9. октобра 1854. – Рођен је српски физичар и проналазач Михајло Пупин, професор математике и физике (1901) на Колумбија универзитету. Његов најзначајнији проналазак, самоиндукциони калемови (“Пупинови калемови”) (1890), омогућио је телефонски и телеграфски пренос на велике даљине помоћу кабла.
Михајло Идворски Пупин (Идвор, 27. септембар/9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања “Бели орао” Првог реда и почасни конзул Србије у САД. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“ (енгл.From immigrant to inventor).
Михајло Пупин је током свог научног и експериметалног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.
Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада.
Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
Због његове активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у иностранство, у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.
Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде уАмерику.
По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.
У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку.
На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.
Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Велику Британију (1883 — 1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.
Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: “Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.
Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.
Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:
Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.
Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.
ИЗВОР: Википедија
25. децембар 2016. у 12:03
vojislav ananić
Михајло Пупин – од исељеника до изумитеља
Михајло Идворски Пупин (Михаел И. Пупин), велики физичар, рођен је у банатскоме селлу Идвору у Војводини као једно од десетеро дјеце у обитељи сиромашног сељака. Након најранијега школовања у Идвору и Панчеву, 1872., одлази у Праг који не испуњава његова очекивања па 1874. креће у САД. Тијеком дуга знанственог рада, од 1889. до 1929., патентира 24 изума, од којих је најпознатији Пупинов калем који служи “пупинизацији” телеграфских каблова, односно смањењу слабљења електричног сигнала дуж кабела. У аутобиографији Од исељеника до изумитеља (Фром Иммигрант то Инвентор, 1923. у српском пријеводу “Од пашњака до научењака”), за коју добива Пулизерову награду (1924.), описује животни пут од сеоског пастира до знанственика. Посебно су занимљиви описи емигрантских појединости: “Једног сам дана на посљедњој страни неког илустрираног листа нашао оглас паробродарског друштва Хамбург – Америка, које је нудило јефтин, неудобан пријевоз од Хамбурга до Њујорка за двадесет и осам форинти… Продао сам књиге, сат, одјећу, кожух и црну шубару да бих сакупио потребну своту новца. На пут сам пошао с јединим одијелом на себи, неколико кошуља и турским црвеним фесом који нитко није хтио купити. И зашто да човјек лупа главу око топле одјеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева и зар се може помислити да Америка није топла земља када се човјек сјети оних бројних слика голих Индијанаца. То су биле мисли које су ме тјешиле те сам се тако умирен растао од свога кожуха. Коначно сам стигао у Хамбург спреман да се укрцам, али без новца којим бих купио струњачу и покривач за лежај на броду. Неколико дана послије, 12. ожујка 1874., мој брод Wестфалиа кренуо је на пут.” … Напокон стиже у Америку: “Исељенички брод Wестфалиа пристао је у Хобокену, а онда нас је мањи брод превезао до Касле Гардена. Били смо пажљиво прегледани и испитани. Када је дошао ред на мене, чиновници који су нас испитивали вртјели су сумњичаво главом. Признао сам да имам само пет центи у џепу, да немам никога познатог у Америци и да никог у овој земљи не познајем изузевши Франклина, Линцолна и Хариет Бичер Стове чију сам причу Чича Томина колиба читао у пријеводу.” То што се америчким чиновницима учинио мање пожељним од других усељеника, не обесхрабрује га. Ступивши на тло Америке, без заната и без познаника, с пет центи у џепу, ради као кочијаш и чувар мазги на фарми у Делаверу гдје је научио и прве енглеске ријечи, а у Мериленду обрађује поља духана. Потом се враћа у Њујорк и почиње редовито посјећивати књижницу. Лакши, чиновнички посао у творници бисквита омогућује му и више времена за учење па похађа вечерње течајеве и припрема се за пријемни испит на Свеучилишту, у чему му помаже један њемачки исељеник, врстан познавалац грчког и латинског, античке повијести и књижевности. Ујесен 1879. уписује се на Свеучилиште Колумбиа. Изврсно знање о слобађа га плаћања школарине. Почињу му се остваривати амбиције: “…Укључи се у игру! Каква изванредна изрека!… Ни један странац не може разумјети ову земљу ако не зна право значење ове изреке коју сам први пут чуо од младића на Колумбији. Нитко је не може превести тако да истовремено задржи и концизност изначење… Али колико је усељеника успјело схватити и разумјети ову поруку.” За вријеме четверогодишњег школовања Пупин је успјешан и у учењу и у спортским натјецањима. Унаточ склоности према класичним језицима, одлучује се за студиј физике. Дипломирао је 1883, добио Тиндалову стипендију и отишао на даљње школовање у Кембриџ и у Берлин. Одлазећи у Европу у њујоршкој је луци рекао самоме себи: “Михајло Пупине, највеће благо које си донио са собом прије девет година у њујоршку луку било је твоје дубоко поштовање и дивљење за најбоље традиције твога народа, а друго највеће благо које сада носиш собом из те луке јест твоје знање, дубоко поштовање и дивљење за велике традиције твоје друге домовине.
