9. oktobra 1854. – Rođen je srpski fizičar i pronalazač Mihajlo Pupin, profesor matematike i fizike (1901) na Kolumbija univerzitetu. Njegov najznačajniji pronalazak, samoindukcioni kalemovi (“Pupinovi kalemovi”) (1890), omogućio je telefonski i telegrafski prenos na velike daljine pomoću kabla.
Mihajlo Idvorski Pupin (Idvor, 27. septembar/9. oktobar 1854 — Njujork, 12. mart 1935) bio je srpski naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja “Beli orao” Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka“ (engl.From immigrant to inventor).
Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova.
Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta.
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatu (tada Austrijsko carstvo, danas Srbija). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada.
Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja.
Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.
Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode uAmeriku.
Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara.
U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku.
Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove.
Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883 — 1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike.
Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu: “Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.
Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća.
Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu:
Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.
Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu.
IZVOR:Vikipedija
25. decembar 2016. u 12:03
vojislav ananić
Mihajlo Pupin – od iseljenika do izumitelja
Mihajlo Idvorski Pupin (Mihael I. Pupin), veliki fizičar, rođen je u banatskome sellu Idvoru u Vojvodini kao jedno od desetero djece u obitelji siromašnog seljaka. Nakon najranijega školovanja u Idvoru i Pančevu, 1872., odlazi u Prag koji ne ispunjava njegova očekivanja pa 1874. kreće u SAD. Tijekom duga znanstvenog rada, od 1889. do 1929., patentira 24 izuma, od kojih je najpoznatiji Pupinov kalem koji služi “pupinizaciji” telegrafskih kablova, odnosno smanjenju slabljenja električnog signala duž kabela. U autobiografiji Od iseljenika do izumitelja (From Immigrant to Inventor, 1923. u srpskom prijevodu “Od pašnjaka do naučenjaka”), za koju dobiva Pulizerovu nagradu (1924.), opisuje životni put od seoskog pastira do znanstvenika. Posebno su zanimljivi opisi emigrantskih pojedinosti: “Jednog sam dana na posljednjoj strani nekog ilustriranog lista našao oglas parobrodarskog društva Hamburg – Amerika, koje je nudilo jeftin, neudoban prijevoz od Hamburga do Njujorka za dvadeset i osam forinti… Prodao sam knjige, sat, odjeću, kožuh i crnu šubaru da bih sakupio potrebnu svotu novca. Na put sam pošao s jedinim odijelom na sebi, nekoliko košulja i turskim crvenim fesom koji nitko nije htio kupiti. I zašto da čovjek lupa glavu oko tople odjeće kada ide u Njujork? Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva i zar se može pomisliti da Amerika nije topla zemlja kada se čovjek sjeti onih brojnih slika golih Indijanaca. To su bile misli koje su me tješile te sam se tako umiren rastao od svoga kožuha. Konačno sam stigao u Hamburg spreman da se ukrcam, ali bez novca kojim bih kupio strunjaču i pokrivač za ležaj na brodu. Nekoliko dana poslije, 12. ožujka 1874., moj brod Westfalia krenuo je na put.” … Napokon stiže u Ameriku: “Iseljenički brod Westfalia pristao je u Hobokenu, a onda nas je manji brod prevezao do Kasle Gardena. Bili smo pažljivo pregledani i ispitani. Kada je došao red na mene, činovnici koji su nas ispitivali vrtjeli su sumnjičavo glavom. Priznao sam da imam samo pet centi u džepu, da nemam nikoga poznatog u Americi i da nikog u ovoj zemlji ne poznajem izuzevši Franklina, Lincolna i Hariet Bičer Stove čiju sam priču Čiča Tomina koliba čitao u prijevodu.” To što se američkim činovnicima učinio manje poželjnim od drugih useljenika, ne obeshrabruje ga. Stupivši na tlo Amerike, bez zanata i bez poznanika, s pet centi u džepu, radi kao kočijaš i čuvar mazgi na farmi u Delaveru gdje je naučio i prve engleske riječi, a u Merilendu obrađuje polja duhana. Potom se vraća u Njujork i počinje redovito posjećivati knjižnicu. Lakši, činovnički posao u tvornici biskvita omogućuje mu i više vremena za učenje pa pohađa večernje tečajeve i priprema se za prijemni ispit na Sveučilištu, u čemu mu pomaže jedan njemački iseljenik, vrstan poznavalac grčkog i latinskog, antičke povijesti i književnosti. Ujesen 1879. upisuje se na Sveučilište Kolumbia. Izvrsno znanje o slobađa ga plaćanja školarine. Počinju mu se ostvarivati ambicije: “…Uključi se u igru! Kakva izvanredna izreka!… Ni jedan stranac ne može razumjeti ovu zemlju ako ne zna pravo značenje ove izreke koju sam prvi put čuo od mladića na Kolumbiji. Nitko je ne može prevesti tako da istovremeno zadrži i konciznost iznačenje… Ali koliko je useljenika uspjelo shvatiti i razumjeti ovu poruku.” Za vrijeme četverogodišnjeg školovanja Pupin je uspješan i u učenju i u sportskim natjecanjima. Unatoč sklonosti prema klasičnim jezicima, odlučuje se za studij fizike. Diplomirao je 1883, dobio Tindalovu stipendiju i otišao na daljnje školovanje u Kembridž i u Berlin. Odlazeći u Evropu u njujorškoj je luci rekao samome sebi: “Mihajlo Pupine, najveće blago koje si donio sa sobom prije devet godina u njujoršku luku bilo je tvoje duboko poštovanje i divljenje za najbolje tradicije tvoga naroda, a drugo najveće blago koje sada nosiš sobom iz te luke jest tvoje znanje, duboko poštovanje i divljenje za velike tradicije tvoje druge domovine.
