Срамно потискивање ћирилице

71 коментара

1. 22. децембар 2018. у 09:36

   Војислав Ананић

   Нисам пронашао још увек ЦД где проф. др Петар Милосављевић тврди да се оригинал Даничићеве латинице чува у Будимпешти. Тражим. А дотле, неће бити на одмет да се прочита и ово, од истог аутора. Само толико. Да не останем дужан и лажов.

   Петар Милосављевић, 2006.

   Вукова латиница

   Реформу ћирилице, традиционалног српског/словенског писма, са циљем прилагођавања савременом народном српском језику извршила су три Србина: Сава Мркаљ, Лука Милованов и Вук Караџић током само једне деценије, у размаку од 1810. до 1818. године. Сва тројица су били ијекавци и сва тројица су свој језик називали српским. Све битно о начину настанка ове ћирилице и о њеној судбини објашњено је у науци.
   Нажалост, све битно око настанка латиничног писма којим се служе Срби није објашњено. У периоду превласти сербокроатистике латиницом су се бавили углавном Хрвати. Њихов приказ настанка овог писма био је једностран. Удео Вука и српске стране у настајању латинице којом се служе Срби, Хрвати и Словенци био је маргинализован. Школски систем кроз који су пролазиле генерације и генерације, стекле су представу да је Вук направио реформу ћирилице а Гај реформу латинице; по том приказу, на основу Вукове реформе настала је “вуковица”, а на основу Гајеве реформе настала је “гајица”. Та схватања нису у складу са чињеницама.

   Српска и хрватска писма пре Вукове и Гајеве реформе

   Да би се овај проблем у пуној мери схватио, треба се вратити табели Alphabeti serborum из првог издања Вуковог Српског рјечника (1818). У тој табели, у 11 колона приказане су српска ћирилица и српска латиница, затим латинице: мађарска, хрватска, словеначка, чешка, пољска, немачка, и талијанска, француска и енглеска. Мада је табела објављена у Рјечнику, који је потписао Вук Караџић, њен стварни аутор могао је да буде Јернеј Копитар, за кога се зна да је са Вуком непосредно сарађивао на изради овог дела. За ту табелу не би се могло рећи да је нека ексклузивна Вукова и Копитарева творевина, већ само снимак актуелног стања у писмима више европских народа. Иза овог “снимка” стајала је не само словенска већ и европска филологија.
   За ову расправу интересантан је однос два писма: српске и хрватске латинице онога времена. Идентичност и разлике ова два писма лако је уочити ако се она покажу паралелно.
   Као и латинице других европских народа, и српска и хрватска латиница имале су највећи број једнаких слова за исте гласове. Разлике су испољене у неколико словних гласова. То су: ђ (у српској латиници је: dj, gj; у хрватској dy, gy), ж (у српској: х, у хрватској zs ), љ (у српској љ, у хрватској ly), њ (у српској њ, у хрватској ny ), ц (у српској ц, у хрватској cz ) ч (у српској цз, у хрватској ch ), ш (у српској сц, у хрватској ss, sh ). У српској латиници ћ се писало као ch, а није било слова џ; а у хрватској латиници није било словних знакова за ћ и џ.
   У поређењу са другим латиничним писмима, хрватска латиница скоро је у потпуности била идентична са мађарском латиницом. Разликовала се од ове само у означавању словних знакова за ч и ш . Српска латиница била је слична словеначкој латиници (имала је иста слова за љ и њ, тј. љ, њ). Словеначка латиница, међутим, није имала знакове за ћ и ђ, које је српска латиница имала. Такође , српска латиница имала је нека слова карактеристична за италијанску латиницу. Хрватска латиница се развијала под утицајем мађарске, српска под утицајем италијанске.

   Вукова реформа латинице

   Упорно се негује предрасуда да је Вук узимао само ћирилицу као српско писмо. Та предрасуда нема основа ни у Вуковом делу, нити у његовом начину мишљења. Вук је, разумљиво, знао за Копитарев став из текста Патриотске фантазије једног Словена да Срби православне вере пишу ћирилицом, а Срби католичке вере пишу латиницом и глагољицом. Он је као актуелна српска писма сматрао и ћирилицу и латиницу.
   Српска латиница код Вука готово је идентична са овом латиницом којом се ми данас служимо. Разлика између данашње и некадашње је у пет слова.
   Девет година после Српског рјечника , Вук је објавио Први српски буквар (1827). То није био први српски буквар како је Вук мислио. Први је Буквар икона Саве, монаха манастира Дечани, штампан у Венецији 1597. Други је Буквар Кипријана Рачанина, писан 1717, који је остао у рукопису, јер је настао у време монаторијума за штампање српских књига. Вуков Буквар важан је са становишта развоја српске писмености. Као и у Српском рјечнику (1818), и у овој књижици постоји једна табела, под насловом Alphabeti serbici, са приказом разних писама. У првој колони, под називом Serbic, приказано је тридесет слова његове ћирилице, исте ове којом се и данас служимо. У следећој колони, под насловом Illyr, приказано је илирско писмо. Оно такође има тридесет слова. Од њих је 29 слова потпуно идентично са латиницом којом се данас служимо. Само је слово ђ писано као диграф дј. Тај диграф је идентичан са диграфом из српске латинице а различит од диграфа из хрватске латинице (дy, gy). Латиничко слово ђ ће касније у употребу увести Ђуро Даничић.
   Латиница коју је Вук приказао није била одраз или приказ стања. Таквом латиницом у то време нико није писао. Она је била пројекат писма за популацију “римског закона” која је говорила српским језиком, а која је, по правилу, названа Илирима. Али је била и пројекат писма и за друге Илире, тј. Јужне Словене који се служе латиничким писмом, конкретно за Хрвате и Словенце. Управо та Вукова латиница из 1827. преживела је све касније реформе и употребљава се и данас.
   Као ни српском латиницом коју је затекао, Вук није могао бити задовољан ни латиницом коју је сам сачинио и објавио као илирску латиницу. Ниједна од њих није се уклапала у његов идеал по коме сваки глас треба да буде означен једним словним знаком, тј. без диграфа. На питање: зашто Вук није наставио реформу српске латинице доследно овим својим начелима, као што је то учинио са ћирилицом, није тешко одговорити. Оптужбе које је добијао због тога што је у ћирилицу увео само једно латинично слово ј биле су изузетно оштре и о њима је он морао да води рачуна. Стално му је над главом стајала оптужба да хоће да “пошокчи”, тј. покатоличи Србе.
   У својим намерама и предвиђањима Вук је био реалан. Он је знао да се Срби римокатолици тешко могу приволети да прихвате ћирилицу као своје писмо, јер то не подржава Римокатоличка црква. Зато је он сматрао да Срби православци и Срби римокатолици треба да задрже оба своја писма. Али он је истакао као идеал да и српску латиницу треба тако поједноставити да сваки глас има једно слово и да сваком гласу латинице одговара слово ћирилице.
   Илирским правописом и писмом, тј . латиницом коју је Вук сачинио, био је написан и Бечки књижевни договор о књижевном језику. На овај договор православних и римокатоличких Илира, писан руком Ђуре Даничића латиницом, и Вук и Даничић, као православци који су ту били у мањини, ставили су своје потписе латиницом.
   Илустрација 1
   Разлике између српске и хрватске латинице које је Вук предочио у првом издању свог Српског рјечника из 1818. године. стр. 290.
   Илустрација 2
   Вук Караџић: Први српски букавар 1827, табела на страни 395.
   Из ове табеле се бјелодано види да је латиницу којом се данас Срби служе сачинио Вук Караџић и да је она резултат његовог реформског подухвата. Питање на које српска филологија данас треба да да одговор је сљедеће: зашто се признавало да је Вук реформатор ћирилице а прећуткивало да је он реформатор и латинице коју данас употребљавамо. Другим ријечима, зашто су систематски више деценија фалсификоване очигледне чињенице.

   Гајеве реформе латинице

   Реформом латинице на словенском југу, после Вука Караџића, бавио се највише Људевит Гај. Треба имати у виду да Гај није направио једну реформу латинице, него две: прву – за хрватски језик, и другу – за илирски, тј. за српски језик.
   Своју прву реформу Људевит Гај је начинио у књижици која се зове Кратка основа хрватско-словенског правописања (1830).
   Ова чувена књига има укупно 27 страна. Штампана је двојезично: хрватски, реформисаном Гајевом латиницом, и немачки готицом. То значи да она, на једном језику, има 14 страна, отприлике онолико текста као и Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља.
   Загребачки професор Иван Мартинчић у публикацији Хрватски препород. Темељни програмски текстови, свезак И (Загреб 1994) објавио је овај Гајев рад тако што је задржао оригинални текст на кајкавском и упоредо са њим, уместо немачког превода, штампао је превод на савремени штокавски, који приређивач назива ”сувремени стандардни штокавски језик”, а ја га називам српски језик. Из поменуте Гајеве књижице види се сасвим јасно неколико ствари.
   1. Прво се види да је Гајева књига писана на једном језику за који се никако не може рећи да је исти са српским, или да је једно наречје српског језика. Језик Гајеве књижице темељно се разликује од језика текстова Мркаља, Милованова и Вука, који су настали скоро у исто време. Ни са каквим правом тај језик се не може назвати ни српскохрватским или хрватскосрпским, јер у њему нема компоненте српског језика. Слависти првих деценија 19. века тај језик су називали хрватским, а тако га је и називао и Гај. Израз хорватско-славенски језик употребљен је код Гаја по правилу по којем су називани и други словенски језици: српско-словенски, бугарско-словенски, чешко-словенски итд. Тим изразима је подвлачено словенско јединство и национална особеност тих језика. Национална особеност Гајевог језика изражена је његовим хрватским именом.
   2. Друга важна чињеница је да се Гајева правописна реформа тицала само тога хрватског језика (а никако не и језика којим су писали штокавци, тј. српског језика).
   3. Као треће, види се да је Гај у својој реформи латинице за хрватски језик, пошао од истих начела која је поштовао и Вук у својој реформи правописа српског језика: тј. да се за један глас употреби један словни знак, једна графема. Тако је Гај изоставио диграфе из хрватске латинице (ly, ny, dy, gy ) и добио неколико слова којих у дотадашњој латиници, ни српској ни хрватској, није било.
   4. Четврта ствар је да је Гај, по угледу на чешку абецеду, конструисао слова којих у дотадашњој хрватској абецеди није било. Уместо дијакритичких знакова, карактеристичних за чешку латиницу, Гај је употребио на истом месту сличан знак (или ипак различит) који се назива тилда .
   5. Пета ствар је да је Гај изоставио латинично слово y које се понекад користило да означи вредност вокала ü (и/у), а определио се словни знак и.
   У Гајевом тексту нема никаквих тежњи да се правопис хрватског језика приближи правопису српског језика (српској латиници) или да се хрватски језик приближи српском језику. Супротно од тога, Гај рачуна на приближавање у графији чешком или пољском језику и писму. У време када је настала ова Гајева књижица, у радовима најистакнутијих слависта словенски језици су дељени на две групе: на југоисточне (где спадају језици Пољака, Бјелоруса, Малоруса, Бугара и Срба) и на северозападне (где спадају језици Пољака, Лужичких Срба, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата). Та подела је била заснована на језичком и на верском принципу. Тек од илирског покрета на снагу је ступила подела словенских народа и језика на Источне, Западне и Јужне Словене. Гај је правопис хрватско-словенског језика оријентисао ка интеграцији у оквиру северозападне подскупине словенских народа и језика. Ако се језик његове књижице пореди са чешким, словачким, пољским, а поготово са словачким језиком, показаће се да је та подела била реална.

   Друга Гајева реформа: латиница за илирски језик

   Гајева прва реформа латинице није доживела ширу подршку. Сам Гај није много настојао да се она прихвати. Разлог томе био је у најави Ивана Деркоса и Јанка Драшковића да Хрвати треба да напусте кајкавски и да се оријентишу ка прихватању штокавског наречја за свој књижевни језик. Била је то основна идеја илирског покрета, који је настајао тих година.
   Гласило илирског покрета биле су Novine horvatzke које су почеле да излазе 1835. Ово гласило је имало подлистак под називом Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka. Преко тога подлистка оствариване су Гајеве идеје, односно идеје илирског покрета. Гај је ова своја гласила почео да штампа старим хрватским правописом, тј. правописом за кајкавски језик/наречје, на којем је била написана и већина текстова у листу. Али је већ у првом броју Данице био један прилог на српском језику (тј. штокавски). Током излажења његових новина број прилога на штокавском се све више повећавао, а оних на кајкавском се смањивао. Од прилога на штокавском језику најчешће су објављиване српске народне песме из Вукових збирки. На крају илирског покрета (1843) сасвим је преовладао штокавски. Али је у том процесу преовладао и нови правопис који је Гај створио у другој својој реформи латинице (када је прихватио реформисану Вукову латиницу).
   У три броја Данице хорватске, словенске и далматинске из 1835, у бројевима 10, 11 и 12, Гај је објавио текст под насловом Pravopisz. Текст је писан кајкавски (тј. хрватски), а његов је закључак да аутор препоручује да се његова Кратка основа из 1830. године заборави. На делу је било настојање да се публика навикне на нови језик (илирски) и на нови правопис примерен превасходно том језику.
   У време формирања данашњих српских писама, ћирилице и латинице, име Илири употребљавало се у разним значењима. Понекад се оно односило на све Јужне Словене, понекад на Словене настањене на подручију бивше римске провинције Илирика, а то практично значи на Словенце, Хрвате и Србе. Током 17. и 18. века и у првој половини 19. века службена Аустрија је израз Илири употребљавала превасходно за Србе који су говорили једним језиком, тј. српски, свеједно да ли су били православци или католици. За разлику од хрватског, овде се избегавала употреба српског имена. Од Велике сеобе Срба, аустријски цареви су давали Србима више привилегија. Ниједна од њих није била адресирана на српско него све и само на илирско име. Српског патријарха званична Аустрија је назвала илирским патријархом, а српски народ илирским, а српски народ илирским или илирско-расцијанским народом. За Србе православне и римокатоличке вере Аустрија је у другој половини 18. века основала Илирску дворску депутацију и Илирску дворску канцеларију. Употребљавајући за српски језик назив илирски језик, службена Аустрија, али и културна јавност, јасно је идентификовала тај језик као српски и одвајала га је од другог словенског језика, хрватског. У књизи Јернеја Копитара коју је приредио Јоже Погачник а издала Матица српска 1984. под насловом Сербица , језик Доситеја Обрадовића, али и Вука Караџића, на пример, назива се илирски. А Копитар је био цензор за српске књиге и кустос националне библиотеке у Бечу, дакле, државни службеник за ова питања.
   Најобавештенији слависта у првој половини 19. века, Павел Јозеф Шафарик, под илирским именом у ужем смислу доследно је подразумевао Србе трију вера. У најужем смислу су за њега Срби римокатоличке вере били Илири уколико нису узимали локална имена покрајина у којима су живели. Шафарик је и Гаја, као и друге илирце, сматрао српским писцем, јер су са хрватског (кајкавског) прешли да пишу на српском (а не на хрватском) језику. А да је то за Шафарика било посве природно, види се по томе што је и он сам, иако Словак, писао на сродном чешком језику, који је био развијенији.
   То да поједини народи прихватају језик другог народа за језик свога књижевног изражавања, није у свету ретка појава. Довољно је подсетити се енглеског, шпанског, француског или руског језика. Народи који прихвате туђи језик по правилу му не мењају име и идентитет. Енглески остаје енглески иако на њему пишу Ирци или Индуси или Американци разног порекла. Идеја словачког писца и слависте Јана Колара о литерарној узајамности дала је и Гају и његовом илирском покрету теоријске основе да Хрвати узму једно од илирских наречја за свој књижевни језик. Хрватски прваци, међутим, учинили су то другачије од других народа. Преузевши српски за свој књижевни језик, они га нису назвали српски, већ су га назвали илирски, онако како је српски језик назвала званична Аустрија.
   После забране илирског покрета од стране аустријске државе (1843), они су изоставили израз илирски језик, и , опет уз сарадњу са Аустријом, том језику наметнули хрватско име. Оно што је дотле називано илирским, почело се звати хрватским, па је испало да један језик има два национална имена и да су га према томе створила два народа, Срби и Хрвати. Да би се ублажила та нелогичност нашло се решење у сложеници српскохрватски језик, односно хрватски или српски, чиме је давано до знања да је то један језик. Ипак, све време је било у употреби раздвојено име српски или хрватски, што је упућивало на могућност да се ради о два језика, а не само о српском језику , којем се придодаје још и хрватско име.
   Део српског народа, Срби римокатоличке вере, чији је матерњи језик био српски, свој језик су називали различито: илирски, словински, славонски, босански, далматински. Разлог овог именовања тога језика треба тражити у политичким приликама у којима су ти људи живели. Али у писању они су се служили латиницом јер су не само то писмо него и латински језик били језик и писмо њихове цркве. На српској латиници настала је респектабилна литература. Знаменита дубровачка књижевност, онај њен претежни део који су створили римокатолици српског језика, али и писци исте вере у другим покрајинама, објављена је латиницом. Латиницом су били објављени и главни речници илирског, односно српског језика који су се појавили пре Вуковог Српског рјечника и на које се Вук угледао.
   Илустрације: стр. 397 и стр. 425 (са текстом)