Извор: Исељавање из средње Еуропе у Америку 1880 – 1914. Emigration from Central Europe to America 1880 – 1914.
Аутор и уредник Autor and editor
Ервин Дубровић
Ријека 2008.
Одабрао и приредио: Војислав Ананић
31. децембар 2016. у 11:38
vojislav ananić
“Било је то време када су малом Србијом ходали велики људи…”
http://velikiljudi.rs/nauka/nauka-i-umetnost/
22. децембар 2017. у 11:14
Војислав Ананић
Михајло Пупин
ПЕТАК, 13 АПРИЛ 2012 00:00
Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. г. у селу Идвор, општина Ковачица, у Банату. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници средњег посједа, имали су десеторо дјеце, петоро мушке и петоро женске.
Пупин је био ожењен Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка. Имао је са њом ћерку Варвару, удату Смит. Умро је 12. марта 1935. у Њујорку и сахрањен на гробљу Вудлаун у Бронксу.
Школовање је започео у Српској вјероисповедној основној школи у Идвору, а затим у Њемачкој основној школи у Перлезу. Послије тога је похађао Грађанску школу и Реалку (средњу сколу) у Панчеву, у којој је завршио 5. разред у љето 1872. године. Као одличан ученик, добио је већ 1871. стипендију у Панчеву.
У јесен 1872. пошао је на школовање у Праг, у Чешку. Основни разлози за то су учешће у сукобима Омладине српске са њемачким властима и жеља мајке, учитеља проте В. Живковића и учитеља физике и математике Симона Коса, да као даровит ученик настави даље школовање.
По завршетку школовања 1883. године примио је диплому првог академског степена Bachelor of Arts, а дан прије тога примио је америчко држављанство.
Добио је стипендију као одличан ученик, за студије математике и физике,у Кембриџу у Великој Британији (1883-1885), а затим у Берлину (1885-1889),где је положио докторат из области физичке хемије, са темом: “Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији”.
Своју наставничку каријеру и научну дјелатност започео је као наставник физичке математике у одјељењу за електротехнику, на Колумбија универзитету у Њујорку 1889. године. Пупин је пуних четрдесет година био наставник и професор Колумбија универзитета, од 1889. до 1929. године. Редовни професор је од 1901. године, односно од своје 43. године живота.
Пупин је поред научне дјелатности, смислио много проналазака, од којих је патентирао 24. За свој свеобухватни рад добио је многе награде и признања.
Пупин је био и успјешан писац. За своје аутобиографско дело “Са пашњака до научењака” (“From Immigrant to Inventor”), објављено 1923. године, годину дана касније 1924. године добио је Пулицерову награду.
У читавом свом животу Пупин је задржао непосредан однос према физичком раду, обичним људима и старом завичају. Он се за вријеме школских одмора активно бавио пољопривредним пословима, што је чинио и касније повремено као научник, на својој фарми у Норфолку, око 200 км од Њујорка, на коме је запослио наше исељенике, са њима радио и водио разговоре.
Пупин је први дипломата Србије у САД постављен је за почасног конзула 1912. године и ову дужност је обављао све до 1920. године.
У врло тешкој ситуацији по границе Југославије он је лично упутио меморандум 19. 4. 1919.године председнику САД, на основу добијених података о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међумурја, Барање и Македоније што је допринело да Вилсон да изјаву свега три дана касније о непризнавању Лондонског уговора савезника са Италијом.
