Порекло презимена, село Бијело Поље (Подгорица)

9. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Бијело Поље, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово релативно пространо и разгранато село смјештено измећу атара Горичана и Голубоваца на сјеверу, те Бериславаца и Бистрица на истоку и западу, и Скадарскога језера на југу, будући да је на блиском домаку главних комуникација које кроз Зету пролазе и да захвата веома плодне површине у ширем приобалном појасу Скадарског језера, у знатној мјери има повољан положај, мада и оно бива захваћено ловодњима језера. Започињући на сјеверу од Беглака, граница његовог атара води према западу Морачом до ушћа потока Таре, одакле источно од Курила иде на брежуљак Гурец, па од њега, обухватајући их, на Становића ливаде, од којих даље преко Дебелих врбиша излази на Скадарско језеро. Са јужне стране граница иде језером до ушћа потока Брежињака, одакле тим потоком, тј. источном страном, води до Беглака на сјеверу. Са својим претежно уздужним оквиром на правцу сјевер — југ, атар захвата површину од 648 хектара, односно око 6,5 км2.

За насељени дио атара може се рећи да је дио свеукупног насељеног комплекса који се простире измећу Плавнице и Мораче (Бериславци, Бијело Поље, Курило и Бистрице). V њему као да нема виднијег разграничења мећу сеоским цјелинама. Сва су она прочељем окренута према језеру и »судбина« свих је у прошлости мање-више увелико зависила од несигурне »ћуди« његове. Пред његовом сукцесивном трансгресијом, читав тај насељени комплекс нужно се повлачио према сјеверу, уступајући јужне плодне површине самом језеру. Ово треба нагласити и због тога, што се помени односних села у прошлости највјероватније не односе само на њихову каснију, да не кажемо и данашњу топографску ситуацију него и на дијелове сусједних насеља. То се, како нам изгледа, највише односи баш на Бијело Поље, о коме таквих помена готово да нема, премда је тешко повјеровати да и на његовом атару није било макар какво насеље од старих времена. Узмимо, примјера ради, само чињеницу да М. Болица у свом попису помиње и сусједне — Бериславце, Плавницу и Курило, као и друга околна насеља, али не и Бијело Поље. Прије Бериславаца он помиње село Самарис са 57 домова и 170 војника, али његова локација до сада није могла бити констатована. Било би само нагаћање ако би се указивало на могућност да се, можда, данашње Бијело Поље или његов некадашњи дио називао Самарис. Прије ће бити да су овим именом означени Матагужи као старије и тада вјероватно веће насеље, које се иначе код Болице не спомиње. За доба Турака и у Бијелом Пољу су живјеле потурчене породице, које су се, због поплава и маларије, како изгледа, нешто раније одавде повукле. На то указује и назив старог сеоског бунара, званог Булића убао, као и топоними Бегова локва, Аљове врбе и Смаилагића ливаде.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 80 кућа са 11 братстава, а по званичном попису тада је било 79 домаћинстава са 427 становника. До 1941. године број првих се попео на 96, а других на око 520, да би их, по наредном попису (1948) било 125 : 607.

Поред своје главнине са 89 кућа, село је 1941. године имало и два засеока: Мусине Ливаде са 2 и Миљеш са 5 кућа. Били су на растојању од око 0,5 км. Од свих кућа 83 су биле приземне, а 8 на спрат, тј. на коноби. Мећу првима је било 10 (5 у засеоцима) оплетених од прућа и покривених шеваром (трском). Готово је свака кућа имала помоћне објекте за смјештај стоке, свиња и живине. »Раније се доста сиромашно живјело«, каже анкетар Л. Становић, »тако да нико није могао имати неке боље објекте за смјештај стоке и другог«. Просјечна удаљеност мећу кућама кретала се од 30 до 50 м, а понегдје и до 100 м. Све су се оне користиле само огњиштем. Краком пута село је било повезано са главним путем кроз Зету, на правцу Вирпазара, који је у новије вријеме постао маги- стрални пут према приморју. Од тог крака кроз село се гранају путеви ка појединим његовим дијеловима.

