7. јануара 1943. – У Њујорку умро српски научник Никола Тесла, један од највећих светских проналазача у области физике, електротехнике и радиотехнике.
Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. у селу Смиљану, у Лици, Војна крајина, тадашње Аустријско царство, у породици православног свештеника Милутина Тесле и мајке Георгине Ђуке (дев. Мандић) такође из свештеничке породице.
Више о пореклу Николе Тесле прочитајте ОВДЕ.
Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака.
Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима.
Пошто никада није обраћао много пажње на своје финансијско стање, умро је у својој 87. години, сиромашан и заборављен.
Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса, Тесла.
Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.
За дело “Моји проналасци” Тесла је награђен престижном Пулицеровом наградом.
Он је стављао знак једнакости између науке и уметности, а знаменити писац Марк Твен је изјавио: “Да се Тесла није посветио проналасцима, био би изванредан књижевник”.
Тесла је боравио у Београду 21. маја 1892. године. Том приликом, у његову част, одржана је свечаност на тадашњој Великој школи, која је била у Капетан-Мишином здању, на данашњем Студентском тргу, 21. маја 1892. године.
Захваљујући у пригодном говору на почастима и поздравима, Тесла је, између осталог, изјавио:
“У мене има нешто што може бити и обмана, као што то чешће бива код младих, одушевљених људи (Тесла је тада имао 36 година и био је у пуној стваралачкој снази), али ако будем срећан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде исупне, најслађа ће ми мисао бити да је то дјело једног Србина. Живјело Српство”.
Одговарајући на поздравни говор у Великој школи, Тесла се обратио студентима и професорима следећим речима:
“Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету”.
Приликом јединог Теслиног боравка у Београду приређен је и пријем на којем је Јован Јовановић Змај прочитао пригодну песму:
ПОЗДРАВ НИКОЛИ ТЕСЛИ ПРИ ДОЛАСКУ МУ У БЕОГРАД
Не знам шта је, је л` суштина,
Ил` то чини само мис`о, –
Чим смо чули, долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.
На што жице спроводнице!
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја,
(После може и етиром).
– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу – сину;
Најсвежији лист му трепну,
Па одлете у даљину.
Ти нам, Тесла, Ти врличе,
Оде летом јаче струје,
У далеку Колумбију,
Да ти умље колумбује.
И ти Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сине врли;
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан,
Рукујућ` се српском диком
И открива срце своје,
Пред Србином, велебником.
Но ти мораш опет натраг,
– Састанак нам кратка траја –
Ал` топлоту носи собом
Братинскога загрљаја.
Остварена ј` мисо твоја,
Мис`о дивна и голема;
Међу нама биће везе,
А даљине нема, нема.
Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.
Дирнут Змајевом пажњом, Тесла је, према писању ондашње штампе, пољубивши по патријархалном обичају песника у руку, рекао да је његове песме у туђини “читао, љубио и сузама заливао” (иначе, Тесла је још као студент читао Змајеве песме и дивио им се, а према сведочанству породице, он је у Америку са собом понео књигу Змајевих песама и збирку народне поезије). На великој изложби технике у Чикагу 1893. приказујући један од својих изума – флуоресцентно светло – њиме исписао Змајево име.
А колико је Тесла био јединствен, најбоље говори сеђање његовог друга Ф. Журека са студија у Прагу. Овај редак запис преносимо у целини:
Било је осамдесетих година прошлог (19.) века кад сам се с њим упознао у бившој народној кафани у Водичковој улици, на месту где се данас налази радња Otte Hofmanna. Та је кафана била омиљено састајалиште студената, а и место састанка уметничких кругова. Ту су редовно долазили многи уметници, међу њима и Сметана и Дворжак. У сали окренутој Водичковој улици налазило се неколико билијарских столова на којима су, пре свега, студенти увежбавали своје мајсторство у игри билијара. Студент технике Никола Тесла био је недостижни виртуоз у билијару и страх и трепет за сваког ко би хтео да се с њим огледа, јер и у карамболу би давао форе 48 до 50 и сваки пут би победио. С њим сам се упознао преко билијара.