   Реформа Ђуре Даничића

   У Даничићевом стваралачком животу треба оштро разликовати два периода: до Вукове смрти (1864) или прецизније: до Даничићевог одласка у Загреб за секретара ЈАЗУ 1867. и после тога. Његово бављење латиницом за српски језик, које је почело на Бечком књижевном договору, крунисано је његовом властитом реформом латинице коју је спровео у том другом периоду свог живота, тј. у Рјечнику хрватског или српског језика. Начела своје реформе Даничић је изнео у уводу књиге Оглед. Рјечник хрватског или српског језика, који је изашао 1878. као огледна свеска за престојећи велики речник.
   Ова Даничићева начела су у јавној дискусији прихваћена. Прва свеска Рјечника коју је он уредио појавила се у години његове смрти 1882. Као резултат пре свега његовог огромног труда. Даничићеви наследници на месту уредника Рјечника поштовали су његова правописна начела. Све свеске овог Рјечника штампане су по његовом правопису. Последња, 22, изашла је 1976. године.
   Даничић се у својој реформи латинице ослањао на Вукове (односно Аделунгове) идеје: да сваком гласу одговара једно слово. Зато је изоставио диграме љ и њ и узео нова слова која по идеји подсећају на слова из прве Гајеве реформе, оне која је више била обављана у Вуковом духу, али само за хрватски језик. Уместо диграфа џ Даничић је писао латинично g са апострофом, уместо два диgрафа gј и dj (за ђ ) он је писао ђ .
   Четири нова слова која је Даничић предложио не појављују се први пут у њеgовом Оgледу Рјечника хрватскоg или српскоg језика. Она се јављају први пут у табели Alphabeti serbici на почетку другог издања Вуковоg Српскоg рјечника из 1852. године, у чијем је стварању Даничић, као што је познато, учествовао. Та слова се јављају у одељку Croat. lat. међу заgрадама, као алтернативни знакови за диграфе dj, lj, nj, dž. То су иста она слова која ће 26 gодина после Даничић представити у поменутом Огледу. Та слова штампана су у књизи која је објављена под Вуковим именом. Она сасвим одговарају Вуковим схватањима реформе латинице по којем треба изоставити диграфе. Природно је, на основу тога, закључити да је стварни реформатор реформисане латинице био Вук. Овај потез се може сматрати и другом Вуковом реформом латинице. Овако реформисаном латиницом, са четири нова словна знака, Хрвати у то време нису писали; тако заправо још нико није писао. Још 1878. у свом предлогу за увођење ових слова Даничић је своје име писао Gjuro.
   Табела Alphabeti serbici у Српском рјечнику из 1852. истоветна је са истоветном таблом у Вуковом Првом српском буквару из 1827, осим промена у другој колони. Латиничним диграфима за одређене гласове у тој колони, као алтернатива, у заградама, додати су нови, појединачни словни знакови за те гласове, што је било у складу са ставом да сваки глас треба да буде обележен само једним словом. Али промењен је и назив те колоне који је у Буквару гласио Illyr., што је значило илирско писмо, у Croat., што треба читати као хрватско писмо. Ова промена је била у складу са преименовањима која су у оно време вршена са хрватске и аустријске стране, при чему је хрватско име придевено свему што је до тада носило илирски назив. Међутим, овим преименовањем у Вуковом Рјечнику изневерени су његови ставови које је он о језику и писму неговао пре и после овог догађаја. Вук се доследно залагао за очување идентитета и интегритета српског језика и није га мешао са хрватским. А што се писма тиче, ствар стоји овако. У Српском рјечнику из 1818. године, у сличној табели, под насловом Alphabeti serborum, он је у три посебне колоне представио српску, хрватску и словеначку латиницу. У Буквару из 1827. уместо те три колоне постоји само једна, Illyric., што је требало да значи: латиничко писмо за Јужне Словене римскога закона. Сада, у табели из 1852. нема помена ни о српској, ни о словеначкој, ни о илирској латиници; постоји само хрватска. Нигде није објашњено како се десило да се под Вуковим именом простом заменом једне речи протури став који није његов. Свака херменеутика која води рачуна о целини ауторових ставова, показала би да ова промена није утемељена у делу Вука Караџића. Вукови ставови су у његово време били често извртани од стране других, а касније и неки темељно фалсификовани, као на пример да је он творац српскохрватског језичког јединства. У темељно фалсификоване чињенице спадају и оне по којима испада да је Вук створио српску ћирилицу, да се латиницом није бавио; да је латиница којом се служе Срби по пореклу хрватска.
   Ђуро Даничић је, у оквиру припреме за Рјечник хрватског или српског језика, четврт века касније, настојао да се та пројектована правописна реформа из другог издања Вуковог Српског рјечника (1852) спроведе. Било би исправније ту реформу назвати Вук-Даничићевом него само Даничићевом. Та реформа заживела је доследно у Рјечнику ЈАЗУ и то током његовог вишедеценијског излажења и понегде другде. Али није, мимо Рјечника , у потпуности прихваћена. Кајкавац Иван Броз свој Хрватски правопис (1892) радио је на корпусу дела Вука и Даничића, али није прихватио и Даничићеву варијанту латинице. Од ње је прихватио само латинично слово ђ . Пошто је Брозов Правопис обавезивао, Даничићева реформа је само делимично у пракси била прихваћена.
   Путем којим је у свом загребачком периоду ишао Даничић кренуо је и касније Александар Белић. И он је (у југословенском периоду, тачније од Првог светског рата) прихватио Јагићев став да два народа имају два писма, ћирилицу и латиницу, којим могу да се служе равноправно. Штавише, латиницу је прихватио у варијанти коју је наметнуо Брозов Правопис, а не Даничићев Рјечник. Такав став потврдио је у тексту Азбуке у Правопису српскохрватског језика 1923. gодине. Исти став је заступљен и на Новосадском договору.
   Став о ”двоазбучности” српског језика (израз Павла Ивића) прихватили су Срби католици из Дубровника у својим гласилима, нарочито у часопису Срђ – Srđ, који је штампан и ћирилицом и латиницом. На простору српских земаља став о томе да Срби имају два писма победио је у другој половини 20. века у потпуности. Можемо отуда да кажемо и да је у потпуности победила Вукова идеја о томе да Срби треба да сачувају (тј. да имају) два писма. Покрет за обнову србистике, који се у целини ослања на вуковску филолошку традицију, у свом гласилу, часопису Serbistika/Serbica , прилоге штампа и ћирилицом и латиницом. Двоазбучност је карактеристика српског језика данас. Једне књиге се штампају ћирилицом, а друге латиницом; једне новине се штампају латиницом а друге ћирилицом. Са чувањем оба писма чува се целовитост српског језика и српске културе.
   Ни за Вукова живота ни касније, нису остварени сви Вукови захтеви који се тичу писма. Није постигнуто решење да и у латиници сваки глас буде обележен само једним словним знаком. Остали су диграфи lj, nj, dž. Takoђe, нису одбаченe ни графемe са дијалектичким знаковима ( ć, č, š, ž ).

   Ћирилица којом се данас служимо резултат је рада Орфелина, Мркаља, Милованова и Вука. Латиница којом се данас служе Срби и други јужнословенски народи четири пута је реформисана у 19. веку. Она је у највећој мери Вуково дело. И поред тога ова латиница (којој пристоји име вуковица) није толико савршена као Вукова ћирилица (која се другачије зове вуковица). Сем тога, она није потпуно конвертибилна са ћирилицом, јер има три диграфа ( lj, nj, dž ). Но и поред тога, она успешно служи за писање на три јужнословенска језика: српском, хрватском и словеначком.
   ____________________________________________________________________

   Проф. др ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ – СРБИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК

2. 22. децембар 2018. у 14:09

   Војислав Ананић

   Драгољуба Збиљића не треба узимати озбиљно, он се никада није умео понашати како доликује озбиљном човеку, чак ни када је био председник неког Удружења “Ћирилица” у Новом Саду.

   Илија Петровић

3. 29. децембар 2018. у 13:40

   Војислав Ананић

   Да не останем лажов како ме је господин Збиљић “частио”, за сада могу само да кажем да је проф. др Петар Милосављевић изнео да се Даничићева латиница чува у неком архиву у Будимпешти у часопису “Бесједе” 2006, које доноси бањалучки часопис “Патриот” као делове књиге. Нажалост, још увек трагам за цитатом његове тврдње.

4. 30. децембар 2018. у 07:44

   Војислав Ананић

   Петар Милосављевић

   https://www.youtube.com/watch?v=PJ53ZQ7eW38

5. 30. децембар 2018. у 08:56

   Војислав Ананић

   К. Д. Ушински:

   “Језик народа – то је најлепши цвет, који никад не вене и који се вечито расцветава, цвет целокупног његовог духовног живота, коме је почетак далеко ван граница његове историје…У светлим и провидним дубинама народног језика не одражава се само природа отаџбине већ целокупна историја духовног живота народа. Поколења се смењују, али тековине сваког поколења остају у наслеђе потомцима. У ризницу матерњег језика једно поколење за другим оставља плодове дубоких тежњи срца, плодова историјских догађаја, веровања, погледа…једном речју, траг целокупног свог духовног живота народ брижљиво чува у својој речи.
   Језик је најживља, најпотпунија и најсигурнија веза која спаја прошла, садашња и будућа поколења народа у једну велику, историјски живу целину… Језик је, на тај начин, најпотпунији и највернији летопис целокупног духовног живота народа кроз многе векове; у исто време он је највећи народни учитељ, који је учио народ и онда кад још није било ни књига, ни школа…
   Он не изражава само виталност народа, већ је он сам живот…
   Док је у устима народа жив народни језик, дотле је и народ жив”.

6. 30. децембар 2018. у 12:01

   Војислав Ананић

   Вукова реформа латинице

   Упорно се негује предрасуда да је Вук узимао само ћирилицу као српско писмо. Та предрасуда нема основа ни у Вуковом делу, нити у његовом начину мишљења. Вук је, разумљиво, знао за Копитарев став из текста Патриотске фантазије једног Словена да Срби православне вере пишу ћирилицом, а Срби католичке вере пишу латиницом и глагољицом. Он је као актуелна српска писма сматрао и ћирилицу и латиницу.
   Српска латиница код Вука готово је идентична са овом латиницом којом се ми данас служимо. Разлика између данашње и некадашње је у пет слова.
   Девет година после Српског рјечника, Вук је објавио Први српски буквар (1827). То није био први српски буквар како је Вук мислио. Први је Буквар икона Саве, монаха манастира Дечани, штампан у Венецији 1597. Други је Буквар Кипријана Рачанина, писан 1717, који је остао у рукопису, јер је настао у време мораторијума за штампање српских књига. Вуков Буквар важан је са становишта развоја српске писмености. Као и у Српском рјечнику (1818), и у овој књижици постоји једна табела, под насловом Alphabeti serbici, са приказом разних писама. У првој колони, под називом Serbic, приказано је тридесет слова његове ћирилице, исте ове којом се и данас служимо. У следећој колони, под насловом Illyr, приказано је илирско писмо. Оно такође има тридесет слова. Од њих је 29 слова потпуно идентично са латиницом којом се данас служимо. Само је слово đ писано као диграф dj. Тај диграф је идентичан са диграфом из српске латинице, а различит од диграфа из хрватске латинице (dy, gy). Латиничко слово đ ће касније у употребу увести Ђуро Даничић.
   Латиница коју је Вук приказао није била одраз или приказ стања. Таквом латиницом у то време нико није писао. Она је била пројекат писма за популацију “римског закона” која је говорила српским језиком, а која је, по правилу, названа Илирима. Али је била и пројекат писма и за друге Илире, тј. Јужне Словене који се служе латиничким писмом, конкретно за Хрвате и Словенце. Управо та Вукова латиница из 1827. преживела је све касније реформе и употребљава се и данас.
   Као ни српском латиницом коју је затекао, Вук није могао бити задовољан ни латиницом коју је сам сачинио и објавио као илирску латиницу. Ниједна од њих није се уклапала у његов идеал по коме сваки глас треба да буде означен једним словним знаком, тј. без диграфа. На питање: зашто Вук није наставио реформу српске латинице доследно овим својим начелима, као што је то учинио са ћирилицом, није тешко одговорити. Оптужбе које је добијао због тога што је у ћирилицу увео само једно латинично слово ј биле су изузетно оштре и о њима је он морао да води рачуна. Стално му је над главом стајала оптужба да хоће да “пошокчи”, тј. покатоличи Србе.
   Проблем ће убрзо додатно компликовати појава илирског покрета, који се програмски тицао свих Јужних Словена, а поготово Јужних Словена римокатоличке вероисповести. Латиница коју су наметали илирци под именом илирског правописа, била је, у ствари, иста она Вукова из 1827. Самим тиме илирци су му додатно и отежавали да подухват реформе латинице доведе до краја. Дугачка фуснота из књиге Писма Платону Атанацковићу (1845), која је пренета у овој књизи, завршава се овим реченицама:
   “Овде сад морамо напоменути још једно. Данашњи је Илирски или Загребачки правопис бољи него сви дојакошњи и остали садашњи правописи Јужних Словена римскога закона, али још није онаки какав би требао да је: они би ваљало према латинскијем словима да сачине осам новијих слова… па би тако они имали најсавршенији правопис на свету, и по правилу би могли казати, да је њихов правопис бољи од словенскога. Када би се ово поправило, то Гајеву слику не би умањило, него би је још умножило.”
   То што је Вук предлагао није до краја урадио ни сам, али нису урадили ни други. Данашња абецеда којом се служе Срби, Хрвати, Словенци, иако по пореклу Вукова, није у оној мери савршена колико је савршена Вукова ћирилица.
   У наведеном одломку треба обратити пажњу на израз Јужни Славени римског закона. Тај израз се односио и на Србе римокатолике, и на Хрвате и на Словенце. У својим намерама и предвиђањима Вук је био реалан. Он је знао да се Срби римокатолици тешко могу приволети да прихвате ћирилицу као своје писмо, јер то не подржава Римокатоличка црква. Зато је он сматрао да Срби православци и Срби римокатолици треба да задрже оба своја писма. Али он је истакао као идеал да и српску латиницу треба тако поједноставити да сваки глас има једно слово и да сваком гласу латинице одговара слово ћирилице. Израз конвертибилност српских писама Радмила Маројевића из књиге Српски језик данас показао се оправданим. Нарочито је то постало очигледно у доба компујутера. Ви куцате на латиничној тастатури, а текст се на екрану или у штампаном облику, по вашем избору, појављује ћирилицом. Радећи на конвертибилности српских писама, Вук је радио и на јединству српског језика и српске књижевности.
   Вук до краја живота није одустајао од свога идеала. Њему није сметало што наша браћа римског закона прихватају илирски или загребачки правопис већ што тај правопис није савршен. У писму Анти Кузманићу из 1847. године он јасно каже да је то правопис за Јужне Словене римског закона. Њихови језици су били такви да су они могли да пишу истим латинским словима. Илирским правописом и писмом, тј. латиницом коју је Вук сачинио, био је написан и Бечки књижевни договор о књижевном језику. На овај договор православних и римокатоличких Илира, писан руком Ђуре Даничића латиницом, и Вук и Даничић, као православци који су ту били у мањини, ставили су своје потписе латиницом.

7. 30. децембар 2018. у 19:17

   Војислав Ананић

   Петар Милосављевић:

   Српска писма

   Петар Милосављевић: Српска писма, Бања Лука: Бесједа ; Београд : Арс Либри, 2006.
   (делове књиге доноси бањалучки часопис Патриот)

