Срамно потискивање ћирилице

71 коментара

1. 23. октобар 2012. у 18:35

   Милорад Богдановић

   Многе срамоте Срби су сами себи учинили у прошломје вијеку, какве ни окупатори чинили нису. Једна од таквих срамота је и потискивање наше ћирилице.

   Захваљујем се Пореклу што је од прва дана споменуо ћирилицу као наше основно писмо и препоруку да се на овим страницама користи ћирилица. То треба понавњати сваког првог у мјесецу, јер туђинац се дубоку увукао у њедра Србинова, и он добро зна да је повратак тежи од предаје.
   Нашом упорношћу и вољењем својега, можемо туђинца вратити кући његовој а своју кућу уљепшати као што су и с чим су уљепшавали наши корјени које претражујемо на овим страницама.
   Пишите ћирилицом да останемо то што јесмо. Видите да нестајемо.

2. 24. октобар 2012. у 07:31

   Војислав Ананић

   Плашим се да са ћирилицом не прођемо још горе него са српским језиком.Ћирилица је у тихом одумирању и нико је од бивших братских република не прихвата (сем Македоније где опет имају своју ћирилицу). Чак сам читао да књиге писане ћириличним писмом избацују из библиотека. А и код нас у Србији! Треба погледати рецимо само у нашем главном граду, Београду, колико је назива приватних радњи (а и друштвених, државних)исписано чириличним писмом. Можда 5%. Што ту држава ништа не предузима ако је ћирилица код нас по Уставу званично писмо? Што је још горе ни имена им нису из српског језика него из енглеског, француског…Некада смо зарад братства-јединства наш језик службено називали српско-хрватски. И ту је већ тада за српски језик створена замка, на коју су наивни Срби опет “насели”. Зашто се нико од учених људи тога доба није побунио, супротставио? Камо наши академици? Свима је добро знано да је из Вукове штокавштине произашао српски језик. Не тако давно, од њега је створен хрватски, па бошњачки, црногорски језик, где се само додавањемм нових кованица или речи из других језика ти језици разликују од српског. Али, ако се и даље у међусобном споразумевању, сасвим разумемо у говору, то је и даље један језик. Иначе, зашто у Аустрији на пример, не говоре аустријским језиком него немачким, у Америци говоре енглеским а не америчким, у Аусталији, Канади, говоре енглеским, а не аустралијским нити канадским језиком. То што постоје мале разлике, то су само варијанте којих има у сваком језику, као што су провинцијализми.

3. 26. децембар 2017. у 11:53

   Војислав Ананић

   АЗБУКА

   Долазак солунских мисионара Константина и Методија у Великоморавску кнежевину кнеза Растислава означио је почетак словенске писмености. Како стоји у опширном Константиновом Житију, он је, пре поласка међу Словене, изумео писмо којим су забележени свети текстови, неопходни при мисионарском раду на словенском језику. Методије је превео са грчког на словенски језик читав низ текстова неопходних за нормално одвијање богослужења. Пошто су Словени користили два писма (ћирилицу и глагољицу), поставило се питање о томе, које је од њих изумео Константин. Он се сматра творцем глагољице, док се за ћирилицу сматра да је настала касније, на Балканском полуострву, и то у источно-бугарским земљама. Ћирилица се током X и XI века користила упоредо са глагољицом. Црноризац Храбар, бугарски књижевник X века, написао је трактат О словима (О писменех), у коме говори о Константину као састављачу оригиналног словенског писма.
   Глагољица је потпуно ново и оригинално писмо, које има 40 графема за сваки појединачни глас. Порекло глагољице није разјашњено, мада постоји више теорија о њеном настанку и узорима којима се њен творац послужио. Јернеј Копитар је сматрао да је глагољица настала у исто време када и ћирилица, а можда и мало раније. У глагољским споменицима са јужнословенског терена често се срећу моравизми, што показује да је ово писмо било у употреби у Великоморавској кнежевини. Крајем XIX века нарочиту је популарност стекла тзв. Тејлор-Јагићева хипотеза, по којој је глагољица настала од византијске минускуле. По њој, искоришћена су била појединачна слова, или комбинације одређених елемената појединих слова, па су тако биле сачињене графеме (словни знаци) које одговарају фонолошком систему словенског језика. Слова глагољске азбуке имају и своје бројне вредности. Теорија је касније модификована утолико што се трагало и за могућим узорима из других писама, проистеклих из северно-семитских писама (јеврејског, самарићанског, сиријског и арапског). Исто тако, постоје и теорије о томе да су Словени и пре примања хришћанства имали своје посебно писмо, које је било слично скандинавским рунама, и да глагољица управо од њега води порекло.
   Друга група теорија говори о томе да је Константин, као добар познавалац источних језика, приликом састављања словенске азбуке користио или чак и преузео поједине знаке из тих писама. По трећој групи хипотеза, глагољица је настала из грчке курзивне минускуле, док је ћирилица настала од грчког унцијалног писма. Бугарски научник Е. Георгијев изнео је теорију по којој су балкански Словени у почетку користили неки пословењени облик грчке азбуке, на основу кога је Константин касније саставио своју глагољицу. Несумњиво је да постоји одређена веза између графема којима се у глагољици и ћирилици означавају специфични словенски гласови. Према хрватском народном предању, глагољицу је само за Хрвате измислио св. Јероним (342-429). Постанак глагољице је и даље непознаница у историји словенских писама.
   Посебан проблем представљају називи ових двају писама. У једном руском рукопису из XII века, писаном ћирилицом, писар је забележио да је рукопис преписао из „куриловице”. Рукопис је био преписан са глагољског предлошка, па се сматра да се глагољица у почетку заправо називала ћирилицом. Глагољаши на дубровачком подручју називани су „ћурилице”.
   Стара средњовековна ћирилска азбука састоји се од 24 слова преузета из грчког унцијалног писма и 12 посебних графема направљених да задовоље фонетске потребе словенског ј езика.
   Свако слово је имало своје име (Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро…) и по именима првих слова настала је реч азбука. У току времена систем словенских графема се прилагођавао језичким варијантама (редакцијама, рецензијама). За српску азбуку је Константин Филозоф у XV веку сматрао да се састојала од 38 слова, од којих се три нису уопште употребљавала а 12 је, по његовом мишљењу, коришћено неправилно (в. ћиршица).
   Најстарији сачувани споменици словенске писмености потичу тек из Х/ХI века и садрже јеванђеоске текстове. То су глагољски рукописи: Зографско јеванђеље, Маријинско јеванђеље, Асеманијево јеванђеље, Охридски одломци, Синајски псалтир, Синајски требник, Клочев зборник, Кијевски мисал, и још неки одломци и фрагменти. Сачувани су и епиграфски глагољски споменици (Башчанска плоча). Најстарији ћирилски споменици су: Савина књига, Одломци Ундољског, Супрасаљски зборник, Хиландарски одломци, Зографски одломци. Није сачуван ниједан рукопис српске редакције писан глагољицом, али се у неким рукописима XIII века могу установити трагови глагољских предложака.