Био је висок, витак, мршав младић, глатко избријаног црномањастог лица, с машном ноншалантно, чак немарно везаном око дугачког врата, на хајући за спољни утисак. Био је племенитог карактера, добар и скроман и својим ироничним осмехом одавао је утисак зрелог, разложног мушкарца. Мада Србин из Хрватске, савладао је чешки сасвим солидно. Његово познавање математике је међу овдашњим сутдентима побуђивало велико дивљење. С обзиром на то да је студирао технику, препоручивали смо му да посети предавања једног на прашком универзитету тада чувеног професора математике. Уверавао нас је да је на предавањима био и да је све једначине решио из главе, навео нам је и решења једначина доказујући да тамо није нашао ништа ново. Није критиковао, ћутао је. Био сам запањен његовим невероватним памћењем.
После извесног времена срео сам се с њим у тадашњој царској библиотеци у Клементинуму. У то време веома је у моди био Бајрон. Читао сам његове стихове у немачком преводу, док ми је при руци стајао и енглески оригинал. Искрсао је преда мном као дух и кошчатом руком посегнуо ка књизи коју сам управо читао. Рекао ми је да окренем било који лист књиге и прочитам почетне редове, а да ће он наставити да напамет казује стихове докле год га ја не зауставим. Направио сам неколико покушаја и уверио се да све стихове, чак целу књигу песама, зна напамет, сваку реч. Изгледа невероватно, али истина је. После ми је причао да је њего отац знао напамет цело Свето писмо, од речи до речи, и да је он такво памћење наследио од оца. Уверавао ме је, а ја сам му поверовао, да зна напамет сва дела Шилера и Гетеа писана у стиху. Рекао ми је да све што једном прочита, запамти.
Веровао сам му, јер ми је показао очигледан доказ своје феноменалне меморије. У својој искрености поверио ми се да му меморија донекле отказује, јер брка кад је ноћ, а кад дан. Био сам индискретан и питао га да се није можда заљубио. За ту област немам ни најмање разумевања ни афинититета, рекао је. Његов се живот већ тад оријентисао у другом правцу. Још онда кад је изјавио да у Европи за њега више нема места и да мора даље у свет, преко Париза у Америку.
Касније сам чуо да је професор физике, електродинамике и радиофоније, и ко зна чега све не, на Универзитету у Њујорку. У једном америчком часопису још пре рата видео сам слику како Никола Тесла седи обасјан бљештавим ватреним лоптама електричних варница високог напона. Изгледао је ако не као неки чудесни полубог, оно барем као натприродна појава.
(“Narodni politika”, годиште 45, 1927. број 1, стр 4.)
Последњих година живота, Тесла се са носталгијом сећао свог личког завичаја. Сликарка Милена Шотра Гаћиновић, која је пред Други светски рат и током рата живела у САД и у Њујорку, говори у својој књизи о Србима у Америци како је Тесла више пута затражио од свог пријатеља и земљака проте Јована Крајновића да у његовом хотелу запевају громогласно личке песме из њихова детињства (на чуђење хотелске послуге). А Личани у шали кажу да најлепше пева онај чији је глас најјачи и најпродорнији.
ИЗВОР: Васо Милинчевић, “Никола Тесла и књижевност” (2006); Википедија
29. април 2019. у 08:22
Војислав Ананић
Николи Тесли – Десанка Максимовић
Како је могуће, творче земних сунаца и месечина,
рођаче Перуна и громовник Илије,
који си ишао од људског несна до несна,
светлећи док се формула сазвежђа не срачуна,
док се не забележи тек рођена песма,
како је могуће да и тебе тама скрије!
Зар је и тебе који си крао огањ васиона,
који си осветљавао по беспућу лађе,
пунио бљеском концертне дворане,
гњурао руке у матице озона,
морала судбина других људи да снађе!
