Порекло презимена, село Доњи Кокоти (Подгорица)

20. марта 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Доњи Кокоти, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига” из 1991. године

 

Доњи Кокоти захватају дио љешкопољске равнице који се од цетињског пута угаоно пружа измећу Ситнице и Мораче. Сва та три чиниоца — блиска повезаност са овим путем и гранични излазак на двије ријеке, чине њихов географски положај веома повољним. Везујући крак са цетињским путем је уствари главни пут у овом селу; пролазећи љеговом средином, представљао је дио онога пута који је од Бјелопавлића, у првом реду Спужа, водио преко Даљма, љешкопољског луга и Доње Горице ка ушћу Ситнице у Морачу, те даље преко Грбаваца, Вуковаца и Понара према Жабљаку. У доба Турака, као вјероватно и раније, посебно у вријеме Црнојевића, тај пут је био једна од значајних саобраћајница измећу долине ријеке Зете и Доње Зете, односно Скадарског језера. Према томе, средишњи доњококотски пут може се сматрати дијелом једног од некадашњих такозваних »спушких путева«. Само насеље се управо временом око љега агломерирало.

Његов атар има облик равностраног троугла, чије су двије стране Морача и Ситница које га затварају са источне, јужне и западне стране. Са сјеверне стране границу чини атарска линија према Доњој Горици, која извјесно представља замишљену линију од моста на Ситници у правцу Дајбабског манастира, на супротној обали Мораче. Том замишљеном линијом водио је сеоски пут којим су људи из овог и дотичних села ишли у млин, обично љети, када Ситница пресуши и њене воденице престану са радом. Тако уоквирен, атар овог села захвата око 5,2 км2.

Отприлике једну трећину те површине захватала је сеоска комуница, која се простирала између обрадивог дијела атара и Мораче. Њени поједини дијелови, зависно од локације, квалитета земљишта и испаше, имали су своје називе, као: Веље поље, Мујов поток, Мало поље и др. Одвојено од ове комунице, у јужном дијелу атара налазила се мања комуница (10 хектара) која је служила за испашу ситне стоке прибрежних домаћинстава. Мјестимично, дуж десне обале Мораче, рећају се овеће пећине (поткапине), које су у вријеме подневних врућина коришћене за сточна пландишта. Скоро свако домаћинство, које је имало више од двадесетак оваца, имало је своје пландиште. Сеоске комунице за ово, раније сиромашно село, биле су од велике користи.

Сточарство је, поред земљорадње, било основно занимање становништва. Мало је било домаћинстава која су имала мање од 20 оваца. Богатија су у просјеку имала 40—80, а једно је (Јоле Вулев Асановић) имало 520 оваца (1941. год.). Овдашње земљиште је порозно и доста посно, тако да је без стајског ћубрива готово јалово и неупотребљиво. Изузетак је чинио узани појас поред Мораче (дуг око 2 км и широк 200 м) гдје је земља доста плодна. Ова дионица, звана Вељи трн, била је изди јељена на мање парцеле тако да је скоро свако домаћинство имало по једну, величине од 18 до 56 ари. Ово земљиште давало је добре приносе у пшеници и кукурузу и чинило основни извор прихода у житарицама за становништво села.2 Читав атар био је, као и сада, подијељен према називима за поједине комплексе. То су: Црквине, Погнојице, Туковине, Поповине, Дебеле Садине, Полице, Трнски пут и Ситнице. Овдје треба додати да је село имало своја имања и на пространом платоу, званом Горњи луг, измећу Црвене стијене, Комана и Даљма. Нека домаћинства имала су тамо ливаде и до два хектара, друга у просјеку по 2—3 рала. Пошто се сакупи сијено са тих и других парцела, тамо се изгонила стока. Свако је на својој парцели имао тор за стоку, а она се напасала гдје стигне, као на комуници. Она је то у ствари и била — послије косидбе — општа љешкопољска комуница.