   Т. Суботин – Голубовић

   Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

4. 26. децембар 2017. у 12:00

   Војислав Ананић

   БОСАНЧИЦА

   Назив за варијанту брзописне ћирилице која се употребљавала у Босни од XIII века, а затим и у Хуму, Дубровнику и Далмацији (у Макарском приморју и Пољицама), тј. у западним крајевима српско-хрватског језичког подручја. У науци постоје различити називи за ову варијанту ћириличког писма: босанчица (Ћ. Трухелка, Хам), босаница (Ћ. Трухелка), босанска азбуква (И. Берчић), босанско брзописно писмо (Карски), босанска ћирилица (Карски, Тентор), босанско-далматинска ћирилица (В. Јагић), западна ћирилица (М. Решетар), западна варијанта ћирилског брзописа (П. Ђорђић), западна (босанска) ћирилица (С. Ившић) и сл.
   Први назив, који је у науци остао до данас, настао је у време аустроугарске владавине у Босни. Употребио га је Ћ. Трухелка, јер је сматрао да се ради о једном типично босанском писму. Такав став изазвао је научну полемику, којом је доведен у питање и сам назив писма, као и његове карактеристике. Крајњи резултат ове полемике је: да Трухелкина теза о босанчици као засебном ћирилском писму није научно заснована већ има политичке конотације, усклађене са тенденцијама тадашње аустроугарске политике – да се језик и писмо Босне оног времена отцепе од целине српско-хрватског језичког подручја. Иако у лингвистичком смислу сам термин није најсрећније одабран, у науци се и даље употребљава, али не да означи засебно ћириличко писмо, већ варијанту српског ћириличког брзописа. Поред наведених назива који су више одређивали територијалну распрострањеност писма, употребљавали су се и термини који су истицали националну компоненту: харвацко писмо (Д. Папалић); рваско писмо; сарпско писмо (М. Дивковић), или у време анексије Босне и Херцеговине – босанско-хрватска ћирилица, хрватска ћирилица (часописи Љубљански звон и Босанска вила). Избор последњих термина био је условљен несређеним политичким приликама у којима се заборавило да се овим писмом служило и православно, и католичко, и муслиманско становништво у Босни у подједнакој мери. У Босни, још педесетих година XIX ве-ка, у приватној преписци, егзистирају називи за босанчицу: стара-србија, старо српска азбука, беговско или старосрпско писмо, босанчица, шћепаново писмо (В. Богићевић). Исламизирано становништво у време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине служило се ћирилским брзописом као тајним писањем (криптографијом).
   Палеографска научна истраживања утемељена на студиозним анализама ћириличких рукописа са ширег српско-хрватског подручја (посебно повеља средњовековних владара, записа, приватне и јавне преписке), надгробних натписа показала су да босанчица није засебно писмо у палеографском смислу, већ да представља варијанту ћириличког брзописа, познатог и у другим крајевима широм Балкана. О томе најтемељитије сведоче студије: Г. Чремошника, Б. М. Недељковића, А. Младеновића и П. Ђорђића. Утврђено је да су се поједини облици слова, првобитно издвајани као специфичност инвентара босанчице, употребљавали не само у Босни (и Далмацији) „већ и много шире: на целокупном подручју ћирилице код нас а и ван овог подручја” (А. Младеновић). Иако сви палеографи нису издвајали иста слова као специфичан инвентар босанчице, свима је заједничко скретање пажње на обликовање следећих графија: б, в, к, т (ч, з, ж, г, д, е). Ове графије реализују се: б – као тзв. положено б (сп); в – као тзв. квадратно в (П) ; к – напушта усек на десној половини тако да су понекад оба потеза вертикална (//), а понекад паралелно накошена ())); т – реализује се као тзв. троного т (т); ч (V), з (7 ), ж (3€), г (Д д (). Од ХШ века у Рашкој је преовладавао правопис са прејотованим вокалима, јер се сматра да је на том подручју од самих почетака писмености био јачи утицај старословенске ћириличке традиције. Непосредан доказ за то је и најстарији сачувани ћирилички натпис у камену, Темнићки натпис (XI век). Већ на овом натпису очита је употреба прејотованих вокала. Заслуга за такво уређење правописа у рашкој средини дуго се у науци приписива-ла Растку Немањићу – св. Сави, који се, боравећи на Светој гори, упознао са руским писарима у чијим књигама се неговао правопис са прејотованим вокалима. Међутим, постоје и другачија тумачења ширења старословенског ћириличког правописа. У новије време у науци се истиче да су ти прејото-вани вокали могли бити унети и другим путем у српску средину, а не само директним утицајем са Свете горе (В. Мошин, В. Јерковић). Заслуга за такво уређење правописа приписује се Растку Немањићу – св. Сави.
   Старословенска ћирилица није имала посебних слова за обележавање сугласника љ и њ, али је тај недостатак у српској писмености могао бити решен комбиновањем слова л и н и прејотованих вокала: Л!А=„ља”, лк=„ље”, нга=„ња”, нк=„ње”, лк>=„љу”, нк)=„њу”. Међутим, када су се иза тих сугласника налазили вокали 0 и и, није било могућности за њихово обележавање помоћу прејотованих вокала пошто нису постојали прејотовани вокали 0 и и. Писа-ње без прејотованих вокала одржало се дуго у Босни и другим западним крајевима у којима се писало ћирилицом. Управо на том подручју у каснијем периоду постало је актуелно питање како да се обележе фонеме /љ/ и /њ/. У почетку су графеме л и н имале додатну функцију да, осим фонема /л/ и /н/, означе и фонеме /љ/ и /њ/. Од XV века, под утицајем латиничке ортографије, ти су се гласови у Босни почели обележавати тако што се испред Л и н додавао ђерв (ЛЛ=Л>, ЛН=Н>). Некада се ови гласови бележе по узору на италијанску латиницу комбинацијом три слова: ЛЛИ=Љ, ЛНИ=Њ. То је једна од најважнијих ортографских особина по којој се ћирилица у Босни и Далмацији разликује од оне у на-шим крајевима. Током употребе изменио се и број графема. Из графемског система сасвим су елиминисани: т», 1», га, К, у. Неке графеме (3, 1, а) имале су само бројну вредност, док су друге (ш, и>, б,, к>) биле неједнако проширене, ограничене само на не-ка подручја. Слово се нпр. у Далмацији употре-бљавало да означи глас ј, што су касније преузели и фрањевачки писци који су се служили ћирилицом. Ћирилица у овој етапи развоја (XVII и XVII[ век), код фрањевачких писаца, иако тежи тражењу једноставнијих решења, још увек је оптерећена двофункционалним графемама: ш – означава и гласов-ну секвенцу „шт” и гласовну секвенцу „шћ”; V -означава и глас ч и глас џ; ђерв у комбинацији са н и Л означава – ЛЛ=Љ, ЛН=њ; јат (“”ћ) означава глас ј, а такође и графема и означава глас и и глас ј. У овој фази босанчица се усмерила ка латинској и италијанској правописној традицији, одвојила се од црквенословенске ћириличке традиције. Том чува-њу архаичних ортографских црта старијег српског зетско-хумског правописа и његовом каснијем усме-равању ка латиничним и италијанским правописним узусима свакако су погодовале културно-историјске прилике у Босни, Дубровнику и Далмацији XV века. Босанске и хумске средњовековне пове-ље, натписи на стећцима, фрањевачка књижевност, преписка на дворовима босанских и турских великаша, све до приватних писама из XX века са овог подручја, само су део сачуване културне баштине писане босанчицом.