У знак признања и захвалности за његову научну и родољубиву дјелатност, у Југославији име Михаила Пупина носе: један велики институт у Београду (са преко 300 истраживача), једна фабрика из области електронике и више школа, а и улице у многим мјестима.
Пупин је патентирао укупно 24 проналаска. Први 1894. године, а последњи 1923. године. Проналасци су му, углавном, из области телефоније, телеграфије и радиотехнике. Свјетску славу је добио проналаском поступка пупинизације, који је омогућио пренос писаног или говорног сигнала на врло велике даљине, што прије Пупиновог проналаска није било могуће. Сам поступак назван је по Пупину.
Кликните овде да бисте прочитали целу вест на сајту еновине.нет
Извор: http://popularnanauka.com/index.php?/Drustvene-nauke/Istorija-nauke/Mihajlo-Pupin.html.
22. децембар 2017. у 11:49
Војислав Ананић
https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=iCDVHIJPfBY
https://www.youtube.com/watch?v=cylIvuKPA-w&t=30s
3. март 2019. у 19:39
Војислав Ананић
ХОЋЕ ЛИ НАУКА ПРЕТВОРИТИ ТРАВУ У МЛЕКО КАО ШТО ТО ЧИНИ КРАВА
или
о Михајлу Пупину (18581935)
Џон Медарис, Химан Риковер, Вилијам Гибс, Џон Данинг, Харисон Бирд, Џон е. Хувер, Фредерик капел, Џон Глен, Вилијам Мекгил, Исидор Раби, Кенет Ро, Ченг Ву, Марио Салвадори, Норман Рамси, Франк Прес, Рој Вагелос, Сирил Харис, Роберт Мертон, Хенри Мајкл, Леон Ледерман, Ерик Р. Кандел…
У овом низу препознаје се на први поглед само једно – шароликост имена за коју ће неко помислити да је на граници хаотичности.
Добитници нобелове награде, адмирали и генерали америчке војске, први aмерички космонаут, пионир у развоју атомске енергије, отац нуклеарне подморнице, директор ФБИ, лидер фармацеутске индустрије, угледници из других области. Шта их је то окупило на истом месту, под истим кишобраном?
Од 1958. године све те људе је под један свод ставила „Пупинова медаља за заслуге нацији“.
Ово одличје установљено је у САД поводом стогодишњице рођења (1858) Михајла Идворског Пупина, као знак врхунског уважавања његових научних и проналазачких резултата и пионирског рада на пољу електромеханике и телекомуникација.
„Пупинова медаља“ се од 1958. периодично додељује појединцима који су дали истакнут, незаобилазан допринос у служењу нацији (мисли се, наравно, на САД), а на пољу електротехнике, инжињерства, науке или технологије.
Има још један услов – бар годину дана су током свог живота и рада морали да буду на неки начин везани за чувени Колумбија универзитет.
Михајло Пупин је рођен 1858. године у селу Идвору, надомак Панчева, када је његов родни јужни Банат био под влашћу Аустро-Угарске монархије. У својој знаменитој аутобиографији Од пашњака до научењака, објављеној у САД 1923. године, за коју је добио Пулицерову награду (1924) Михајло Пупин је описао свој дотадашњи живот, неку врсту беспримерне авантуре која је дечаче из војвођанске равнице уздигла у научно сазвежђе модерног света, авантуре која је омогућила да Пупиново име у том сазвежђу блиста нарочитим сјајем.
По свему је особен и почетак и животни крај те авантуре. Са непуних 16 година, Михајло Пупин се 12. марта 1874. укрцао на брод у Хамбургу и преко чувеног Острва елис стигао у САД.
Није имао пребијене паре у џепу, а као већина имиграната у новом свету је превалио преко грбаче свакојаке муке, да би после шест деценија од како је запловио ка САД, умро на исти дан, 12. марта 1935. године, овенчан ретком научном славом.
Поводом Пупинове смрти, „Њујорк тајмс“ је 17. марта те године објавио мишљење тројице знаменитих представника научне заједнице, др Едвина Х. Армстронга, др Франка Б. Џевета и др Алфреда н. Голдсмита.