Izvor: Iseljavanje iz srednje Europe u Ameriku 1880 – 1914. Emigration from Central Europe to America 1880 – 1914.
Autor i urednik Autor and editor
Ervin Dubrović
Rijeka 2008.
Odabrao i priredio: Vojislav Ananić
31. decembar 2016. u 11:38
vojislav ananić
“Bilo je to vreme kada su malom Srbijom hodali veliki ljudi…”
http://velikiljudi.rs/nauka/nauka-i-umetnost/
22. decembar 2017. u 11:14
Vojislav Ananić
Mihajlo Pupin
PETAK, 13 APRIL 2012 00:00
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. g. u selu Idvor, opština Kovačica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici srednjeg posjeda, imali su desetoro djece, petoro muške i petoro ženske.
Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.
Školovanje je započeo u Srpskoj vjeroispovednoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim u Njemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Poslije toga je pohađao Građansku školu i Realku (srednju skolu) u Pančevu, u kojoj je završio 5. razred u ljeto 1872. godine. Kao odličan učenik, dobio je već 1871. stipendiju u Pančevu.
U jesen 1872. pošao je na školovanje u Prag, u Češku. Osnovni razlozi za to su učešće u sukobima Omladine srpske sa njemačkim vlastima i želja majke, učitelja prote V. Živkovića i učitelja fizike i matematike Simona Kosa, da kao darovit učenik nastavi dalje školovanje.
Po završetku školovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan prije toga primio je američko državljanstvo.
Dobio je stipendiju kao odličan učenik, za studije matematike i fizike,u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889),gde je položio doktorat iz oblasti fizičke hemije, sa temom: “Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.
Svoju nastavničku karijeru i naučnu djelatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odjeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. godine. Pupin je punih četrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. godine. Redovni profesor je od 1901. godine, odnosno od svoje 43. godine života.
Pupin je pored naučne djelatnosti, smislio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
Pupin je bio i uspješan pisac. Za svoje autobiografsko delo “Sa pašnjaka do naučenjaka” (“From Immigrant to Inventor”), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.
U čitavom svom životu Pupin je zadržao neposredan odnos prema fizičkom radu, običnim ljudima i starom zavičaju. On se za vrijeme školskih odmora aktivno bavio poljoprivrednim poslovima, što je činio i kasnije povremeno kao naučnik, na svojoj farmi u Norfolku, oko 200 km od Njujorka, na kome je zaposlio naše iseljenike, sa njima radio i vodio razgovore.
Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD postavljen je za počasnog konzula 1912. godine i ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine.
U vrlo teškoj situaciji po granice Jugoslavije on je lično uputio memorandum 19. 4. 1919.godine predsedniku SAD, na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije što je doprinelo da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora saveznika sa Italijom.
U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu djelatnost, u Jugoslaviji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, a i ulice u mnogim mjestima.
Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svjetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogućio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, što prije Pupinovog pronalaska nije bilo moguće. Sam postupak nazvan je po Pupinu.
Kliknite ovde da biste pročitali celu vest na sajtu enovine.net
Izvor: http://popularnanauka.com/index.php?/Drustvene-nauke/Istorija-nauke/Mihajlo-Pupin.html.
22. decembar 2017. u 11:49
Vojislav Ananić
https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=iCDVHIJPfBY
https://www.youtube.com/watch?v=cylIvuKPA-w&t=30s
3. mart 2019. u 19:39
Vojislav Ananić
HOĆE LI NAUKA PRETVORITI TRAVU U MLEKO KAO ŠTO TO ČINI KRAVA
ili
o Mihajlu Pupinu (18581935)
Džon Medaris, Himan Rikover, Vilijam Gibs, Džon Daning, Harison Bird, Džon e. Huver, Frederik kapel, Džon Glen, Vilijam Mekgil, Isidor Rabi, Kenet Ro, Čeng Vu, Mario Salvadori, Norman Ramsi, Frank Pres, Roj Vagelos, Siril Haris, Robert Merton, Henri Majkl, Leon Lederman, Erik R. Kandel…
U ovom nizu prepoznaje se na prvi pogled samo jedno – šarolikost imena za koju će neko pomisliti da je na granici haotičnosti.