   Б. Чигоја

   Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

5. 26. децембар 2017. у 18:32

   Војислав Ананић

   ГЛАГОЉИЦА

   Оригинално словенско писмо од 38 слова, које се сматра првим словенским писмом. Првобитно је било названо куриловица по имену творца Константина – Ћирила (запис руског попа Упира Лихог из 1047). Писмо су назвали глагољицом слависти XIX века, али се то име, изведено од старословенског глагол (реч) и глаголати (говорити), морало јавити рано – од онога времена када је ћирилица, око три деценије млађе словенско писмо истог имена, почела да потискује старо, одузимајући му првобитно име и животни простор.
   О настанку глагољице говоре хагиографско–историјски списи Великоморавска житија и расправа О писменех Црнорисца Храбра. Глагољицу је створио учени Солуњанин Константин, у монаштву назван Ћирил, око 861-863. године. Потреба за стварањем новог фонетског писма, прилагођеног словенским гласовима, указала се када је кнез Растислав, владар Велике Моравске, упутио посланство у Цариград тражећи увођење богослуже-ња на словенском језику. Византијски цар Михаило III за ту мисију изабрао је Константина, који је имао високо образовање и дипломатско искуство, и његовог брата монаха Методија. Упутили су се у Моравску 863. године. Од друге половине IX до краја XII века солунска браћа и њихови прогањани ученици и настављачи расејали су глагољицу са подручја Велике Моравске, преко Паноније, Чешке, Пољске до Трансилваније, Молдавије и Русије, и Бугарске, Македоније и Србије до Босне, Захумља и Хрватске. Убрзо је на истоку потиснута новим словенским писмом, ћирилицом, а на западу латиницом, али се у Хрватској задржала до XIX века.
   У формирању јединствених облика слова глагољског писма, чије су графемске основе остале неразјашњене, доследно је спроведен фонетски принцип – да сваки глас има свој знак и свако слово има своју бројну вредност. Палеографски, постоје две фазе развоја: обла глагољица, којом су писани најстарији споменици, и угласта глагољица која се појављује од XII века.
   Срби су рано дошли у додир са глагољицом. Путеви продирања глагољских утицаја били су директни, са севера, из Моравске и Паноније, из приморских крајева и из секундарних књижевних и црквених жаришта из Македоније. Папа Јован VIII (872-882), који је поставио Методија за панонско–сремског архиепископа, већ 873. године позивао је српског кнеза Мутимира да потчини земљу тој дијецези. Мада је Србија била природно подручје трансмисије и посрбљавања глагољске писмености са југоистока ка западу, и из приморских земаља ка унутрашњости, споменика писаних глагољицом готово да нема. Сматра се да је писар Маријиног четворојеванђеља био Србин, јер рукопис има одлике српске редакције и штокавског говора. Настао је у Х-Х1 веку у граничним областима јужне Србије и Македоније, а садржи већи број познијих, ћирилицом писаних, додатака који су српског обележја.
   Глагољски натписи на археолошком материјалу, на уломцима посуда и опекама, иако малобројни и скромног садржаја, важно су сведочанство о постојању формиране глагољске писмености на тлу Србије. За разлику од рукописа, чије се порекло изводи посредно, археолошки споменици са глагољским натписима тачно су одређени местом и временом налаза. У једном средњовековном гробу у античком утврђењу на ушћу речице Песаче у Дунав пронађена је античка опека са накнадно урезаним натписом: Федор (Х-Х1 век). Из словенског слоја у Гамзиграду у рановизантијском градском насељу, које је расељено 1072. године, потиче крчаг са две дршке са накнадно урезаним глагољским натписом, од којег се сачувао крај …сопе, изведен угластим потезима. На брду Чечан, вишеслојном налазишту југозападно од Вучитрна, пронађен је фрагмент керамичког крчага са глагољским натписом: Шест. Урезан је пре печења посуде, облим словима, која су блиска глагољици Прашког одломка В, из прве половине XI века, што указује на непосредне моравске утицаје. Мада кратки и малобројни, ови глагољски натписи сведоче да је глагољица била одомаћена на простору целе Србије у свакодневном животу, на кухињском посуђу, као и у погребном обреду.
   Три периода словенске писмености, о којима говори у трактату о словима Црноризац Храбар, потврђују налази натписа и угребаних записа из Бугарске и Македоније, у мањем броју и са територије Србије. Први период чрта и реза, којима су се служили некрштени Словени познат је са широког словенског простора. На подручју где су живели Срби, тој групи припада непротумачени натпис из манастира Шудикова код Берана, угребани знаци на фрагментима керамичких судова са подручја тврђаве Рас, на Подграђу и на Градини у Постењу. Други период тегобног писања словенских речи латинским и грчким писменима представљају, иако у слабим траговима, урезана грчка слова на дршкама крчага, са Београдског града (датовано фолисом Василија II у 976-1030), и са Постења у Расу. Трећем периоду описмењавања Словена, који почиње када је Константин – Ћирил створио ново писмо – глагољицу, припадају глагољски натписи са Чечана, Гамзиграда и са Песаче. Заобљеност слова и сличност са словима Прашког одломка В, као и типологија посуде на којој се јавља, одређују чечански натпис у период од краја IX до прве половине X века. Нешто су каснији натписи са Гамзиграда и са Песаче. Поред тога што имају одлике угласте глагољице, у некрополи са Песаче појављује се на опекама и ћирилица, обележавајући тиме онај период словенске писмености када су се упоредо користиле и глагољица и ћирилица, до коначног преовлађивања ћирилице на подручју Србије, Македоније и Бугарске.
   После дугог и сложеног процеса азбучног двојства, у српским земљама ћирилица је постала национално писмо, али се и глагољица дуго одржала. Средином XII века у западном српском подручју, Хуму или Дукљи, преписани су глагољицом одломци апостола, такозвани Михановићеви и Гршковићеви, у којима има ћириличких слова. Један век касније изгубили су првобитни значај и богослужбену намену – листови Михановићевих одломака употребљени су за корице преписа Иловичке крмчије из 1262. године. У појединим рукописима, писаним ћирилицом, наилази се на глагољска слова, понекад и на целе речи исписане глагољицом. У рукопису апостола српске редакције који је настао око 1366/67. године (Архив САНУ, бр. 55), тумачења по ивици листа или изнад редова исписују се на српском језику мешавином глагољских и грчких слова. Два босанска рукописа, Чајничко јеванђеље, с краја XIV века, и Зборник крстјана Радосава, из средине XV века, имају глагољске записе. У Хиландарском зборнику (СћН. 463) из ХУ-ХУ1 века, који садржи више књижевних састава, глагољска слова појављују се у препису расправе Црнорисца Храбра.
   Од XV века, када је постао сужен круг оних који су знали да пишу и читају глагољска слова, има примера да се глагољица користи као врста криптографског писма – тајнопис. У рукопису манастира Крушедола из XV века (бр. 8) поп Давид из Београда потписао се глагољицом. Под Цером на реци Радовашници 1551. године, Ратко дијак преписао је минеј српске редакције, у коме, међу другим криптографским записима, има и глагољских.

