Порекло презимена, село Ушће (Обреновац)

19. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Ушће, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Ушће је у близини става Вукодраже и Саве и у равници. Куће су збијене око главне сеоске баре Ћиринке у концентричним круговима, али има их дуж савског пута и тај део села зове се Пољаци.

Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.

Центар ушћанских бара је Гола Бара. Гола Бара, у простору 35 ха, је у средини ушћанског атара; у њу се очагама сливају западне скељанске и северне дренске, и она се очагом северног правца слива се у Ворбису у реку Саву. Ушћанске баре, у средини самог села: Чункара, Окно, Чапљара и Башинска стичу се у главну сеоску каналисану бару Ћиринку, која очагом с источне стране села улази у анту Голе Баре и с њом у Саву. И ове баре пуни река Сава кад надође, али се оне одмах и испражњавају, када Сава отпочне опадати, а преко лета осим Голе Баре ретко која да има воде.

Велика дренска и ушћанска бара Међедњача и само ушћанска Спужара, на западном крају села очагама улази у Вукодраж и њима се пуне, кад Сава надође. И оне, као и друга ушћанске баре, кад Сава опада, брзо се празне и преко лета оне су ритови или као праве тресаве.

Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.

Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи.

Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати).

Кад би турске власти осудиле неку породицу на прогонство или сургун, њихова би имања прелазила у друга руке. Ако би се повратили у село, могли би добити иста имања или би им се дала друга у близини или нова да се крче. Ђикићи из Совљака при сваком покрету и после сваког аустријског рата прелазили су у Аустро-Уграску, па су неки остајали, а неки се враћали и при повратку нису никад могли добити исте земље, које су пре тога имали. Марковићи-Поповићи из Такова, кад су прелазили у Аустрију и отуда се враћали, неки су се населили на иста места а неки отишли у друга села. Ђурићи-Јевтићи из Црвене Јабуке при повратску нису се могли вратити сви на исто место, већ једни остали на Ушћу. Зазићи из Скеле нису могли да се врате у своје Попучке, већ остали у Скели. Лелићани из Трлића вратили су се опет на исто имање.

Од веће вредности су заједнице у воденицама и каменоломима у Букору, Свилеуви, Ђуковинама и др. У Грабовцу, Скели, Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породнчне заједнице, која кад се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

Нека тамнавска села збијена су, али не дуж главног сеоског пута или дуж побочних сеоских путева, који су управног правца него дуж сеоских путева, који се зракасто разилазе од неке главне тачке у селу, школе, механе или нечега другога. По кућама, окућницама, распореду зграда слажу се са ушореним селима, али по облику путева и општем изгледу личе на јасеничка села. Ова села су кружног изгледа, чији су крајеви празнији од средине. Оваквог су изгледа: Ушће, Рвати и Рубрибреза.

Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увучене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.

Имена села која би опомоњала на особине воде су: Врело, Стублине, Стубленица, Модран (Орашац), Кладница, Ушће и Стубла.

Селишта има свако село, само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селиштима су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у : Скели, Вукони, Свилеуви, Звечкој, Каменици и Букору. Насељена Стара села имају: Орашцу, Јабучју и Скобаљу, а ненасељена у: Радљеву, Љубинићу, Пироману, Бровићу и на Ушћу.

Ворбиз (Ворбис) у Скели и једним делом на Ушћу по народном предању био је велики римски град, на самој обали Саве, опкољен са свих страна, осим Саве антом, отоком ушћанских и скељанских бара. За град се прича да је био велики, насељен Римљанима. Ворбиз се и данас сав не зирати, по њему се изоравају, а по потреби ваде саркофази, новац, цигле, камење, разно бронзано оруђе и оружје. Већ сам рекао да је на овој локацији изграђена Термоелектрана Обреновац „Б“ и да се службено место железничке станице ТЕНТ-а „Б“, што нисам рекао, назива ВОРБИС, оп. Милодан.

Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) године је, између осталих, и село Ушће.

Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спадају фамилије Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, Пушићи у Грабовцу, Ђурићи у Црвеној Јабуци и Милорцима, Ђотуновићи на Ушћу, Пејићи у Докмиру и Тврдојевцу, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Црниљеву и Петровићи (Товаревићи) у Букору, поред других, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, Немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју, а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој меери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми (сада Негрени, оп. Милодан) на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.

Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила. Радљево је због куге раселило се и од садашње цркве растурило се на све стране. Из истих разлога покретала су се и села: Скела, Ушће, Трлић (Добрић) и др.

На Ушћу су најстарије породице с источне стране сеоске средње баре, ближе Голој Бари, како су раније биле, а позније су улазиле или у средину или се ређале по периферији старог насеља, па су тиме створили од Ушћа кружно насеље.

 

Порекло фамилија-презимена села Ушће

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Аничићи, прва половина 18. века, Дегурић у Колубари, Ђурђиц.

-Благојевићи, после 1827. године, Дубица, Часне Вериге, у сродству са Благојевићима из Скеле.

-Гајићи, после 1827. године, Купиново, Аранђеловдан, дошао као занатлија.

-Горишићи, после 1827. године, Бихаћ, Никољдан.

-Дујићи, после 1827. године, Јабланица у Б. Крајини, Ђурђевдан.

-Думанци, после 1827. године, Хрватско Загорје, католици.

-Ђотуновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

*Ђотуновићи су од црвено-јабучких Ђурића. Некакав њихов предак личио је на неког сеоског пробисвета Турчина Ђотуна, који се скитарио по Ушћу и другим селима, па су и њега прозвали Ђотуном, а потомке Ђотуновићима. Ђотуновићи су од најранијих времена, па до данас, најугледнија и најбогатија сеоска породица, која је дала селу доста свештеника и других отреситих грађана. Ђотуновићи се у селу зову се још и: Петровићи, Дошићи, Николићи и Пантелићи.

-Јакшићи, прва половина 18. века, Алијски Поток-Стари Влах, Никољдан.

-Јевтићи и Марићи. Видети Марићи и Јевтићи.

-Јоксићи, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Никољдан и Лучиндан, уљез у Ђотуновиће.

-Кондићи, друга половина 18. века, Приједор, Никољдан.

-Крсмановићи, после 1827. године, Црвена Јабука у области, Јовањдан.

-Лазићи, друга половина 18. века, Клинци у Колубари, Св. Аврамије.

-Лакатуши, после 1827. године, Срем, Никољдан.

-Лелићи, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђиц.

-Љубинковићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Ђурђевдан.

-Марићи и Јевтићи, прва половина 18. века, Драчић у Колубари, Никољдан.

-Марјановићи*, прва половина 18. века, Ђевђелија, Ђурђиц.

*Марјановића предак дошао је из Палежа (Обреновца) као занатлија у ово село и оставио потомство. Марјановићи се зову још и: Ђорђевићи, Јовићи, Живковићи и Веселиновићи.

-Марковићи 1, после 1827. године, Јазовик у Посавској Тамнави, Алимпијевдан.

-Марковићи 2, после 1827. године, Крнић у Посавској Тамнави, Св. Петка.

-Марковићи 3, после 1827. године, Грабовац у области, Ђурђевдан, од Николића-Бранковића из Грабовца.

-Миливојевићи, после 1827. године, Врагочаница у Подгорини, Никољдан.

-Неговановићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Трфундан, велика, имућна и угледна задруга.

-Неграми (Негрени), после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни.

-Пеладићи, после 1827. године, Орашац, Ђурђевдан, од тамошњих Милошевића.

-Петровићи, после 1827. године, Дубица, Стевањдан.

-Радојичићи, после 1827. године, Јазак у Срему, Никољдан.

-Ристићи (Мачуке), после 1827. године, Бобоштица у Македонији, Преподобни Сава Освећени, трговачке и занатлијске породице.

-Савчићи, друга половина 18. века, Срем, Св. Стефан Дечански.

-Суботићи, после 1827. године, Шимановци у Срему, Јовањдан.

-Танасићи, после 1827. године, Грабовац у околини, Ђурђевдан, од грабовачких Бранковића.

-Тешићи, после 1827. године, Трлић у области, Аранђеловдан, доводци.

-Црвенковићи*, прва половина 18. века, Крива река – Стари влах, Св. Кирило.

*Предак ових породица носио је надимак Црвенко и доселио се у намери да пређе преко Саве, па се задржао у шумама овог села око Голе Баре. Потомци ове породице представљају данас највиђеније и најугледније сеоске породице.

-Шицаревићи, после 1827. године, Срем, С. Симеон и Ана.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.