Na današnji dan: Umro Nikola Tesla

7. januar 2013.

komentara: 11

Na današnji dan

7. januara 1943. – U Njujorku umro srpski naučnik Nikola Tesla, jedan od najvećih svetskih pronalazača u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike.

Nikola Tesla je rođen 10. jula 1856. u selu Smiljanu, u Lici, Vojna krajina, tadašnje Austrijsko carstvo, u porodici pravoslavnog sveštenika Milutina Tesle i majke Georgine Đuke (dev. Mandić) takođe iz svešteničke porodice.

Više o poreklu Nikole Tesle pročitajte OVDE.

Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka.

Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima.

Pošto nikada nije obraćao mnogo pažnje na svoje finansijsko stanje, umro je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen.

Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa, Tesla.

Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.

Za delo “Moji pronalasci” Tesla je nagrađen prestižnom Pulicerovom nagradom.

On je stavljao znak jednakosti između nauke i umetnosti, a znameniti pisac Mark Tven je izjavio: “Da se Tesla nije posvetio pronalascima, bio bi izvanredan književnik”.

Tesla je boravio u Beogradu 21. maja 1892. godine. Tom prilikom, u njegovu čast, održana je svečanost na tadašnjoj Velikoj školi, koja je bila u Kapetan-Mišinom zdanju, na današnjem Studentskom trgu, 21. maja 1892. godine.

Zahvaljujući u prigodnom govoru na počastima i pozdravima, Tesla je, između ostalog, izjavio:

“U mene ima nešto što može biti i obmana, kao što to češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi (Tesla je tada imao 36 godina i bio je u punoj stvaralačkoj snazi), ali ako budem srećan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade isupne, najslađa će mi misao biti da je to djelo jednog Srbina. Živjelo Srpstvo”.

Odgovarajući na pozdravni govor u Velikoj školi, Tesla se obratio studentima i profesorima sledećim rečima:

“Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora gdje se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svijetu”.

Prilikom jedinog Teslinog boravka u Beogradu priređen je i prijem na kojem je Jovan Jovanović Zmaj pročitao prigodnu pesmu:

 

POZDRAV NIKOLI TESLI PRI DOLASKU MU U BEOGRAD

 

Ne znam šta je, je l` suština,
Il` to čini samo mis`o, –
Čim smo čuli, dolaziš nam,
Odmah si nas elektris`o.

Na što žice sprovodnice!
Elektrika juri širom,
Vazduhom će biti spoja,
(Posle može i etirom).

– Stoji stablo, stoji Srpstvo,
Majka svakom listu – sinu;
Najsvežiji list mu trepnu,
Pa odlete u daljinu.

Ti nam, Tesla, Ti vrliče,
Ode letom jače struje,
U daleku Kolumbiju,
Da ti umlje kolumbuje.

I ti Tesla, u kojem se
Ispolinske misli roje,
Tebe vraća neodolje,
Da poljubiš stablo svoje.

Ljubi stablo, dojčine mu,
Sisni dojku, sine vrli;
Svaka grana srpskog stabla
Tesli tepa, Teslu grli.

Beograd je danas sretan,
Rukujuć` se srpskom dikom
I otkriva srce svoje,
Pred Srbinom, velebnikom.

No ti moraš opet natrag,
– Sastanak nam kratka traja –
Al` toplotu nosi sobom
Bratinskoga zagrljaja.

Ostvarena j` miso tvoja,
Mis`o divna i golema;
Među nama biće veze,
A daljine nema, nema.

Razumeće listak sveži
Svaku žilu svojeg stabla,
Spajaće nas elektrika
(Elektrika naših srca)
I bez žica i bez kabla.

Dirnut Zmajevom pažnjom, Tesla je, prema pisanju ondašnje štampe, poljubivši po patrijarhalnom običaju pesnika u ruku, rekao da je njegove pesme u tuđini “čitao, ljubio i suzama zalivao” (inače, Tesla je još kao student čitao Zmajeve pesme i divio im se, a prema svedočanstvu porodice, on je u Ameriku sa sobom poneo knjigu Zmajevih pesama i zbirku narodne poezije). Na velikoj izložbi tehnike u Čikagu 1893. prikazujući jedan od svojih izuma – fluorescentno svetlo – njime ispisao Zmajevo ime.