Ти који си у свакоме крај нас пламу,
свакој жаруљи, муње обасјању,
зар ниси могао помрчини утећи?
Зар и ти, који си око нас разгорио таму,
мораде у њу лећи?
Зашто те не сахранисмо у санте поларне,
где су ноћи светле и беле,
па би, кад ти зрак месечине и сунца
биљурни ковчег дарне,
муње се око њега разлетеле!
Па би и мртав лежао у сјају,
повезан с нама у свакоме часку,
и пратећи светлосне олује
и мртав присуствовао сунчеву рођају
и месечевом за горе заласку!
10. новембар 2019. у 10:16
Војислав Ананић
ВОЛЕЛА ЈЕ ТЕСЛУ ДО СМРТИ
https://www.opanak.rs/dama-tesla-prijatelj-ljubav/
10. новембар 2019. у 11:34
Војислав Ананић
ТЕСЛИНА ПОСЕТА БЕОГРАДУ
https://www.opanak.rs/tesla-u-poseti-beogradu/
11. новембар 2019. у 15:59
Војислав Ананић
МИЛУТИН ТЕСЛА – ОТАЦ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
https://www.opanak.rs/milutin-tesla-otac-nikole-tesle/
11. децембар 2019. у 18:09
Војислав Ананић
БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …
30. 09. 2016
Наука и уметност
Аутор: Александра Нинковић Ташић
Природа и њени закони
све беше мркли мрак
нек буде Тесла рече Бог
и бљесну светлосни зрак
Ако желимо да упознамо Николу Теслу, не можемо гледати само у његове бриљантне изуме, већ и у изворе из којих је црпео инспирацију, у људе које је поштовао, у оно што је писао, али и оно што је читао. Мера човека тако настаје из сусрета ума и срца, генијалности и страсти. Уметност и уметници један су од начина да одгонетнемо тајну човека који је променио свет.
Да ли данас знамо да је једна од омиљених Теслиних народних песама Марко Краљевић и Муса Кесеџија? Један њен стих – „Јао мени до Бога милога, зар ја убих од себе бољега” – Тесла преводи и убацује у текст којим представља америчком народу српско песништво. Још је једном великану срца и ума ова песма омиљена. Милутин Миланковић пише како је имао шест година када му ју је отац први пут прочитао. Истиче да је два дана плакао слушајући стихове о Марку Краљевићу, а трећег дана када их је све знао напамет, успео је да рецитујући он расплаче свога оца.
Године 1892. приликом једине Теслине посете Београду, на свечаној вечери организованој у част великог изумитеља, међу званицама седео је и чика Јова Змај. Још током рецитовања песме коју је о себи слушао, Тесла се заплакао, а после изговореног последњег стиха, пољубио је Змају, како то много година касније пише Милутин Миланковић – десницу руку. Том приликом је обећао да ће чим стигне у Америку превести Змајеве песме и показати их американском народу. То је и учинио, а песмама претходи Теслин предговор, који не исцртава само детаљан опис Змајевог стваралаштва, већ и српског народног песништва, па и самих извора на којима се градила Теслина личност.
Ако знамо да је поштовање и уважавање између Тесле и Змаја имало снагу правог пријатељства, да су преписке и сусрети са Лазом Костићем, посебно Марк Твеном, оставили велики траг у животу овог јединственог генија у историји науке, ако знамо да је плакао слушајући гуслара и да је народна поезија била стални члан свих његових путовања, тек онда можемо погледати са пуним разумевањем у Теслину научну визију, у његову мисао о технологији и научном идеализму.
Последња од десет строфа песме коју Змај говори Тесли у част:
Разумеће листак свежи
Сваку жилу свога стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
И без жице и без кабла…
Овим кратким путоказом који води од уметности ка Тесли, наша прича о науци и уметности тек почиње. На почетку једне од књига које спајају науку и религију, Михајло Пупин пише да људски дух мора бити ослоњен на три стуба. Наука и религија су два, али не може се, пише Пупин, без трећег – уметности.