Dobitnici nobelove nagrade, admirali i generali američke vojske, prvi američki kosmonaut, pionir u razvoju atomske energije, otac nuklearne podmornice, direktor FBI, lider farmaceutske industrije, uglednici iz drugih oblasti. Šta ih je to okupilo na istom mestu, pod istim kišobranom?
Od 1958. godine sve te ljude je pod jedan svod stavila „Pupinova medalja za zasluge naciji“.
Ovo odličje ustanovljeno je u SAD povodom stogodišnjice rođenja (1858) Mihajla Idvorskog Pupina, kao znak vrhunskog uvažavanja njegovih naučnih i pronalazačkih rezultata i pionirskog rada na polju elektromehanike i telekomunikacija.
„Pupinova medalja“ se od 1958. periodično dodeljuje pojedincima koji su dali istaknut, nezaobilazan doprinos u služenju naciji (misli se, naravno, na SAD), a na polju elektrotehnike, inžinjerstva, nauke ili tehnologije.
Ima još jedan uslov – bar godinu dana su tokom svog života i rada morali da budu na neki način vezani za čuveni Kolumbija univerzitet.
Mihajlo Pupin je rođen 1858. godine u selu Idvoru, nadomak Pančeva, kada je njegov rodni južni Banat bio pod vlašću Austro-Ugarske monarhije. U svojoj znamenitoj autobiografiji Od pašnjaka do naučenjaka, objavljenoj u SAD 1923. godine, za koju je dobio Pulicerovu nagradu (1924) Mihajlo Pupin je opisao svoj dotadašnji život, neku vrstu besprimerne avanture koja je dečače iz vojvođanske ravnice uzdigla u naučno sazvežđe modernog sveta, avanture koja je omogućila da Pupinovo ime u tom sazvežđu blista naročitim sjajem.
Po svemu je osoben i početak i životni kraj te avanture. Sa nepunih 16 godina, Mihajlo Pupin se 12. marta 1874. ukrcao na brod u Hamburgu i preko čuvenog Ostrva elis stigao u SAD.
Nije imao prebijene pare u džepu, a kao većina imigranata u novom svetu je prevalio preko grbače svakojake muke, da bi posle šest decenija od kako je zaplovio ka SAD, umro na isti dan, 12. marta 1935. godine, ovenčan retkom naučnom slavom.
Povodom Pupinove smrti, „Njujork tajms“ je 17. marta te godine objavio mišljenje trojice znamenitih predstavnika naučne zajednice, dr Edvina H. Armstronga, dr Franka B. Dževeta i dr Alfreda n. Goldsmita.
„Velika je privilegija“, napisao je Armstrong, „biti student jednog velikog profesora. Još je veća čast to što je naše prijateljstvo počelo za vreme dok sam bio student i nastavilo se više od 20 godina. Kada sam 1912. godine kao stariji student na Kolumbija univerzitetu upoznao profesora, njegov doprinos dolasku do indukcionog kalema, električnog podešavanja i električnog detektora već ga je učinio poznatim u ovoj zemlji i u svetu. Ali ono što svet ne može da zna, jeste koliki je on izvor inspiracije bio za one koji su radili sa njim. Samo oni njegovi učenici koji su prevalili obeshrabrujući put, tu sudbinu svih onih što se bave istraživanjem, mogu doznati kakvu je svetlost inspiracije on bacao na taj put. Pupin im je olakšao da ga prate. Njegova sposobnost da jasno uoči osnovu problema, njegova hrabrost pri suočavanju sa velikim poteškoćama, njegova neumorna pažnja za detalje da bi ih prevazišao i njegovo potpuno odbijanje da prizna poraz i pored novih i novih neuspeha, bili su primer koji je morao da stimuliše energiju i maštu ljudi oko njega.“
„Profesor Pupin“, izjavio je za „Njujork tajms“ od 17. marta 1935. godine dr Frenk Dževet, „bio je poput dragulja kome se dive ma iz kog ugla ga posmatrali. Kao rezultat toga, naročito mi njegovi saradnici na polju nauke koju je tako obogatio, poštovali smo ga u svakom pogledu i praktično mu bili privrženi, koliko god je to moguće, prepuštajući ga ipak i njegovom privatnom životu. Divili smo mu se zbog njegovih dostignuća kao naučnika, inžinjera i pronalazača. Začudio nas je svojom sposobnošću da nas razume kao profesor, demonstrator ili predavač bilo kojoj grupi. Kao inspiracija onima koji su težili daljim istraživanjima na polju nauke, a on je u njoj bio pionir, prepoznali smo u Pupinu rođenog vođu. Kao hiljade ljudi i žena svih rasa i različitog životnog opredeljenja, koji ga nisu lično poznavali, mi slavimo njegovu snagu da piše o prozaičnim stvarima vođen inspiracijom i iskrom poete.“