A koliko je Tesla bio jedinstven, najbolje govori seđanje njegovog druga F. Žureka sa studija u Pragu. Ovaj redak zapis prenosimo u celini:

Bilo je osamdesetih godina prošlog (19.) veka kad sam se s njim upoznao u bivšoj narodnoj kafani u Vodičkovoj ulici, na mestu gde se danas nalazi radnja Otte Hofmanna. Ta je kafana bila omiljeno sastajalište studenata, a i mesto sastanka umetničkih krugova. Tu su redovno dolazili mnogi umetnici, među njima i Smetana i Dvoržak. U sali okrenutoj Vodičkovoj ulici nalazilo se nekoliko bilijarskih stolova na kojima su, pre svega, studenti uvežbavali svoje majstorstvo u igri bilijara. Student tehnike Nikola Tesla bio je nedostižni virtuoz u bilijaru i strah i trepet za svakog ko bi hteo da se s njim ogleda, jer i u karambolu bi davao fore 48 do 50 i svaki put bi pobedio. S njim sam se upoznao preko bilijara.

Bio je visok, vitak, mršav mladić, glatko izbrijanog crnomanjastog lica, s mašnom nonšalantno, čak nemarno vezanom oko dugačkog vrata, na hajući za spoljni utisak. Bio je plemenitog karaktera, dobar i skroman i svojim ironičnim osmehom odavao je utisak zrelog, razložnog muškarca. Mada Srbin iz Hrvatske, savladao je češki sasvim solidno. Njegovo poznavanje matematike je među ovdašnjim sutdentima pobuđivalo veliko divljenje. S obzirom na to da je studirao tehniku, preporučivali smo mu da poseti predavanja jednog na praškom univerzitetu tada čuvenog profesora matematike. Uveravao nas je da je na predavanjima bio i da je sve jednačine rešio iz glave, naveo nam je i rešenja jednačina dokazujući da tamo nije našao ništa novo. Nije kritikovao, ćutao je. Bio sam zapanjen njegovim neverovatnim pamćenjem.

Posle izvesnog vremena sreo sam se s njim u tadašnjoj carskoj biblioteci u Klementinumu. U to vreme veoma je u modi bio Bajron. Čitao sam njegove stihove u nemačkom prevodu, dok mi je pri ruci stajao i engleski original. Iskrsao je preda mnom kao duh i koščatom rukom posegnuo ka knjizi koju sam upravo čitao. Rekao mi je da okrenem bilo koji list knjige i pročitam početne redove, a da će on nastaviti da napamet kazuje stihove dokle god ga ja ne zaustavim. Napravio sam nekoliko pokušaja i uverio se da sve stihove, čak celu knjigu pesama, zna napamet, svaku reč. Izgleda neverovatno, ali istina je. Posle mi je pričao da je njego otac znao napamet celo Sveto pismo, od reči do reči, i da je on takvo pamćenje nasledio od oca. Uveravao me je, a ja sam mu poverovao, da zna napamet sva dela Šilera i Getea pisana u stihu. Rekao mi je da sve što jednom pročita, zapamti.

Verovao sam mu, jer mi je pokazao očigledan dokaz svoje fenomenalne memorije. U svojoj iskrenosti poverio mi se da mu memorija donekle otkazuje, jer brka kad je noć, a kad dan. Bio sam indiskretan i pitao ga da se nije možda zaljubio. Za tu oblast nemam ni najmanje razumevanja ni afinititeta, rekao je. Njegov se život već tad orijentisao u drugom pravcu. Još onda kad je izjavio da u Evropi za njega više nema mesta i da mora dalje u svet, preko Pariza u Ameriku.

Kasnije sam čuo da je profesor fizike, elektrodinamike i radiofonije, i ko zna čega sve ne, na Univerzitetu u Njujorku. U jednom američkom časopisu još pre rata video sam sliku kako Nikola Tesla sedi obasjan blještavim vatrenim loptama električnih varnica visokog napona. Izgledao je ako ne kao neki čudesni polubog, ono barem kao natprirodna pojava.

(“Narodni politika”, godište 45, 1927. broj 1, str 4.)

Poslednjih godina života, Tesla se sa nostalgijom sećao svog ličkog zavičaja. Slikarka Milena Šotra Gaćinović, koja je pred Drugi svetski rat i tokom rata živela u SAD i u Njujorku, govori u svojoj knjizi o Srbima u Americi kako je Tesla više puta zatražio od svog prijatelja i zemljaka prote Jovana Krajnovića da u njegovom hotelu zapevaju gromoglasno ličke pesme iz njihova detinjstva (na čuđenje hotelske posluge). A Ličani u šali kažu da najlepše peva onaj čiji je glas najjači i najprodorniji.