Један од најдражих пријатеља великог научника је сликар Урош Предић. Једини који се Михајлу Пупину обраћа са „драги Мишо”. Та преписка уз поздрав увек садржи и неку културну потребу српског народа, коју славни научник својим средствима и великом посвећеношћу успева да испуни.
Тако настаје и легат који се чува у Народном музеју у Београду, а где су, кроз дарове Михајла Пупина, сачувана и дела непроцењиве вредности – слике Уроша Предића, Паје Јовановића, Константина Данила, Влаха Буковца и других. Сироче на мајчином гробу, српска Мона Лиза, Херцеговачки бегунци или Руђер Бошковић, само су неке од слика које имамо захваљујући меценству научника.
Једну од своје три фондације Пупин везује за Народно-историјски музеј у Београду и кроз њен рад чува уметност после великих страдања у Првом светском рату. Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ”Задужбине Михаила Пупина при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду”.
Сам Пупин имао је велики цртачки дар, али и велику жељу да помогне уметницима и да заштити културно наслеђе свог народа. На дугој листи оних којима је помагао налазе се имена Војислава Илића Млађег, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ивана Мештровића и многих других сликара, археолога, историчара уметности, архитеката, директора културних институција.
Повезаност са уметношћу огледа се и у Пупиновој поетској имагинацији. Пишући о науци, он је више песник него изумитељ. Своја дела пише застајући да цитира псалме или чак и стихове познатих песника:
Ниједан учењак не може разматрати значајну тему као што је човечији живот, а да не застане скрушено и сети се добро знаних Тенисонових стихова што су посвећени малом цвету који се пробија из пукотине на зиду:
„Држим те овде, с кореном и свиме, у својој руци,
мали цвете – али када бих могао да разумем
шта си ти, корене, и све остало, све и све,
ја бих онда знао шта је Бог и шта је човек.“
Никакве друге речи смртног човека не могу лепше описати тајну органског живота. Може ли знање за којим је Тенисон чезнуо бити унапређено нешто мало, ако се човеков живот гледа у светлу космичких процеса стваралачке координације? Такав прилаз није без одређене наде.
Комадић великог делатног живота научника који ниже добра дела, можемо наслутити читајући само нека од многих писама нашег великана:
Из писама професору Влади Р. Петковићу, предсенику Народног Музеја, 20. јун 1923:
„Примио сам прву публикацију ”Српских Споменика,” “Манастир Раваница.” Та је публикација изванредно лепа и ја се чудим како Вам је могуће да са тако малим средствима издајете тако лепе књиге? Мени ће бити особито мило ако монографија о Студеници буде тако исто лепа као ова о Раваници. Благовремено ћу Вам послати моју слику, јер Ви мислите да Вам је потребна у вези са публикацијом из фонда којег сте Ви основали са новцем кога сам Вам послао. Приложено Вам шаљем мој чек од 50.000 динара, вучен на Српско Американску Банку у Београду. Из ове суме молим Вас да узмете 30.000 динара и додате фонду “Михаила Пупина, Професора КОЛУМБИЈА Универзитета из Њујорка… Двадесет хиљада динара који преостају од послате Вам суме од 50.000 динара употребићете као што следи:
Ја сам спаковао четири слике: две Предићеве и две Јовановићеве у један сандук, и два рама сам спаковао у два сандука. Ти рамови су за Јовановићеве слике а за Предићеве, молим Вас да поручите нове рамове у Београду, јер рамове које сам ја имао за његове слике није било вредно слати преко мора. За ову ствар, молим Вас, употребите потребну суму од 20.000 динара.
Ти сандуци крећу из Њујорка 7. јула и биће у Дубровнику око 28. јула. Они су послати лађом “Президент Вилсон” и адресирани су овако: Народном музеју у Београду, преко Шефа жељезничке станице у Дубровнику, С.Х.С. Шефу жељезничке станице су послати документи о пошиљци, тако да их само он може са лађе примити. Молим Вас да му одмах по пријему овог писма наредите да сандуке одмах упути к Вама у Београд.