Куће у селу су, углавном, порећане поред главног сеоског пута, удаљене од њега од 15 до 50 м. Ближе путу, граћене су из више разлога, али највише због тога — »да се што мање земље узме под ногом«. Стога поредак кућа оставља утисак њихове »друмске цјелине«. Ипак, због његове дужине, село чине два дијела — Доши и Горњи крај. Горњи крај захвата дио села до куће Јоља Бућова Асановића. Куће пак јужно од ње, до сеоске комунице, чиниле су Доњи крај. Укупан број кућа 1941. године износио је 62. Оне су највећим дијелом биле приземне и једноличне, са обично једним улазом и једним, најчешће омањим, прозором. Просјечна дужина кућа кретала се од 7 до 15 м, а ширина 5—6 м. Величина им је зависила од имовне моћи власника и броја чланова домаћинства. Највише их је било од камена, озиданих у малтеру. Осам их је било озидано без малтера (тзв. сувомеће), док су двије биле израћене од прућа и кукурузине — шаше. Кућа на спрат, пак, било је свега 7. У њима је (са спољним степеништем) горњи дио служио за становање, а доњи за стоку. Тај горњи дио куће се безмало ни у чему није разликовао (по свом унутрапњем изгледу и комфору) од приземних кућа. И у њима је, углавном, била једна просторија са огњиштем. Само су двије куће поред огњишта имале шпорет, а само три по једну собу, одвојену од дијела у којем се ложило. Те собе су се звале камаре. Предност кућа на спрат огледала се у томе што су биле попатошене даскама и што је у њима, с обзиром на присуство стоке у доњем дијелу, било топлије.

Поред изби, претежно су постојале и омање стаје за стоку. Домаћинства која их нијесу имала, држала су стоку у кући. Дио куће би се преградио љесама од овчјег тора, а кревети за чељад груписали ближе огњишту.

Око половине домаћинстава имало је свињце, а остали су свиње држали у стајама и избама. Посебних живинарника није било.

Село није имало своје шуме, а могло би се рећи ни воћњака. Свако домаћинство је поред куће имало понеку мурву. Ту и тамо, по сеоском атару штрчала је понека смоква, тако да је атар села, гледан у цјелини, изгледао врло сиромашан. Имања су била веће парцеле, издвојене драчевим плотовима. Мећутим, половина домаћинстава имала је парцеле засаћене веома квалитетном виновом лозом, на којима су се мјестимично налазила стабла смокава. Те парцеле нијесу биле веће од 5 до 10 ари, али су оне за оно вријеме представљале знатан извор прихода и причињавале не мало задо- вољство власницима. Налазиле су се подно брда, на простору између Фармака и Лекића, односно њиховог засеока Тијеска. Тај воћарски комплекс на коме су своје парцеле имали и становници осталих прибрежних села, познат је под називом Царине.

У доњем крају села, стотинак метара удаљено од кућа, налази се црква св. Николе са гробљем. Око цркве је пространо земљиште (око 1 хектар), које су цркви, као задужбину, даривали поједини мјештани. Село није имало школу него су ћаци похаћали поменуту школу у Доњој Горици, удаљену око 4 км. На мосту на Ситници постојао је хан. Мада је био у атару овог села, сматрао се фармачким, јер је његов власник (Б. С. Вукчевић) био из тог села.

Од посебне важности за ово село била је ријека Ситница. Узводно од сеоског атара, удаљено око 100 м од моста, била је преграђена високим зидом (4 м) званим мећа. Њу су подигли власници млина на фармачкој страни. Она је била и брана за рибу која је из Скадарског језера, ради мријешћења, долазила Морачом у Ситницу. Зато је Ситница, низводно од моста до ушћа, била преграћена на готово сваких 100 метара. Преграде су биле направљене од жељезних и дрвених колчева и прућа. Одолијевале су води зато што је кроз њих протицала, али су биле сигурне бране за рибу, изузимајући уске отворе (широке 80 сш) при каменом постољу на обали, званим »сјећа«. Лијева обала Ситнице припадала је Доњим Кокотима, а десна Лекићима и појединим домаћинствима села Горњих Кокота. Те сјеће или ловишта биле су приватно, лично или групно власништво. Свака је имала свој назив (Дјалачка, Ракита, Камакећ, Чунгор, Вир, Самотук, Баба, Туље и др.). Ситница је, иначе, била веома богата рибом, особито укљевом и скобаљем и с јеснени јегуљом. Зими и раним прољећем на појединим мјестима би се, рецимо, за једну ноћ уловило по 15—20.000 скобаља. Иначе, просјечан улов био је од 3 до 8.000 скобаља у току дана и ноћи на појединим ловиштима. Због прихода убираних овим путем, вриједност на примјер, 1/4 ловишта рачунала се као вриједност 1/4 млина.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 56 кућа. Мећутим, према званичном попису из те године, село је имало 79 домаћинстава са 375 становника, а према подацима из анкете за 1941. годину, у 62 куће живјело је 352 становника. Осам година касније (1948), број првих био је 65, а других 303. У периоду 1941—1945. године у селу је погинуло 19, а умрло 11 лица (укључив и двоје дјеце, погинулих од наћене бомбе). Једна породица се доселила са Космета; тамо се била преселила 1922. године. Исељених у ратном периоду није било; истина, десетак њих остало је да живи у мјесту боравка, али су се и они доцније као пензионери добрим дијелом вратили у село. До балканских ратова на рад у Америку ишло је 17 лица; само један од њих се није вратио, а један је продужио да ради до 1925. године. Сви ти повратници вратили су се једно- времено уочи балканског рата, као добровољци. Након 1918. године два лица су ишла у Аустралију, а једно у Америку; двојица су се вратила (до 1941), а један је остао у Аустралији.