„Kao nastavnik“, svedočio je istog dana u uglednom njujorškom dnevnom listu dr Alfred Goldsmit, „profesor Pupin bio je izuzetno nadahnut. Gledati ga kako rešava probleme izuzetne složenosti u delimično inprovizovanim predavanjima pred svojim studentima, bilo je dodatno obrazovanje. Mogli ste bukvalno da vidite kako kreativni mozak radi u svom najboljem zamahu. Ne samo da je razjašnjavao prirodu stvari, već i sam metod prelaska u rešavanju problema, jer ga je razotkrivao svojim studentima, vodeći ih i stimulišući u isto vreme. Nije bio pretenciozan, već ubedljiv i jasan u izražavanju i neobično odlučan i dovitljiv. Oni među nama, koji su imali tu sreću da budu njegovi studenti, shvataju da nismo imali samo profesora, već prijatelja koji se interesovao za naša kasnija zanimanja i karijere.“
Jedan od dobitnika „Pupinove medalje“, nobelovac Isidor Isak Rabi, ovako je svedočio o velikom srpskom i američkom naučniku:
„Pupinova ličnost bila je takva da se atmosfera menjala kada biste došli u njegovo društvo, ili kada bi on ušao u sobu. Postoje takvi ljudi i ja sam ih sretao. I on je bio takav, ali na drukčiji način. Kada biste se i vi našli u takvoj prilici, osetili biste da je to značajan događaj. A kada bi izašao, bilo bi kao da je neko isključio električno osvetljenje. Veoma, veoma retka osoba.“
Navedena svedočenja zrače ne samo dubokim uvažavanjem nego i nekom vrstom strahopoštovanja koje su ljudi, pa i najbliži saradnici, imali u susretima s Mihajlom Pupinom.
Čini mi se da razloge tog uvažavanja i strahopoštovanja možemo prepoznati čak i u samo jednoj rečenici, jednom problemu koji je Pupin znao da stavi pred svoje saradnike, prijatelje ili sagovornike:
„Pogledajte u ove krave i zapamtite da najveći naučnici sveta nikada nisu otkrili kako da travu pretvore u mleko“.
Šta na ovu tvrdnju, na postavljeni problem, na ovaj izazov da se kaže?
Ništa osim to da nauka i dalje, gotovo vek pošto je Pupin formulisao ovo pitanje, nije na njega dala odgovor.
Koliko je Mihajlo Pupin bio briljantan jasno je već i iz elementarnih, suvih biografskih podataka. S nepunih 16 godina se 1874. godine obreo u SAD, onda je nekoliko godina posvetio učenju i usavršavanju engleskog jezika, obavio akademske pripreme za prijem na Univerzitetu Kolumbija i na njemu diplomirao 1883. godine.
Kao izvanredno uspešan student, dobio je stipendiju za studije na univerzitetima Kembridž i Berlin, na kome je kod profesora Hermana fon Helmholca studirao eksperimentalnu fiziku, da bi doktorirao 1889. godine.
Onda nazad u SAD, opet na Univerzitet Kolumbija, gde je iste godine postao predavač matematičke fizike i imao ključnu ulogu u osnivanju Odseka za elektrotehniku. Od 1901. do penzionisanja 1931. godine bio je profesor elektromehanike.
Neki od najvećih inženjera elektrike i fizičara ispilili su se ispod Pupinovih naučnih i pedagoških skuta: Gano Dan, Robert Milikan, Edvin Armstrong, Irvin Langmur…
Ovenčan slavom, okrenut nauci, pedagoškom radu i pronalazaštvu, Mihajlo Pupin je istovremeno dao teško merljiv doprinos nacionalnom radu u srpskoj, potom i u jugoslovenskoj zajednici u SAD.
Stekao je i vrhunske počasti predsedavanja njujorškom Akademijom nauka, Radio-instutom Amerike, Američkim institutom elektroinžinjera, Američkom asocijacijom za napredna istraživanja, Univerzitetskim klubom u Njujorku i Fondacijom za inžinjerstvo, ali i Jugoslovensko-američkim komitetom.
Tokom proteklih petnaestak godina, o Mihajlu Pupinu je gotovo redovno u domaćim medijima pisano s naglaskom na njegov nacionalni rad u SAD. Možda je to i razumljivo zbog svega onoga što smo u tom periodu preturili preko glave, ali takva slika o Pupinu, kada se jedino na njoj insistira, preti da se iz vidokruga potisne celovita slika o ovom velikanu, a onda i da se zanemari doprinos Mihajla Pupina razvoju američke i svetske nauke, uključujući i njegov doprinos nekim od prelomnih događaja u istoriji SAD u prvim decenijama XX veka.
U red takvih događaja nesumnjivo ulazi i ono što se odigralo 23. aprila 1915. godine u kancelariji američkog ministra odbrane, jer je tog dana održan prvi sastanak nacionalnog savetodavnog odbora za aeronautiku (National Advisory Committee for Aeronautics – NACA), čiji je prvi, privremeni predsedavajući, bio brigadni general Džordž Skriven.