Транспортација ће бити сва плаћена до Дубровника, а ако је могуће биће плаћена до Београда. Ја верујем да држава неће наплатити царину на ствари које су поклоњене Народном музеју. Мени је особито мило што Народни музеј радосно прима Предићеве и Јовановићеве радове…
Ви кажете: “Бићу слободан предложити да Вам се као родољубу и добротвору укаже признање достојним одликовањем.”
Молим Вас најљубазније да то никако не чините, јер ја не примам никаква одликовања за мале поклоне, који ми може бити чине још више задовољства него онима који те поклоне примају. Молим Вас да будете уверени да што год ја чиним сад и што ћу може бити доцније учинити за Народни музеј, израз је моје чисте љубави према овој скромној установи која је за време рата толико страдала.
Примите, поштовани господине, моје најсрдачније поздраве са жељом за највећи напредак устапове којој Ви председавате.”
Из писама госпођи Олги Ст. Станојевић, председници „Цвијете Зузорић” Београд, 29. мај 1930:
„Ви кажете да је Њег. Вел. Краљ приложио 30.000 динара у ту сврху. И ја толико прилажем. У прилогу Вам шаљем моје наређење Привреднику да исплати вашем удружењу ту своту. Идуће године, ако ме Бог поживи, приложиђу више…Моја је жеља да потпомогнем сваки честит покрет мога народа, али никако не желим да постанем меценом уметности или ма чега другог, јер мецена значи човека богаташа, а ја нисам богаташ, већ само скроман радник који од прихода својих радова одкрњи понешто за свој стари крај.”
Из писама Јовану Цвијићу, 1924. година:
„Био сам такође много запослен и са Мештровићевим изложбама. Мештровић је велики уметник али у практичним радовима који су у вези са изложбама он је невешт као мало дете, и ту је требало доста гурања унапред да би се дошло до успеха. Изложбе су до данас биле доста успешне, али не онако како је то може бити Мештровић очекивао. Мештровић је духовит човек и у његовим радовима показује се велика духовитост. Али у великом његовом одушевљењу да изрази једну лепу идеју у дрвету, камену или металу, он често жртвује анатомију. Бар такво је мишљење овде. Обичним људима који су се научили на класичну скулптуру не допадају се некласичне форме, па ма како била лепа идеја која се крије иза тих форма. То је, укратко речено, први утисак кога су Мештровићеве изложбе учиниле на овај народ у Њу Јорку. Али ипак изложбе су постигле доброг успеха, и мислим да ће укус за Мештровићеву скулптуру постати овде у Америци све јачи и јачи.”
Тако историја српске науке сведочи о надахнућу, инспирацији и машти коју уметност доноси визији науке будућности. Зато и не чуде речи које Тесла исписује:
“Учио сам многе језике, проучавао литературу и уметност, провео своје најбоље године у књижарама читајући све што би ми дошло под руку и осетио сам да сам траћио време, али убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам икада учинио.”
11. децембар 2019. у 18:58
Војислав Ананић
БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …
28. 09. 2016
Тесла и Пупин на истом путу
Аутор: Александра Нинковић Ташић
Тесла и Пупин, Американци српског порекла, одгајани су љубављу својих мајки, а полетели су више од било ког човека свог времена ка испуњењу америчког сна. У детињству су трчали по мекој трави, гледали у звездани свод, а као људи додирнули су науку која наш савремени живот чини могућим. На причу о њима стављамо две ознаке, које се на географским мапама не могу наћи – Идвор и Смиљан.
Поглед ка звездама прва је тачка која спаја Михајла и Николу, научну визију и опште добро. Време у коме живимо без доказа осудило их је на сукоб, чак и непријатељство. Истина, нама толико потребна, уз генијалност, чак и духовитост, ствара сасвим другачију причу – ону о слози.