„Велика је привилегија“, написао је Армстронг, „бити студент једног великог професора. Још је већа част то што је наше пријатељство почело за време док сам био студент и наставило се више од 20 година. Када сам 1912. године као старији студент на Колумбија универзитету упознао професора, његов допринос доласку до индукционог калема, електричног подешавања и електричног детектора већ га је учинио познатим у овој земљи и у свету. Али оно што свет не може да зна, јесте колики је он извор инспирације био за оне који су радили са њим. Само они његови ученици који су превалили обесхрабрујући пут, ту судбину свих оних што се баве истраживањем, могу дознати какву је светлост инспирације он бацао на тај пут. Пупин им је олакшао да га прате. Његова способност да јасно уочи основу проблема, његова храброст при суочавању са великим потешкоћама, његова неуморна пажња за детаље да би их превазишао и његово потпуно одбијање да призна пораз и поред нових и нових неуспеха, били су пример који је морао да стимулише енергију и машту људи око њега.“
„Професор Пупин“, изјавио је за „Њујорк тајмс“ од 17. марта 1935. године др Френк Џевет, „био је попут драгуља коме се диве ма из ког угла га посматрали. Као резултат тога, нарочито ми његови сарадници на пољу науке коју је тако обогатио, поштовали смо га у сваком погледу и практично му били привржени, колико год је то могуће, препуштајући га ипак и његовом приватном животу. Дивили смо му се због његових достигнућа као научника, инжињера и проналазача. Зачудио нас је својом способношћу да нас разуме као професор, демонстратор или предавач било којој групи. Као инспирација онима који су тежили даљим истраживањима на пољу науке, а он је у њој био пионир, препознали смо у Пупину рођеног вођу. Као хиљаде људи и жена свих раса и различитог животног опредељења, који га нису лично познавали, ми славимо његову снагу да пише о прозаичним стварима вођен инспирацијом и искром поете.“
„Као наставник“, сведочио је истог дана у угледном њујоршком дневном листу др Алфред Голдсмит, „професор Пупин био је изузетно надахнут. Гледати га како решава проблеме изузетне сложености у делимично инпровизованим предавањима пред својим студентима, било је додатно образовање. Могли сте буквално да видите како креативни мозак ради у свом најбољем замаху. Не само да је разјашњавао природу ствари, већ и сам метод преласка у решавању проблема, јер га је разоткривао својим студентима, водећи их и стимулишући у исто време. Није био претенциозан, већ убедљив и јасан у изражавању и необично одлучан и довитљив. Они међу нама, који су имали ту срећу да буду његови студенти, схватају да нисмо имали само професора, већ пријатеља који се интересовао за наша каснија занимања и каријере.“
Један од добитника „Пупинове медаље“, нобеловац Исидор Исак Раби, овако је сведочио о великом српском и америчком научнику:
„Пупинова личност била је таква да се атмосфера мењала када бисте дошли у његово друштво, или када би он ушао у собу. Постоје такви људи и ја сам их сретао. И он је био такав, али на друкчији начин. Када бисте се и ви нашли у таквој прилици, осетили бисте да је то значајан догађај. А када би изашао, било би као да је неко искључио електрично осветљење. Веома, веома ретка особа.“
Наведена сведочења зраче не само дубоким уважавањем него и неком врстом страхопоштовања које су људи, па и најближи сарадници, имали у сусретима с Михајлом Пупином.
Чини ми се да разлоге тог уважавања и страхопоштовања можемо препознати чак и у само једној реченици, једном проблему који је Пупин знао да стави пред своје сараднике, пријатеље или саговорнике:
„Погледајте у ове краве и запамтите да највећи научници света никада нису открили како да траву претворе у млеко“.
Шта на ову тврдњу, на постављени проблем, на овај изазов да се каже?
Ништа осим то да наука и даље, готово век пошто је Пупин формулисао ово питање, није на њега дала одговор.
Колико је Михајло Пупин био бриљантан јасно је већ и из елементарних, сувих биографских података. С непуних 16 година се 1874. године обрео у САД, онда је неколико година посветио учењу и усавршавању енглеског језика, обавио академске припреме за пријем на Универзитету Колумбија и на њему дипломирао 1883. године.
Као изванредно успешан студент, добио је стипендију за студије на универзитетима Кембриџ и Берлин, на коме је код професора Хермана фон Хелмхолца студирао експерименталну физику, да би докторирао 1889. године.
