На данашњи дан: Рођен Иво Андрић

9. октобар 2012.

коментара: 8

На данашњи дан

9. октобра 1892. – Српски књижевник и дипломата Иво Андрић рођен у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду, живећи код очеве сестре, где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.

По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.

По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године.

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд.

У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу – “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Госпођица”…

У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи “Ангажовани Андрић 1944-1954”. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968).

Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1969—1980. препричава, на сто осамдесет шестој страници, свој „последњи значајнији разговор“ са Андрићем и цитира га: „У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине…“

Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.

У част рођења Ива Андрића, највећи интернет претраживач Гугл је 9. октобра 2012. на својој почетној страни, у склопу заштитног знака, ставио мост на Дрини у Вишеграду. Ова илустрација је, додуше, видљива само на локалним Гугл страницама у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.

ИЗВОР: Википедија

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. 28. фебруар 2018. у 14:07

    Војислав Ананић

    СРБИ У ТРСТУ
    (исечак)

    Срби спадају у дијаспоричне народе. Од искона, српски народ се сели из најразличитијих разлога, добровољно или присилно.
    Са ужег простора Балкана, од 1459. године теку масовније сеобе Срба о којима постоје трајни историјски записи. Велика миграциона кретања, махом из старе Херцеговине, Старог Раса, са Косова и Метохије, развејала су српски народ на разне стране, у разне државе, намећући му и специфичне економске и културне услове. То раздобље лутања и прихватања амбулантних духовних и политичких престоница траје, са мањим прекидима, све до средине 19. века, када Београд постаје главни град обновљене српске државе. Од тог тренутка стање се мења. Свесно или не, Срби ван Кнежевине Србије прикључују се стремљењима младе државе у којој сви виде остварење националног сна и својих властитих тежњи.
    На многим странама где су расејани Срби живели, пружени су докази о потпуном разумевању суштине слободарских покрета из којих се рађала и израстала обновљена српска држава. Једно такво средиште, просвећено, напредно и материјално богато, био је град Трст у коме су од половине 18. века ту досељени Срби изградили углед и богатство у једној од најмоћнијих царевина света. Трст је био највећа лука Аустријског царства у коме су Срби имали водећу улогу, и у пословању, и у култури, без обзира на своју бројчану подређеност.
    Тршћански Срби су били храбри људи, изузетних способности, високи професионалци, полиглоте, морепловци светског гласа, књижевници, новинари, политичари. Били су визионари и претече светског модерног пословања и осигурања. Богати, моћни и утицајни, тршћански Срби су били истински европски великани и иза себе су оставили трага у монументалним историјским споменицима
    који и данас трају. Себе су сматрали Србима и поносили су се својим пореклом. Патриоте широког срца финансирали су, а неретко су и непосредно учествовали, у бурном обнављању српске државе.
    Трст је уз Беч, у то време био духовни центар српског народа и српске заједнице, науке и уметности. Готово сви главни носиоци српског националног препорода прошли су кроз Трст и сви су они у том граду наишли на инспирацију, помоћ и разумевање. У Трсту је учила, израстала и формирала се плејада српских просветитеља. Тршћанска етапа је за њих обично значила реализацију властитих циљева и дела, и била им сигурно уточиште и залеђина.