 IZVOR: Vaso Milinčević, “Nikola Tesla i književnost” (2006); Vikipedija

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (11)

Odgovorite

11 komentara

  1. 29. april 2019. u 08:22

    Vojislav Ananić

    Nikoli Tesli – Desanka Maksimović

    Kako je moguće, tvorče zemnih sunaca i mesečina,
    rođače Peruna i gromovnik Ilije,
    koji si išao od ljudskog nesna do nesna,
    svetleći dok se formula sazvežđa ne sračuna,
    dok se ne zabeleži tek rođena pesma,
    kako je moguće da i tebe tama skrije!

    Zar je i tebe koji si krao oganj vasiona,
    koji si osvetljavao po bespuću lađe,
    punio bljeskom koncertne dvorane,
    gnjurao ruke u matice ozona,
    morala sudbina drugih ljudi da snađe!

    Ti koji si u svakome kraj nas plamu,
    svakoj žarulji, munje obasjanju,
    zar nisi mogao pomrčini uteći?
    Zar i ti, koji si oko nas razgorio tamu,
    morade u nju leći?

    Zašto te ne sahranismo u sante polarne,
    gde su noći svetle i bele,
    pa bi, kad ti zrak mesečine i sunca
    biljurni kovčeg darne,
    munje se oko njega razletele!

    Pa bi i mrtav ležao u sjaju,
    povezan s nama u svakome časku,
    i prateći svetlosne oluje
    i mrtav prisustvovao sunčevu rođaju
    i mesečevom za gore zalasku!

    Odgovori

  5. 11. decembar 2019. u 18:09

    Vojislav Ananić

    BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
    30. 09. 2016
    Nauka i umetnost
    Autor: Aleksandra Ninković Tašić

    Priroda i njeni zakoni
    sve beše mrkli mrak
    nek bude Tesla reče Bog
    i bljesnu svetlosni zrak

    Ako želimo da upoznamo Nikolu Teslu, ne možemo gledati samo u njegove briljantne izume, već i u izvore iz kojih je crpeo inspiraciju, u ljude koje je poštovao, u ono što je pisao, ali i ono što je čitao. Mera čoveka tako nastaje iz susreta uma i srca, genijalnosti i strasti. Umetnost i umetnici jedan su od načina da odgonetnemo tajnu čoveka koji je promenio svet.

    Da li danas znamo da je jedna od omiljenih Teslinih narodnih pesama Marko Kraljević i Musa Kesedžija? Jedan njen stih – „Jao meni do Boga miloga, zar ja ubih od sebe boljega” – Tesla prevodi i ubacuje u tekst kojim predstavlja američkom narodu srpsko pesništvo. Još je jednom velikanu srca i uma ova pesma omiljena. Milutin Milanković piše kako je imao šest godina kada mu ju je otac prvi put pročitao. Ističe da je dva dana plakao slušajući stihove o Marku Kraljeviću, a trećeg dana kada ih je sve znao napamet, uspeo je da recitujući on rasplače svoga oca.

    Godine 1892. prilikom jedine Tesline posete Beogradu, na svečanoj večeri organizovanoj u čast velikog izumitelja, među zvanicama sedeo je i čika Jova Zmaj. Još tokom recitovanja pesme koju je o sebi slušao, Tesla se zaplakao, a posle izgovorenog poslednjeg stiha, poljubio je Zmaju, kako to mnogo godina kasnije piše Milutin Milanković – desnicu ruku. Tom prilikom je obećao da će čim stigne u Ameriku prevesti Zmajeve pesme i pokazati ih amerikanskom narodu. To je i učinio, a pesmama prethodi Teslin predgovor, koji ne iscrtava samo detaljan opis Zmajevog stvaralaštva, već i srpskog narodnog pesništva, pa i samih izvora na kojima se gradila Teslina ličnost.

    Ako znamo da je poštovanje i uvažavanje između Tesle i Zmaja imalo snagu pravog prijateljstva, da su prepiske i susreti sa Lazom Kostićem, posebno Mark Tvenom, ostavili veliki trag u životu ovog jedinstvenog genija u istoriji nauke, ako znamo da je plakao slušajući guslara i da je narodna poezija bila stalni član svih njegovih putovanja, tek onda možemo pogledati sa punim razumevanjem u Teslinu naučnu viziju, u njegovu misao o tehnologiji i naučnom idealizmu.