   Г. Томовић

   Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

6. 27. децембар 2017. у 11:25

   Војислав Ананић

   ЋИРИЛИЦА

   Једно од два словенска писма. Историјски извори казују да је творац словенске азбуке био свети Константин, назван Кирил. Писменост, као уређени систем, појавила се код Словена заједно са прихватањем хришћанства. Претпоставља се, а о томе има спомена и у изворима, да су Словени у прво време користили грчко писмо или латиницу да понешто забележе. О томе говори и загонетни Црноризац Храбар у своме трактату О писменех (О словима); текст је написан крајем X или почетком XI века. На самом почетку свога списа Храбар каже да су Словени, док су још били пагани, писали и гатали уз помоћ црта и реза; када су се покрстили, почели су да користе грчка и римска слова без устројенија. Међутим, како и сам Храбар констатује, то није био погодан начин да се обележе неки од специфичних словенских гласова. Затим је, каже Храбар, Бог помиловао род словенски па им је послао светога Константина Филозофа, названог Кирил, који им је по узору на грчки алфабет начинио азбуку од 38 слова. С обзиром на то да су Словени у почетку користили два писма, глагољицу и ћирилицу, није сасвим јасно на које се од њих односи Храбров трактат.
   После дугогодишњих спорења и одмеравања чињеница које би ишле у прилог или противречиле томе ставу, преовладало је мишљење да је Константин саставио глагољицу и да управо о њој Храбар и говори. Изгледа да је термин „ћирилица” (Кирилово писмо) првобитно служио за означавање глагољице, о чему недвосмислено говори запис попа Упира у једном руском рукопису, где се каже да је књигу преписивао из куриловице под којом се очито подразумева глагољица, а то потврђују и трагови глагољског предлошка. Данас је у науци општеприхваћено мишљење да је ћирилица настала од грчког унцијалног писма и то у источним бугарским земљама, у Преславу у време владавине цара Симеона (893-927). Један број истраживача сматра да је одлука о томе да се глагољица замени ћирилицом, тј. писмом које у највећој могућој мери подсећа на свечано грчко унцијално писмо, донета на државном сабору у Плиски (Пре-славу).
   Стара средњовековна ћирилска азбука састојала се од 24 слова директно преузета из грчког унцијалног писма (л, в, г, д, е, 2,, и, д, I, к, л, м, н, |, о, п, р, с, т, \[, ф, \, лг, \х>)и \2 посебних графема направљених у складу са фонетским потребама словенског језика (в, ж, ш, ц, ч, ш, љ., 1», тј, к», а, ж). Свако слово има одређену бројну вредност и то је једини начин писања бројева код Словена који користе ћирилицу у средњем веку. Током X и XI века у употреби су равноправно била оба писма – гла-гољица и ћирилица. Почетком XII века, међутим, ћирилица је код православних Словена на Балкану потиснула глагољицу и остала у употреби све до данас. Све до средине XIX века ћирилица је била и службено писмо у Влашкој и Молдавији.
   Најстарија сведочанства употребе ћирилице су малобројни рукописи Х-Х1 века и, такође малобројна и фрагментарно сачувана, али изузетно ва-жна епиграфска грађа. Најстарији данас познати рукописи писани ћирилицом углавном садрже текстове литургијског карактера: Савина књига (непотпуни јеванђелистар) и Супрасаљски зборник -чти-минеј за месец март. Овом фонду може се додати и већи број фрагмената писаних ћирилицом: Хиландарски листићи, Листићи Ундољског, Зографски листићи, Листићи Иљинског.
   Епиграфски споменици представљају најстарији тачно датирани ћирилички материјал. Најранији међу њима је Самуилов натпис из 993. године. Плоча са записом пронађена је 1888. године приликом копања темеља за нову цркву у селу Герман на Преспанском језеру. Варошки натпис носи на себи датум 17. фебруар 996. године, а пронађен је 1861. у селу Варош код Прилепа. У Преславу је пронађен надгробни натпис чргубила Мостича (976 -1001). У Битољу је 1956. године откривено да је као праг у Чауш џамији служила мермерна плоча са записом из 1017. године. У селу Темнићу (код Варварина) пронађен је крајем прошлог века недатирани натпис који садржи имена десеторице од четрдесет севастијских мученика; сматра се да није млађи од XI века.
   Из друге половине, тачније из последње четвртине XII века, сачувано је неколико значајних епиграфских споменика у којима се ћирилица показује као јасно дефинисано, развијено и одомаћено писмо, прилагођено фонетским приликама подручја на коме се користи. Надгробни натпис требињског жупана Грда датира се доста широко (1173 -1189), а пронађен је у порушеној цркви у Полицама код Требиња. Поваљски натпис (1184) уклесан је у надвратник бенедиктинског манастира Св. Ивана у Повљима на Брачу. Следеће, 1185. године, настао је ктиторски натпис бана Кулина; натпис је пронађен код села Мухашиновића код Високог. У селу Подбрежју пронађен је 1964. године ктиторски надгробни натпис судије Градеше (1180-1204). Између 1170. и 1190. године настао је ктиторски нат-пис Немањиног брата, кнеза Мирослава, на његовој задужбини – цркви Светог Петра у Бијелом Пољу.
   Од XIII века нагло расте број сачуваних епиграфских споменика на целом јужнословенском подручју. Материјал на коме се остављају ови записи условио је и облике појединих слова. Пошто је камен тврд, клесарима није увек полазило за руком да сачувају облине и извијене потезе код појединих слова, па су зато слова клесана у тврдом материјалу донекле различита, са више углова и оштрих, преломљених потеза, од оних која су писана на меком материјалу (пергаменту и хартији).
   Из XI века сачувано је неколико тачно датираних рукописа преписаних у руским земљама. Ђакон Григорије довршио је 12. маја 1057. године писање јеванђеља за Остромира, великокнежевског намесника у Новгороду (Остромирово јеванђеље). За кијевског великог кнеза Свјатослава преписан је 1073. године један зборник са изабраним делима светих отаца (Свјатослављев зборник). Свега три године касније (1076) преписан је још један зборник са саставима поучног карактера. У запису у Архангелском јеванђељу забележена је 1092. година, мада није сасвим сигурно да је цео рукопис преписан управо те године. У последњој деценији XI века (1095, 1096, 1097) преписана су у Новгороду три минеја (за септембар, октобар и новембар). Ови најстарији датирани књишки споменици ћирилске писмености пружају важан материјал за реконструкцију свеукупног развоја ћирилице.
   Најстарији сачувани српски рукопис је Мирослављево јеванђеље са краја XII века (око 1185). Калиграфски исписана слова овог рукописа обликовали су дијак Глигорије и други, условно назван Варсамелон. Вештина и сигурност са којом су ова двојица писара обавила свој посао само су потврда о дуготрајној употреби ћирилице у српској средини. Вуканово јеванђеље преписано је око 1200. године за најстаријег Немањиног сина. Писало је више писара, а старац Симеон који је исписао већи део рукописа, оставио је и запис. У ова два јеванђеља појављују се спорадично и јусови, али они више не означавају назалне вокале. Најчешће означавају одговарајуће прејотоване вокале без назалног призвука. Да се ради само о утицају предлошка са ко-га се текст преписује, сведочи и потпуно одсуство графема за обележавање назалних вокала у дипломатичкој грађи тога времена, што значи да говорни језик којим су ова документа писана те гласове не познаје.
   Првобитна ћирилица, онаква какву познајемо из најстаријих сачуваних рукописа, доживела је у српској средини нека прилагођавања, у складу са фонетским променама које су се догодиле током периода раслојавања првобитног књижевног језика какав је фиксиран у споменицима које називамо канонским (у језичком смислу). Тако су се у српској редакцији старословенског језика изгубили назални вокали па тако и графеме којима су се они бележили (А, Л); губљење ових вокала, као и појава прејотованих вокала (га, к) представљају једно од најважнијих обележја тзв. рашке ортографије. У ћирилици која је била у употреби на босанском подручју постојало је и слово ђерв (л). Ово слово појављује се спорадично и у неким најстаријим споменицима српске писмености, и његова појава одраз је потребе да се један специфичан глас који постоји у језику и писмено обележи. Слово је преузето из глагољице, па је то још један доказ о упоредној употреби оба писма у зетско-хумској области. Приликом палеографске анализе појединих писаних споменика неопходно је узети у обзир садржај и карактер текста. Писарски приступ литургијским текстовима, а нарочито библијским, конзервативан је; писар приступа послу са великим поштовањем и труди се да у највећој могућој мери поштује предложак са кога преписује. Слова су обично приближне величине, строго се води рачуна о општем изгледу текстовног блока на страни. С друге стране, документи правног карактера пишу се далеко слободније, не води се толико рачуна о естетском изгледу појединих слова. Брзину писања условио је садржај и карактер грађе која се исписује. Мада терминолошки проблеми још увек нису у целини разрешени, јасно је да се може говорити о неколико типова (или морфолошких варијаната) ћирилице. Три основна типа била би: књишка ћирилица, канцеларијска (или дипломатичка) и епиграфска (натписна). Специфичан развој ћирилице условио је и појаву терминологије која се разликује од оне која се примењује код изучавања латинског или грчког писма. Устав је назив за писмо у књигама; слова се у највећој могућој мери придржавају дволинијског система, мада, наравно, постоје и слова која због својих саставних елемената излазе из тих оквира. Устав може бити и калиграфски – ту писари нарочито воде рачуна о обликовању слова. Пример калиграфског устава је Београдски паримејник, рукопис настао у првој четвртини XIII века, у коме је упадљива смена дебелих (можда чак четкицом) исписиваних стабала слова и малих петљица писаних танким пером. На формирање писма овог споменика утицале су византијска и руска калиграфија. Монументални изглед писма и строге ортографске норме говоре о развијеној писарској традицији у српској средини тога времена.
   Сразмерно мали број сачуваних српских рукописа из XIII века, као и недовољно познавање продукције наших скрипторија тога времена, не пру-жа могућност за стицање целовите слике о развоју ћирилице у српским земљама. Најстарији тачно датирани српски рукописи потичу тек из друге половине XIII века (Иловичка крмчија – 1262, Хиландарски Шестоднев – 1263, Теодоров апостол – 1277). Са потискивањем пергамента и продором папира долази и до постепене еволуције појединих словних облика. Владимир Мошин сматра да до појаве полуустава долази под утицајем који је пословно (канцеларијско) писмо извршило на устав. Овај процес одиграо се почетком XIV века, управо у време владавине краља Милутина. У време појаве полуустава долази и до измена у српском правопису; долази до појаве тзв. предресавских и ресавских измена рашких ортографских норми, а то се догађа под утицајем великих словенских светогорских центара, у првом реду Хиландара. За ово време карактеристично је и то да један писар може да исписује текстове веома различитог садржаја и карактера (богослужбене књиге, повеље) што се свакако одражава на утицај канцеларијског писма на књишко.
   Интересантна је и појава књига писаних чистим канцеларијским брзописом: Лесновски одломак Теодосијевог Житија светог Саве из 1360. године (Београд, Универзитетска библиотека, рукопис бр. 6/1), Минеј Стефана Цоместика из око 1450. године (Београд, Музеј СПЦ, 50).
   Посебну улогу, још увек недовољно проучену, у дефинисању високих захтева везаних за рад преписивача имао је српски светогорски манастир Хиландар. На основу досадашњих истраживања може се тврдити да је управо овај скрипториј играо важну улогу у развоју и обликовању српске ћирилице током више векова.
   Посебан сегмент српске писмености представља српска дипломатичка грађа. Нажалост, нема довољно података и сачуване грађе на основу које би се могао реконструисати рад једне дворске канцеларије, на пример. Документи који се чувају у Дубровачком архиву су или преписи настали у самом Дубровнику, или представљају спорадично сачувана акта која су писали поједини дијаци. Повеља бана Кулина из 1189. године сачувана је у три савремена примерка у Дубровачком архиву. Потпис кнеза Мирослава сачуван је на латинској повељи од 17. јуна 1190. године.
   Најстарија повеља везана за Немањиће, настала око 1200. године, јесте Немањина Хиландарска повеља. Из XIII века сачувано је око 40 аката, и сва она потичу из канцеларија Немањића. Нарочито је велика била продукција ове врсте писаних споменика од времена краља Милутина.