   Ова књига компонована је на занимљив начин. Реч је о студији и хрестоматији. На почетку сваког од три дела („Алфабетска писменост”, „Словенска писменост” и „Савремена српска писменост”), на колико је књига подељена, налазе се ауторове студије, послě чега следе текстови различитих аутора који назначену проблематику сагледавају са различитих становишта. Иако нешто другачије компонована, по основној замисли ова књига је најближа Милосављевићевој књизи Срби и њихов језик. Обе књиге на најбољи начин илуструју научни поступак Петра Милосављевића. Комплексне проблеме српске филологије он сагледава кроз анализу различитих чињеница и врло често супротстављених становишта. У свему томе импонује ауторова способност за теоријско артикулисање проблема (његово јасно излагање), издвајање суштинског, а затим и његово систематично и поступно рěшавање.
   Књигу Петра Милосављевића Српска писма објавила је “Бесједа” из Бањалуке. Њоме је рад овог аутора на обнови србистике добио своје заокружење. Наиме, у опсежном Милосављевићевом подухвату на овом плану, једино област граматологије није била довољно елаборирана. Књига Српска писма доноси другачије одговоре на актуелне проблеме српске граматологије (науке о писмима). Ослоњена на истраживања српских и руских граматолога, презентована крајем двадесетог вěка, ова књига доноси и могуће другачије одговоре на питања о почецима словěнске писмености. По свему судећи, Словěни су и прě Ћирила и Методија имали своју писменост, што је официјелна наука до сада порицала. Важност ове књиге огледа се и у рушењу критерија по коме се писмом одређује национални идентитет. Милосављевић показује, користећи се примěрима других народа, да је језик примарна одредница националног идентитета и да је писмо на том плану од знатно мањег значаја. Он, такође, истиче да један народ не мора да се служи једним језиком и да српска “двазбучност” није никакав изузетак. Књига убěдљиво показује како је и латиница српско писмо и тако обесмишљава ставове и многих српских “зналаца” по којима је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо. Теза да је Вук реформисао ћирилицу, а Гај латиницу само је један од фалсификата сербокроатистичке филолошке парадигме. Латиница коју данас, поред других словěнских народа, користе и Срби, идентична је латиници која се налази у Вуковом Српском буквару из 1827. године. Прецизније речено, разликује се само по начину писања слова “ђ”, чије писање је касније осмислио Ђуро Даничић. Патриот ће у нěколико наставака објавити најзанимљивије дěлове ове књиге.
   * * *
   1. Словенски народи и њихова писма
   У писмености народа европоцентричног цивилизацијског круга сачувана су до нашег времена и данас су у употреби три, по типу врло блиска алфабетска писма: грчко, латинско и словенско. Најраширеније је латинско писмо, којим се служи највећи број народа, затим словенско писмо (ћирилица), које користи половина словенских народа. Само је грчко писмо остало у употреби једнога, грчкога народа. О настанку и развоју ових писама има различитих теорија, а доминантна је она која тврди да су латинско и словенско писмо наста ла из грчкога, односно по угледу на њега. Новија граматолошка истраживања, а нарочито открића српских и руских научника, упућују на другачији закључак. По њима, словенска писменост је аутохтона и није проистекла из грчког писма.
   Словенски народи данас употребљавају два писма: ћирилицу и латиницу; у другој терминологији: словенско и латинско писмо.
   Ћирилицом се служе: Руси, Украјинци, Белоруси, Срби, Бугари и Македонци. Латиницом се служе: Пољаци, Лужички Срби, Чеси, Словаци, Словенци, Хрвати и Срби.
   И у ћириличним и у латиничним писмима којима се служе поједини словенски народи постоје извесне мале разлике. Сви словенски народи, по језику део су словенске језичко-етничке заједнице, свеједно да ли се служе словенским или латинским писмом. Писмо није било основа за идентификовање народа током њихове историје. Покрет за стварање словенске филологије (славистике) и настао је међу народима Аустријске царевине (Чеси, Словаци, Словенци) који су се служили латинским писмом. Они су разликама у писму претпоставили блискост словенских језика. У књизи Ранка Бугарског Писмо (1996) читамо: “Ипак не треба узимати да је веза између писма и националности нужна, универзална и непроменљива. Напротив, у многим случајевима њу би било тешко установити, тим пре што није никаква реткост да је неки народ из цивилизацијских, конфесионалних, идеолошких или практичних разлога, сопственом вољом или под неком врстом историјске принуде, своје традиционално писмо замени неким другим, не губећи тиме национални идентитет… Додајмо томе да су неки народи бившег Совјетског Савеза стицајем политичких околности чак два пута у овом веку мењали писмо (од арапског у латиницу па онда у ћирилицу). Ближе нама, Румуни су 1863. прешли са ћирилице на латиницу, док су Турци под европски и модернизаторски оријентисаним Ататурком 1928. године арапско писмо заменили латиницом.”
   Примери Ранка Бугарског показују на очигледан начин да променом писма народи не мењају свој језички и национални идентитет. И после промене писма Румуни су остали Румуни, претежно православне вероисповести, Турци су остали Турци, муслиманске вероисповести. Ни многи словенски народи се нису у историји понашали другачије него Румуни и Турци. Сви они су у ћирилометодијевском добу прихватили словенско писмо и писали су глагољицом и ћирилицом. Поједини словенски народи касније су напустили словенско писмо и прихватили су латиницу, али нису мењали свој национални језик, па самим тим нису престали да буду словенски народи. Међутим, латиница је на тај начин ушла у круг словенских писама.
   Промена писма није само техничко питање него је то и културно-историјски феномен. Образовани Румуни или Турци, који држе до своје традиције, морају знати и писма којима су њихови старији споменици написани. То значи да морају знати и ћирилицу (Румуни) и арабицу (Турци). Срби у своме школском систему прво уче ћирилицу као традиционално српско и словенско писмо, а већ од своје осме године савладавају и латиницу. Оба ова писма су и данас жива међу Србима, као што су се њима служили делови српског народа у прошлости. Два писма, ћирилица и латиница, везују Србе за њихову традицију, а повезују их и са источним (словенским) и са западним (такође словенским) и несловенским народима. Напуштање те традиције и истеривање Срба са терена било ћириличке или латиничке писмености ишло би на њихову штету и смањило би њихово присуство и значај који они објективно имају у цивилизацији књиге. Та ситуација, што се Срба и других Словена тиче, није ништа ново. Ево шта каже Петар Ђорђић у књизи Историја српске ћирилице (1971) о ситуацији Срба у раном средњем веку: “Као и култура, у почетку је и писменост била туђа и двојака, на латинском и грчком језику и писму, и која се и после појаве словенске писмености држала нарочито у приморским градовима, а спорадично се среће и далеко од мора. Још крајем прошлог века нађен је у једном крају у Санџаку латински натпис у рушевинама једне цркве. Тај натпис је с краја 8. – поч. 9. века.”
   Ни код једног европског народа, што се писма тиче, ситуација није једноставна. Историја писма сваког од њих говори о променама, отпорима променама и полемикама које су у тим процесима вођене. Можемо једино да кажемо да је српска ситуација сложенија. Балкан и Панонија, постојбина Срба, на почетку нове ере дуго су били у саставу Римског царства. Владајући језик у том царству, све до 6. века, био је латински и владајуће писмо било је латиница. У раном средњем веку, међутим, дошло је до поделе Римског царства на Источно и Западно. Источно царство је с временом прерасло у Византијску царевину, у којој је владајући језик био грчки и владајуће писмо грчко. У средишњем делу Балкана, управо оном који су и онда и данас насељавали етнички Срби, два језика и два писма борили су се за превласт. Двојезичност и двојна употреба писма, то је била природна ситуација становништва које је живело на тим просторима.
   У случају Срба потврђивало се оно што је карактеристично и за друге европске народе. Срби су и тада били једна језичко-етничка заједница иако су живели у разним средњовековним државама, царевинама, краљевинама и кнежевинама. Подела хришћанства на источно и западно учинила је да Срби рано буду по црквама подељени; да припадну Источној и Западној, Православној и Римокатоличкој цркви. Пре свега црквене потребе учиниле су да се они служе словенским писмом (које је Источна црква толерисала) и латинским писмом, које је било искључиво и једино у употреби Западне цркве. Срби су као етничко-језичка заједница практично били мост између двеју цркава и две врсте писмености. Свети Сава је одбраном и учвршћивањем православља у Србији у време Латинског царства у Цариграду и политиком верске толеранције обезбеђивао да се у држави Немањића и српским земљама поштују верска права припадника двеју цркава у једном народу. У српским земљама у средњем веку није било верских ратова између православаца и римокатолика какви су вођени у средњој и западној Европи између римокатолика и припадника протестантских цркава. Тек у 18. веку означена је политика верске толеранције аустријског цара Јосифа Другог.
   Словенски народи, који су припадали Источној и Западној цркви, развијали су се у две различите духовно-верске сфере. То је слабило јединство словенске заједнице и културно и политички. Тек од друге половине 18. века, када у европској филологији буде афирмисан став да се народи идентификују на основу језика којим говоре, а не на основу вере коју исповедају и државе у којој живе, почеће да се буди свест о словенској узајамности. Победа тог става обезбедила је и процват словенске филологије, чији је родоначелник био чешки католички опат Јозеф Добровски.

   2. Настанак словенских писама
   До пред крај 20.века, у науци је преовладавало мишљење да су Словени прву писменост добили у време светих апостола Ћирила и Методија и да су та писма била ћирилица и глагољица. На тој тези изграђена је читава једна повест, језиком постмодерниста речено: читава једна метанарација.
   Према тој повести, моравски кнез Растислав, који је у 9. веку владао делом Паноније, обратио се византијском цару Михајлу са молбом да пошаље мисионаре који би служили црквену службу и проповедали веру на словенском језику. Његова молба била је двоструко мотивисана. Са једне стране, кнез Растислав хтео је да се отргне превеликом утицају немачких свештеника и понемчавању свог народа. Тражећи помоћ од удаљеног царства, хтео је, са друге стране, да избегне могућност његовог непосредног политичког уплитања. Молба кнеза Растислава наишла је на повољан пријем. Византијски цар Михајло упутио је у Моравску 863. године двојицу браће, филолога Константина Филозофа и његовог брата свештеника Методија. Мисија ове солунске браће важна је у историји хришћанске цркве. Међутим, она је важна и са филолошке тачке гледишта. Солунска браћа су увела у црквену службу још један распрострањени језик, језик словенски. За употребу словенског језика они су створили и писмо.
   Све донедавно, до открића Велесове књиге, преовладавало је (бар у Југославији) мишљење да Словени, пре ове мисије, нису имали писмо, и да је прво словенско писмо створио свети Ћирило. Није нам било лако и јасно одговорити на питање: које је писмо он створио – глагољицу или ћирилицу? Оригинални текстови Ћирилови и Методјеви нису сачувани; сачувани су само преписи из каснијих времена. А они дају разлог да се предност да и једном и другом писму.
   Ставови о томе да су прво словенско писмо сачинили св. Ћирило и Методије заснивали су се на познатом и аутентичном документу са почетка 10. века, на Слову о писменех бугарског свештеника Црнорисца Храбра. На почетку и на крају овог трактата стоје ове реченице:
   “Раније Словени не имаху књиге него цртама и резама читаху и гатаху, будући да су били пагани. Примивши хришћанство, писали су римским и грчким словима трудећи се да пишу словенску реч без устројенија. Но како може добро да се пише грчким словима: Бог или живот, или зјело, или црква, или чекање или ширина, или јад, или уду, или младост или језик или друга слична.
   Ако упиташ књижевнике грчке, говориће: ко вам је слова сачинио или Библију превео и у које време – то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске књижевнике, говориће: ко вам је писмена сачинио или Библију превео – то сви знају и одговоривши кажу: свети Константин Филозоф, названи Ћирило, он нам слова начини и Библију преведе – и Методије, брат његов, јер су још живи који су их видели, а године 6363 (тј. 863) од стварања света.”
   Велико поверење у исказе Црнорисца Храбра потицало је отуда што је он живео у времену у којем је сећање на подвиг солунске браће могло бити живо. Црноризац Храбар у свом трактату није се изјашњавао о томе које су писмо солунска браћа створила: глагољицу или ћирилицу.
   Заступници тезе о томе да су Словени и пре Ћирила и Методија имали сопствено писмо оспоравају овако тумачење текста Црнорисца Храбра. Тако је Радивоје Пешић, пишући о Велесовој књизи, дао другачије тумачење наведених реченица из Храбровог трактата и из њих је изводио сасвим друге закључке. По њему, управо је Црноризац Храбар сведочио да су Словени и раније имали писменост. Заступници сличне оријентације, као што је Пешићева, нашли су још поузданији аргумент. Подсетили су на један велики превид који је у науци учињен према једном исто тако аутентичном извору какав је Житије Ћирилово, настало крајем 9. Века. У том Житију налази се један значајан детаљ који се односи на Константинову хазарску мисију и његов боравак у Херсону на Криму. Одломак који о томе говори, у преводу Олге Недељковић, гласи:
   “Онда он крене на пут и, стигавши у Херсон, ту савлада јеврејски језик и књиге, преведе осам делова граматике и тиме још више пробуди своја сазнања. Међутим, живео је ту и неки Самарићанин који је долазио к њему и с њиме се препирао, те доневши књиге самарићанске, показао их је њему. Филозоф их измоли од њега, затвори се у куће и стаде се молити; а пошто га је бог разумео, поче читати књиге без грешке. Видећи то, Самарићанин из свег гласа узвикне и изусти: – Заиста, који у Христа верују скоро ће примити Дух свети и благодат његову.
   Пошто се онда син његов покрстио, и он сам се за њим покрсти. Ту нађе јеванђеље и псалтир, писане руским писмом, и човека нађе који тим језиком говори; и разговарајући с њиме и овладавши снагом говора, преводећи на свој језик, установи разлику самогласничких и сугласничких слова, молећи се Богу, ускоро поче читати и причати на самарићанском, те су му се многи дивили и хвалили Богу.”
   Наведени детаљ, није у науци и стварно остао непримећен. Њиме су се посебно бавили руски научници, јер се он највише тиче руског језика и писма. Руски граматолог Виктор Александрович Истрин посветио је у својој књизи 1100 година словенске азбуке (1963) овом проблему цело једно поглавље. Из њега се види да су неки видови претћириловске писмености постојали код Руса. Једна табела из те књиге, Н. А. Константинова, упутиће на конкретности. У новије време тим проблемом бавио се посебно руски граматолог Грињевич.
   На детаљ из Житија Ћириловог подсетио је и Светислав Билбија у књизи Староевропски језик и писмо Етрураца (1984). Билбија, међутим, није био први који је на Западу указао на овај моменат. Из референци које он наводи, види се да су се тим проблемом бавили амерички граматолози. Али се не види да су и њему и њима била позната истраживања руских научника. Српски граматолог каже:
   “Када је на европском Западу био затрт сваки траг етрурском и рунском начину писања, трећи изданак малоазијске писмености: кијевско-руска србица, наставила је да живи у областима Црног мора, где се затекао Константин Филозоф у мисионарској задаћи која му је била поверена од стране византијског Двора и Патријаршије.”
   То значи да порекло словенске писмености Билбија објашњава другачије од доскорашње официјалне граматологије. За Ћирила и Методија Билбија каже да су били македонски Срби и да су им њихово српско порекло и језик отварали сва врата где су год закуцали. Помоћу свог матерњег језика Ћирило је могао да уђе у тајне србичке писмености. Билбија закључује овако:
   “Резултати рада Константина Филозофа у уређивању руско-украјинске србице, да се словима исте почну да пишу богослужне књиге за све словенске народе, у ствари је један од највећих и најзначајнијих подухвата у историји развитка словенске писмености.
   Све савремене словенске ћириличне азбуке служиле су се при свом обликовању словима узетим из богослужних књига, и то само оним словима чије су се гласовне вредности налазиле у народном говору.
   Због тога црквенословенску азбуку треба посматрати не као оригинални извор, већ као преносни зупчаник малоазијске србичке писмености која је била сачувана у руско-кијевској србици.”
   Подунавска србица – најстарије алфабетско писмо
   Постоји једна компетентна књига немачког граматолога Јоханеса Фридриха, Историја писма, која је у оригиналу објављена 1966. А у преводу на руски 1979. У духу традиционалне граматологије и она је појаву словенских писама стављала у време Ћирила и Методија, дакле у 9. век нове ере. Заслугом нових српских и руских граматолога, последњих деценија, почела се коренито мењати представа о почетку словенске писмености. Открива се не само да допринос Словена у настанку и развоју писмености није маргиналан већ изгледа да је прворазредан. Све је више доказа о аутохтоној словенској писмености пре Ћирила и Методија, односно о словенским писмима која су претходила другим старим европским писмима, грчком и латинском, која су до сада сматрана најстаријим у Европи.
   Остало је, ипак, нерешено мање важно питање како треба звати ту писменост, да ли прасловенска или прасрпска. Питање није чисто терминолошко. У новије време се често истиче да је српско име старије од словенског. Али, било би тешко тврдити да су сва словенска племена у оквиру те велике етничко-језичке заједнице, коју називамо словенска, икад носила српско име или да су за то име знала. Момир Никић у књизи Језички корени Срба (2004) доказује да име српско и словенско имају исти корен.
   Српски граматолог Светислав Билбија има оригиналне ставове о настанку српског-словенског писма и његовом распростирању. Билбија је сматрао да постоје везе измађу становника Лидије и Ликије, старих држава на тлу мале Азије, и Етрураца у Италији, с једне стране, и винчанске цивилизације откривене у Србији и шире у Подунављу и на Балкану, с друге стране. На те везе упућивали су разни писани, епиграфски споменици, а посебно азбучни системи употребљени у овим старим цивилизацијама и културама. Пошто су ти споменици настајали и пре процвата грчке цивилизације, било је могуће извести нове закључке о развоју писмености од оних које је нудила традиционална граматологија.
   Билбија је помоћу више аргумената довео у сумњу да су ћирилица, па и латиница, настале из грчког алфабета. Између осталог он каже: “Привидна сличност већег дела ћириличних слова са словима грчког алфабета није могла да пружи задовољавајуће објашњење, како је непотпуна и врло сиромашна грчка гласовна скала могла да задовољи захтеве богате словенске фонетике” (2000). Зато почетак алфабетских писама треба тражити пре грчког писма и изван ондашње Грчке. Генезу тога писма он је тражио другде: у писму које су стварали Словени, или, његовом терминологијом, преци данашњих Срба. Билбија каже да споменици као што је Рашански буквар и читанка, саливени у малу бронзану плочицу пре три хиљаде година, најбоље сведоче о постојању писмености код свих словенских народа чак две хиљаде година пре доба кнеза Растислава и солунске браће. По њему, заједничко порекло са етрурским и ћириличким писмом има и нордијско писмо руна. Нордијским народима писменост је стизала из Подунавља. Рунско писмо је било у употреби све до римске окупације њихових територија. Ова рана писменост нордијских народа као и етрурски и малоазијски споменици паганске цивилизације уништавани су у доба хришћанства из верских разлога.
   Смер Билбијиних трагања потврдила су накнадна истраживања Радивоја Пешића о винчанском писму, које има корене у српском Подунављу. Винчаница, по Пешићу, има доста заједничких знакова и са другим писмима. Са англосаксонским рунама винчаница има четири идентична знака; са палестинским писмом 7, са западносемитским писмом 8; са кипарским 9; са старогрчким 12, а са српском ћирилицом чак 20 идентичних знакова. Пошто је винчанска цивилизација трајала у периоду 5.500 – 3.200. године пре н.е., то значи да је винчаница, тј. писмо настало на тлу винчанске цивилизације, најстарије алфабетско писмо. Веродостојности ових ставова иду у прилог и резултати истраживања руских научника (Трубачов, Рибаков, Грињевич и други) који су најстарију словенску цивилизацију откривали у Подунављу. Испитивања која се у последње време врше у Македонији потврђују да је на том терену било словних знакова (и записа) сличних винчанском писму. По једном од прочитаних записа, који означавај у име Руен, македонски научници су то писмо назвали руеница. И ова испитивања македонских научника, као и испитивања бугарских научника (која ми нису довољно позната), иду у прилог сазнању да је у далекој прошлости, на територији Балкана, постојала једна велика цивилизација. У каквом је односу винчаница и руена, или нека друга слична писма, показаће будућа истраживања.
   Алфабетска писма уопште, а посебно она која су се развила у малоазијским центрима српских или србичких држава, Билбија је означавао свеобухватним појмом србице. Та писма као етрурско, он је препознавао и прочитавао уз помоћ српске ћирилице. Разликовао је четири типа србице: лидијску, ликијску, рашанско-римску (етрурску) и кијевско-руску (или руско-кијевску). Кијевск-руском, руско-украјинском србицом називао је писмо које је Константин Филозоф или св. Ћирило нашао на Криму у Псалтиру и Еванђељу на руском језику. Рашанско-римска србица је име за азбуку из које ће касније да се формира и латиница.
   Према Билбијином схватању управо због чувања ове руско-кијевске србице и отпора Руса да се одвоје од своје традиције, глагољица, која је такође постојала у словенској писмености пре појаве Ћирила и Методија, никад није продрла до Руса иако је Византија упорно заговарала њену употребу. Детаљ из Житија Ћириловог који говори како је овај на Криму наишао на Еванђеље и Псалтир писане руским писмом, Билбији је био добродошао да поткрепи своју тезу о постојању србице у предгрчко и предримско време. Иако је значајан податак да се Константин Филозоф, пре своје панонске мисије, у Херсону срео са писмом на руском језику и то у црквеним књигама, он још није био довољно убедљив доказ о претћириловској словенској писмености, пре свега зато што те књиге – које се помињу у Житију – нису сачуване, односно откривене у филолошкој науци. Тек у 20. веку појавио се такав историјски артефакт који представља несумњиво сведочанство о словенском писму пре Ћирила.
   Управо у години Билбијине смрти (1994) његова теза о праисторијској старости словенског писма добила је потврду са стране о којој је он мало знао. Те година била је у Русији по први пут објављена Велесова књига. Објављивање Велесове књиге најпре у Русији, а затим и у Србији (1997) показало се као значајан догађај у науци. После тога догађаја више не можемо да говоримо само о глагољици и ћирилици као о словенским писмима, већ морамо да имамо у виду и, несумњиво словенско, писмо – велесовицу.