    Poslednja od deset strofa pesme koju Zmaj govori Tesli u čast:

    Razumeće listak sveži
    Svaku žilu svoga stabla,
    Spajaće nas elektrika
    (Elektrika naših srca)
    I bez žice i bez kabla…

    Ovim kratkim putokazom koji vodi od umetnosti ka Tesli, naša priča o nauci i umetnosti tek počinje. Na početku jedne od knjiga koje spajaju nauku i religiju, Mihajlo Pupin piše da ljudski duh mora biti oslonjen na tri stuba. Nauka i religija su dva, ali ne može se, piše Pupin, bez trećeg – umetnosti.
    Jedan od najdražih prijatelja velikog naučnika je slikar Uroš Predić. Jedini koji se Mihajlu Pupinu obraća sa „dragi Mišo”. Ta prepiska uz pozdrav uvek sadrži i neku kulturnu potrebu srpskog naroda, koju slavni naučnik svojim sredstvima i velikom posvećenošću uspeva da ispuni.

    Tako nastaje i legat koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a gde su, kroz darove Mihajla Pupina, sačuvana i dela neprocenjive vrednosti – slike Uroša Predića, Paje Jovanovića, Konstantina Danila, Vlaha Bukovca i drugih. Siroče na majčinom grobu, srpska Mona Liza, Hercegovački begunci ili Ruđer Bošković, samo su neke od slika koje imamo zahvaljujući mecenstvu naučnika.

    Jednu od svoje tri fondacije Pupin vezuje za Narodno-istorijski muzej u Beogradu i kroz njen rad čuva umetnost posle velikih stradanja u Prvom svetskom ratu. Godine 1932. šalje pismo ministru prosvete u kome moli da mu se odobri osnivanje ”Zadužbine Mihaila Pupina pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu”.

    Sam Pupin imao je veliki crtački dar, ali i veliku želju da pomogne umetnicima i da zaštiti kulturno nasleđe svog naroda. Na dugoj listi onih kojima je pomagao nalaze se imena Vojislava Ilića Mlađeg, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Ivana Meštrovića i mnogih drugih slikara, arheologa, istoričara umetnosti, arhitekata, direktora kulturnih institucija.

    Povezanost sa umetnošću ogleda se i u Pupinovoj poetskoj imaginaciji. Pišući o nauci, on je više pesnik nego izumitelj. Svoja dela piše zastajući da citira psalme ili čak i stihove poznatih pesnika:

    Nijedan učenjak ne može razmatrati značajnu temu kao što je čovečiji život, a da ne zastane skrušeno i seti se dobro znanih Tenisonovih stihova što su posvećeni malom cvetu koji se probija iz pukotine na zidu:

    „Držim te ovde, s korenom i svime, u svojoj ruci,
    mali cvete – ali kada bih mogao da razumem
    šta si ti, korene, i sve ostalo, sve i sve,
    ja bih onda znao šta je Bog i šta je čovek.“

    Nikakve druge reči smrtnog čoveka ne mogu lepše opisati tajnu organskog života. Može li znanje za kojim je Tenison čeznuo biti unapređeno nešto malo, ako se čovekov život gleda u svetlu kosmičkih procesa stvaralačke koordinacije? Takav prilaz nije bez određene nade.

    Komadić velikog delatnog života naučnika koji niže dobra dela, možemo naslutiti čitajući samo neka od mnogih pisama našeg velikana:

    Iz pisama profesoru Vladi R. Petkoviću, predseniku Narodnog Muzeja, 20. jun 1923:

    „Primio sam prvu publikaciju ”Srpskih Spomenika,” “Manastir Ravanica.” Ta je publikacija izvanredno lepa i ja se čudim kako Vam je moguće da sa tako malim sredstvima izdajete tako lepe knjige? Meni će biti osobito milo ako monografija o Studenici bude tako isto lepa kao ova o Ravanici. Blagovremeno ću Vam poslati moju sliku, jer Vi mislite da Vam je potrebna u vezi sa publikacijom iz fonda kojeg ste Vi osnovali sa novcem koga sam Vam poslao. Priloženo Vam šaljem moj ček od 50.000 dinara, vučen na Srpsko Amerikansku Banku u Beogradu. Iz ove sume molim Vas da uzmete 30.000 dinara i dodate fondu “Mihaila Pupina, Profesora KOLUMBIJA Univerziteta iz Njujorka… Dvadeset hiljada dinara koji preostaju od poslate Vam sume od 50.000 dinara upotrebićete kao što sledi:

    Ja sam spakovao četiri slike: dve Predićeve i dve Jovanovićeve u jedan sanduk, i dva rama sam spakovao u dva sanduka. Ti ramovi su za Jovanovićeve slike a za Predićeve, molim Vas da poručite nove ramove u Beogradu, jer ramove koje sam ja imao za njegove slike nije bilo vredno slati preko mora. Za ovu stvar, molim Vas, upotrebite potrebnu sumu od 20.000 dinara.