Онда назад у САД, опет на Универзитет Колумбија, где је исте године постао предавач математичке физике и имао кључну улогу у оснивању Одсека за електротехнику. Од 1901. до пензионисања 1931. године био је професор електромеханике.
Неки од највећих инжeњера електрике и физичара испилили су се испод Пупинових научних и педагошких скута: Гано Дан, Роберт Миликан, Едвин Армстронг, Ирвин Лангмур…
Овенчан славом, окренут науци, педагошком раду и проналазаштву, Михајло Пупин је истовремено дао тешко мерљив допринос националном раду у српској, потом и у југословенској заједници у САД.
Стекао је и врхунске почасти председавања њујоршком Академијом наука, Радио-инстутом Америке, Америчким институтом електроинжињера, Америчком асоцијацијом за напредна истраживања, Универзитетским клубом у Њујорку и Фондацијом за инжињерство, али и Југословенско-америчким комитетом.
Током протеклих петнаестак година, о Михајлу Пупину је готово редовно у домаћим медијима писано с нагласком на његов национални рад у САД. Можда је то и разумљиво због свега онога што смо у том периоду претурили преко главе, али таква слика о Пупину, када се једино на њој инсистира, прети да се из видокруга потисне целовита слика о овом великану, а онда и да се занемари допринос Михајла Пупина развоју америчке и светске науке, укључујући и његов допринос неким од преломних догађаја у историји САД у првим деценијама XX века.
У ред таквих догађаја несумњиво улази и оно што се одиграло 23. априла 1915. године у канцеларији америчког министра одбране, јер је тог дана одржан први састанак националног саветодавног одбора за аеронаутику (National Advisory Committee for Aeronautics – НACA), чији је први, привремени председавајући, био бригадни генерал Џорџ Скривен.
Међу десетак оснивача овог комитета, неке врсте претходнице НАСА-е, неизоставно је био и професор Универзитета Колумбија Михајло Пупин, као један од од седам чланова Извршног комитета НАЦА-е. Пуне 43 године ова организација је радила на унапређењу истраживања авијације да би 1958. постала део новоосноване свемирске агенције НАСА.
Михајло Пупин је у НАСА-е радио до јесени 1922. године, када је поднео оставку.
Био је то повод да му се 12. октобра писмом обрати председник САД, Варен Џ. Хардинг.
„Са жаљењем примам вашу оставку у националном саветодавном одбору за аеронаутику. Чинећи то желим да вам изразим захвалност владе и народа Сједињених Држава за услуге које сте учинили као члан националног саветодавног одбора за аеронаутику, откако је основан 1915. године.“
„Користим се овом приликом“, наставља председник САД, „да забележим чињеницу која се признаје и цени: да сте ви за време Светског рата као представник Пододбора за ваздухопловни саобраћај, примили на себе да створите средства за општење међу аеропланима док су они у лету, и да сте помоћу опита вршених и вођених у вашој сопственој лабораторији успели да учините један врло значајан прилог развићу једног од великих чуда нашег столећа, радиотелефона.“
У лабораторији коју помиње председник Хардинг, Михајло Пупин је са својим сарадницима током Првог светског рата, осим теоретског истраживања и рада на практичној примени система телефонске комуникације између авиона, радио и на развијању система за откривање подморница, односно на електричној трансмисији путем подводних каблова.
Резултат ових теоријских анализа и експерименталних поступака, био је не само нови начин коришћења подводних каблова, већ и подводни сонар.
Захваљујући Пупиновом изуму сонара, сада је било могуће откривање немачких, непријатељских подморница, које су вршиле непрекидне препаде на савезничке бродове у Атлантском океану.
Председник САД, Вудро Вилсон, на чији је лични захтев Михајло Пупин радио на изумевању сонара, пошто је справа коначно конструисана, напустио је политику неутралности и 6. априла 1917. године прогласио ступање САД у рат против немачке и њених савезника.
Председник Томас Вудро Вилсон (рођен 1856) вероватно је најобразованији председник у историји САД. Прво је дипломирао на Универзитету Принстон, затим је студирао право на Универзитету Вирџинија, а после неуспеле адвокатске праксе наставио студије историје и политичких наука на угледном Џон Хопкинс универзитету у Балтимору.