8. 30. децембар 2018. у 19:24

   Војислав Ананић

   II

   Најстарије писмо је идеографско
   Један од мотива које Петар Милосављевић наводи као важне за настанак књиге Српска писма јесте велики продор у области граматологије на крају 20. вěка и откриће до којег су дошли српски и руски научници. Према тим открићима, најстарије писмо није пиктографско него идеографско. Ово писмо је, по свему судећи, везано за најстарије цивилизације са ових простора: лепенску и винчанску. Ове ставове, поред руских научника, најексплицитније су артикулисали Радивоје Пешић и Светислав Билбија. Њихова становишта о најстаријим писмима потврђују и археолошка истраживања Драгослава Срејовића. Ова капитална сазнања условиће другачије разматрање почетака словенске писмености и смěну парадигме по којој се прва словěнска писменост везује за дěловање Ћирила и Методија. Невоља је, међутим, што ове тезе не само да нису критички освěтљаване него нису довољно ни познате.

   3. Влесовица и глагољица
   Влесовица – тако се обично назива писмо којим је писана Велесова књига. Велесова књига откривена је 1919. године, у време грађанског рата у Русији. Пуковник царске војске Федор Артурович Изенбек (1890–1941), који је био и руски академик, нашао је у једној ратом разрушеној и напуштеној племићкој кући у Украјини двадесетак дашчица дугачких око 40 а широких око 20 центиметара. На дашчицама су били изрезани извесни словни знакови. Изенбек је наредио свом посилном да дашчице запакује и понесе. Овај пуковник поражене царске војске носио је дашчице стално са собом на дугом емигрантском путу (једно време је боравио и у Београду). Највећи део емигрантског живота провео је у Бриселу, где је умро 1941. године.
   У време боравка у Бриселу, пуковник Изенбек је дозволио свом познанику, такође емигранту, руском филологу Јурију Мирољубову, да се бави његовим дашчицама (под условом да их не износи из његовог стана). Мирољубов је петнестак година, закључан у Изенбековом стану, преписивао словне знакове са дашчице. Тако је настала реконструкција текста Велесове књиге. После су се документима и открићима Мирољубова бавили разни научници (Скрипник, Ребиндер и други ).
   За Велесову књигу шира јавност зна тек десетак година. Тада се она појавила на руском језику (1994) у преводу са коментарима Александра Асова. Први део Велесове књиге појавио се у оригиналу и у преводу на српски језик 1997. године, дакле четири године после смрти Радивоја Пешића, преводиоца и писца обимне уводне студије. Године 2003. објављена су заједно оба дела Велесове књиге. Српско издање приредила је Весна Пешић на основу материјала који је нађен у оставштини њеног оца Радивоја Пешића.
   Велесова књига је сложено штиво. Она представља нешто између скупа легенди, историјских прича, али и руско-словенски митолошки систем. Засада, она је најзначајнији извор који сведочи о постојању и развијености словенске митологије.
   Једно време јавно је изношена сумња да је Велесова књига само вешто урађени фалсификат. Међу онима који су такве сумње износили био је Виктор Виноградов, чувени руски филолог. Он се, додуше, био срео са текстом само једне дашчице. Овакве његове сумње заснивале су се највише на чињеници да су Изенбекове дашчице, иако претходно добро чуване, на крају ипак “изгубљене ” и да наука располаже само преписом Мирољубова. Данас преовлађује мишљење да једно такво ремек-дело не би могло да буде фалсификовано и да се ради у аутентичном документу.
   Велесова књига значајно је откриће за граматологију. Њеним објављивањем коначно су потврђене тезе о постојању словенског писма и пре Ћирила и Методија. Она такође потврђује и онај важан детаљ из Житија Константиновог, по коме сасвим јасно испада да је свети Ћирило у Херсону сигурно могао да види Јеванђеље и Псалтир на руском језику, исписане руским словом. Писмо Велесове књиге слично је винчанској србици, као и данашњој српској ћирилици. Влесовица чини карику на линији: винчаница – етрурчица – влесовица – ћирилица – вуковица.
   Савремени читалац коме су источнословенски језици (руски, украјински, белоруски) и јужнословенски језици (бугарски, македонски и српски) познати, препознаће у текстовима Велесове књиге многе речи и много слова. Однос влесовице и источнословенских писама још није довољно изучен.
   У прилозима вреди обратити пажњу на поређење Мирољубова између влесовице и украјинске ћирилице и на систематизацију словенских писама које је сачинио Радивоје Пешић.

   Глагољица
   Име глагољица потиче од старословенске именице глагол – са значењем реч, говор, и глаголског облика глаголати, што значи говорити. Од истог корена изведена је именица глагољник, што значи ретор, беседник. У Енциклопедији Југославије (друго издање, 1986, о дредницу је написао Јосип Хам) каже се: “Ријеч је к нама дошла заједно с црквенословенским књигама и са словенским богослужењем. Као назив за писмо није стара и јавља се у данашњем облику (глаголица, глагољица, чеш. хлахолице ) већ у 16. ст. Придјев глагољски (лат. Глаголитицус, сцриптура глаголитица, литтерае глаголитицае, алпхабетум глаголитицум) већ се у 16. ст. у нас употребљавао за ознаку писма које је било словенско, а није било ни латиница ни ћирилица. Одатле је послије изведен и назив глагољаш за католичког свећеника који говори мису црквенословенском језиком, служећи се при томе књигом писаном глагољским писмом. У 18. ст. за исти се појам у латинским текстовима употребљава назив глаголита па је тако и глагољски споменик који је некоћ био у посједу грофа Цлоза, и који је Ј. Копитар издао под насловом Глаголита Цлозианус, у нас добио назив Клочев глагољаш.”
   Више постојећих хипотеза о пореклу глагољице могу да се поделе на две групе. У прву групу спадају оне које порекло глагољице везују за период пре Ћирила и Методија а другу оне које њен настанак везују за деловање солунске браће, тачније за Константина Филозофа (светог Ћирила).
   Хипотеза да је глагољицу створио св. Јероним (IV век н. е.) нарочито је била популарна у 18. и 19. веку. Тај став заступао је и Антун Матија Рељковић у књизи Нова славонска и нимачка граматика (1774). Исто је тврдио и Павле Соларић, аутор значајног списа Јероглифика (који никад није издат у целости). Тако су мислили и други образовани Славеносрби Соларићева времена. Свети Јероним потиче са простора где се говори српским језиком: из околине Грахова у Босни. С временом је ова теза напуштена.
   Међутим, последњих деценија 20. века, опет у делу српског граматолога Билбије, изложено је схватање да је глагољица старија од ћирилице, да је из претћириловског времена, те да је св. Ћирило из глагољице узео седам слова и пренео их у ћирилицу. Он је, по Билбији, преузео из глагољице цео гласовни систем. Такође, из глагољице је у ћирилицу доспела и разлика између гласова ћ и ђ, која је најбоље изражена у српском језику, из чега Билбија закључује две ствари: да је глагољица, пре Ћирила, настала на српском језичком простору и, друго, да је Ћирилов матерњи језик био српски, па је он био у стању да ту разлику уочи.
   Има аутора који порекло глагољице везују за још старије раздобље, за претхришћанска времена. Тако, на пример, чини Филип Гаврић у књизи Глагољица словенска. Гаврић заступа тезу да је глагољица у основи настала као сликовно писмо. Богате ауторове асоцијације, често саопштаване недискурзивним и нестандардним књижевним језиком, могу на неке читаоце да делују одбојно. Његова књига, објављена 2000. године, засада није шире прихваћена и коментарисана.
   Јача упоришта има друга хипотеза која настанак глагољице везује за деловање светог Ћирила. Већина аутора сматра да је Ћирило управо глагољицу донео у Моравску. Постоје три концепције о постанку глагољице са ослонцем на становиште о св. Ћирилу као њеном творцу.
   1. По најраширенијој концепцији глагољица је настала на основу грчке минускуле, односно на основу грчког курзивног писма. Ту концепцију заступало је више аутора, посебно цењени стручњаци у овој области на размеђу 19. и 20. века: Исак Тејлор и Ватрослав Јагић. Међу Србима заступали су је нарочито Петар Ђорђић, а после Ђорђића је исти став, са разложним објашњењем, заступао Митар Пешикан. Пешикан је о пореклу глагољице направио читаву једну теорију, која је под насловом Генеза и еволуција словенског писма објављена 1972. У његовој теорији нарочито су вредна конкретна поређења између грчког писма и глагољице. Чак и ако се та теорија не прихвати у целости, на основу њених резултата може се говорити о томе да је утицај грчког писма на глагољицу морао бити знатан.
   2. Друга концепција заснива се на ставу да је глагољица настала комбинацијом разних писама. Основа за ту концепцију налази се у чињеници да је Константин Филозоф долазио у додир са писмима која нису била грчка. Међу њима је посебно значајан сусрет са Јеванђељем, писаним руским језиком и руским писмом са којим се Константин сусрео за време своје хазарске мисије у Херсону, на Криму. Могуће је да је то писмо било оно које се у новије време означава именом влесовица. Концепцију по којој је глагољица настала комбинацијом разних писама заступао је хрватски медијависта Јосип Хам.
   3. Трећа концепција иде ка томе да глагољицу представи као оригиналан производ једног аутора, Константина Филозофа (св. Ћирила). Ту концепцију је у највећој мери заступао хрватски професор Славомир Сомбуњак у обимној књизи објављеној под насловом Граматозофија Константина Филозофа Солунског (1998). Сомбуњак је ослонац за своју концепцију нашао у Житију Ћириловом, где је, на малом простору, изречено много битног о томе како је дошло до стварања словенског писма. Сомбуњак, из неких разлога, то место не наводи, али се на њега позива. У Житију је представљена једна значајна сцена пре Константиновог стварања словенског писма. Сомбуњак је сматрао да је Константин Филозоф сам, после молитве, у чину надахнућа, створио писмо за Словене, глагољицу. За чин који је проистекао из надахнућа, он је нашао кључ у прстима светаца које је Константин могао да види на фрескама и иконама. Управо ти прсти, својим симболичким значењима подсетили су Сомбуњака на глагољска слова.
   Глагољица је оставила трага на писаним изворима готово свих словенских народа. Али ти извори нису били свуда једнако раширени и трајни. Глагољица се највише задржала на словенском југу, посебно на подручју данашње Македоније и Далмације. На подручју Македоније негована је тзв. обла глагољица, а на подручју Далмације негована је тзв. угласта глагољица. Те две врсте глагољице понекад се веома разликују. Разлике између њих подсећају на оне које постоје између грчке мајускуле и минискуле, или између латинице и готице.
   Глагољица је с временом била потиснута из употребе од стране и ћирилице и латинице. Најдуже се задржала на далматинским острвима код попова глагољаша. Ови припадници Римокатоличке цркве, за разлику од других свештеника исте конфесије, нису служили службу на латинском језику, већ на словенском језику. За ту службу они су се служили превасходно текстовима писаним на словенском језику, глагољским словима.
   Најстарији сачувани писани документ писан на српској редакцији старословенског језика јесте Маријино јеванђеље. Оно потиче из једанаестог века, писано је глагољицом. Стручњаци су, на основу анализе језичких елемената, закључили да његов непознати писар потиче са штокавског подручја, вероватно из данашње северне Македоније или јужне Србије. Ово ј еванђеље открио је и објавио Ватрослав Јагић 1883. У наше време овим спомеником посебно се бавио Ђорђе Трифуновић у књизи Ка почецима српске писмености.
   Већ од краја 12. века, када је настало ћирилицом писано Мирослављево јеванђеље, глагољицу је код Срба источног закона потискивала ћирилица. Али се трагови глагољице спорадично могу сретати све до 15. века.

   Срби и у прошлости користили два писма
   Став професора Петра Милосављевића изнесен у књизи Српска писма јесте да се актуелна питања српске граматологије могу разумěти ако се сагледају у историјској перспективи. Најпрě се види да су Срби и у прошлости користили два писма: глагољицу и ћирилицу, па у том смислу данашња употрěба ћирилице и латинице није никакав преседан у културној историји српског народа. Различити културно-цивилизацијски утицаји, условљени нашим геостратегијским положајем, очигледно нису остали без утицаја и на област граматологије. Према томе, различита писма која употрěбљава српски језик одраз су и потврда такве ситуације. У Српским писмима је прěштампан и један кратак одломак из књиге Павла Ивића Српски народ и његов језик у коме се каже да је двоазбучност српског језика драгоцěн национални капитал и улазница за оба најзначајнија круга наше епохе.
   С друге стране, важност ове књиге је у томе што упућује на доказе о постојању прěтћириловске писмености на словěнским просторима (Велесова књига), из чега произилази закључак да српски допринос цивилизацији књиге није безначајан, како то официјелна наука представља.

   4. Старословенска ћирилица
   Давно је уочено да старословенска ћирилица има подударности и сличности са грчким уницијалним писмом. На основу те чињенице однегована је једна метанарација по којој је свети Ћирило створио прво словенско писмо, ћирилицу, по угледу на грчко писмо. Томе је, у прилог, ишла и тврдња Црнорисца Храбра да су прво словенско писмо створили Константин Филозоф и његов брат Методије.
   С временом се, међутим, показало да су проблеми око настанка словенског писма (тачније: око настанка словенских писама) далеко сложенији. Да би се разрешио проблем настанка ћирилице, потребно је, зато, решити читав један комплекс питања. Та питања су: а) како се ћирилица односи према претћириловским писмима, б) како се односи према грчком писму, в) како се односи према глагољици, г) ко је створио ћирилицу а ко глагољицу, д) колико је словенско писмо оригинално. Затим: ђ) који су народи употребљавали најстарију словенску ћирилицу, е) како се старословенска ћирилица односи према националним редакцијама писама појединих словенских народа. И друга, засада мање значајна питања.
   а) До открића “буквара Лепенскога Вира”, односно винчанскога писма, Велесове књиге и других артефаката који сведоче о претћириловској словенској писмености, могло се говорити о томе да је старословенска ћирилица настала на основу грчког уницијалног писма. А то значи имало је смисла тврдити: постојало је једно старо писмо, грчко уницијално писмо, па је на основу тога писма сачињено једно млађе, словенско, тј. старословенска ћирилица.
   Данас се, у најмању руку, може тврдити да је старословенска ћирилица имала претходнике у прасловенским писмима или у винчаници, србици, етрурчици, влесовици али и у грчком писму, али на одређен начин и у латинском. У сваком случају, старословенска ћирилица има више извора. То су најстарија алфабетска писма на просторима словенских народа, затим грчко писмо, а, по већини научника, и глагољица. Проблем односа старословенске ћирилице према претћириловским словенским писмима отворен је тек последњих деценија, али још није довољно осветљен.
   б) Далеко је више осветљен однос старословенске ћирилице према грчком уницијалном писму, јер се много научника њиме бавило. Светозар Николић у књизи Старословенски језик, тачно је побројао шта су творци старословенске ћирилице преузели из грчког писма а шта су сами створили.
   Поступак оних који су стварали словенску ћирилицу, и оних који су је с временом дограђивали, није тешко објаснити. Они су из грчке азбуке преузели сва слова која су могли преузети. Морали су да створе словне ознаке за гласове које су Словени изговарали, а Грци их нису имали, па ни слова за њих. Словени су тада изговарали петнаестак вокала. За сваки од гласова морао се или преузети или смислити словни знак. Тако је настало ћирилско писмо старословенског језика, које је грчком писму и слично, али и различито од њега. Иако су констатације које о томе износи професор Николић веома прецизне, јасно је да он стоји на становишту да старословенско писмо није ни аутохтоно ни оригинално већ да је нека врста копије грчког писма.
   в) Са више разумевања, зато, треба имати слуха за проблем оригиналности старословенске ћирилице који је отворио руски граматолог Истрин. У књизи 1100 лет славјанској азбуки (1963) он је донео и једну табелу преобимну да би се лако прештампала. Из те табеле се јасно види да се у старословенској ћирилици налази много словних знакова којих нема у грчкој азбуци. Истрин је у књизи донео и овакву реченицу: старословенска азбука има 43 слова. Од тога су 24 позајмљена из византијског устава, а 19 словних знакова су самосталан допринос твораца старословенске ћирилице. У односу на византијско писмо, то је 45% новога. Та рачуница показује да се старословенска ћирилица у великој мери може сматрати оригиналним писмом. Истрин овако закључује: “На тај начин, упркос томе што многа ћириличка слова припадају по облику грчким словима, ћирилица (једнако као и глагољица) треба да се призна као једна од најсамосталнијих творевина на нов начин створених словно-звучних система.”
   г) Слависта и русиста Радмило Маројевић, поводом веза ћирилице и латинице, које сада Срби користе, употребио је израз конвертибилност. Тај израз се користи у свету новца када су у питању односи између појединих валута. Са становишта конвертибилности писма може се, свакако, говорити о конвертибилности ћирилице и грчког уницијалног писма, као и конвертибилности глагољице и грчког курзивног писма. Доста је словних знакова из азбука које се међусобно подударају.
   Показало се, међутим, да се и глагољица и ћирилица исто тако у значајној мери подударају: најмање десетак словних знакова исти су или слични у оба писма.
   Ћирилица и глагољица се подударају не само делимично, као скупови словенских знакова; још више се подударају као азбучни системи. Посебно се то може видети у системима бројева које означавају поједина слова.
   д) Управо поменута конвертибилност азбучних система ћирилице и глагољице још више компликује питање о томе које је од два та писма старије. Посебно се, у више извора, помиње један интересантан руски извор. О њему Истрин каже: “Не сматра се да је и сам назив ћирилица несумњив доказ да је Ћирило створио ћирилицу. Већ давно је било примећено да се у једном руском рукопису који је у Новгороду 1047. г. преписао поп Упир Лихиј ћирилица назива глагољским писмом. Из тога су многи истраживачи закључивали да је азбука, која је данас позната под називом ‘ћирилица’, можда само добила тај назив у релативно новије време.”
   Име је било исто, али је садржај био други, наводи истим поводом Петар Ђорђић. Ђорђић, који је написао обимну монографију под насловом Историја српске ћирилице, наводи значајне аргументе за свој став (који је и став његових истомишљеника), по којем је глагољица старија од ћирилице. Његови су аргументи ови:
   “Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама него у споменицима писаним ћирилицом. Нарочито треба споменути и чешке гласовне особине, ткз. бохемизме, који се срећу само у глагољским споменицима писаним на словенском југу.”
   Аутори који стоје иза става да је глагољица старија од ћирилице сагласни су у ставу да су старословенску ћирилицу створили ученици Ћирила и Методија. Они се не слажу само у ставу који су то ученици, и где су и кад створили то писмо. Један одговор је да је ћирилицу створио Климент (евентуално Наум) у Охриду. У новије време више присталица има да су ћирилицу створили Ћирилови и Методијеви ученици у Преславу, у престоници Бугарске. Према тој тези ћирилица је бугарска творевина. По истом ставу ћирилица и глагољица су прва словенска писма, свеједно да ли их је створио Ћирило или његови ученици.
   Новостворена словенска азбука, ћирилица, није имала везе само са грчким писмом већ је имала везе и са већ створеним словенским писмом, глагољицом. Петар Ђорђић каже: “При томе састављач ћирилице је копирао устаљени систем глагољице задржавши њен фонетски принцип, азбучни ред и називе слова и углавном и њихов број.” Даље Ђорђић каже: “Ћирилица је још узела азбучни ред слова и њихове називе из глагољице, што такође потврђује непосредну зависност млађег писма од старијега. Оба писма имају одређену везу и са грчким писмом и азбучним редом. Али ћирилица је потпуно копирала и грчки начин словног обележавања бројне вредности, док је то бележење у глагољици самосталније.”
   ђ) Руски граматолог Истрин, у поменутој књизи, наводи разлоге на основу којих се може сматрати да је ћирилица настала пре глагољице. Осветљавању тога проблема он је посветио целу 4. главу своје књиге, која има међунаслов: Какву је азбуку Ћирило (Константин) разрадио и откуда се појавила друга словенска азбука. Он је у том поглављу прво изнео чињенице које се наводе у прилог ранијег настанка глагољице, а затим, и разлоге у прилог ранијег настанка ћирилице. И једне и друге разлоге представљао је коректно. Ипак, већина разлога упућује на став да је ћирилица старије писмо.
   Истриновим аргументима у прилог иду новија граматолошка истраживања која порекло алфабетске писмености воде од винчанског писма. Глагољица се могла развити само на споредној линији од те главне. Ти аргументи стоје и под претпоставком да се евентуално на неки начин докаже и да су први словенски споменици стварно написани глагољицом.
   е) Словенски народ међу којим су Ћирило и Методије ширили писменост био је настањен на словенском западу. Данас о тим Словенима говоримо као о Чесима, Словацима, Моравцима, Лужичким Србима, али и као о Панонским Словенима. То значи да се словенска писменост почела најприје ширити међу оним Словенима који се данас служе латинским писмом. Најстарији сачувани споменик из времена ћирилометодијевске епохе јесу Кијевски листићи, писани глагољицом, а који потичу из чешког говорног подручја. Чеси су током историје мењали писма. Писали су и глагољицом и ћирилицом, касније и латиницом и готицом. Али нису мењали оно најдубље што их као народ карактерише: језик и језичко-етнички идентитет.
   Не би било исправно говорити да оно што је у словенској писмености у основи ћириловско припада само православним Словенима. Исправнији је став да су и словенски језик и словенска писма, и ћирилица и глагољица, заједничко добро свих словенских народа, део њихове заједничке прошлости и културе.
   ж) Раслојавање заједничког словенског језика на посебне националне редакције пратиле су и промене у редакцијама писама којим су се словенски народи служили. Тако је било и са писмима којима су се служили Срби. Српскословенска ћирилица настала је на специфичним потребама Срба у средњем веку да се изражавају својим писмом.