    Тршћанске Србе, истинске дивове српског и европског препорода, надживела су њихова дела. Умели су да стекну богатство и уткају га у миље српског и европског развоја. Просвећени и самосвесни, тршћански Срби заузели су угледно место у формулисању политичких и културних идеала српске нације и тиме себе трајно уградили у наш национални и културни идентитет. Истовремено, усмерили су и обликовали културни идентитет не само града у ком су живели, већ и читаве друштвене заједнице једне од најнапреднијих држава Европе, Аустроугарске царевине. Њихова дела надживела су њихове личне судбине.
    Трст је уз Беч, у то време био духовни центар српског народа и српске заједнице, науке и уметности. Готово сви главни носиоци српског националног препорода прошли су кроз Трст: Доситеј Обрадовић, Петар Петровић Његош, Вук Караџић, Павле Соларић, Јоаким Вујић, Никола Ђурковић, Људевит Вуличевић – и сви су они у том граду наишли на инспирацију, помоћ и разумевање. У Трсту је учила, израстала и формирала се плејада српских просветитеља. Тршћанска етапа је за њих обично значила реализацију властитих циљева и дела, и била им сигурно уточиште и залеђина.
    Прича о тршћанским Србима почиње пре више од два и по века, када је царица Марија Терезија, својим царским указом од 20. фебруара 1751. године (Патент о толеранцији), Србима у Трсту доделила право да оснују верску заједницу и саграде своју цркву. Трст је у то време био слободна лука, а 27. априла 1769. проглашен је за слободни поморски град. То значи да је био политички аутономан: имао је свог гувернера, посебне статуте и законе, па је за кратко време постао најважнија лука Царства.
    За само неколико деценија од доношења Повеље о привилегијама, у Трст се доселило преко 150 српских породица. Дошли су из Херцеговине, из Босне и Далмације, из Славоноје, Бачке, Барање, Срема и Баната, из Боке Которске и из Црне Горе, да би све до 1914. године били покретач и мотор економског развоја овог дела Евопе, а себе уградили у трговачку славу и културу града.
    Званични датум формирања српске мањине у Трсту везан је за Српску православну црквену општину Светог Спиридона, основану најпре у заједници са Грцима, а потом самостално од 1781. године.
    Први српски досељеници били су људи пустоловне храбрости и изузетних способности. Сви високи професионалци, морепловци светског гласа. За њима су врло брзо дошли и књижевници, новинари, политичари. Невероватном брзином израстала је заједница утицајних пословних људи на светским размерама, истинских визионара модерног пословања и осигурања. Њихове пословне мреже распростирале су се широм Европе, Азије, Африке, Северне и Јужне Америке.
    Тршћански Србин, Јово Куртовић, први је у свету 1782. године увео директну поморску трговинску везу са Северном Америком (заједно са Фламанцем Ферпортеном), а прва ратна морнарица Аргентине је формирана од лађа које је аргентинска влада купила 1841. године од тршћанског Србина, поморца и бродовласника, Спиридона Гопчевића.
    Богати, моћни и утицајни, тршћански Срби су били истински европски великани и иза себе су оставили трага у именима која и данас носе најлепше градске палате и споменици. Себе су сматрали Србима и поносили су се својим пореклом, а њихово богатство, достојанство и смисао за лепоту, дубоко и значајно је уткано у миље једног од најлепших градова на Јадрану.
    Тршћански Срби су били и велики родољуби. Зна се да је Спиридон Гопчевић муницијом помагао Његошеву војску, а да је Ђорђу Стратимировићу, вођи српских побуњеника у Војводини, 1848. године послао помоћ од 1.500 пушака, 8 топова, 2.000 пиштоља, преко 15 тона барута и још многог другог војног материјала. По Доситеју Обрадовићу су тршћански Срби послали вожду Карађорђу и српским устаницима помоћ од преко 12.000 форинти, суму за коју се тада могао да купи једрењак средње величине, а међу истакнутим Карађорђевим официрима био је и Мостарац, тршћански трговац Никола Шкуљевић.
