из руку хришћана у руке муслимана другом половином XVI вијека брзо одвијао«. А самим почетком XVII вијека Курило је, према попису М. Болице (1614) имало тридесет кућа са седамдесет осам војника.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 36 кућа са 15 братстава, а према званичном попису оно је тада имало 38 домаћинстава са 158 становника. До 1941. године број првих се смашио на 28, а број других на око 130. Осам година касније (1948) број домаћинстава је остао исти, а становника је било 146.

Село нема заселака и представља једну агломерациону цјелину, у којој је просјечно растојање помећу кућа 50—100 м. Од постојећих кућа (1941) приземних је било 19, а на коноби 10. Добар дио приземних кућа, слично Бериславцима, Бијелом Пољу и Бистрицама, био је без патоса. Уз куће, у двориштима су се мање-више свуда налазиле испреплетним прућем направљене или сувомећно граћене и сламом или барским шеваром покривене појате. Па и један дио кућа у којима се становало био је у селима овога краја тако направљен. V свим кућама се једино користило огњиште.

Од старих граћевинских остатака, колико се зна, није још ништа пронаћено. Уколико их је било, у првом реду на јужном дијелу атара, из кога се насеље у прошлости повлачило према сјеверу, они су се нашли у мочвари, затрпани наносима језера. И ово село се, још од средњега вијека, налазило на путу који је спајао Жабљак Црнојевића и Плавницу, односно некадашњи Карабеж. Што се тиче цркве и школе, оне су им биле заједничке са Бијелим Пољем и Бистрицама.

 

Године 1941. у селу су живјела братства:

Матовићи (5д); досељени из Врањине прије око 140 година;

Станковићи (2), досељени из Лајковића прије око 180 година;

Бауковићи (2) су из Баукова Дола, досељени овдје из Понара прије око 150 година;

Радиновићи (3) су из Грбаваца, досељени прије око 110 година;

Кликовци (2), досељени из Махале, прије око 150 година;

Мировићи (3) из Мирца, прво пресељени у Чешљаре (Ријечка нахија), одатле у Горичане, а овдје прије око 140 година. Најприје су из Горичана долазили да обрађују имање муслимана (Љумановића), а затим прешли стално.

Дабановићи (3) су из Сеоца (Црмнице), досељени прије око 150 година;

Ђурановићи (1) су из Црмнице, досељени прије око 120 година;

Мирановићи (1) су досељени из Бистрица, прије око 80 година;

Батровићи (1) су досељени из Бистрица прије око 60 година;

Ремиковићи (2) су досељени из Толоша прије око 130 година;

Мараши (2), досељени из Бијелог Поља прије око 140 година и Копитовићи (1) досељени прије око 90 година.

Оц ослобоћења Зете од Турака до другог свјетског рата у Америку је ради зараде ишло 9 мјештана; сви су се вратили. У миграционом погледу ово село се истиче у периоду измећу два посљедња рата. У њему се, углавном, због тешких услова живота (поплаве и маларије), иселило 23 домаћинства, и то: 1 (Мировићи) у Горичане, 2 (Башановићи) у Бијело Поље, 2 (Радиновићи) у Горичане и Голубовце и 2 у Македонију), 1 (Бауковић) у Матагуже, 3 (Челебићи) у Шушуњу и Жабљак Црнојевића, 1 (Кликовци) у Бериславце, 1 (Дабановићи) у Горичане, 1 (Ракчевићи) у Горичане, 1 (Бушковићи) у Голубовце, 2 (Бајковићи) у Забјело и Косовску Митровицу и 1 (Ламбуљићи) у Вуковце. Године 1945. једна породица (Матовићи) преселила се у Војводину. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло 17 мјештана.

Село није имало ни братственичких ни сеоских комуница. Стока се, углавном, чувала на ливадама јужно од села ка луговима, званим Куриљански луг, Дебели врбиш, Опалика и Преасли. На том комплексу се, на исти начин као и у сусједним селима у вријеме поводња и нарочито мријешћења крапа, ловила риба.

У унутрашњости села главни путеви су Бајковића пут и Турски пуг. Преко њих и њихових огранака порећане су и куће и имовин- ски комплекси, чија имена су: Отока, Бушати, Бастије, Брестић, Турске ливаде, Станковине, Беговица, Станковића ливаде, Пламеначка тапија, Копитовића бостани и др.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.