   Т. Суботин-Голубовић

   Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

7. 27. децембар 2017. у 11:28

   Војислав Ананић

   СРПСКИ ЈЕЗИК

   Језик Срба вуче своје далеке корене из заједничког словенског језика којим се говорило у прадомовини, северно од Карпата. Из тог давног периода не постоје никакви писани трагови, па су наша знања о структури заједничког словенског језика резултат лингвистичке реконструкције засноване на поређењу каснијих живих словенских језика. Овај хипотетички језички идиом у науци се обично назива прасловенски језик.
   Након распада прасловенске народне заједнице, распао се и њен језик и то на три групе: источну, западну и јужну. Јасно уочљиве језичке специфичности унутар јужне групе упућују на постојање јужнословенског прајезика. Овај језички идиом се, каснијим миграцијама словенског становништва ка југу, поделио на западно-јужнословенски и источно-јужнословенски прајезик. Своје ближе корене српски језик вуче из западне сфере јужнословенског прајезика.
   За историју појединачних словенских језика изузетан значај имало је стварање словенског писма у седмој деценији IX века. Наиме, од распада прасловенске језичке заједнице па до стварања азбуке није прошло, у релативном смислу, много времена, тако да у најстаријим сачуваним словенским преводима богослужбених књига (Х/Х1 век) налазимо језичку структуру блиску прасловенском језику, и то у његовој позној фази развоја. У тим књигама налазимо, заправо, први словенски књижевни језик, познат, најчешће, под именом – старословенски језик. Он је имао функцију књижевног језика у целом словенском свету, што значи да је словенски језички простор на располагању имао два језичка идиома са подељеним улогама: једним (старословенским) се писало, преписивало, проповедало, појало, а другим (народним) се водила свакодневна комуникација. Онај први, сагласно својој функцији, углавном се није мењао, док је овај други доживљавао спонтан развој. Праћење развоја српског народног језика отежано је због одсуства писане форме: најстарији сачувани писани документи српског језика су с краја XII века. У том, за српски језик доисторијском периоду (од распада прајезика до краја XII века), за праћење језичког развоја велики значај имају побочни извори – писани текстови на старословенском, грчком и латинском језику, али нису без значаја ни позајмљенице, топоними и савремени дијалекти. Сакупљени подаци из таквих извора помажу нам у расветљавању доисторијског периода развоја српског језика.
   Појавом писаних трагова на српском народном језику крајем XII века омогућено је свестраније и тачније проучавање историје српског језика. Од тог времена могуће је пратити два паралелна тока српске писмености: један на књижевном (црквенословенском), други на народном српском језику; на почетку првог тока стоји Мирослављево јеванђеље, а на почетку другог – потписи Стефана Немање и кнеза Мирослава из 1186. и повеља бана Кулина из 1189. Оба тока карактерише ћириличко писмо.
   Фонетска и граматичка структура прасрпског језика представља, у великој мери, наслеђе прасловенског језика и то његове позне фазе.
   1. Прасрпски вокалски систем био је оптерећен великим бројем јединица: л, о, у, е, и, т», ц та, А, Ж, рт>, рц лт», лк. Овај систем, овде представљен словима старословенске ћирилице, може се поделити у две групе: у првој је пет „класичних” вокала – а, о, у, и, е, а у другој су вокали непознати савременом српском језику. Словима А И Љ обележени су вокали са носним изговором (нпр. у речима МАСО и ржкл); словима т», обележени су редуковани, веома кратки вокали, тзв. полугласи/полугласници, а разликовали су се међусобно по палаталности (на пример, у речи ст»нт* били су „тврди”, а у речи дћш» „меки”); вокал ТЈ. (јери) имао је изговор сличан данашњем руском ш (као у речима мтлсли-ти, дтЛмтк); иза знака л (јат) крије се вокал чији је тачан изговор тешко одредити (налазио се у речима као М^крд, л^впотд, вгкдл). По својој функцији овом систему припадали су и слоготворни сонанти р и л, у тврдој (рт>, лт>) и мекој верзији (рц ЛЈ>). Овај сложени вокалски систем (садржавао је практично 15 јединица) тежио је упрошћавању. Процес упрошћавања одвијао се, у принципу, тако што су се вокали друге групе једначили са неким од вокала прве групе. Тиме је стари, преоптерећени систем сведен на далеко једноставнији – петочлани. Овај процес, започет у Х/Х1 веку, довршен је до краја XV века на највећем делу српске језичке територије. Најпре су носни вокали изгубили носни део артикулације и тако се изједначили са оралним вокалима е и у, као што показују примери месо (< МАСО) и рука ( нестајали су из језика у тзв. „слабом” положају (на крају речи и испред слога са другим вокалом), а у тзв. „јаком” положају (испред слога са „слабим” полугласником и под акцентом) су се међусобно једначили, па од тада српски језик има само један полуглас. У речима скнт* и дкнв ће се, почевши од Х/Х1 века, изговарати само један полуглас и то у средини где је био „јак”, док је на крају речи нестао јер је у тој позицији био „слаб”; на тај начин су од двосложних, добијене једносложне речи (д1>н, с^н). У српским најстаријим текстовима овај „изједначени” полуглас бележен је знаком к (танко јер), а по писарској традицији и на месту „слабог” (несталог) полугласа писао се, без стварне гласовне подлоге, исти знак, дакле – скН1», дћ.нћ..
   Слоготворни сонанти такође су се врло рано, још у доисторијском периоду, међусобно изједначили и то у корист тврдих варијанти, тј. р’, л ’>р, л. У српским средњовековним текстовима слоготворни сонанти бележе се словном комбинацијом р, Л + ћ (пр|>во, тр|>нд, ВЛћКОК, ПЛкТИ).
   У XII веку глас и се изједначио са вокалом и, тако да је смнв,> син, вмти > бити.
   Крајем XIII века *к се изједначило са е или и {&кте>дете/дите), а нешто касније и ије/је (дијете, дјеца).
   У XIV веку у главнини српских дијалеката полуглас ћ ће прећи у пун вокал а: д*»н, св.н > дан, сан.
   У истом веку слоготворни сонант л једначи се, најчешће, са у: габлкка, слм1це> јабука, сунце.
   Овим процесима вршеним у средњем веку успостављен је српски петочлани вокалски систем (а, о, у, е, и) а сонант р могао је у одређеним положајима да буде носилац слога.
   У консонантизму није било таквих далекосежних промена као у вокализму. Прасрпски консонантски систем имао је следеће јединице: в, ј, м, н, њ, л, љ, р, р’; к, г, п, б, т, д,т’,д’, ц, ч; х, (ф), с, з, ш, ж. Из овог система рано је уклоњено р’ једначењем са р (мор ‘е> мор), чиме је смањен број сонаната, а алвеопалатални сугласници т’, д’ прешли су у африкате ћ, ђ, чиме је увећан број африката (поред ц, ч сад и ћ, ђ).
   Гласа ф није било у словенским речима (осим у ономатопејама као фију, фр/ктати/ и сл.). Приликом преузимања туђих речи, на Балкану, Словени су га замењивали сродним гласовима п, в (сттјпанц, СТТ5ВАН*»). Доцније ће, са све већим приливом страних рачи са ф у свом саставу, овај глас постати члан српског консонантског система.
   У средњем веку српски језик је поседовао двоак-ценатски систем (“, ~) у коме су разликовну улогу имали квантитет и место акцента: сестре, глава, језик, нарбд, клечи. Овај систем се очувао до XIV века, када су у главнини српских дијалеката наступили иновациони процеси који су довели до стварања четвороакценатског система: ” , л , ‘. Дошло је, наиме, до тзв. новоштокавског преношења акцента на непосредно претходни слог: сестра, сестре, глава, језик, народ, клечи.
   2. Морфолошка структура прасловенског језика била је веома сложена: деклинација и конјугација одликовале су се великим бројем врста и облика. Поред једнине и множине, постојао је и трећи граматички број – двојина.