 

Поријекло становништва села Доњи Кокоти

Године 1941. у селу су живјели: Мирановићи (39 дом.), Асановићи (18), Ускоковићи (3) и Вукчевићи (2).

Мирановићи се сматрају једним од најстаријих братстава у Зетској равници, досељених послије косовског боја. Доселило их се седморо браће, од којих су двојица умрла без порода. До недавно су њихови старији људи знали да наброје по 12—13 пасова унатраг. Овдје су се, како изгледа, доселили с презименом Тујковићи и доста дуго га задржали. У селу се и сада један комплекс земљишта назива Тујковине. Мирановића, према испитивањима А. Јовићевића и И. Пеличића, има у Грбљу, гдје су задржали старо презиме. Тамо су се нашли стицајем прилика, боље рећи приватних породичних разлога и временом се веома истакли. Од њих се у Грбљу почетком прошлог вијека помиње кнез Тујковић.

Треба, мећутим, напоменути да је у овој средини постојало и муслиманско презиме Тујковићи. Као што је познато »Венеција је наградила кучког војводу Илика Дрекаловића, који је на састанку у Дољанима 1658. годане убио Џафер-агу Тујковића. Вијест о његовој смрти примљена је у Венецији са видним олакшањем.« (Историја Црне Горе, 3, т. 1, Титоград, 1975, стр. 141). Ипак, по ономе што је Р. Ковијанић на основу налаза у которским споменицима написао о Тујковићима у Грбљу, прије би се могло закључити да су они из Зете, тј. у овом случају из Доњих Кокота. Ковијанић каже: »Познато је старо братство Тујковићи у Грбљу, које је кнежини Тујковићима дало низ кнезова. Накићеновић каже да су они старосједиоци. По казивању проф. Николе Тујковића, према породичном предању и његовом проучавању, они су старином из Зете, гдје постоји насеље Тујковина, а тамо су дошли од Косова. То не искључује претпоставку да су Тујковићи из Његуша, који се помињу у првој половини XVI вијека, исти род са Тујковићима у Грбљу. Из расположивог документа види се да су његушки Тујковићи имали везе са Радем из Зете. Тујко из Грбља помиње се 1460. године у млетачким изворима.« (Р. Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV— XVI вијек), књ. I, Цетиње, 1963, стр. 98, 107).

Неке индикације указују да је овдје и прије доласка Мирановића било неко насеље. На домаку Ситнице, у метеху Маркочи, видни су остаци кућишта (крупно обраћено камење и клакоберина). На јужном дијелу села, како је запазио И. Пеличић, »биће да је од тог старог становништва остала једна гомила, на којој су касније овдашњи муслимани подигли гробље, које није од предавно, најдаље из XVII вијека«.

Мирановићи су, иначе, доста нароћени и насељени по Зети и Љешкопољу. Отуда се и јављају њихови бројни огранци: Асановићи, Ковачевићи, Никовићи, Ћирковићи, Бућовићи.

Асановићи, као род и браћа са Мирановићима, назвали су се новим презименом по свом претку Асану, по прилици првом половином прошлог вијека. Тачније речено, отада су се почели казивати по њему, а тек доцније су се прозвали садашњим презименом. А. Јовићевић је о томе записао сљедеће: »О називу Асановића прича се — два брата Мирановића, који су живјели у Ботуну, убију једног Османагића и тако освете крв коју су им дуговали. Браћа утеку, али их потјера сустигне, и да би се спасили, договоре се да се умијешају у Турке и да један зове оног другог Асан, а онај овога Ибрахим. И тако се спасу и утеку код браће у Доње Кокоте. И због тога потомство Асаново названо је Асановићима«.

Ускоковићи и Вукчевићи досељени су крајем ирошлог вијека из Љешанске нахије.

До уочи ослобоћења од Турака, у селу су живјеле и муслиманске породице: Пашићи, Галичићи и Мујаџевићи. И. Пеличић сматра да су и они били огранци Мирановића.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига” из 1991. године

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.