    Ti sanduci kreću iz Njujorka 7. jula i biće u Dubrovniku oko 28. jula. Oni su poslati lađom “Prezident Vilson” i adresirani su ovako: Narodnom muzeju u Beogradu, preko Šefa željezničke stanice u Dubrovniku, S.H.S. Šefu željezničke stanice su poslati dokumenti o pošiljci, tako da ih samo on može sa lađe primiti. Molim Vas da mu odmah po prijemu ovog pisma naredite da sanduke odmah uputi k Vama u Beograd.

    Transportacija će biti sva plaćena do Dubrovnika, a ako je moguće biće plaćena do Beograda. Ja verujem da država neće naplatiti carinu na stvari koje su poklonjene Narodnom muzeju. Meni je osobito milo što Narodni muzej radosno prima Predićeve i Jovanovićeve radove…

    Vi kažete: “Biću slobodan predložiti da Vam se kao rodoljubu i dobrotvoru ukaže priznanje dostojnim odlikovanjem.”
    Molim Vas najljubaznije da to nikako ne činite, jer ja ne primam nikakva odlikovanja za male poklone, koji mi može biti čine još više zadovoljstva nego onima koji te poklone primaju. Molim Vas da budete uvereni da što god ja činim sad i što ću može biti docnije učiniti za Narodni muzej, izraz je moje čiste ljubavi prema ovoj skromnoj ustanovi koja je za vreme rata toliko stradala.

    Primite, poštovani gospodine, moje najsrdačnije pozdrave sa željom za najveći napredak ustapove kojoj Vi predsedavate.”

    Iz pisama gospođi Olgi St. Stanojević, predsednici „Cvijete Zuzorić” Beograd, 29. maj 1930:
    „Vi kažete da je Njeg. Vel. Kralj priložio 30.000 dinara u tu svrhu. I ja toliko prilažem. U prilogu Vam šaljem moje naređenje Privredniku da isplati vašem udruženju tu svotu. Iduće godine, ako me Bog poživi, priložiđu više…Moja je želja da potpomognem svaki čestit pokret moga naroda, ali nikako ne želim da postanem mecenom umetnosti ili ma čega drugog, jer mecena znači čoveka bogataša, a ja nisam bogataš, već samo skroman radnik koji od prihoda svojih radova odkrnji ponešto za svoj stari kraj.”
    Iz pisama Jovanu Cvijiću, 1924. godina:
    „Bio sam takođe mnogo zaposlen i sa Meštrovićevim izložbama. Meštrović je veliki umetnik ali u praktičnim radovima koji su u vezi sa izložbama on je nevešt kao malo dete, i tu je trebalo dosta guranja unapred da bi se došlo do uspeha. Izložbe su do danas bile dosta uspešne, ali ne onako kako je to može biti Meštrović očekivao. Meštrović je duhovit čovek i u njegovim radovima pokazuje se velika duhovitost. Ali u velikom njegovom oduševljenju da izrazi jednu lepu ideju u drvetu, kamenu ili metalu, on često žrtvuje anatomiju. Bar takvo je mišljenje ovde. Običnim ljudima koji su se naučili na klasičnu skulpturu ne dopadaju se neklasične forme, pa ma kako bila lepa ideja koja se krije iza tih forma. To je, ukratko rečeno, prvi utisak koga su Meštrovićeve izložbe učinile na ovaj narod u Nju Jorku. Ali ipak izložbe su postigle dobrog uspeha, i mislim da će ukus za Meštrovićevu skulpturu postati ovde u Americi sve jači i jači.”

    Tako istorija srpske nauke svedoči o nadahnuću, inspiraciji i mašti koju umetnost donosi viziji nauke budućnosti. Zato i ne čude reči koje Tesla ispisuje:

    “Učio sam mnoge jezike, proučavao literaturu i umetnost, proveo svoje najbolje godine u knjižarama čitajući sve što bi mi došlo pod ruku i osetio sam da sam traćio vreme, ali ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam ikada učinio.”