Докторирао је са изванредном анализом законодавне власти САД 1885. године, посветио се професури и од 1890. предавао правне и политичке науке на Принстону, да би председник овог универзитета постао 1902. године.
Као кандидат Демократске странке номинован је на председничким изборима на којима је 1912. године однео и победу.
Председника Вудроа Вилсона и Михајла Пупина везивало је искрено пријатељство, оданост истим идеалима слободе и демократије, све до непосредне сарадње и међусобног разумевања у неким од преломних момената америчке али и српске историје (какав је случај са Мировном конференцијом у Паризу 1919. године).
Лако је претпоставити да је и њихов међусобни однос утицао на догађај без преседана, јер се на четврту годишњицу почетка Првог светског рата, 28. јула 1918. године, на Белој кући, на јавним и државним зградама у САД вијорила српска застава, а на позив самог председника Вилсона.
Пресудну улогу у реализацији ове акције имао је тадашњи српски посланик у Вашингтону Љубомир М. Михаиловић, који је преко државног секретара Роберта Лансинга у САД обезбедио и прославу Косовског дана.
У првој половини јуна 1918. године одржан је низ манифестација посвећених Косовској бици, о чему је увелико извештавала америчка штампа. У елитном њујоршком хотелу „Валдорф Асторија“ одржан је 17. јуна и величанствени скуп посвећен Косовском дану, на коме се окупило око 3.000 људи.
Централни догађај Косовског дана био је 28. јуни, када је читана поздравна порука коју је председник Вудро Вилсон упутио српском посланику Љубомиру Михаиловићу:
„Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да испоручите онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас пажњу више него икад целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности“ (поруку је превео посланик Михаиловић и с њеним садржајем упознао Николу Пашића, депешом од 28. јуна 1918).
А 28. јула 1918. године, четири године пошто је Аустро-Угарска напала Србију, председник Вудро Вилсон издао је следећи проглас „народу Сједињених Држава“:
„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи. Племинити је тај народ одговорио.
Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.
Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила– оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.
Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством. Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама.
И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама.“
Оваква порука, српске заставе на Белој кући и другим јавним зградама у САД у почаст Србије, српског народа и његове пламене окренутости идеалима правде и слободе, данас, деведесет година касније, готово да делују нестварно.
На неки начин, на граници нестварног су и живот и дело Михајла Пупина који је оставио тако дубок траг у америчкој и светској науци, а о чијем се доприносу у самој Србији и у Југославији, све до 1933. године није знало готово ништа, а оно што се знало било је потпуно искривљена слика. Документ који ово потврђује потиче од самог Пупина.
Реч је о његовом писму инжењеру Павлу Миљанићу, професору на електротехничком факултету у Београду, који је 1993. објавио прву монографију о теорији простирања периодичних електричних струја, са нарочитим обзиром на телефонске струје и посебну теорију Пупиновог поступка у техници далеке телефоније.
У репринт издању, Миљанићеву књигу је 2005. објавила САНУ. С предговором академика Петра Миљанића, у овом издању је објављено и поменуто, доскора непознато писмо Михајла Пупина Павлу Миљанићу.
„Већ се навршило преко тридесет година“, пише између осталог Пупин, „од како је моја теорија простирања електричних струја угледала света, и од како је мој проналазак основан на тој теорији нашао примене у светској техници. На свима културним језицима се о томе писало, али на српском језику нико ништа о томе пре Вас није споменуо. То ми је увек било загонетно.
Пре неколико година један Словенац се наканио да у његовој немачкој књизи о електричним трансформаторима спомене моју теорију; али на моје велико изненађење брзо се уверим да тај мој југословенски колега ни из далека није разумео мој проналазак оптерећења телефонских каблова ни његову теорију. Радујем се што ће га Ваша мудра књига поучити.“
„Благодарећи Вама“, наставља Пупин, „нећу оставити успомену код мога народа да сам мој живот провео као самоук механичар који није никад био упућен у апстрактној науци и њеним идеалима. Тако су некад писали неки српски новинари. Ја им нисам много замерао, јер кад један словеначки професор електротехнике не разуме мој рад, како могу онда очекивати да ће га српски новинари разумети.