Među desetak osnivača ovog komiteta, neke vrste prethodnice NASA-e, neizostavno je bio i profesor Univerziteta Kolumbija Mihajlo Pupin, kao jedan od od sedam članova Izvršnog komiteta NACA-e. Pune 43 godine ova organizacija je radila na unapređenju istraživanja avijacije da bi 1958. postala deo novoosnovane svemirske agencije NASA.
Mihajlo Pupin je u NASA-e radio do jeseni 1922. godine, kada je podneo ostavku.
Bio je to povod da mu se 12. oktobra pismom obrati predsednik SAD, Varen DŽ. Harding.
„Sa žaljenjem primam vašu ostavku u nacionalnom savetodavnom odboru za aeronautiku. Čineći to želim da vam izrazim zahvalnost vlade i naroda Sjedinjenih Država za usluge koje ste učinili kao član nacionalnog savetodavnog odbora za aeronautiku, otkako je osnovan 1915. godine.“
„Koristim se ovom prilikom“, nastavlja predsednik SAD, „da zabeležim činjenicu koja se priznaje i ceni: da ste vi za vreme Svetskog rata kao predstavnik Pododbora za vazduhoplovni saobraćaj, primili na sebe da stvorite sredstva za opštenje među aeroplanima dok su oni u letu, i da ste pomoću opita vršenih i vođenih u vašoj sopstvenoj laboratoriji uspeli da učinite jedan vrlo značajan prilog razviću jednog od velikih čuda našeg stoleća, radiotelefona.“
U laboratoriji koju pominje predsednik Harding, Mihajlo Pupin je sa svojim saradnicima tokom Prvog svetskog rata, osim teoretskog istraživanja i rada na praktičnoj primeni sistema telefonske komunikacije između aviona, radio i na razvijanju sistema za otkrivanje podmornica, odnosno na električnoj transmisiji putem podvodnih kablova.
Rezultat ovih teorijskih analiza i eksperimentalnih postupaka, bio je ne samo novi način korišćenja podvodnih kablova, već i podvodni sonar.
Zahvaljujući Pupinovom izumu sonara, sada je bilo moguće otkrivanje nemačkih, neprijateljskih podmornica, koje su vršile neprekidne prepade na savezničke brodove u Atlantskom okeanu.
Predsednik SAD, Vudro Vilson, na čiji je lični zahtev Mihajlo Pupin radio na izumevanju sonara, pošto je sprava konačno konstruisana, napustio je politiku neutralnosti i 6. aprila 1917. godine proglasio stupanje SAD u rat protiv nemačke i njenih saveznika.
Predsednik Tomas Vudro Vilson (rođen 1856) verovatno je najobrazovaniji predsednik u istoriji SAD. Prvo je diplomirao na Univerzitetu Prinston, zatim je studirao pravo na Univerzitetu Virdžinija, a posle neuspele advokatske prakse nastavio studije istorije i političkih nauka na uglednom Džon Hopkins univerzitetu u Baltimoru.
Doktorirao je sa izvanrednom analizom zakonodavne vlasti SAD 1885. godine, posvetio se profesuri i od 1890. predavao pravne i političke nauke na Prinstonu, da bi predsednik ovog univerziteta postao 1902. godine.
Kao kandidat Demokratske stranke nominovan je na predsedničkim izborima na kojima je 1912. godine odneo i pobedu.
Predsednika Vudroa Vilsona i Mihajla Pupina vezivalo je iskreno prijateljstvo, odanost istim idealima slobode i demokratije, sve do neposredne saradnje i međusobnog razumevanja u nekim od prelomnih momenata američke ali i srpske istorije (kakav je slučaj sa Mirovnom konferencijom u Parizu 1919. godine).
Lako je pretpostaviti da je i njihov međusobni odnos uticao na događaj bez presedana, jer se na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. jula 1918. godine, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila srpska zastava, a na poziv samog predsednika Vilsona.
Presudnu ulogu u realizaciji ove akcije imao je tadašnji srpski poslanik u Vašingtonu Ljubomir M. Mihailović, koji je preko državnog sekretara Roberta Lansinga u SAD obezbedio i proslavu Kosovskog dana.
U prvoj polovini juna 1918. godine održan je niz manifestacija posvećenih Kosovskoj bici, o čemu je uveliko izveštavala američka štampa. U elitnom njujorškom hotelu „Valdorf Astorija“ održan je 17. juna i veličanstveni skup posvećen Kosovskom danu, na kome se okupilo oko 3.000 ljudi.