    Odgovori

  6. 11. decembar 2019. u 18:58

    Vojislav Ananić

    BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
    28. 09. 2016
    Tesla i Pupin na istom putu
    Autor: Aleksandra Ninković Tašić

    Tesla i Pupin, Amerikanci srpskog porekla, odgajani su ljubavlju svojih majki, a poleteli su više od bilo kog čoveka svog vremena ka ispunjenju američkog sna. U detinjstvu su trčali po mekoj travi, gledali u zvezdani svod, a kao ljudi dodirnuli su nauku koja naš savremeni život čini mogućim. Na priču o njima stavljamo dve oznake, koje se na geografskim mapama ne mogu naći – Idvor i Smiljan.

    Pogled ka zvezdama prva je tačka koja spaja Mihajla i Nikolu, naučnu viziju i opšte dobro. Vreme u kome živimo bez dokaza osudilo ih je na sukob, čak i neprijateljstvo. Istina, nama toliko potrebna, uz genijalnost, čak i duhovitost, stvara sasvim drugačiju priču – onu o slozi.

    Činjenice se nižu i mi postajemo ponosni na istoriju srpske nauke. Nije to mesto sujeta i malih srca, već naprotiv, mesto briljantnih umova koje prati čvrst karater, veliko srce i moralna snaga.

    Važno je ukazati na sve tačke susreta dva velika čoveka, kao što su poreklo, odnos prema narodnoj tradiciji, ličnost majke, susret sa Amerikom, pojavnost u američkoj javnosti, posebno štampanim medijima, odnos prema umetnosti i umetnicima, zajedničke susrete i aktivnosti, ali i najvažnije – njihov susret na velikom putu naučnog stvaralaštva. Očevi idealizma u američkoj nauci, kako ih je prepoznavalo vreme u kome su živeli. Stalno su isticali da naučni rad mora biti za dobrobit čoveka.

    Oni nikada nisu zaboravili dečake koji su negovani roditeljskom ljubavlju i koji su svoju maštu razbuktavali u susretu sa prirodom koja je okruživala mala mesta u kojima su rođeni.

    Ostavili su nam naučno blago, a u njemu i dve knjige koje sijaju snagom primera koji nadahnjuje i hrabri. Svoje autobiografije pisali su skromnošću koja retko obdari velikane. Ko pročita Tesline Moje izume i Sa pašnjaka do naučenjaka Mihajla Pupina, odmah će osetiti da je među srodnicima.

    Da li danas znamo da je na Pupinov poziv Nikola Tesla dolazio na Kolumbija univerzitet kako bi inspirisao njegove učenike, da li znamo da su i Pupin i Tesla plakali dok su slušali guslara u Americi, da li smo se zagledali u štampu iz vremena njihovoh života, koja ih je spajala u želji da spasu svet od ratova, da li znamo da su jeli slatko od pomorandžine kore prilikom poslednjeg susreta, dva dana pred Pupinovu smrt? Ovo je samo početak duge liste susreta dva velika genija, koja su delila strast prema umetnosti, čitala iste narodne pesme, a često iste ljude nazivala bliskim prijateljima. Uz mnoge podatke priča o sukobu se topi, a narasta ona o slozi i poštovanju.

    Ne spaja ih samo to što su zagrlili svoje majke i krenuli u potragu za znanjem, niti što su prešli burni Atlantik sa nadom u srcu, čak ni prepiska i susreti nisu glavna spona ova dva čoveka. Ostavili su u istom vremenu neizbrisiv trag na ulicama Njujorka i u najvećim naučnim institucijama i čak ni to nije najvažnija spona koja ih spaja.

    Ono po čemu ćete uvek prepoznati srodnost jeste njihova vizija, ono što su zapisali i želeli za ovaj svet. Sa njima, svet je bio bolje mesto. Bez njih, naš život ne bi ni svetleo ni čuo se ovako jasno.

    „Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi.”
    Tesla

    „Fizička i duhovna stvarnost plod su sa istog drveta saznanja koje je bilo odgajano na tlu čovekovog iskustva.”
    „Nikada čovek nije jasnije pokazao božansko poreklo svog duha nego kada je počeo da shvata da je njegov život samo deo mnogo složenijeg i značajnijeg života, života humanosti, života ogromnog broja autonomnih pojedinaca koji se svakodnevno bore za svoju egzistenciju.”
    Mihajlo I. Pupin

    Odgovori