   У деклинацији именица сваки граматички род имао је по неколико типова промена са различитим наставцима. Тако су, на пример, именице мушког рода, које су имале пет типова промена, у локативу једнине имале четири различита наставка: грддлк, мжжи, смноу, гости, клмене. Током времена број деклинационих типова се смањивао, док се није добила једна врста промена именица мушког рода. Основни узроци упрошћавања различитих врста промена леже у томе што су неки падежи ипак имали исте наставке и што су гласовне промене допринеле да се број падежа са истим наставцима повећа. (Разлике у номинативу једнине између грддт* и гостк нестало је губљењем полугласа на крају речи, што је могло утицати да се једначење прошири и на остале падеже, у којима су наставци били различити). У својеврсној борби наставака победу су, углавном, односили наставци оног деклинационог типа коме је припадало највише именица, а такве су биле именице као што је грлдт*. Изузетак од овога, када су именице мушког рода у питању, представља локатив једнине у коме је победу однео наставак -у код именица мушког родатипа синк, којих је у језику било осам. Процес упрошћавања одвијао се кроз цели средњи век и довео је до тога да српски језик има свега три врсте промена именица, од којих једној припадају именице мушког и средњег рода, а другим двема име-нице женског рода.
   У српском језику све до XIV века постојала је двојина (дуал), посебна бројна категорија која је служила за означавање двају појмова: речи су имале посебне облике уколико су стајале уз број два (оба) и кад су значиле парне појмове (ноге, руке). Двојина је имала само три различита наставка: један за номинатив, акузатив и вокатив (женлк), други за генитив и локатив (жену) и трећи за датив и инструментал (женама).
   Од половине XIV века у српском језику губи се значење двојине, али облици нестале двојине почињу да значе множину. Тако су од тог времена неки падежи могли имати најмање две врсте наставака у множини – старим множинским облицима придружили су се одговарајући двојински: у дативу, поред женам (стара множина) и женама (двојинска форма у значењу множине), а тако и у инструменталу поред женами и женама. Стара двојина имала је, дакле, датив = инструментал, што је, након губљења двојине као категорије и укључивања њених наставака у множину, довело до тога да се у оба ова падежа јаве чак три различите форме: женам, женами, женама. У српском језику ће ови првобитно двојински облици (карактеристични по финалном -ма) имати значајан утицај на развитак множине код сва три рода. На највећем простору српског језика облици са завршетком -ма истиснуће старе множинске форме те ће се добити карактеристични синкретизам множинских падежа: датив = инструментал = локатив.
   Остаци двојине у множини уочавају се у настав-ку -у/-ију у генитиву (руку, ногу, очи/у, ушију), у бројним конструкцијама два/три/четири човека (према пет људи).
   Лична заменица 1. лица једнине гласила је некада алт*, од чега је гласовним путем добијена форма ја: полуглас је био у слабом положају и отпао, на почетку речи развило се протетско /’ (јаз), а крајњи сугласник се изгубио, најпре у везама типа јаз знам и сл., а затим и изван оваквих веза. Личне заменице првог и другог лица имале су у дативу и акузативу једнине и множине, а лична заменица сваког лица у једнини, дуже и краће форме, али су само дативске једнинске форме ми, ти, си одувек биле енклитике (без самосталног акцента). Аналошким путем споменутим енклитикама придружиће се му, /о/, а онда и у акузативу ме, те, се, га, /у (је), па и у генитиву ме, те, се, га, /е.
   За личну заменицу 3. лица карактеристично је да зависни падежи потичу од једне (анафорске), а номинатив од сасвим друге (првобитно показне) заменице он. Зависни падежи некада су почињали са /-(јему), али су касније замењени са њ-(њему).
   Именичке заменице ко и што/шта гласиле су првобитно кТјТо, чкто. Нестанком полугласа у слабом положају створене су сугласничке групе кт- и чт- које су се даље, свака на свој начин, мењале. У облику кто дошло је до метатезе у тко (данашњи изглед ове заменице релативно је нов), а у облику что деловали су дисимилациони процеси (африката ч већ садржи праскави елемент т, који је у суседству са другим т отпао, дакле тшто> што); облик шта продро је у номинатив из генитива.
   Из прасловенског је наслеђено неколико показних заменица: тЂ, та, то, ОНЂ, она, оно, овЂ, ова, ово и сђ, си, се Ова последња заменица нестала је из језика пре XVI века, а њене остатке налазимо на крају прилога типа данас, летос, ноћас (у значењу овог дана, овог лета, ове ноћи). Заменица тЂ имала је полуглас под акцентом, што је том полугласу омогућило опстанак на крају речи, а у складу с тим и вокализацију од XIV века. Међутим, овим заменицама додавана је у свим падежима партикула и (= њ), што, рецимо, значи да је номинатив једнине сва три рода могао да гласи: тај, та/, тој. Партикула ће нестати у свим падежима, осим у номинативу једнине мушког рода, чиме је обезбеђена диференцијација између мушког и женског рода у номинативу једнине (тај:та). Идентичан процес доживеле су и следеће две заменице (ОНЂ, овљ>она/, овај), с тим што је њихов лик створен аналошки, према заменици тај (њихов полуглас на крају био је у слабом положају и отпао би да није било аналогије). Првобитни облик показне заменице ОНЂ добио је значење личне заменице трећег лица.
   Заменица сав, сва, све гласила је у старом језику ввхв., в1*са, влсе! Данашњи њени ликови у номинативу женског и средњег рода, као и у зависним падежима, резултат су метатезе до које је дошло након губљења полугласа у слабом положају (вЛсл, В1»се> вса, все>свА, све). Мушки род у номинативу имао је јак полуглас који је, по очекивању, давао а од XIV века, па та заменица, у складу с тим, треба да гласи вас Међутим, деловањем аналогије и овај падеж добио је облик усклађен са друга два рода, односно са већином зависних падежа. Остаци очекиваног облика налазе се у речима као ваздан, васцели и сл.
   Упитна заменица ко/и, ко/а, ко/е гласила је првобитно кми, КАса, кок, што је фонетским ггутем дало ки, ка, ко/е Аналогијом према облику средњег ро-да (ко/е), као и према зависним падежима (генитив ко/ега, датив ко/ему и сл.) добијени су облици ко/и, ко/а Придеви су имали једну краћу (именичку) и дужу (сложену придевску) промену. Тако је генитив једнине мушког рода у првом случају гласио богата (као града), а у другом богатакго (на краћи облик додавана је одговарајућа форма анафорске заменице). У српском језику још у доисторијском периоду долазило је, фонетским путем, до скраћивања ових дужих форми (испадањем интервокалног /, вокалском асимилацијом и сажимањем): богатајего> богатаего > богатааго> богатаго. Завршетак -аго трпео је утицај заменичких форми (того, кого) па је добијено -ого, а финално -о замењено је код придевских речи са -а под утицајем именица мушког рода. Оваквим процесима у многим падежима је избрисана разлика између краће и дуже форме.