Centralni događaj Kosovskog dana bio je 28. juni, kada je čitana pozdravna poruka koju je predsednik Vudro Vilson uputio srpskom poslaniku Ljubomiru Mihailoviću:
„Dragi gospodine sekretare, hoćete li biti tako dobri da isporučite onima koji će se idućeg ponedeljka iskupiti da proslave srpsku godišnjicu Kosovskog dana, moju poruku i vrlo srdačan pozdrav, kao i da im izrazim da iskreno cenim tu značajnu i veliku godišnjicu. Borba srpskog naroda za slobodu i pravo kao aspiracije svih velikih slovenskih naroda za priznanje njihovog nacionalnog identiteta i njihovog prava na samoopredeljenje kao i slobodnu političku akciju, privlače danas pažnju više nego ikad celog sveta i moraju pridobiti simpatije svakog onog koji vidi ono što svakog dana biva sve jasnije državnicima svih naroda – da budući svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu koja se tiče njihove sreće i budućnosti“ (poruku je preveo poslanik Mihailović i s njenim sadržajem upoznao Nikolu Pašića, depešom od 28. juna 1918).
A 28. jula 1918. godine, četiri godine pošto je Austro-Ugarska napala Srbiju, predsednik Vudro Vilson izdao je sledeći proglas „narodu Sjedinjenih Država“:
„U nedelju 28. jula pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, objavom rata od strane Austro-Ugarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od strane neprijatelja spremnog da ga uništi. Pleminiti je taj narod odgovorio.
Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena.
Da se narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, priseti načela za koje se Srbija viteški borila i propatila– onih istih načela za koja se zalažu Sjedinjene Države.
Ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom. Ovo se ne može obeležiti na prikladniji način do u crkvama.
I, zato, pozivam narode Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju davanja izraza podrške ovim podjarmljenim narodima i njihovim rođacima u drugim zemljama.“
Ovakva poruka, srpske zastave na Beloj kući i drugim javnim zgradama u SAD u počast Srbije, srpskog naroda i njegove plamene okrenutosti idealima pravde i slobode, danas, devedeset godina kasnije, gotovo da deluju nestvarno.
Na neki način, na granici nestvarnog su i život i delo Mihajla Pupina koji je ostavio tako dubok trag u američkoj i svetskoj nauci, a o čijem se doprinosu u samoj Srbiji i u Jugoslaviji, sve do 1933. godine nije znalo gotovo ništa, a ono što se znalo bilo je potpuno iskrivljena slika. Dokument koji ovo potvrđuje potiče od samog Pupina.
Reč je o njegovom pismu inženjeru Pavlu Miljaniću, profesoru na elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, koji je 1993. objavio prvu monografiju o teoriji prostiranja periodičnih električnih struja, sa naročitim obzirom na telefonske struje i posebnu teoriju Pupinovog postupka u tehnici daleke telefonije.
U reprint izdanju, Miljanićevu knjigu je 2005. objavila SANU. S predgovorom akademika Petra Miljanića, u ovom izdanju je objavljeno i pomenuto, doskora nepoznato pismo Mihajla Pupina Pavlu Miljaniću.
„Već se navršilo preko trideset godina“, piše između ostalog Pupin, „od kako je moja teorija prostiranja električnih struja ugledala sveta, i od kako je moj pronalazak osnovan na toj teoriji našao primene u svetskoj tehnici. Na svima kulturnim jezicima se o tome pisalo, ali na srpskom jeziku niko ništa o tome pre Vas nije spomenuo. To mi je uvek bilo zagonetno.
Pre nekoliko godina jedan Slovenac se nakanio da u njegovoj nemačkoj knjizi o električnim transformatorima spomene moju teoriju; ali na moje veliko iznenađenje brzo se uverim da taj moj jugoslovenski kolega ni iz daleka nije razumeo moj pronalazak opterećenja telefonskih kablova ni njegovu teoriju. Radujem se što će ga Vaša mudra knjiga poučiti.“
„Blagodareći Vama“, nastavlja Pupin, „neću ostaviti uspomenu kod moga naroda da sam moj život proveo kao samouk mehaničar koji nije nikad bio upućen u apstraktnoj nauci i njenim idealima. Tako su nekad pisali neki srpski novinari. Ja im nisam mnogo zamerao, jer kad jedan slovenački profesor elektrotehnike ne razume moj rad, kako mogu onda očekivati da će ga srpski novinari razumeti.
Godine 1919. pozove me beogradska vlada da, kao gost države, proputujem Srbiju i proučim stanje ratne siročadi. kada sam se sa moga puta kroz Srbiju vratio u Beograd, u junu mesecu te godine, dobijem poziv da održim predavanje pred đacima Beogradskog univerziteta. Istog dana kad sam trebao da održim to predavanje dođe mi u posetu rektor univerziteta, pokojni profesor Đoka Stanojević, i izvesti me da se među nekim đacima priprema demonstracija protiv mene.
Primim njegov savet i odustanem od zakazanog predavanja. Bojao sam se da bi ta demonstracija učinila ružan utisak na amerikanskog poslanika u Beogradu, pa i na moj Kolumbija univerzitet, i na ceo amerikanski narod, čije je dobro raspoloženje prema Srbiji bilo tada vrlo potrebno srpskoj ratnoj siročadi.