   5. Српскословенска ћирилица
   Старословенска ћирилица у употреби на српском језичком простору доживела је извесне трансформације, слично као и на другим подручјима словенских језика. Тако је настала српска редакција црквене старословенске ћирилице. До тога је дошло јер се с временом показало да старословенско писмо има више словних знакова него гласова који се изговарају у српском језику. Али се показало и да у српском језику има и гласова које старословенско писмо није регистровало. Као израз потребе да се нађе природно решење за означавање гласова српскословенског језика настала је српска редакција старословенске ћирилице.
   У српском писму 12. и 13. века, на пример, још увек су се (додуше све мање) употребљавали словни знакови за јусове и јерове. Али више нису постојали гласови које су они означавали. Отуда се у рукописним текстовима и јавља тенденција да се знакови за њих изоставе или заобиђу.
   Јусови – то су словне ознаке за носне самогласнике.
   Таквих гласова одавно нема у српском језику. Још увек су се сачували у пољском језику. Пошто се њихов изговор у српским срединама губио, они су често у појединим текстовима изостављени.
   Јерови – то су ознаке за полугласове. Било их је две врсте: танко и дебело јер. Такви полугласови до данас су сачувани у бугарском језику. Процес њиговог изостављања у српском језику текао је тако што се уместо два знака за полугласове употребљавао један знак. Обично је изостављано тврдо јер. Најзад се јавила потреба да се и оно у писању изгуби, јер се изгубило у говору.
   Изговор српског језика водио је и ка изостављању слова које је имало звучну вредност и облик данашњег руског јер-и. Пошто се такав глас у српском језику губио, и изједначавао садашњим гласом и, ова графема је у српским рукописним текстовима често изостављана.
   Књига Петра Ђорђића Историја српске ћирилице има непролазну важност по томе што је практично све важне промене у начину писања Срба регистровала. Из те књиге се јасно види када је, у којем споменику, са којег подручја, био изостављен који словни знак. Процеси промена су били тако отворени да у Ђорђићевој књизи стара српска (црквена) ћирилица нигде није приказана као азбука, тј. као завршен систем.
   Ђорђићева истраживања указују на процесе који су текли у два међусобно конгруентна смера. Један од тих смерова водио је ка томе да се из писама која употребљавају Срби изоставе словни знакови који се више не употребљавају. Други смер је био: да се употреба словенских знакова што више упрости. Тако су све више изостајали словни знакови без којих се могло. Та два смера имала су и веома конкретан резултат: од педесетак словних знакова старословенског писма, у српској предвуковској ћирилици било је у употреби нешто више од тридесетак словних знакова.
   Једно од словних знакова којих није било у старословенској ћирилици, а које се јавља у српској, јесте слово ђерв, односно ћерв. Слово ђ не постоји у свим словенским језицима. Не постоји, на пример, ни у словеначком ни у бугарском. Радомир Дамјановић у књизи Српско-српски речник каже: ”Како би Бугарин изговорио Ђурђевдан Ђорђа Ђорђевића? Одговор: не може да изговори јер не разликује ни ћ ни ђ већ оба мења са г. Старословенско слово ђерв имало је два деривата. Једно је слово ђ, а друго је слово ћ. Такође, ни слово ћ не постоји у свим словенским језицима. Не постоји, на пример, у руском, а не постоји ни у словеначком и хрватском (кајкавском).
   Пошто слово ђерв није постојало у старословенској ћирилици, а постојало је у глагољици, вреди обратити пажњу на хипотезу да је глагољица можда најпре настала на терену где се говорило словенско-српским језиком.

   Три реформе предвуковске ћирилице
   У историји предвуковске ћирилице на терену српског језика десиле су се три реформе писама.
   а) Прва се десила за време светога Саве, почела је нешто пре његове појаве. Тада је и успостављена српска редакција старословенског (односно српскословенског језика). За ту редакцију је карактеристично да се ослонила на српски народни језик. Изостављање неких слова, убацивање слова ђерв, означили су помоћу промена у словенским знаковима, промене које су се десиле у оквиру језика. Павле Ивић је био у праву када је језичку реформу светога Саве доводио у везу са реформом језика и писма Вука Караџића: и једна и друга полазиле су од језика који је народ у актуелно време говорио. Према тим променама дешавале су се и оне у ортографији.
   б) Друга реформа се десила у време деспота Стефана Лазаревића. Та реформа се обично везује за деловање Константина Филозофа, који је пред турском најездом из Бугарске добегао у Деспотовину Србију и био један од главних људи у Ресавској школи. За ту реформу се говори да је била ретроградна. Она је тежила да поврати неке графеме за гласове који се у српском језику више нису изговарали, као што су јерови, јусови итд. Стремила је ка променама које су књижевни језик удаљавале од народа. Али има и супротних мишљења о овој Константиновој реформи, по којој је ресавски правопис пратио промене у језику.
   в) Трећа реформа српске ћирилице десила се у 18. веку. Она је учињена по угледу на руску реформу црквенословенског писма, која је изведена у време владавине Петра Великог у Русији. Том реформом је уместо црквене ћирилице уведена у употребу грађанска ћирилица. Слова руске грађанске ћирилице обликована су по узору на штампану ћирилицу онога времена. Аутор реформе ћирилице код Срба био је Захарије Орфелин, књижевник и бакрописац у Аустријском царству, такође и ”илирски канцелист” у Митрополији сремскокарловачкој. У оквиру реформе писама које су средином 18. века вршене у Аустрији, Орфелин је 1859. објавио Калиграфију, а затим 1778. и Калиграфију за изображеније младежи серпске и валахијске. Румуни, тада скоро искључиво православци, писали су ћирилицом. Орфелинова реформа писма, тј. увођење грађанске ћирилице, била је урађена и за Србе и за Румуне. У Калиграфији је аутор навео и текстове писане истим словима на два језика: на српском и на румунском. Румуни су једним специфичним обликом грађанске ћирилице писали до 1863. године, када су сасвим напустили ћирилицу и прешли на латиницу. Увођењем грађанске ћирилице у употребу крајем 18. века учињен је значајан корак ка стварању ћирилице којом се Срби данас служе.

   Павле Ивић: Реформа ћирилице у време Светог Саве
   Свети Сава је родоначелник писања на српскословенском, али истовремено и писања на народном језику и комбиновања тих двају изражајних система у истом тексту. Од њега почиње диглосија у српској писмености. Диглосија значи употреба двају језичких типова у истој друштвеној заједници, уз функционалну диференцијацију тих типова. Функцију ”вишег стила”, онога који сачињава властелинство цркве и учености, обављао је српскословенски језик, док је народни језик функционисао као ”нижи стил”, прикладан за писање о стварима из свакодневног живота. То што су се оба та система изражавања тако лако комбиновала и мешала, често суседајући у истом тексту, понекад и у границама исте реченице, знак је да се они нису осећали као два различита језика, него као два начина изражавања у оквиру истог језика. Гласовна и граматичка блискост тадашњег народног језика старословенском омогућавала је такав однос према том језичком варирању у текстовима.

   Петар Ђорђић: Културно и азбучно двојство
   Много је сигурније и чвршће чисто словенско азбучно двојство, глагољско и ћирилско, које се огледа у употреби обеју азбука у једном истом рукопису и код једног истог писара. У Зографском јеванђељу, најстаријем сачуваном глагољском споменику, има ћирилски маргиналних записа које је писао сам писар тог јеванђеља. Из друге половине 12. века потичу одломци двају глагољских рукописа апостола, названи Михановићеви и Гршковићеви и у њима се такође налазе слова и речи писани ћирилицом. Колико се глагољица знала код Срба, показује управо Маријино јеванђеље, које врви од ћирилских додатака на српскословенском језику, на коме су исписане у 14. веку две читаве стране јеванђелског текста наместо насталог изворног листа. И обрнуто, глагољица се среће у српским ћирилским рукописима чак и у 15. веку, наравно само као индивидуална појава. Такви, иако изузетни случајеви, могу указивати и на извесне везе између глагољског и ћирилског подручја, које су се још дуго одржавале и после потпуно подвојеног црквеног живота, тако да ниједна од двеју словенских азбука није добила искључиво конфесионални карактер. То се нарочито односи на ћирилицу, која се вековима употребљавала као световно или пословно писмо у појединим нашим крајевима у којима је богослужбени језик био латински. Тамо где је у цркви била глагољица, била је и у свакодневном животу, али поред ње и ћирилица, као и у средњој Далмацији. Оба словенска писма доцније је потиснула латиница. Она је почела продирати већ од средине 14. века. Пред њом је после глагољице узмакла и ћирилица уколико је била у употреби код припадника западног обреда. Ћирилица је на тај начин остала уско везана за подручје источног обреда и после постала национално обележје српског народа. Са етничком асимилацијом, коју је постојано изводило српско средишње племе својим ширењем из првобитних области, ишла је и културна нивелација, која се вршила ширењем ћирилице на рачун глагољице и латинице, и пре Немање и св. Саве. Један од најстаријих преписа Светосавске крмчије.

   6. Данашња српска писма: ћирилица и латиница
   Два црквена круга хришћанства: православље и римокатолицизам поделили су српски језички и етнички простор још у средњем веку. То је условило и традиционално двојство писмености. Срби православне вере задржали су словенско писмо, односно ћирилицу, и на њој створили значајну, пре свега црквену средњовековну књижевност. Срби римокатолици, као и други припадници те вере, прихватили су латиницу. Њихова, не само црквена него и народна књижевност, писана је латиницом. Та подела никад није била апсолутна. И међу Србима римокатолицима било је појава употребе ћирилице и поготово глагољице, која се, мада прогањана, дуго задржала у приморским и далматинским крајевима. Сачуван је и један ћирилички рукопис Гундулићевог Османа из времена пре него што је ово дело штампано. Са друге стране, у појединим српским православним манастирима нађени су и записи на латиничном писму. Употреба два писма код Срба задржала се и до данас.
   У српским школама уче се обе азбуке, а књиге и новине пишу се и штампају и ћирилицом и латиницом. Такво решење усталило се већ од друге половине 19. века, а нарочито у 20. веку. Али идеје о паралелној употреби оба писма код Срба потичу из ранијих времена, посебно из 18. века.