    У овом контексту изузетан је пример доприноса српском устанку Тома Милиновића (1770-1846), пореклом из Мориња у Боки Которској, поморског капетана који се доселио у Трст. Милиновић је врло брзо стекао значајно богатство и уложио га у трговину. По избијању Првог српског устанка, Милиновић се придружио устаницима и преселио у Београд са женом и сином. Ступио је у Карађорђеву службу као конструктор топова и артиљерац у биткама. У израду топова за српску устаничку војску Милиновић је уложио сву своју имовину и први у свету конструисао расклопиви топ. Овакве топове су Срби на рукама носили и то је практично била прва лака брдска артиљерија у Европи. Захваљујући њима, на бици на Делиграду 1806, пресудној за успех устаника насупрот регуларних турских трупа, Милиновић командује артиљеријом и изводи праву револуцију у аритљеријској тактици, која решава битку у корист Срба. Лаком артиљеријом Срби су могли да врше брзе маневре у брдском подручју и униште неупоредиво јачу турску војску. Бечки архиви о догађају чувају детаљне извештаје аустријских обавештајаца. Интересантан је податак да су један српски расклопни топ Турци као највреднији ратни плен изложили 1813. на царском Топкапи сарају. Европске војске су тек касније, по угледу на Србе, формирале прве јединице лаке брдске Артиљерије. Томо Милиновић је био и претеча шефова српске тајне службе. Као командант српске артиљерије, био је изузетно вешт у скривању тајни и идентитета. У Србији се крио иза надимка Тоша и прави се невешт и неук. Одатле је у Србији у народу остала изрека „прави се Тоша”.
    После пораза Првог српског устанка, Томо Милиновић ће избећи у Трст, да би одатле, по Карађорђевом налогу, отишао у град Акерман у Бесарабији (Билхород Дњестровски). Његов блиски пријатељ био је Сима Милутиновић Сарајлија који је у свом спеву „Србијанка” забележио Милутиновићева казивања о устаничким данима и устаницима. Одатле се сазнаје и да су многи били Срби „пречани” у редовима Карађорђевих артиљеријских поручника. За најистакнутије, наводи имена Новосађанина Павла Поповића и механичар-сајџију Милисава Петровића из Баната. Павле Поповић је међу устанике дошао заједно са Милиновићем и 1807. излио први устанички топ у Београду. Милиновићеви артиљерци су до краја 1813. излили укупно 150 топова. Као тополивци, ангажовани су најбољи звоноливци, а за израду лафета војвођански колари и столари.
    Томо Милиновић је био и књижевник. Познато је да је написао две књиге: „Умотворине” и „Историју славенског приморја”. Прва књига је објављена у Београду 1847, а рукопис друге је изгубљен. Умро је као изгнаник 1847. године. Сазнавши за његову смрт, Сима Милутиновић се одмах ангажовао код српске владе да се његово тело пренесе у Србију. Када је одобрење стигло, било је већ прекасно, па је остала неиспуњена последља жеља овог великог Србина.
    Срби из Трста били су познати и као мецене уметности, нарочито књижевности. Вук Караџић их је сматрао за најзнатније и најродољубивије у роду своме. Малена, али моћна колонија српских трговаца и бродовласника је испомагала, подржавала и бодрила српске интелектуалце и уметнике. У Трсту су боравили и радили, између осталих и Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Јоаким Вујић, Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Људевит Вуличевић, Никола Ђурковић, Вићентије Ракић, читава плејада српских просветитеља, те се Трст појављује и као незаобилазна база у стварању модерне српске културе.
    Колико је Срба било у Трсту у то време? Тршћански Срби су самостално водили стриктну евиденцију о својим људима, највише да би импресионирали аустроугарске власти бројношћу и богатсвом заједнице и добили концесије попут других далеко бројнијих заједница, пре свега оне грчке. Ту евиденцију су називали “табелама”. Табеле су биле једна врста књиге са прецизним подацима о досељавању, именима, статусу, иметку и професији досељеника, о члановима њихових породица, о иметку који су у Трст донели или стекли, о донацијама и слично.