Ja sam lako razumeo neprijateljsko raspoloženje đaka prema meni jer, zavedeni od nekih srpskih novinara, oni su u meni videli samo jednog okorelog tehničkog materijalistu koji nije nikad ni zavirio u idealni svet apstraktne nauke.“
„Tako su“, nastavlja Pupin u svom pismu Miljaniću, „neki đaci Beogradskog univerziteta mislili pre četrnaest godina. A danas Vi na kraju predgovora vaše knjige kažete: ,Mihailo Pupin imao je tu retku sreću da stekne jednaka prava na slavu u Čistoj i Primenjenoj nauci’. Te reči su me podsetile na onaj događaj u godini 1919, jer u njima se vidi jedan zamnimljiv kontrast između mišljenja jednog današnjeg profesora na Beogradskom univerzitetu i mišljenja nekih nekadašnjih đaka na istom univerzitetu. Taj kontrast me je nagovorio da Vam saopštim gornju priču koja bi inače iščezla u moru zaborava“.
I danas, šezdeset četiri godine pošto je napisano, ovo blago intonirano, mada i dozom gorčine natopljeno pismo Mihajla Pupina, na neki način opominje. Ako ništa drugo, tera nas da postavimo pitanje koliko su se i da li na pravi način, nauka i kultura u Srbiji, do danas, odužili jednom takvom velikanu svetske nauke kakav je bio Mihajlo Pupin.
„Pobegao sam iz Granice“, pisao je Pupin, „jer su hteli da me pomađare, i pobegao sam iz Praga, jer su hteli da me ponemče. Pobegao bih bio i iz Amerike, da su ovde od mene tražili da napustim svoje srpske pojmove, a to su moja mati, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna vera, moj srpski jezik i svet, koji tim jezikom govori. Kad bih njih napustio, to bi bio moj poslednji dah.“
A posle smrti Mihajla Pupina, 17. marta 1935. godine, beogradska „Politika“ je objavila na celoj strani tekst sa petostubačnim naslovom: „Ja sam bio govedar u Banatu, pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima čudesna dela gospodnja u prirodi“. U ovom tekstu episkop Nikolaj (Velimirović) saopštio je neka svoja sećanja na druženje s Pupinom.
„Nisam ja došao u Ameriku kao pečalbar, da zaradim pare. Ja sam pošao za znanjem, i znanje mi je donelo imanje, a ne obratno“, citira Nikolaj velikog naučnika i opisuje kako je Pupin dominirao svakim skupom na kome bi se našao, ne samo svojom rečitošću i legikom, nego i celom svojom pojavom, celinom svoje impresivne i jake ličnosti. I navodi Nikolaj sledeću ilustraciju:
„– Objasnite mi radio, g. profesore! reče jedna gospođa za stolom u Norfolku. Kako to da on prenosi glas na daljinu bez žica?
– Pa eto tako, odgovori Pupin, to je sasvim prosto. Prenosi se glas najpre elektrikom pa vazduhom pa opet elektrikom. Sasvim prosto, kao kad mi bacamo jabuke jedno drugom iz ruke u ruku!
– To je za mene ipak veliko čudo, nastavi Amerikanka.
–Nikakvo čudo, kao što nije nikakvo čudo ma šta od onoga što je čovek smislio i konstruisao.
– Da, tako vi naučnici uvek! Nikakvo čudo! srdi se gospođa.
Međutim, za mene je čudo i telefon i radio i sve ostalo.
Tada profesor Pupin uzdiže svoj kažiprst desne ruke i upita:
– Šta je ovo?
Svi se iznenadismo takvom pitanju, ne znajući šta Pupin smera tim da kaže. I radoznala gospođa ćutala je i gledala.
– Ovo je, jel’te, prst profesora Mihajla Pupina. Vi kažete, radio je čudo. A ja vam kažem, da sve železnice što danonoćno jure sa kraja u kraj ovog kontinenta, svi telegrafi, telefoni, parni i električni kotlovi, i teleskop moga prijatelja Milkana, i gramofon moga prijatelja Edisona, i sve ostale veštačke naprave, kao sva naša amerikanska civilizacija skupa, sve to predstavlja jednu prostu i grubu detinjsku napravu u sravnjenju sa organskim sastavom i konstrukcijom ovoga jednoga čovečjega prsta. Ovaj jedan prst veće je čudo, gospođo, od svega što su ljudi sazdali u Americi do sada. A šta tek da kažemo o čudu cele vasione? Nismo mi naučnici čudotvorci nego Onaj koji je stvorio ovaj prst. A to je Gospod Bog. Zato se u našoj pravoslavnoj crkvi o Bogojavljenju tamo na plavom Dunavu peva jedna pesma koja glasi: Veliki si Gospode, i čudna su dela Tvoja. Ti si Bog koji jedini tvoriš čudesa!“
Pošto nam je episkop Nikolaj saopštio ovu epizodu, postaje jasnije i zašto je Mihajlo Pupin voleo da svoje sagovornike suočava s problemom navedenim na početku teksta, s pitanjem na koje nauka još uvek nije dala odgovor:
„Pogledajte u ove krave i zapamtite da najveći naučnici sveta nikada nisu otkrili kako da travu pretvore u mleko“.