9. 30. децембар 2018. у 19:26

   Војислав Ананић

   III

   Којим писмом Срби треба да пишу
   Као што у време Ћирила и Методија и њихових ученика Срби нису имали једно писмо већ два, глагољицу и ћирилицу, тако је било и у 18. веку, у време успона европске филологије. Копитар је у тексту Патриотске фантазије једног Словена (1810) констатовао да Срби имају три писма: глагољицу, латиницу и ћирилицу. Срби римокатоличке вере употребљавали су, по њему, глагољицу и латиницу, а Срби православне вере ћирилицу. Ново писмо, у односу на Ћирила и Методија и њихове ученике, било је латиница. Она је у међувремену преовладала код Срба католичке вероисповести, као и код других католика Словена: Лужичких Срба, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата.
   Почетком 18. века, руски цар Петар Велики, у оквиру многих реформи по угледу на западне земље, реформисао је и азбуку. У државној употреби стара ћирилица црквених књига замењена је тзв. грађанском ћирилицом. Срби су прихватили и ову руску новину и у другој половини 18. века многи су писали том руском грађанском ћирилицом. У Историји српског народа Павле Ивић и Александар Младеновић наводе да је у књиге намењене Србима руску грађанску ћирилицу први почео да уводи Захарије Орфелин. То је учинио најпре у Калиграфији (1759), а затим у низу својих дела. После је тим писмом Доситеј штампао Живот и прикљученија (1783), а слично су чинили и други. Грађанска ћирилица преовладала је код Срба тек крајем 18. века. Орфелин је ипак најзаслужнији за посрбљавање руске грађанске ћирилице. Он је у књижици Славенскаја и валахијскаја калиграфија (1778) са великим умећем и високом ликовном културом обликовао ћириличка слова грађанске азбуке. И то истовремено за два народа тадашње Аустрије: за Србе и за Румуне.
   У истом делу Историје српског народа приказан је и покушај увођења латинице за Србе православце. У интерпретацији Павла Ивића и Александра Младеновића то се овако одвијало: “Године 1781. Јосиф ИИ је наредио да се у српске школе уведе латиница, али је митрополит Мојсије Путник протестовао. О предмету је расправљала владина школска комисија у Братислави 1782. Члан комисије загребачки каноник Мандић је истакао захтев да се све књиге за Србе осим црквених штампају латиницом, и то на икавском дијалекту славонских католика. Српски представник Теодор Јанковић је са много напора постигао само толико да књиге за Србе буду на грађанском дијалекту, тј. на славеносрпском. Цар је на предлог комисије наредио да се употребљавају тај језик и латиница. Јанковић је после тога упутио цару вешто образложен елаборат и истакао важне државне разлоге против напуштања ћирилице: таква наметнута мера уништила би углед Аустрије код Срба у турским земљама, а нанела би и штету државној благајни јер би омела трговину коју су Срби, аустријски поданици, захваљујући познавању језика и писма, успешно водили с областима под турском влашћу. Притисак власти се ипак наставио, а такође и отпор на српској страни. Године 1784, митрополит Путник је упутио цару нову представку у десет тачака, објашњавајући да је ћирилица за српски народ подеснија од латинице и да се с губитком писмености угрожава и сам темељ одржања народног добра, али уједно наговештавајући да би узбуђење народа могло довести и до немира. Најзад је цар 1785. одустао од првобитне одлуке.”
   Срби православне вере – о којима Ивић и Младеновић у наведеном тексту једино и говоре – имали су један битан разлог за отпор према увођењу латинице. Они су увођење латинице доживљавали као корак ка унијаћењу а одбрану ћирилице схватили су као одбрану верског идентитета. Верски идентитет је у то време, и са његове тачке гледишта, био значајнији од националног. Много је доказа који сведоче да су се Срби православне вере радије окретали православним Русима или Румунима него истојезичним, а иноверним сународницима. У томе они нису били изузетак. Ситуација се у Аустријском царству битније почела мењати тек када је Јосиф II објавио 1780. Патент о верској толеранцији. Овај документ је био и остао један од великих цивилизацијских достигнућа Запада. Он се тицао и односа према Србима православцима. Али и после објављивања овог документа, страх од унијаћења међу православним Србима није престао.
   У тексту “Почеци српског новинарства” (из књиге Српска књига и српски писац 18. века, 1988.) Лазар Чурчић подсећа на пројект Емануела Јанковића да покрене лист који би се штампао и ћирилицом и латиницом. Пошто је Јанковић исте године умро, његов је пројект остао неостварен. Али се већ исте године јавио један сличан пројект. О томе Чурчић каже: “Нешто после браће Меркидес Пуљо, 27. јануара 1792, обратио се цару молбом за издавање недељног листа за Далмацију, Хрватску и Славонију и Фрања Богдановић. Његов лист ‘ би се бавио питањима привреде, првенствено земљорадње, сузбијањем предрасуда у народу, побољшавањем народног језика и обавештењем народа о унутрашњим и спољним догађајима ‘ и излазио би у Бечу. И ова молба упућена је на решавање Илирској дворовској канцеларији, која је, овај пут веома брзо, затражила да се Богдановић изјасни којим ће писмом штампати новине. Већ 15. фебруара он је одговорио да би новине штампао латиницом, не кријући жељу да их штампа и ћирилицом. На ово је председник Илирске дворовске канцеларије предложио цару да се Фрањи Богдановићу дозволи издавање недељних новина латиницом и ћирилицом, с тим да подлеже цензури Илирске дворовске канцеларије.”
   За цензора је био одређен темишварски епископ и члан Илирске дворске канцеларије Петар Петровић. Али до остварења овог подухвата није дошло. И тај покушај јасно сведочи да је аустријска администрација и латиницу и ћирилицу јасно сматрала српским писмом, тј. у другој терминологији писма Илира православаца и Илира римокатолика. Треба имати у виду да је Аустрија у то време за Србе употребљавала само израз Илири, а њихов језик називала илирским. Привилегије које су аустријски цареви дали Србима биле су адресиране на илирски и илирско-расцијански народ а не на Србе. За Србе (свих вера) Аустрија је у 18. веку била образовала и Илирску дворску депутацију и Илирску дворску канцеларију.
   Све чешћа употреба словеносрпског и народног језика у књижевности коју су неговали православни Срби наметала је питање реформе ћириличког писма. Неприлагођеност старог словенског писма тадашњем српском језику све теже је падала писцима, а ни руска грађанска ћирилица није потпуно одговарала гласовним особинама српског језика. Писци су сами одлучивали како ће писати, која ће слова употребљавати а која неће. Пошто није било одговарајућег правописа за све типове језика који се користио у књигама, писао је како је ко умео или, како је рекао Павле Кенгелац, “по правилима бабе Смиљане”. На помолу је била реформа писма и стварање нове правописне норме. Реформом ћирилице бавила су се, готово истовремено, три значајна човека онога доба: Павле Соларић, Сава Мркаљ и Лука Милованов.
   Павле Соларић проблемом писма бавио се у Јероглифици, свом главном делу, које никад није у целини објављено. Из објављених дела Јероглифике може се закључити да је Соларић сматрао да су Словени створили три алфабетска писма. Прво од њих, глагољицу, створио је, по Соларићу, Јероним у 4. веку; друго, црквену ћирилицу, створио је свети Ћирило у 9. веку; треће, руску грађанску ћирилицу створио је руски цар Петар Велики почетком 18. века. Соларић је осећао да је српска ћирилица, дошла у кризу зато што је имала више знакова него гласова који се изговарају. Његова палеографска и граматолошка истраживања била су више теоријске природе. Соларић је још био жив када је Вук и практично извео реформу азбуке; он је Вукову реформу и јавно подржао.

   Павле Ивић: Срби имају две азбуке
   (Из књиге Српски народ и његов језик )
   Целовитости српске културе не иде на руку ни наша двострука подвојеност, она азбучна и она у наречјима књижевног језика. Из ове стварности могу неопажено проистећи тешке конзеквенце, такве као узајамно нечитање источних и западних Срба које би водило расцепу у српској култури. Да би се ово спречило, потребно је много мудрости и стално бдење. Свака искључивост, неделикатност или немар могу нам се тешко осветити. Потребно је да до сваког Србина допре истина да Срби имају две азбуке, ћирилицу и латиницу, и два наречја књижевног језика, екавско и јекавско, и да сви треба да познајемо обе азбуке и оба наречја. На нашим школама лежи задатак да свест и знања о свему овоме усаде у сваког ученика, а на културним делатницима је да ово објашњавају у нашој јавности.
   Срби су једна од ретких двоазбучних нација у свету. Ћирилица је наше традиционално писмо и једно од основних националних обележја, а латиница је новија тековина, али већ чврсто одомаћена и потпуно своја. Веома је важно да се Срби у Босни и Херцеговини и они у Хрватској не удаље од ћирилице и да садашње програмске изјаве о рехабилитацији ћирилице у тим срединама буду заиста и остварене, али је исто тако важно да се и у самој Србији не претера са афирмацијом ћирилице на начин који би Србима осиромашио латиницу. У оној мери у којој сви писмени Срби владају обема азбукама, то је драгоцен национални капитал, улазница за оба најзначајнија круга наше епохе. Али у мери у којој се Срби служе само једном или само другом азбуком, то је тешка препрека која неминовно отуђује припаднике истог народа. Ово, наравно, не значи да је дошло време за жртвовање једне од двеју азбука, иако није искључено да ће будућност ставити на ред и такав задатак. Засад на обема странама стоје крупни аргументи који се не могу заобићи. Ћирилицу бране жива традиција и навика у великом делу Српства, и свест о њој као обележју нације, и топли емоционални однос према њој и међу Србима у крајевима где је латиница данас обичнија, и потреба да сачувамо континуитет са културним наслеђем, и везе са руском културом, и са нашим македонским суграђанима и бугарским суседима, па и сама савршеност вуковске ћирилице, која се српскохрватски адекватније пише него латиница, без дијакритика и без двојних слова. На страни латинице стоје наше везе са свим културама западне и средње Европе и целе Америке, па у крајњој линији и свег осталог света… Све нас обавезује да подједнако негујемо обе азбуке.

   7. Ћирилица
   У подухвату реформисања српске ћирилице Вук Караџић је имао двојицу значајних претходника: Саву Мркаља и Луку Милованова.

   Азбукопротрес Саве Мркаља
   Реформа српске ћирилице на почетку 19. века била је потреба времена. За Саву Мркаља она је била не само теоријски проблем већ и практичан задатак. Теоријску основу за свој подухват Мркаљ је нашао у идејама енглеског филозофа Џона Лока о односу говора и писма, а за њену техничку реализацију нашао је ослонац у формули немачког филолога Аделунга: “Пиши као што говориш.” Реформу српске ћирилице Мркаљ је обавио у свом главном делу Сало дебелог јера либо азбукопротрес (1810), које има свега 18 страна. Основна Мркаљева идеја била је да се сваким словом означава један глас. На основу те идеје он је критички претресао ваљаност употребе сваког од слова. Мркаљ је, из претходне ћирилице, изоставио читав низ слова, такође и дебело јер. Ни за једно од њих није видео потребу да се више заџи ради означавања гласова српског језика. Задржао је: А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, З, И, Й, К, Л, М, Н, О, П, Р, С, Т, У, Ф, Х, Ц, Ч, Ш и танко јер (знак за умекшавање). Оставио је дакле укупно 25 слова и танко јер. Оно му је било потребно да би се могла означити још четири гласа који су се у српском језику изговарали: ђ, љ, њ и ћ. Тако су 25 словних знакова заједно са знаком за умекшавање, чинили Мркаљеву српску ћириличку азбуку, која је могла да означи укупно 29 гласова. Од тридесет гласова, колико их има Вукова азбука, Мркаљ није нашао место за глас џ. Интересантно је и важно оно што је рекао за два гласа која је унео: за ф и х. “Ф је за стране речи. За Х сељани Сербљи не знаду; но мало уљудни почти свагда изговарају и ја га зато употребљавам. ”
   Својом доследном реформом ћирилице Мркаљ је припремио терен Вуку, коме је преостало да нађе решења за још неколико слова и да већ започету реформу писма доведе до краја. Зато се о реформи српске ћирилице понекад говори као о једном чину: Мркаљ – Вуковом. Мркаљев покушај реформе ћирилице завршио се неуспехом; наишао је на отпор црквених кругова, пре свега митрополита Стратимировића.

   Допринос Луке Милованова
   Лука Милованов Георгијевић није доживео да му се штампа спис Опит настављења к српској сличноречености јер га је одбила цензура у Будиму 10. августа 1810. године. Спис Луке Милованова објавио је о свом трошку и са својим предговором Вук Караџић (1833). Према најновијим испитивањима Видана Николића (1998) и Милованов је био значајан претходник Вуков. И то у двема областима: у идентификовању српских акцената и у ортографији. Милованов је сматрао да Срби имају тридесет гласова и за њих је нашао исто толико слова. Он је као слова за српске гласове укључио и х и ф. Сасвим јасно је као српски глас уврстио и џ, који Мркаљ у својој азбуци није имао. Као и Мркаљ, слова И и Й разликовао је као два гласа: као и и ј.

   Вукова реформа српске ћирилице
   И Сава Мркаљ и Лука Милованов, идејама на које су се наслањали, али и својим практичним деловањем, припремили су терен за Вукову правописну реформу. Вук је своју реформу обавио у једном од својих главних дела и најтрајнијих споменика српске културе: у Српском рјечнику (1818). То обимно дело Вук је штампао својом реформисаном ћирилицом, овом коју данас имамо. Она се разликовала и од руске црквене ћирилице и од српске грађанске ћирилице, којима су Срби у то време писали. Истовремено била је најближе решењима која су осам година раније предлагали Мркаљ и Милованов. Сва слова из црквене ћирилице која су они изоставили изоставио је и Вук. Вукова реформа и реформа његових претходника разликују се само у детаљима.
   Слово јат, о којем се још увек јавно дискутује, а које су изоставили Мркаљ и Милованов, изоставио је и Вук. По броју гласова Вукова азбука разликовала се од азбука његових претходника: Мркаља (који је сматрао да српски језик има 29 гласова) и Милованова (који је сматрао да их има 30). То се види из прве реченице одељка О словима из Српског рјечника: “У Српском језику има 28 прости гласова (т. ј. тако чисти, да се више не могу раздијелити), који се најпаметније могу записати ево овим словима: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ц, ч, џ, ш. ” Из те азбуке изостављена су два словна знака: ф и х. У пододељку истог текста Вук је та слова коментарисао. Сматрао је да их Срби употребљавају у страним речима, па да их због тога ипак треба задржати. Касније их је Вук нашао у употреби и у српским речима. Према томе, Вукова азбука је, као и азбука Милованова, садржала укупно 30 слова.
   Вукова азбука, као и азбука Милованова, укључивала је и слово џ (није га било у азбуци Мркаља).
   Уместо диграфа које су предвиђали и Мркаљ и Милованов, Вук је ставио словне знакове које је пронашао у старим српским ћириличким текстовима: ћ, ђ, љ, њ. Тиме је постигао идеал да за сваки глас има један словни знак.
   Уместо слова й, које је означавало глас ј, чији су останак предвидели и Мркаљ и Милованов, Вук је слово ј преузео из (српске) латинице. За тај потез био је оштро критикован од противника његових реформи, а посебно његове правописне реформе. Пребацивало му се да хоће да “пошокчи српски народ”, што је значило – да их преведе у католике. Из овог потеза се види да је он водио рачуна о “конвертибилности” ћирилице и латинице и о њиховом приближавању.
   Вукова реформа српске ћирилице створила му је већи број противника него све што је учинио у погледу избора књижевног језика.
   Чак су и многи одушевљени поштоваоци Вуковог сакупљачког рада и многе присталице употребе народног језика у књижевности имали резерве и отпора према његовој азбучној реформи. Бранили су стару азбуку као израз националног и верског идентитета.То су чинили око средине 19. века и такви људи као што је био Стерија. Стерија се отворено залагао за поновно увођење црквене ћирилице.
   Вукова реформа азбуке званично је прихваћена у Србији тек 1868, дакле четири године после његове смрти. Данас се сматра да је Вук створио једно од најједноставнијих и фонетски најсавршенијих писама. Међутим, и данас се износе приговори Вуковој правописној реформи поводом слова јат. Тврди се да је јат остало, оно би се и даље у изговору рефлектовало као: е, и, ије, али се више не би питање изговора јата постављало као питање језичког стандарда. Тврдња се може и проверити. Један од првих и најзначајнијих Вукових следбеника, Јован Суботић, подржао је Вукову реформу писма, али је сматрао да треба задржати слово јат. Своја Дела у осам књига штампао је Вуковом ћирилицом, вуковицом, али је јат задржао. Читалац његовог епа Краљ Дечанскиј (1846), на пример, могао је текст читати екавски, ијекавски или икавски.

   В. А. Истрин: Увођење грађанске ћирилице код Руса
   Прва руска типографска слова, саздана средином XVI в. Скоро су тачно репродуковала традиционални облик слова ћириличког рукописног полуустава; то је било условљено стремљењем првих руских штампара да књигама које су штампали дају одговарајући унутрашњи изглед какав су имале рукописне књиге. Такав графички карактер руска штампарска слова сачувала су током једног и по века, све до почетка XVIII века.
   Коренита промена графике руских штампарских слова и рукописног писма збила се у петровској епоси, скоро једновремено са реформом руске азбуке. После не сасвим срећних искустава Јана Тресинга и Иље Копијевског у Амстердаму, нова руска штампарска слова такозваног “грађанског” писма била су изливена у Холандији и Москви по Петровом указу; прва књига штампана тим новим словима била је Геометрија (1708).
   Замена ћирилиског полууставног писма новим грађанским писмом била је, у петровској епоси, изазвана широким развојем издавања књига световне, грађанске садржине (научних, уџбеничких …) за које су била потребна простија, јаснија и читкија штампана слова него архаични и за читање тежак полуустав.
   Све донедавно се сматрало да је руско грађанско писмо, које је Петар I увео за књиге световног садржаја, било у пуној мери копирано по западноевропским, посебно холандским штампарским словима оног времена. У садашње време сматра се да је процес стварања новог, грађанског писма текао сложеније и да је имао не једну већ две графичке основице.
   Још на концу XVII – и почетка XVIII века, у московском писму развили су се нови рукописи на основу брзописа, блиски савременом писцу. Од брзописа XV – XVI века, ови рукописи су се одликовали систематичнијим грађењем слова, уједначенијом, стишанијом и ређом употребом “титлова” (скраћено написаних речи) и “сил” (нагласака), карактеристичних за староруске брзописе. Раније се сматрало да су ови нови рукописи никли под утицајем грађанског писма које је Петар увео 1807 – 1810. године, а које се, са своје стране, јавило као продужавање западноевропских писама. Недавна истраживања су доказала да је нови рукопис постојао и пре увођења грађанског писма и да је петровско писмо било створено како на основу западноевропских штампарских слова, тако и на основу ових нових руских рукописних слова.
   Реформа руске азбуке и увођење новог грађанског писма били су високо оцењени највише од стране првих руских делатника XVIII века. “Са Петром, не само бојари и бојарке – сликовито је писао о тој петровској реформи М. В. Ломоносов – но и слова су одбацила са себе широке бунде и обукли летњу одећу.”
   Илустрације: слика Вука Караџића (стр. 464) и стр. 352