Црква је изграћена у јужном дијелу села 1870. године. Захтјевима за њено подизање Турци су се дуго противили.

Неко вријеме, уочи потоњег рата, у селу су биле двије догање и неколико кафана. Једна догања је била у средишту села, а друга код школе и цркве. У њима су куповали основне потребе (шећер, со, петролеум и сл.) и мјештани Бериславаца, Бистрица и Курила.

 

Године 1941. у селу су живјели: Мараши (61 дом.), Становићи (10), Кликовци (10), Поповићи (3), Лукићи (3), Кумбуровићи (2), Башановићи (2), Пејовићи (2), Радиновићи (1), Маркуши (1) и Бечићи (1).

Мараши су из Хота досељени прије више од три вијека. За тако дуго вријеме развили су се у бројне уже огранке: Маровиће, Андровиће, Благовиће, Чобовиће, Иљовиће, Нешовиће, Никовиће и Бабиће.

Становићи су се, због крвне освете, доселили из Пипера (Стањевића Рупа) прије око 200 година.

Кликовци су из Куча (Орахово); најприје су се доселили код Бјеластавице (код Српске), затим у Махалу и друга села, а овдје прије око 170 година.

Поповићи су из Голубоваца; прешли су овдје прије око 150 година.

Лукићи су досељени из Љешанске нахије (Буроњи) прије око 170 година.

Кумбуровићи су, због крвне освете, дошли из Лајковића прије око 150 година.

Пејовићи су из Љешанске нахије (Ораси); досељени су прије око 170 година.

Башановићи су прешли из Ботуна прије око 140 година, а Маркуши из Бериславаца (на женин мираз) прије 70 година.

Радиновићи су из Грбаваца; дошли су прије 80 година, а Бечићи из Балабана (на женин мираз) прије 65 година.

Прије око 115 година одавде су се, због нетрпељивости, иселиле двије породице Мараша. Једна се населила на Врањини, а друга у Бољевићима (Црмница), гдје и сада живе. У периоду 1879—1914. године пет мјештана је ишло у Америку и вратили се до 1932. године. У ратном периоду (1941-—45) погинуло је и умрло 71 лице.

Комунице села налазиле су се у селу и на његовој периферији. Називају се: Мусина Ледина, Валеза, Широка Ледина, Вакаска рупа и Грабишта, која је била највећа. Ове комунице су коришћене за напасање ситне стоке, и то у вријеме када је био забран на ливадама пониже села. А ове би, затим, према реду косидбе, редом биле и коришћене: прво ране, па средње и најзад позне. Један дио оваквих комуница са потезом на средњим и дијелом позним ливадама (површине око шест хектара) коршпћен је на специјалан начин. Он се продавао на лицитацији и добијени новац је служио за ошпте потребе села. Та највећа комуница је од села удаљена око 5 км. Стока се појила на Морачи на мјесту званом Дрековац и на Плавничкој ријеци.

Сеоска риболовишта била су на мјестима званим Смаилагића ливада, Бегова локва, Мијатовића локва и др. Ту се у мријешћењу сакупљала риба. Село ју је ловило на колективни начин. Имало је свој гриб и од сваког домаћинства по један је био учлањен у тај колектив. Њиме је руководио такозвани капетан гриба. Он је, обично, био старији човјек кога су цијенили и поштовали. У близини ловишта постојале су појате, гдје су се ловци одмарали и склањали од невремена. И данас се помињу грибарске »кујице« (кућице, појате). Јовићевић је забиљежио да су Бјелопољци тада (1925) имали два риболовна друштва. Ловило се и дању и ноћу. Уловљена риба се продавала у Подгорици, а добијени новац се дијелио. Исто тако, један дио улова подједнако је дијељен свим члановима »гриба«.

Сеоска солидарност је, каже се у селу, била прожета поштовањем мећу људима. На сеоским сједницама договарало се шта у корист села треба урадити. А тих послова је било — одржавање цркве и гробља, поправка путева и брига о уредном и одговорном коришћењу заједничких пасишта у лугу и на ливадама. Када би ма ко почео да ради кућу, људи су припомагали у материјалу, у превозу, радом, итд.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.