Slobodan Kljakić
Izvor: DRUŠTVO „SVETI SAVA“, BRATSTVO XI, Beograd,2007.
26. mart 2019. u 11:19
Vojislav Ananić
PUPIN, TESLA i MILANKOVIĆ
http://video.mob.ge/geo/video.php?id=cTpfPj_nOLc
26. mart 2019. u 11:20
Vojislav Ananić
TESLA o PUPINU
http://video.mob.ge/geo/video.php?id=lovDHZmNygI
26. mart 2019. u 16:25
Vojislav Ananić
MIHAILO PUPIN
NAUČNIK
Rođen je 27. septembra 1854. godine u Idvoru (Banat).
Fizičar. elektroničar. matematičar i pisac. Doktorirao je na Kolumbijskom univerzitetu u SAD. gde je postao i profesor fizike i predsednik Instituta radio–inženjera. Kolumbnjski tehnički fakultet danas nosi njegovo ime. Za pronalaske na polju fizike i elektronike dobio je najveća priznanja u svetu (Edisonovu medalju), kao i 15 doktorata raznih država. Bio je savetnik predsednika SAD. Imao je značajnu ulogu u životu Srba u SAD, predsednik Saveza ujedinjenih Srba u SAD, počasni konzul Srbije. srpski delegat na mirovnoj konferenciji u Parizu (1918). Član Srpske kraljevske akademije. Za delo u kojem je opisao svoj život Immigranr to Inventar (kod nas objavljeno pod naslovom 09 Pašnjaka do naučnika) dobio je najveće priznanje u Americi — Pulicerovu nagradu, a objavio je i udžbenik termodinamike i dr. Imao je mnogobrojne pronalaske, među kojima su tzv. „Pupinovi kalemi”. koji omogućavaju prenos telefonskih razgovora na veliku daljinu, sekundarna radijacija rentgenskih zraka, elektromagnetni detektori i dr. Velik rodoljub i dobrotvor srpskog naroda. Umro je u Njujorku 12. marta 1935. godine.
Izvor: Marinko Paunović, S R B I, BIOGRAFIJE ZNAMENITIH
26. mart 2019. u 17:48
Vojislav Ananić
MILUTIN MILANKOVIĆ
NAUČNIK
Rođen je 16. maja 1879. godine u Dalju. Završio je građevinsku tehniku i doktorirao u Beču. Profesor Univerziteta u Beogradu. jedan od eminentnih predstavnika naše nauke. Član i potpredsednik Srpske akademije nauka i Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Osnivač katedre za nebesku mehaniku na Univerzitetu u Beogradu. Radio je u oblasti kosmičke fizike, geofizike i nebeske mehanike. Dao je nova teoretska objašnjenja rasporeda sunčevih radijacija na površini planeta i toka klimatskih promena u geološkoj prošlosti Zemlje. Izradio je nacrt za reformu Julijanskog kalendara. Prihvaćen na Svepravoslavnom kongresu crkava u Carigradu (1923) koji je i danas u upotrebi. Napisaoje mnogobrojna stručna dela, objavljena kod nas i na strani, kao i udžbenike Nebeska mehanika i Istorija astronomske nauke. Glavno njegovo delo Kanon der Erdbesrrahlzmg izdala je Srpska akademija nauka. Umro je u Beogradu 12. decembra 1958. godine.
Izvor: Marinko Paunović, S R B I, BIOGRAFIJE ZNAMENITIH
26. mart 2019. u 18:02
Vojislav Ananić
NIKOLA TESLA
NAUČNIK
Rođen je 10. jula 1856. godine u Smiljanu (Lika). Studirao je u Gracu i Pragu. Fizičar i elektroničar. naučnik svetskog glasa koji je dobio 29 diploma raznih univerziteta i akademija nauka, među kojima više doktorskih titula. Član Srpske kraljevske akademije. Radio je u čuvenoj Edisonovoj laboratoriji u Njujorku (SAD). Osnovao je i solstvenu. Ima oko hiljadu pronalazaka i preko sgotinu patenata iz oblasti elektronike, a najvažniji su: trofazni sistem za prenos elektronične snage, indukcioni motor, generator, transformator za struje visoke frekvencije, bežična telegrafija i dr. Po njegovom imenu nazvana je jedinica za jačinu magnetskog polja. Objavio je više stručnih radova. Bio je pobornik svetskog mira. Bio je velik srpski patriota. Usvakoj prilici govorio je o bratstvu Srba i Hrvata. Poziata je njegova izjava: ..Ponosim se svojim srpskim imenom i hrvatskom domovinom.“ Umro je u Njujorku 7.januara 1943. godine.
Izvor: Marinko Paunović, S R B I, BIOGRAFIJE ZNAMENITIH