   8. Латиница
   Реформу ћирилице, традиционалног српског/словенског писма, са циљем прилагођавања савременом народном српском језику извршила су три Србина: Сава Мркаљ, Лука Милованов и Вук Караџић током само једне деценије, у размаку од 1810. до 1818. године. Сва тројица су били ијекавци и сва тројица су свој језик називали српским. Такође, сва тројица су били православци. Све битно о начину настанка ове ћирилице и о њеној судбини објашњено је у науци.
   Нажалост, све битно око настанка латиничног писма којим се служе Срби није објашњено. У периоду превласти сербокроатистике латиницом су се бавили углавном Хрвати. Њихов приказ настанка овог писма био је једностран. Удео Вука и српске стране у настајању латинице којом се служе Срби, Хрвати и Словенци био је маргинализован. Школски систем кроз који су пролазиле генерације и генерације, па и моја, стекле су представу да је Вук направио реформу ћирилице а Гај реформу латинице; по том приказу, на основу Вукове реформе настала је “вуковица”, а на основу Гајеве реформе настала је “гајица”. Моја испитивања показују да та схватања нису у складу са чињеницама.
   Српска и хрватска писма пре Вукове и Гајеве реформе
   Да би се овај проблем у пуној мери схватио, треба се вратити табели Алпхабети серборум из првог издања Вуковог Српског рјечника (1818). У тој табели, у 11 колона приказане су српска ћирилица и српска латиница, затим латинице: мађарска, хрватска, словеначка, чешка, пољска, немачка, и талијанска, француска и енглеска. Мада је табела објављена у Рјечнику, који је потписао Вук Караџић, њен стварни аутор могао је да буде Јернеј Копитар, за кога се зна да је са Вуком непосредно сарађивао на изради овог дела. За ту табелу не би се могло рећи да је нека ексклузивна Вукова и Копитарева творевина, већ само снимак актуелног стања у писмима више европских народа. Иза овог “снимка” стајала је не само словенска већ и европска филологија.
   За ову расправу интересантан је однос два писма: српске и хрватске латинице онога времена. Идентичност и разлике ова два писма лако је уочити ако се она покажу паралелно.
   Као и латинице других европских народа, и српска и хрватска латиница имале су највећи број једнаких слова за исте гласове. Разлике су испољене у неколико словних гласова. То су: ђ (у српској латиници је: дј, гј; у хрватској дy, гy), ж (у српској: x, у хрватској зс ), љ (у српској љ, у хрватској лy), њ (у српској њ, у хрватској нy ), ц (у српској ц, у хрватској цз ) ч (у српској цз, у хрватској цх ), ш (у српској сц, у хрватској сс, сх ). У српској латиници ћ се писало као цх, а није било слова џ; а у хрватској латиници није било словних знакова за ћ и џ.
   У поређењу са другим латиничним писмима, хрватска латиница скоро је у потпуности била идентична са мађарском латиницом. Разликовала се од ове само у означавању словних знакова за ч и ш. Српска латиница била је слична словеначкој латиници (имала је иста слова за љ и њ, тј. љ, њ). Словеначка латиница, међутим, није имала знакове за ћ и ђ, које је српска латиница имала. Такође, српска латиница имала је нека слова карактеристична за италијанску латиницу. Хрватска латиница се развијала под утицајем мађарске, српска под утицајем и талијанске.
   Вукова реформа латинице
   Упорно се негује предрасуда да је Вук узимао само ћирилицу као српско писмо. Та предрасуда нема основа ни у Вуковом делу, нити у његовом начину мишљења. Вук је, разумљиво, знао за Копитарев став из текста Патриотске фантазије једног Словена да Срби православне вере пишу ћирилицом, а Срби католичке вере пишу латиницом и глагољицом. Он је као актуелна српска писма сматрао и ћирилицу и латиницу.
   Српска латиница код Вука готово је идентична са овом латиницом којом се ми данас служимо. Разлика између данашње и некадашње је у пет слова.
   Девет година после Српског рјечника, Вук је објавио Први српски буквар (1827). То није био први српски буквар како је Вук мислио. Први је Буквар икона Саве, монаха манастира Дечани, штампан у Венецији 1597. Други је Буквар Кипријана Рачанина, писан 1717, који је остао у рукопису, јер је настао у време мораторијума за штампање српских књига. Вуков Буквар важан је са становишта развоја српске писмености. Као и у Српском рјечнику (1818), и у овој књижици постоји једна табела, под насловом Алпхабети сербици, са приказом разних писама. У првој колони, под називом Сербиц, приказано је тридесет слова његове ћирилице, исте ове којом се и данас служимо. У следећој колони, под насловом Иллyр, приказано је илирско писмо. Оно такође има тридесет слова. Од њих је 29 слова потпуно идентично са латиницом којом се данас служимо. Само је слово ђ писано као диграф дј. Тај диграф је идентичан са диграфом из српске латинице, а различит од диграфа из хрватске латинице (дy, гy). Латиничко слово ђ ће касније у употребу увести Ђуро Даничић.
   Латиница коју је Вук приказао није била одраз или приказ стања. Таквом латиницом у то време нико није писао. Она је била пројекат писма за популацију “римског закона” која је говорила српским језиком, а која је, по правилу, названа Илирима. Али је била и пројекат писма и за друге Илире, тј. Јужне Словене који се служе латиничким писмом, конкретно за Хрвате и Словенце. Управо та Вукова латиница из 1827. преживела је све касније реформе и употребљава се и данас.
   Као ни српском латиницом коју је затекао, Вук није могао бити задовољан ни латиницом коју је сам сачинио и објавио као илирску латиницу. Ниједна од њих није се уклапала у његов идеал по коме сваки глас треба да буде означен једним словним знаком, тј. без диграфа. На питање: зашто Вук није наставио реформу српске латинице доследно овим својим начелима, као што је то учинио са ћирилицом, није тешко одговорити. Оптужбе које је добијао због тога што је у ћирилицу увео само једно латинично слово ј биле су изузетно оштре и о њима је он морао да води рачуна. Стално му је над главом стајала оптужба да хоће да “пошокчи”, тј. покатоличи Србе.
   Проблем ће убрзо додатно компликовати појава илирског покрета, који се програмски тицао свих Јужних Словена, а поготово Јужних Словена римокатоличке вероисповести. Латиница коју су наметали илирци под именом илирског правописа, била је, у ствари, иста она Вукова из 1827. Самим тиме илирци су му додатно и отежавали да подухват реформе латинице доведе до краја. Дугачка фуснота из књиге Писма Платону Атанацковићу (1845), која је пренета у овој књизи, завршава се овим реченицама:
   “Овде сад морамо напоменути још једно. Данашњи је Илирски или Загребачки правопис бољи него сви дојакошњи и остали садашњи правописи Јужних Словена римскога закона, али још није онаки какав би требао да је: они би ваљало према латинскијем словима да сачине осам новијих слова… па би тако они имали најсавршенији правопис на свету, и по правилу би могли казати, да је њихов правопис бољи од словенскога. Када би се ово поправило, то Гајеву слику не би умалило, него би је још умножило.”
   То што је Вук предлагао није до краја урадио ни сам, али нису урадили ни други. Данашња абецеда којом се служе Срби, Хрвати, Словенци, иако по пореклу Вукова, није у оној мери савршена колико је савршена Вукова ћирилица.
   У наведеном одломку треба обратити пажњу на израз Јужни Славени римског закона. Тај израз се односио и на Србе римокатолике, и на Хрвате и на Словенце.У својим намерама и предвиђањима Вук је био реалан. Он је знао да се Срби римокатолици тешко могу приволети да прихвате ћирилицу као своје писмо, јер то не подржава Римокатоличка црква. Зато је он сматрао да Срби православци и Срби римокатолици треба да задрже оба своја писма. Али он је истакао као идеал да и српску латиницу треба тако поједноставити да сваки глас има једно слово и да сваком гласу латинице одговара слово ћирилице. Израз конвертибилност српских писама Радмила Маројевића из књиге Српски језик данас показао се оправданим. Нарочито је то постало очигледно у доба компујутера. Ви куцате на латиничној тастатури, а текст се на екрану или у штампаном облику, по вашем избору, појављује ћирилицом. Радећи на конвертибилности српских писама, Вук је радио и на јединству српског језика и српске књижевности.
   Вук до краја живота није одустајао од свога идеала. Њему није сметало што наша браћа римског закона прихватају и лирски или загребачки правопис већ што тај правопис није савршен. У писму Анти Кузманићу из 1847. године он јасно каже да је то правопис за Јужне Словене римског закона. Њихови језици су били такви да су они могли да пишу истим латинским словима. Илирским правописом и писмом, тј. латиницом коју је Вук сачинио, био је написан и Бечки књижевни договор о књижевном језику. На овај договор православних и римокатоличких Илира, писан руком Ђуре Даничића латиницом, и Вук и Даничић, као православци који су ту били у мањини, ставили су своје потписе латиницом.
   Илустрација 1
   Разлике између српске и хрватске латинице које је Вук предочио у првом издању свог Српског рјечника из 1818. године. стр. 290.
   Илустрација 2
   Вук Караџић: Први српски букавар 1827, табела на страни 395.
   Из ове табеле се бěлодано види да је латиницу којом се данас Срби служе сачинио Вук Караџић и да је она резултат његовог реформског подухвата. Питање на које српска филологија данас треба да да одговор је слěдеће: зашто се признавало да је Вук реформатор ћирилице, а прећуткивало да је он реформатор и латинице коју данас употребљавамо. Другим риěчима, зашто су систематски више деценија фалсификоване очигледне чињенице.

   9. Гајеве реформе латинице
   Реформом латинице на словенском југу, после Вука Караџића, бавио се највише Људевит Гај. Треба имати у виду да Гај није направио једну реформу латинице, него две: прву – за хрватски језик, и другу – за илирски, тј. за српски језик.
   Своју прву реформу Људевит Гај је начинио у књижици која се зове Кратка основа хрватско-словенског правописања (1830).
   Ова чувена књига има укупно 27 страна. Штампана је двојезично: хрватски, реформисаном Гајевом латиницом, и немачки готицом. То значи да она, на једном језику, има 14 страна, отприлике онолико текста као и Сало дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља.
   Загребачки професор Иван Мартинчић у публикацији Хрватски препород. Темељни програмски текстови, свезак И (Загреб 1994) објавио је овај Гајев рад тако што је задржао оригинални текст на кајкавском и упоредо са њим, уместо немачког превода, штампао је превод на савремени штокавски, који приређивач назива ”сувремени стандардни штокавски језик”, а ја га називам српски језик. Из поменуте Гајеве књижице види се сасвим јасно неколико ствари.
   Прво се види да је Гајева књига писана на једном језику за који се никако не може рећи да је исти са српским, или да је једно наречје српског језика. Језик Гајеве књижице темељно се разликује од језика текстова Мркаља, Милованова и Вука, који су настали скоро у исто време. Ни са каквим правом тај језик се не може назвати ни српскохрватским или хрватскосрпским, јер у њему нема компоненте српског језика. Слависти првих деценија 19. века тај језик су називали хрватским, а тако га је и називао и Гај. Израз хорватско-славенски језик употребљен је код Гаја по правилу по којем су називани и други словенски језици: српско-словенски, бугарско-словенски, чешко-словенски итд. Тим изразима је подвлачено словенско јединство и национална особеност тих језика. Национална особеност Гајевог језика изражена је његовим хрватским именом.
   Друга важна чињеница је да се Гајева правописна реформа тицала само тога хрватског језика (а никако не и језика којим су писали штокавци, тј. српског језика).
   Као треће, види се да је Гај у својој реформи латинице за хрватски језик, пошао од истих начела која је поштовао и Вук у својој реформи правописа српског језика: тј. да се за један глас употреби један словни знак, једна графема. Тако је Гај изоставио диграфе из хрватске латинице (лy, нy, дy, гy) и добио неколико слова којих у дотадашњој латиници, ни српској ни хрватској, није било.
   Четврта ствар је да је Гај, по угледу на чешку абецеду, конструисао слова којих у дотадашњој хрватској абецеди није било. Уместо дијакритичких знакова, карактеристичних за чешку латиницу, Гај је употребио на истом месту сличан знак (или ипак различит) који се назива тилда.
   Пета ствар је да је Гај изоставио латинично слово y које се понекад користило да означи вредност вокала и, а определио се за словни знак и.
   У Гајевом тексту нема никаквих тежњи да се правопис хрватског језика приближи правопису српског језика (српској латиници) или да се хрватски језик приближи српском језику. Супротно од тога, Гај рачуна на приближавање у графији чешком или пољском језику и писму. У време када је настала ова Гајева књижица, у радовима најистакнутијих слависта словенски језици су дељени на две групе: на југоисточне (где спадају језици Пољака, Бјелоруса, Малоруса, Бугара и Срба) и на северозападне (где спадају језици Пољака, Лужичких Срба, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата). Та подела је била заснована на језичком и на верском принципу. Тек од илирског покрета на снагу је ступила подела словенских народа и језика на Источне, Западне и Јужне Словене. Гај је правопис хрватско-словенског језика оријентисао ка интеграцији у оквиру северозападне подскупине словенских народа и језика. Ако се језик његове књижице пореди са чешким, словачким, пољским, а поготово са словачким језиком, показаће се да је та подела била реална.

10. 30. децембар 2018. у 19:29

    Војислав Ананић

    IV

    Друга Гајева реформа: латиница за илирски језик
    Гајева прва реформа латинице није доживела ширу подршку. Сам Гај није много настојао да се она прихвати. Разлог томе био је у најави Ивана Деркоса и Јанка Драшковића да Хрвати треба да напусте кајкавски и да се оријентишу ка прихватању штокавског наречја за свој књижевни језик. Била је то основна идеја илирског покрета, који је настајао тих година.
    Гласило илирског покрета биле су Новине хорватзке које су почеле да излазе 1835. Ово гласило је имало подлистак под називом Даницза Хорватзка, Славонзка y Далматинзка. Преко тога подлистка оствариване су Гајеве идеје, односно идеје илирског покрета. Гај је ова своја гласила почео да штампа старим хрватским правописом, тј. правописом за кајкавски језик/наречје, на којем је била написана и већина текстова у листу. Али је већ у првом броју Данице био један прилог на српском језику (тј. штокавски). Током излажења његових новина број прилога на штокавском се све више повећавао, а оних на кајкавском се смањивао. Од прилога на штокавском језику најчешће су објављиване српске народне песме из Вукових збирки. На крају илирског покрета (1843) сасвим је преовладао штокавски. Али је у том процесу преовладао и нови правопис који је Гај створио у другој својој реформи латинице (када је прихватио реформисану Вукову латиницу).
    У три броја Данице хорватске, словенске и далматинске из 1835, у бројевима 10, 11 и 12, Гај је објавио текст под насловом Правописз. Текст је писан кајкавски (тј. хрватски), а његов је закључак да аутор препоручује да се његова Кратка основа из 1830. године заборави. На делу је било настојање да се публика навикне на нови језик (илирски) и на нови правопис примерен превасходно том језику.
    У време формирања данашњих српских писама, ћирилице и латинице, име Илири употребљавало се у разним значењима. Понекад се оно односило на све Јужне Словене, понекад на Словене настањене на подручију бивше римске провинције Илирика, а то практично значи на Словенце, Хрвате и Србе. Током 17. и 18. века и у првој половини 19. века службена Аустрија је израз Илири употребљавала превасходно за Србе који су говорили једним језиком, тј. српски, свеједно да ли су били православци или католици. За разлику од хрватског, овде се избегавала употреба српског имена. Од Велике сеобе Срба, аустријски цареви су давали Србима више привилегија. Ниједна од њих није била адресирана на српско него све и само на илирско име. Српског патријарха званична Аустрија је назвала илирским патријархом, а српски народ илирским, а српски народ илирским или илирско-расцијанским народом. За Србе православне и римокатоличке вере Аустрија је у другој половини 18. века основала Илирску дворску депутацију и Илирску дворску канцеларију. Употребљавајући за српски језик назив илирски језик, службена Аустрија, али и културна јавност, јасно је идентификовала тај језик као српски и одвајала га је од другог словенског језика, хрватског. У књизи Јернеја Копитара коју је приредио Јоже Погачник а издала Матица српска 1984. под насловом Сербица, језик Доситеја Обрадовића, али и Вука Караџића, на пример, назива се илирски. А Копитар је био цензор за српске књиге и кустос националне библиотеке у Бечу, дакле, државни службеник за ова питања.
    Најобавештенији слависта у првој половини 19. века, Павел Јозеф Шафарик, под илирским именом у ужем смислу доследно је подразумевао Србе трију вера. У најужем смислу су за њега Срби римокатоличке вере били Илири уколико нису узимали локална имена покрајина у којима су живели. Шафарик је и Гаја, као и друге илирце, сматрао српским писцем, јер су са хрватског (кајкавског) прешли да пишу на српском (а не на хрватском) језику. А да је то за Шафарика било посве природно, види се по томе што је и он сам, иако Словак, писао на сродном чешком језику, који је био развијенији.
    То да поједини народи прихватају језик другог народа за језик свога књижевног изражавања, није у свету ретка појава. Довољно је подсетити се енглеског, шпанског, француског или руског језика. Народи који прихвате туђи језик по правилу му не мењају име и идентитет. Енглески остаје енглески иако на њему пишу Ирци или Индуси или Американци разног порекла. Идеја словачког писца и слависте Јана Колара о литерарној узајамности дала је и Гају и његовом илирском покрету теоријске основе да Хрвати узму једно од илирских наречја за свој књижевни језик. Хрватски прваци, међутим, учинили су то другачије од других народа. Преузевши српски за свој књижевни језик, они га нису назвали српски, већ су га назвали илирски, онако како је српски језик назвала званична Аустрија.
    После забране илирског покрета од стране аустријске државе (1843), они су изоставили израз илирски језик, и, опет уз сарадњу са Аустријом, том језику наметнули хрватско име. Оно што је дотле називано илирским, почело се звати хрватским, па је испало да један језик има два национална имена и да су га према томе створила два народа, Срби и Хрвати. Да би се ублажила та нелогичност нашло се решење у сложеници српскохрватски језик, односно хрватски или српски, чиме је давано до знања да је то један језик. Ипак, све време је било у употреби раздвојено име српски или хрватски, што је упућивало на могућност да се ради о два језика, а не само о српском језику, којем се придодаје још и хрватско име.
    Део српског народа, Срби римокатоличке вере, чији је матерњи језик био српски, свој језик су називали различито: илирски, словински, славонски, босански, далматински. Разлог овог именовања тога језика треба тражити у политичким приликама у којима су ти људи живели. Али у писању они су се служили латиницом јер су не само то писмо него и латински језик били језик и писмо њихове цркве. На српској латиници настала је респектабилна литература. Знаменита дубровачка књижевност, онај њен претежни део који су створили римокатолици српског језика, али и писци исте вере у другим покрајинама, објављена је латиницом. Латиницом су били објављени и главни речници илирског, односно српског језика који су се појавили пре Вуковог Српског рјечника и на које се Вук угледао.
    Илустрације: стр. 397 и стр. 425 (са текстом)