   У старом српском језику бројеви од један до четири били су променљиви, а од пет даље непроменљиви, па је, под утицајем ових других, непроменљивост захватила и оне прве, тако да је променљивост остала једино код броја један (старо кдћнц кдвнл, кд«>но). Бројеви од 11 до 19 били су, заправо, синтагме типа кдкнл на десете, кдлна на десете (забележене и у српским старим споменицима до XVI века). Временом ће у структури оваквих синтагматских форми због гласовних редукција доћи до промене. Најпре је редуковано финално е (три на десет), а онда и оно е што му је претходило (три на дест), да би затим дисимилацијом двају зубних сугласника и срастањем био добијен облик трина-ест. (У писаним споменицима могу се срести различити гласовни ликови бројева од 11 до 19). Бро-јеви 20, 30 и 40 гласили су у старом српском језику два (три, четири) десети, а 50, 60… 90 – пет десет (>педесет), шест десет (>шездесет)… девет десет (> деведесет). У Х1У/ХУ веку налазе се потврде у писаним споменицима за облик двадесет, где је финално и редуковано под утицајем бројева типа пет десет (педесет). Број сто (лстзлго) био је некад именица средњег рода и имао именичку промену, да би временом постао сасвим непроменљив. О некадашњој деклинабилности сведоче облици као триста. Број 1 000 гласио је већ у првим споменицима тисућа и мењао се као именица женског рода. У српском језику сасвим ће је истиснути, почев од XV века, грчка позајмљеница хиљада. Редни бројеви имали су у српском (и имају) облике одређеног придевског вида.
   И међу наслеђеним глаголским категоријама долазило је до извесних промена и редукција. Презент је имао две врсте наставака: једни су били карактеристични за тзв. атематске глаголе (без основинског вокала), а други за тзв. тематске глаголе (са основинским вокалом е или и). Само је пет глагола припадало првој групи. Они су у 1. лицу једнине имали наставак -М1>: ксмл, длмк,, имдмћ, к\м«>, влвмћ, док су сви други имали наставак -ж (>-оу). У српском језику наставак -м проширио се, од XIII века, готово на све остале глаголе. Некад најобичнији наставак -оу (<-ж) очувао се до данас, у стандардном језику, у хоћу и могу. Двојство наставака било је и у 2. лицу једнине: наставак -ш (< ш&) освојио је све глаголе још од ХШ/Х1У века, осим у јеси, где се очувао стари наставак атематских глагола. У 3. лицу једнине и множине отпало је крајње -т, тако да већ у текстовима из XII века ти облици гласе буде (< будет), буду (< будут), мине (<минет). Прво лице множине има од најстаријих времена у српском наставак -мо. У 2. лицу множине задржао се до данас стари прасловенски наставак -те.
   Имперфекат је некад имао наставке -хћ, -ше, -ше, -хомо, -шете, -ху (могах, могаше, могаше, мо-гахомо, могашете, могаху). У 1. лицу множине наставак -хомо трансформисан је у -хмо, а затим у -смо, а у 2. лицу -шете у -сте, под утицајем аористних наставака.
   У старом српском језику аорист је имао следеће наставке: -х/-ох, -о/-е, -о/-е, -хомо, -хмо, -смо/-охомо, -охмо -осмо, -сте/-осте, -ше/-оше. У 1. ли-цу множине наставак -смо (-осмо) временом ће истиснути остале и преовладати у већини дијалеката.
   Перфекат се од најстаријих времена у српском гради од презента глагола јесам (јескм < јесм&) и радног глаголског придева. Формирањем глаголских енклитика сам, си, је… створени су услови да се помоћу њих истисну формације са пуним (акцентованим) формама (осим у случајевима кад се помоћни глагол јавља на почетку реченице).
   Плусквамперфекат се од најстаријих времена градио помоћу имперфекта глагола бити и радног глаголског придева: Што Б^кхУ вескдили? (Грађење плусквамперфекта помоћу перфекта помоћног глагола бити новија је особина српског језика).
   У прасловенском језику није било посебне форме за футур. Ово глаголско време се у српском језику, још од најстаријих времена, градило на специфичан начин: од енклитичких форми презента глагола хтети и инфинитива: ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће + инфинитив.
   Императив у српском карактерише уклањање двојства наставака -итеА-^кте у множини и то у корист -ите, тако да се од две форме -молите и кер^к-те српски определио за молите, берите. У функцији одричног императива врло рано се почела употребљавати конструкција немој + инфинитив (где је немој добијено од не мози).
   Потенцијал се од најранијих времена градио помоћу аористних форми помоћног глагола бити (бих, би, би, бисмо, бисте, бише) и радног глаголског придева. И у 3. лицу множине врло рано је уопштена форма са би (кои ви хотНкли).
   Некадашњи партиципи били су категорија везана истовремено и за именицу и за глагол. Било их је пет, а својом променом у свему су се поклапали са придевима. У српском, као и у другим словенским језицима, овај сложени партиципски систем доживео је значајне промене. Један од њих (пасивни партицип презента) сасвим је нестао из језика. Активни партицип садашњи сведен је рано на прилог са завршецима -е, -ући и -ећи (ови завршеци су некада били наставци): хвале, хвалеће, хвалећи, знајући. Током средњег века прилошке форме на -е истиснуте се сасвим из језика овима на -ћи. Активни партицип прошли /такође је изгубио своје партиципско значење и постао прилог, задржавши две форме, са завршетком -в (некадашњи наставак за мушки и средњи род) и -вши (некадашњи наставак женског рода). Активни партицип прошли II постао је глаголски придев радни са препознатљивим наставцима -о, -ла, ло, (<-ЛЂ, -ла, -ло). Од најстаријих времена налази се у саставу сложених глаголских облика. Пасивни партицип прошли постао је глаголски придев трпни. Сачувао је придевско значење и придевску промену, а служи за грађење пасивних облика. Препознатљив је по завршецима -н, -на, -но, и -т, -та, -то.
   Везници су доживели крупне промене. Многи прасловенски везници нестали су из српског (же, бо, аће, јако, идеже, јегда итд.), а значајну особину српског језика представља ширење употреба везника да.
   Основниречнички фонд српског језика наслеђен је из прасловенског. Доласком на Балкан тај фонд је попуњаван речима преузетим од староседелаца, али и од других народа, пре свега Грка.
   3. Други ток писмености код Срба у средњем веку одвијао се на црквенословенском језику. То је варијетет старословенског језика формиран у поје-диним словенским земљама у складу са локалним језичким приликама. Разлика између „класичног" старословенског и црквенословенског своди се углавном на разлику у изговору. Неки старословенски гласови, којих у дотичној средини није било, замењени су другим. На тај су начин настале редакције, рецензије старословенског језика. Скупни назив за све редакције старословенског (руску, бугарску, српску, чешку и др.) је црквенословенски језик. У српској средини црквенословенски ће имати штокавско фонетско рухо. Носни вокали А, Ж замењени су оралним вокалима е, у, уместо два полугласа остао је само један који се бележио танким јером (Б,) и сл. Овако формиран књижевни језик употребљаваће се код Срба у књижевности, цркви и култури до XVII[ века. У стручној литератури познат је под именом српскословенски језик. У том периоду њиме је писана црквена литература, оригинална српска средњовековна књижевност (житија-/биографије) и преводна књижевност (витешки романи, хагиографије и сл.). Одређене варијације унутар српскословенског потицале су од различитих функционалних стилова. Могло би се казати да је типичан српскословенски био присутан у житијној књижевности. Онај у литургијској (црквеној) књижевности био је веома близак старословенском, док је језик у преводној књижевности имао нешто више црта народног језика. У том дугом српскословенском раздобљу уочљива је графијска еволуција. У најстаријим текстовима ћирилица се у одређеним решењима ослањала на глагољицу, што се огледало у непожељној двофункционалности неких слова (*&, е, 'Б). Почетком 13. века ове мане ће бити исправљене реформом која је, вероватно, спроведена под будним оком св. Саве. Крајем 13. века српскословенска ћирилица добиће конзервативније карактеристике (увођењем слова Ђ).