Године 1919. позове ме београдска влада да, као гост државе, пропутујем Србију и проучим стање ратне сирочади. када сам се са мога пута кроз Србију вратио у Београд, у јуну месецу те године, добијем позив да одржим предавање пред ђацима Београдског универзитета. Истог дана кад сам требао да одржим то предавање дође ми у посету ректор универзитета, покојни професор Ђока Станојевић, и извести ме да се међу неким ђацима припрема демонстрација против мене.
Примим његов савет и одустанем од заказаног предавања. Бојао сам се да би та демонстрација учинила ружан утисак на американског посланика у Београду, па и на мој Колумбија универзитет, и на цео американски народ, чије је добро расположење према Србији било тада врло потребно српској ратној сирочади.
Ја сам лако разумео непријатељско расположење ђака према мени јер, заведени од неких српских новинара, они су у мени видели само једног окорелог техничког материјалисту који није никад ни завирио у идеални свет апстрактне науке.“
„Тако су“, наставља Пупин у свом писму Миљанићу, „неки ђаци Београдског универзитета мислили пре четрнаест година. А данас Ви на крају предговора ваше књиге кажете: ,Михаило Пупин имао је ту ретку срећу да стекне једнака права на славу у Чистој и Примењеној науци’. Те речи су ме подсетиле на онај догађај у години 1919, јер у њима се види један замнимљив контраст између мишљења једног данашњег професора на Београдском универзитету и мишљења неких некадашњих ђака на истом универзитету. Тај контраст ме је наговорио да Вам саопштим горњу причу која би иначе ишчезла у мору заборава“.
И данас, шездесет четири године пошто је написано, ово благо интонирано, мада и дозом горчине натопљено писмо Михајла Пупина, на неки начин опомиње. Ако ништа друго, тера нас да поставимо питање колико су се и да ли на прави начин, наука и култура у Србији, до данас, одужили једном таквом великану светске науке какав је био Михајло Пупин.
„Побегао сам из Границе“, писао је Пупин, „јер су хтели да ме помађаре, и побегао сам из Прага, јер су хтели да ме понемче. Побегао бих био и из Америке, да су овде од мене тражили да напустим своје српске појмове, а то су моја мати, моје родно место, моја српска православна вера, мој српски језик и свет, који тим језиком говори. Кад бих њих напустио, то би био мој последњи дах.“
А после смрти Михајла Пупина, 17. марта 1935. године, београдска „Политика“ је објавила на целој страни текст са петостубачним насловом: „Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела господња у природи“. У овом тексту епископ Николај (Велимировић) саопштио је нека своја сећања на дружење с Пупином.
„Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем, и знање ми је донело имање, а не обратно“, цитира Николај великог научника и описује како је Пупин доминирао сваким скупом на коме би се нашао, не само својом речитошћу и легиком, него и целом својом појавом, целином своје импресивне и јаке личности. И наводи Николај следећу илустрацију:
„– Објасните ми радио, г. професоре! рече једна госпођа за столом у Норфолку. Како то да он преноси глас на даљину без жица?
– Па ето тако, одговори Пупин, то је сасвим просто. Преноси се глас најпре електриком па ваздухом па опет електриком. Сасвим просто, као кад ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!
– То је за мене ипак велико чудо, настави Американка.
–Никакво чудо, као што није никакво чудо ма шта од онога што је човек смислио и конструисао.
– Да, тако ви научници увек! Никакво чудо! срди се госпођа.
Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.
Тада професор Пупин уздиже свој кажипрст десне руке и упита:
– Шта је ово?
Сви се изненадисмо таквом питању, не знајући шта Пупин смера тим да каже. И радознала госпођа ћутала је и гледала.
– Ово је, јел’те, прст професора Михајла Пупина. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја у крај овог континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, и телескоп мога пријатеља Милкана, и грамофон мога пријатеља Едисона, и све остале вештачке направе, као сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и грубу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом овога једнога човечјега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада. А шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Нисмо ми научници чудотворци него Онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!“
Пошто нам је епископ Николај саопштио ову епизоду, постаје јасније и зашто је Михајло Пупин волео да своје саговорнике суочава с проблемом наведеним на почетку текста, с питањем на које наука још увек није дала одговор:
„Погледајте у ове краве и запамтите да највећи научници света никада нису открили како да траву претворе у млеко“.