Чињенице се нижу и ми постајемо поносни на историју српске науке. Није то место сујета и малих срца, већ напротив, место бриљантних умова које прати чврст каратер, велико срце и морална снага.
Важно је указати на свe тачке сусрета два велика човека, као што су порекло, однос према народној традицији, личност мајке, сусрет са Америком, појавност у америчкој јавности, посебно штампаним медијима, однос према уметности и уметницима, заједничке сусрете и активности, али и најважније – њихов сусрет на великом путу научног стваралаштва. Очеви идеализма у америчкој науци, како их је препознавало време у коме су живели. Стално су истицали да научни рад мора бити за добробит човека.
Они никада нису заборавили дечаке који су неговани родитељском љубављу и који су своју машту разбуктавали у сусрету са природом која је окруживала мала места у којима су рођени.
Оставили су нам научно благо, а у њему и две књиге које сијају снагом примера који надахњује и храбри. Своје аутобиографије писали су скромношћу која ретко обдари великане. Ко прочита Теслине Моје изуме и Са пашњака до научењака Михајла Пупина, одмах ће осетити да је међу сродницима.
Да ли данас знамо да је на Пупинов позив Никола Тесла долазио на Колумбија универзитет како би инспирисао његове ученике, да ли знамо да су и Пупин и Тесла плакали док су слушали гуслара у Америци, да ли смо се загледали у штампу из времена њиховох живота, која их је спајала у жељи да спасу свет од ратова, да ли знамо да су јели слатко од поморанџине коре приликом последњег сусрета, два дана пред Пупинову смрт? Ово је само почетак дуге листе сусрета два велика генија, која су делила страст према уметности, читала исте народне песме, а често исте људе називала блиским пријатељима. Уз многе податке прича о сукобу се топи, а нараста она о слози и поштовању.
Не спаја их само то што су загрлили своје мајке и кренули у потрагу за знањем, нити што су прешли бурни Атлантик са надом у срцу, чак ни преписка и сусрети нису главна спона ова два човека. Оставили су у истом времену неизбрисив траг на улицама Њујорка и у највећим научним институцијама и чак ни то није најважнија спона која их спаја.
Оно по чему ћете увек препознати сродност јесте њихова визија, оно што су записали и желели за овај свет. Са њима, свет је био боље место. Без њих, наш живот не би ни светлео ни чуо се овако јасно.
„Напредак и развој човека битно зависе од изумитељског дара. Он је најважнији производ човековог стваралачког ума. Његов крајњи циљ је потпуна превласт ума над материјалним светом и овладавање природним силама за потребе људи.”
Тесла
„Физичка и духовна стварност плод су са истог дрвета сазнања које је било одгајано на тлу човековог искуства.”
„Никада чoвек није јасније показао божанско порекло свог духа него када је почео да схвата да је његов живот само део много сложенијег и значајнијег живота, живота хуманости, живота огромног броја аутономних појединаца који се свакодневно боре за своју егзистенцију.”
Михајло И. Пупин
7. јануар 2020. у 17:45
Војислав Ананић
77 година од смрти Николе Тесле
https://banija.rs/novosti/drustvo/20025-nikola-tesla-77-godina-od-smrti.html
7. јануар 2020. у 18:28
Војислав Ананић
УМРО НА ДАНАШЊИ ДАН
https://www.opanak.rs/sam-nikola-tesla-umro-je-na-dan-bozica/
16. јануар 2020. у 16:24
Војислав Ананић
ТРГ НА НИЈАГАРИНИМ ВОДОПАДИМА
https://www.novosti.rs/vesti/planeta.301.html:834816-Nikola-Tesla-dobija-svoj-trg-na-Nijagarinim-vodopadima
10. децембар 2021. у 08:27
Воја
Човек који је осветлио свет
http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-94101/covek-koji-je-osvetlio-svet