    10. Реформа Ђуре Даничића

    У Даничићевом стваралачком животу треба оштро разликовати два периода: до Вукове смрти (1864) или прецизније: до Даничићевог одласка у Загреб за секретара ЈАЗУ 1867. и после тога. Његово бављење латиницом за српски језик, које је почело на Бечком књижевном договору, крунисано је његовом властитом реформом латинице коју је спровео у том другом периоду свог живота, тј. у Рјечнику хрватског или српског језика. Начела своје реформе Даничић је изнео у уводу књиге Оглед. Рјечник хрватског или српског језика, који је изашао 1878. као огледна свеска за предстојећи велики речник.
    Ова Даничићева начела су у јавној дискусији прихваћена. Прва свеска Рјечника коју је он уредио појавила се у години његове смрти 1882. Као резултат пре свега његовог огромног труда. Даничићеви наследници на месту уредника Рјечника поштовали су његова правописна начела. Све свеске овог Рјечника штампане су по његовом правопису. Последња, 22., изашла је 1976. године.
    Даничић се у својој реформи латинице ослањао на Вукове (односно Аделунгове) идеје: да сваком гласу одговара једно слово. Зато је изоставио диграме љ и њ и узео нова слова која по идеји подсећају на слова из прве Гајеве реформе, оне која је више била обављана у Вуковом духу, али само за хрватски језик. Уместо диграфа џ Даничић је писао латинично г са апострофом, уместо два диграфа гј и дј (за ђ) он је писао ђ.
    Четири нова слова која је Даничић предложио не појављују се први пут у његовом Огледу Рјечника хрватског или српског језика. Она се јављају први пут у табели Алпхабети сербици на почетку другог издања Вуковог Српског рјечника из 1852. године, у чијем је стварању Даничић, као што је познато, учествовао. Та слова се јављају у одељку Цроат. лат. међу заградама, као алтернативни знакови за диграфе дј, љ, њ, џ. То су иста она слова која ће 26 година после Даничић представити у поменутом Огледу. Та слова штампана су у књизи која је објављена под Вуковим именом. Она сасвим одговарају Вуковим схватањима реформе латинице по којем треба изоставити диграфе. Природно је, на основу тога, закључити да је стварни реформатор реформисане латинице био Вук. Овај потез се може сматрати и другом Вуковом реформом латинице. Овако реформисаном латиницом, са четири нова словна знака, Хрвати у то време нису писали; тако заправо још нико није писао. Још 1878. у свом предлогу за увођење ових слова Даничић је своје име писао Гјуро.
    Табела Алпхабети сербици у Српском рјечнику из 1852. истоветна је са истоветном табелом у Вуковом Првом српском буквару из 1827, осим промена у другој колони. Латиничним диграфима за одређене гласове у тој колони, као алтернатива, у заградама, додати су нови, појединачни словни знакови за те гласове, што је било у складу са ставом да сваки глас треба да буде обележен само једним словом. Али промењен је и назив те колоне који је у Буквару гласио Иллyр., што је значило илирско писмо, у Цроат., што треба читати као хрватско писмо. Ова промена је била у складу са преименовањима која су у оно време вршена са хрватске и аустријске стране, при чему је хрватско име придевено свему што је до тада носило илирски назив. Међутим, овим преименовањем у Вуковом Рјечнику изневерени су његови ставови које је он о језику и писму неговао пре и после овог догађаја. Вук се доследно залагао за очување идентитета и интегритета српског језика и није га мешао са хрватским. А што се писма тиче, ствар стоји овако.
    У Српском рјечнику из 1818. године, у сличној табели, под насловом Алпхабети серборум, он је у три посебне колоне представио српску, хрватску и словеначку латиницу. У Буквару из 1827. уместо те три колоне постоји само једна, Иллyриц., што је требало да значи: латиничко писмо за Јужне Словене римскога закона. Сада, у табели из 1852. нема помена ни о српској, ни о словеначкој, ни о илирској латиници; постоји само хрватска. Нигде није објашњено како се десило да се под Вуковим именом простом заменом једне речи протури став који није његов. Свака херменеутика која води рачуна о целини ауторових ставова, показала би да ова промена није утемељена у делу Вука Караџића. Вукови ставови су у његово време били често извртани од стране других, а касније и неки темељно фалсификовани, као на пример да је он творац српскохрватског језичког јединства. У темељно фалсификоване чињенице спадају и оне по којима испада да је Вук створио српску ћирилицу, да се латиницом није бавио; да је латиница којом се служе Срби по пореклу хрватска.
    Ђуро Даничић је, у оквиру припреме за Рјечник хрватског или српског језика, четврт века касније, настојао да се та пројектована правописна реформа из другог издања Вуковог Српског рјечника (1852) спроведе. Било би исправније ту реформу назвати Вук-Даничићевом него само Даничићевом. Та реформа заживела је доследно у Рјечнику ЈАЗУ и то током његовог вишедеценијског излажења и понегде другде. Али није, мимо Рјечника, у потпуности прихваћена. Кајкавац Иван Броз свој Хрватски правопис (1892) радио је на корпусу дела Вука и Даничића, али није прихватио и Даничићеву варијанту латинице. Од ње је прихватио само латинично слово ђ. Пошто је Брозов Правопис обавезивао, Даничићева реформа је само делимично у пракси била прихваћена.
    Путем којим је у свом загребачком периоду ишао Даничић кренуо је и касније Александар Белић. И он је (у југословенском периоду, тачније од Првог светског рата) прихватио Јагићев став да два народа имају два писма, ћирилицу и латиницу, која им могу да се служе равноправно. Штавише, латиницу је прихватио у варијанти коју је наметнуо Брозов Правопис, а не Даничићев Рјечник. Такав став потврдио је у тексту Азбуке у Правопису српскохрватског језика 1923. године. Исти став је заступљен и на Новосадском договору.
    Став о ”двоазбучности” српског језика (израз Павла Ивића) прихватили су Срби католици из Дубровника у својим гласилима, нарочито у часопису Срђ-Срђ, који је љтампан и ћирилицом и латиницом. На простору српских земаља став о томе да Срби имају два писма победио је у другој половини 20. века у потпуности. Можемо отуда да кажемо и да је у потпуности победила Вукова идеја о томе да Срби треба да сачувају (тј. да имају) два писма. Покрет за обнову србистике, који се у целини ослања на вуковску филолошку традицију, у свом гласилу, часопису Сербистика/Сербица, прилоге штампа и ћирилицом и латиницом. Двоазбучност је карактеристика српског језика данас. Једне књиге се штампају ћирилицом, а друге латиницом; једне новине се штампају латиницом, а друге ћирилицом. Чувањем обају писама чува се целовитост српског језика и српске културе.
    Ни за Вукова живота ни касније, нису остварени сви Вукови захтеви који се тичу писма. Није постигнуто решење да и у латиници сваки глас буде обележен само једним словним знаком. Остали су диграфи љ, њ, џ. Такође, нису одбачене ни графеме са дијакритичким знаковима ( ћ, ч, ш, ж ).
    Ћирилица којом се данас служимо резултат је рада Орфелина, Мркаља, Милованова и Вука. Латиница којом се данас служе Срби и други јужнословенски народи четири пута је реформисана у 19. веку. Она је у највећој мери Вуково дело. И поред тога ова латиница (којој пристоји име вуковица) није толико савршена као Вукова ћирилица (која се другачије зове вуковица). Сем тога, она није потпуно конвертибилна са ћирилицом, јер има три диграфа ( љ, њ, џ ). Но и поред тога, она успешно служи за писање на три јужнословенска језика: српском, хрватском и словеначком.
    (Крај)

    Реформа латинице на књижевном договору у Бечу
    На Књижевном договору у Бечу, на којем није учествовао Људевит Гај, извршене су три корекције Гајевог правописа. Те корекције се тичу употребе гласа и слова х, писања самогласничког р и изостављања из азбуке латиничне ознаке за јат. Све те интервенције извршене су у духу Вукових схватања. То је била нека врста реформе Гајевог правописа у смеру његовог прилагођавања латиници из Првог српског буквара. У новој ситуацији Вук више није инсистирао на својој замисли о српској/илирској латиници која би била извршена по истим принципима по којима је извршена и реформа српске ћирилице, већ је првенствено бранио јединство српског језика, оног језика који као своја главна наречја има екавицу, икавицу и ијекавицу. Латиница којом је написан Књижевни договор није била савршена, али је у том облику била примењива за писање на српском језику.
    И Вук и Даничић су показали на сасвим конкретан начин да су прихватили латиницу реформисану на Бечком договору, као писмо за српски језик.
    Илустрације: Ђуро Даничић стр. 478, те аутор књиге и насловна страна књиге.

    Биографија Петра Милосављевића
    Петар Милосављевић (1937) дугогодишњи је угледни професор новосадског Филозофског факултета. До сада је објавио преко двадесет књига. Примарно подручје његових научних интересовања јесте методологија проучавања књижевности и теорија књижевности. Из ових области потичу и двије чувене Милосављевићеве књиге: Методологија проучавања књижевности и Теорија књижевности. Један круг његових књига бави се интерпретацијом књижевних дјела из специфичне теоријске перспективе коју је артикулисао сам Милосављевић. Међутим, након разбијања Југославије Петар Милосављевић се углавном бави питањима и проблемима српске филологије, прецизније речено, идентитетом српског језика и корпусом српске књижевности, српском вјерском и етничком посебношћу. Са подручја србистике – чији је Милосављевић најзначајнији обновитељ у нашем времену – овај аутор је објавио сљедеће књиге: Срби и њихов језик, Систем српске књижевности, Српски филолошки програм те Увод у србистику. У овим, по српску филологију ванредно значајним књигама, Милосављевић експлицитно указује на стра н путице актуелне српске филологије и на њену ослоњеност на сербокроатистичку филолошку парадигму, по Србе изнимно штетну. Биланс дјеловања те филолошке парадигме Милосављевић овако представља: из некадашњег српског (вуковског) језика настали су српски, хрватски, бошњачки и, по свему судећи, црногорски језик; с рпска књижевност је остала без свог средњег дијела (дубровачке књижевности) иако је она писана на српском језику, српска народна књижевност проглашена је српскохрватском. Коначно, у свијету важећи и у филологији једино легитимни принцип идентификације народа по језицима срушен је у српском случају, па се Србима одређују само они наши истојезичници који су православне вјере. Рушећи и обесмишљавајући ова, по Србе веома штетна рјешења, Милосављевић убједљиво показује како су на страни Срба и општеприхваћени критерији и научна истина. Полазишта за оваква своја схватања Милосављевић налази у ставовима Вука Караџића и водећих слависта његовог доба.
    Петар Милосављевић рођен је 1937. у Доњој Сварчи (Топлица), у Србији. Гимназију је учио у Прокупљу и Новом Саду. Студирао је филозофију у Београду (1957-58). Диломирао је на Катедри за југословенске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду (1964). Боравио је 1969. на студијама у Паризу као стипендиста француске владе.
    Докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду са тезом Поетика Момчила Настасијевића (1974). Радио је као новинар у новосадском Дневнику (1958-59) и Сремским новинама (1960-62). Био је један од уредника часописа Поља (од 1958. до 1964, с прекидима) и главни и одговорни (1965-1968). Био је један од уредника Летописа Матице српске (1969-1979). Од 1998. је главни и одговорни уредник часописа Србистика/Сербица који је почео да излази у Приштини. На Филозофском факултету у Новом Саду је радио од 1971, као асистент, доцент (1975), ванредни професор (1983) и редовни професор (1988). Био је директор Института за југословенске књижевности и шеф Катедре за југословенске књижевности и општу књижевност (1976-1979). На истом факултету предавао је Методологију проучавања књижевности од 1973. Предавао је и Теорију књижевности (1986-1990). Одржао је и више курсева на постдипломским студијама. Држао је курсеве из методологије проучавања књижевности на постдипломским студијама на Филолошком факултету у Приштини, Филозофском факултету у Никшићу и на Филозофском факултету у Бања Луци. На Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву (Пале) држао је наставу из предмета Историја српске културе и Теорија књижевности. Од године 2002. држи и наставу на постдимпломским студијама на истом факултету. Петар Милосављевић је приредио већи број књига и зборника посвећених српској књижевности, методологији и теорији књижевности.
    Објавио је већи број књига посвећених модерној српској књижевности, теорији и тумачењу књижевности, а у новије време бави се проблематиком српског језика, тј. србистиком и њеним историјским, културним и политичким консеквенцама. Између осталих, објавио је следеће књиге: Поетика Момчила Настасијевића, Теорија књижевности , Дијалектика конкретног тоталитета у проучавању књижевности, Живот песме Лазе Костића Санта Марија делла Салуте,Триптих о Лази Костићу, Традиција и авангардизам ,Увод у србистику, Реч и корелатив, Логос и парадигма, Методологија проучавања књижевности, Систем српске књижевности, Срби и њихов језик, Српски филолошки програм, Увод у србистику, Српска писма…

    Душко Певуља:
    Језик важнији од писма
    Српска писма, Петар Милосављевић
    Својим изузетно значајним књигама из области србистике (Систем српске књижевности, Срби и њихов језик, Српски филолошки програм и Увод у србистику), насталим у протеклих нешто више од десет година, професор Петар Милосављевић придружио је и књигу Српска писма. Тако је овај наш истакнути научник своје бављење питањима и проблемима идентитета српског језика и српске књижевности те српске етничке посебности допунио и проучавањем српске граматологије (науке о писмима), оног сегмента који је у његовом обухватном и систематском подухвату тек дјелимично био освијетљен. Према томе, књига Српска писма представља својеврсно заокружење подухвата Петра Милосављевића на обнови србистике започетог невеликом књигом под насловом Српска књижевност и српски национални програм.
    Књига Српска писма компонована је на занимљив начин. Ријеч је о студији и хрестоматији. На почетку сваког од три дијела („Алфабетска писменост”, „Словенска писменост” и „Савремена српска писменост”), на колико је књига подијељена, налазе се ауторове студије, после чега слиједе текстови различитих аутора који назначену проблематику сагледају са различитих становишта. Иако нешто другачије компонована, по основној замисли ова књига је најближа Милосављевићевој књизи Срби и њихов језик. Обје књиге на најбољи начин илуструју научни поступак Петра Милосављевића. Комплексне проблеме српске филологије он сагледа кроз анализу различитих чињеница и врло често супротстављених становишта. У свему томе импонује ауторова способност за теоријско артикулисање проблема (његово јасно излагање), издвајање суштинског, а затим и његово систематично и поступно рјешавање.
    Двописменост је уобичајена
    Као један од повода за настанак књиге Српска писма Милосављевић наводи доста распрострањено, а погрешно увјерење „да се писмом одређује национални идентитет”. Језик је примарна одредница етничког идентитета па је он у том смислу надређена категорија у односу на писмо. Многи народи су током свог културног развитка мијењали писмо, што је остајало без утицаја на њихов етнички идентитет.
    Под синтагмом „српска писма” Милосављевић подразумијева она писма којима се служио и које данас употребљава српски језик. Данашња српска „двоазбучност” (термин Павла Ивића) у историји српске писмености није никакав изузетак; раније су Срби употребљавали глагољицу и ћирилицу, док ова прва није ишчезла из употребе. Двописменост је уобичајна појава и код неких других европских народа.
    Моменат који је условио настанак ове Милосављевићеве књиге јесте „продор у области граматологије”, који су при крају двадесетог вијека начинили српски научници Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Према ономе како је Милосављевић представио истраживања ових српских научника, може се говорити о успостављању нових научних парадигми које дају другачије одговоре на природу и облик најстаријих писама, а затим и на почетке српске писмености.
    Супротно уобичајном мишљењу по коме је пиктографско и идеографско писмо старије од линеарног (алфабетског) Билбија и Пешић, који су се овим истраживањима бавили независно један од другог, дошли су до закључка да је алфабетско писмо најстарије. Ови српски научници, као и неки руски граматолози, доносе другачије ставове и о почецима словенске писмености. Према важећој парадигми, Ћирило је у познатој мисији створио глагољицу (прво словенско писмо) на основу грчког курзивног писма, док су његови ученици створили ћирилицу.
    Ако у науци није било спорења око везивања почетака словенске писмености за Ћирила и Методија, другачији је случај са одговором на питање које писмо је старије: глагољица или ћирилица. Милосављевић тим поводом наводи различите ставове: Петра Ђорђића, по коме је старија глагољица, и схватање руског граматолога Истрина, по коме је ћирилица раније настала. Интересантна је у овом смислу и теза Светислава Билбије, по којој је глагољица старије писмо и да је Ћирило, стварајући ћирилицу, из ње преузео седам знакова.
    Откриће артефеката попут „буквара лепенског Вира” и Велесове књиге, према Билбији и Пешићу, наводи на закључак о постојању претћириловске (прасловенске) писмености. Ове хипотезе доводе у питање став по коме је ћирилица (искључиво) настала на основу грчког уницијалног писма. Имајући у виду ове научне резултате Петар Милосављевић сматра да настанак ћирилице има смисла везивати не само за поменуто грчко писмо него и за претћириловска писма (србицу, влесовицу).
    Најобимнији дио Српских писама односи се на савремену српску писменост. У њему је изложен историјски развој ћирилице и латинице, писама којима Срби данас пишу. Српска ћирилица је у предвуковском периоду три пута реформисана: у вријеме светог Саве (у циљу приближавања народном говору), у вријеме Стефана Првовјенчаног и у 18. вијеку, када је Захарије Орфелин, по угледу на реформе које је извео Петар Велики у Русији, црквену ћирилицу замијенио грађанском.

    Српска ћирилица
    Творац ћирилице којом се данас служимо је Вук Караџић, при чему се, како истиче Милосављевић, не смије занемарити допринос његових претходника на том послу: Саве Мркаља и Луке Милованова. Милосављевић подробно анализира и реформе кроз које је прошла латиница коју данас употребљавамо. Он убједљиво показује да је погрешан и научно неутемељен став који је био општеважећи у вријеме доминације сербокроатистике, по коме је Вук створио (српску) ћирилицу, а Гај (хрватску) латиницу. Латиница коју данас употребљавамо, показује Милосављевић, само се по једном слову разликује од оне коју је Вук објавио у Првом српском буквару (1827). С друге стране, Људевит Гај је извршио двије реформе латинице. Обје аутор Српских писама детаљно анализира. Прва се односи на хрватски језик (чакавско нарјечје), а друга пада у вријеме када Хрвати преузимају српски језик (штокавско нарјечје), под илирским именом, и у духу је оног начела које је Вук примијенио на ћирилицу: један глас један знак. Ова Гајева латиница кратко је била у употреби и у два наврата је модификована. Најприје, Бечким књижевним договором, на коме су у т ом смислу прихваћени неки кључни Вукови ставови и по коме је латиница приближена ћирилици, а онда подухватима Ђуре Даничића на овом плану.
    По значају за српску филологију и по обиму знања које доноси, књига Српска писма може се поредити са другим важним Милосављевићевим књигама, на почетку овог текста побројаним. Наводећи, на темељима истраживачких достигнућа српских научника, другачија мишљења о почецима словенске писмености, нудећи научно засновану и аргументовану анализу развоја данашњих српских писама (поготово кроз доказивање српског карактера данашње латинице) те доносећи на једном мјесту велики број углавном тешко доступних текстова, дакле по свему томе, књига Српска писма Петра Милосављевића ријетко је истински вриједно дјело.