Слободан Кљакић
Извор: ДРУШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО XI, Београд,2007.
26. март 2019. у 11:19
Војислав Ананић
ПУПИН, ТЕСЛА и МИЛАНКОВИЋ
http://video.mob.ge/geo/video.php?id=cTpfPj_nOLc
26. март 2019. у 11:20
Војислав Ананић
ТЕСЛА о ПУПИНУ
http://video.mob.ge/geo/video.php?id=lovDHZmNygI
26. март 2019. у 16:25
Војислав Ананић
МИХАИЛО ПУПИН
НАУЧНИК
Рођен је 27. септембра 1854. године у Идвору (Банат).
Физичар. електроничар. математичар и писац. Докторирао је на Колумбијском универзитету у САД. где је постао и професор физике и председник Института радио–инжењера. Колумбнјски технички факултет данас носи његово име. За проналаске на пољу физике и електронике добио је највећа признања у свету (Едисонову медаљу), као и 15 доктората разних држава. Био је саветник председника САД. Имао је значајну улогу у животу Срба у САД, председник Савеза уједињених Срба у САД, почасни конзул Србије. српски делегат на мировној конференцији у Паризу (1918). Члан Српске краљевске академије. За дело у којем је описао свој живот Immigranr to Inventar (код нас објављено под насловом 09 Пашњака до научника) добио је највеће признање у Америци — Пулицерову награду, а објавио је и уџбеник термодинамике и др. Имао је многобројне проналаске, међу којима су тзв. „Пупинови калеми”. који омогућавају пренос телефонских разговора на велику даљину, секундарна радијација рентгенских зрака, електромагнетни детектори и др. Велик родољуб и добротвор српског народа. Умро је у Њујорку 12. марта 1935. године.
Извор: Маринко Пауновић, С Р Б И, БИОГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИХ
26. март 2019. у 17:48
Војислав Ананић
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ
НАУЧНИК
Рођен је 16. маја 1879. године у Даљу. Завршио је грађевинску технику и докторирао у Бечу. Професор Универзитета у Београду. један од еминентних представника наше науке. Члан и потпредседник Српске академије наука и Југословенске академије знаности и умјетности. Оснивач катедре за небеску механику на Универзитету у Београду. Радио је у области космичке физике, геофизике и небеске механике. Дао је нова теоретска објашњења распореда сунчевих радијација на површини планета и тока климатских промена у геолошкој прошлости Земље. Израдио је нацрт за реформу Јулијанског календара. Прихваћен на Свеправославном конгресу цркава у Цариграду (1923) који је и данас у употреби. Написаоје многобројна стручна дела, објављена код нас и на страни, као и уџбенике Небеска механика и Историја астрономске науке. Главно његово дело Каnon der Erdbesrrahlzmg издала је Српска академија наука. Умро је у Београду 12. децембра 1958. године.
Извор: Маринко Пауновић, С Р Б И, БИОГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИХ
26. март 2019. у 18:02
Војислав Ананић
НИКОЛА ТЕСЛА
НАУЧНИК
Рођен је 10. јула 1856. године у Смиљану (Лика). Студирао је у Грацу и Прагу. Физичар и електроничар. научник светског гласа који је добио 29 диплома разних универзитета и академија наука, међу којима више докторских титула. Члан Српске краљевске академије. Радио је у чувеној Едисоновој лабораторији у Њујорку (САД). Основао је и солствену. Има око хиљаду проналазака и преко сготину патената из области електронике, а најважнији су: трофазни систем за пренос електроничне снаге, индукциони мотор, генератор, трансформатор за струје високе фреквенције, бежична телеграфија и др. По његовом имену названа је јединица за јачину магнетског поља. Објавио је више стручних радова. Био је поборник светског мира. Био је велик српски патриота. Усвакој прилици говорио је о братству Срба и Хрвата. Позиата је његова изјава: ..Поносим се својим српским именом и хрватском домовином.“ Умро је у Њујорку 7.јануара 1943. године.
Извор: Маринко Пауновић, С Р Б И, БИОГРАФИЈЕ ЗНАМЕНИТИХ