   Б. Ћорић

   Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

8. 26. новембар 2018. у 13:16

   Војислав Ананић

   “Ћирилица је српско име и презиме, ћирилица је српска култура и историја, српска религија и традиција, ћирилица је једини вид и цена српског опстанка, под истим овим српским именом”.

   Извор: Ћирилица слово српског лица – Зборник

9. 26. новембар 2018. у 18:46

   Војислав Ананић

   МОЈЕ ПИСМО

   О мили моји Ћирилови знаци,
   Са вама прве познао сам бајке,
   С вама је увек к’о сунчеви зраци,
   Лик Оца мога и побожне Мајке.

   У неком тамном и далеком веку,
   У време хајки, сеоба и лова,
   Преци су наши прегазили реку,
   И твоја златна прихватили слова.

   И увек тако до судњега дана,
   Ти бићеш наше и остаћеш с нама,
   Лепото вечна, издали те нисмо,
   О мило, Свето Ћирилово писмо

   Миле Медић

   Извор: ЗБОРНИК, Ћирилица – слово српског лица, 2018.

10. 26. новембар 2018. у 18:49

    Војислав Ананић

    СВЕТО СЛОВО ЋИРИЛОВО

    Као Сунце са Истока вјековима прхујалим,
    На камену и дрвету, пергаменту и на свили,
    Олујама пркосећи, кроз маглине и кроз тмине
    Свијетли траг је оставило Свето Слово Ћирилово.

    Да заборав не овлада – поколења да се диче,
    Немањића Јеванђеље, бисер нашег постојања
    Написано и срочено подигло је до висина
    Чудотворном својом снагом Свето Слово Ћирилово.

    У тишини ноћног мира, да остави помен роду,
    Крај чирака и кандила, вјештом руком – златном нити,
    Помен Славном Српском Кнезу,
    Извезла је Јефимија Светим Словом Ђириловим.

    Уз Крст часни на барјаку, кад се ишло у побједе,
    Кад се чуо поклич од јунака,
    Крв љевала за слободу и за вјеру,
    Давало је полет e+fafy Свето Слово Ћирилово.

    Јадиковке, тужбалице и лелеци, кроз Распећа и Голготе,
    Врле славе и побједе – круна нашег постојања,
    Траг свијетли од Гетеа до Нобела,
    Писало је, памтило је, Свето Слово Ћирилово.

    У времену бездушности и потопа људскогума,
    Азбука је Ћирилова, даровница покољењу,
    Нек ее чува! Нек се гаји! Нек се слави!
    Светиња је што записа Свето Слово Ћирилово.

    Миљан Сандић

    Извор: ЗБОРНИК, Ћирилица – слово српског лица, 2018.