    Статистике кажу да је 1762. године у Трсту живело 30 до 40 Срба, да би њихов број већ за четири године, дакле 1766, порастао на стотинак. Године 1780, када је Трст имао нешто више од 20.000 становника, укупни број Срба у Трсту био је 162 и то: 68 мушкараца, 28 жена, 42 деце и 24 чланова послуге. Од мушкараца, по професијама, двојица су били свештеници, четворица племићи, тридесет је било трговаца, седморица богатих људи, једанаест занатлија, четворица су били власници радњи, двојица поморски капетани, један је био трговински помоћник, један црквењак и три физичка радника.
    Већ 1805. године, српских породица у Трсту било је 85 са укупно 309 чланова породица, а 1821. се број породица смањио на 66 и још је самаца било 23, све у свему, српска заједница је бројала 301 члана. Између 1830. и 1845. године, број тршћанских Срба је варирао од 247 до 272 особе, у односу на укупну популацију града од 60.000 становника. Током наредних година, српско присуство се значајно увећало, али број породица стабилно настањених у граду никада није био већи од стотинак, а број њихових чланова бројао је од 400 до 500 особа.
    Држављанство је постало обавезан услов тек 1786. Тада је и Никола Николић, лекар и морепловац, поднео молбу за добијање држављанства, јер иначе не би могао да буде заведен у регистар, без чега, иначе, не би могао да плови. Др Никола Николић је био удовац, ожењен претходно извесном Маријом.
    Ђорђа Николића (1852-1925), потомка др Николе Николића, затичемо у Трсту такође као лекара и то надалеко чувеног стручњака, уролога који ће у аустријском царству установити урологију као самосталну медицинску грану и написати први италијански стручни приручник. Стручњак светског гласа, с правом се сматра оцем италијанске урологије. Треба подвући и да је оснивач ове болнице, највеће после оне у Бечу у целој царевини, био опет Србин, у Трст стигао из Војводине, др Димитрије Фрушић.
    Интересантно је и да је један од првих управника ове болнице био опет тршћански Србин, др Еуђенио Гузина, рођен у Перасту 1863, а умро у Трсту 1930. После студија медицине завршених у Грацу 1888. године, посветио се првенствено психијатрији.
    Лекар и чувени неуролог је био и тршћански Србин Марин Гопчевић, рођен 1899, син Томе, капетана Аустријског Лојда и Гркиње Марије Фока. Марин је дипломирао медицину 1830. на универзитету у Падови, али је претходно студирао у Паризу где је од 1925. до 1930. био асистент у оно време чувеног психијатра, проф. Алажумина у болници Салпетријер. У Трсту, др Марин Гопчевић оснива неуролошки одсек, али и даље предаје у Падови, а после II светског рата и у Паризу. Умро je 28. маја 1965. године.
    Капетан, бродовласник и трговац био је, на пример, Петар Андрић, који је половином ’60-тих година 18. века командовао властитим једрењаком вредним 4.000 форинти. То је био и капетан Лазар Љубибратић из Дубровника, који је на своје синове Антонија и Јова пренео професију, али не и брод, који је продао грофу Јову Војновићу и Јову Куртовићу.
    У историју Трста и Италије, међутим, ушао је и поручник бојног брода Петар Павла Вучетић, који је 1. новембра 1918. торпиљерком из састава бивше аустријске морнарице одвезао једну делегацију грађана у Венецију кроз миниране воде.
    Један од најчувенијих из ове групе Срба, пословних пионира у Трсту, био је Јово Куртовић. Помиње се да је он у тршћанској луци пословао још од 1737. године, да је постао аустријски поданик 1763, а власник брода 1766. године. Истовремено, Јово Куртовић је пословао целом флотом унајмљених бродова које је, потом, све откупио. Та флота је од Турске (Смирна и Чешме) до Амстердама, преносила робу између пословница којима су управљала његова два брата. Одатле се роба усмеравала копном до Беча и Прага, где је пословнице водио његов трећи брат.
    Још једна „историјска” породица српских досељеника у Трст су Ризнићи. Од тројице Ризнића, најпознатији и најуспешнији био је Јован Ризнић. Он је трговао и преко мора и преко копна, јер је робу носио и у Угарску и био чувени трговац још у време раздвајања грчко- српске тршћанске заједнице. У пословима му је помагао млађи брат Стефан, који ће бити један од протагониста и тршћанске и европске привреде у наредним деценијама.

    Извор: УНИВЕРЗИТЕТ „ЏОН НЕЗБИТ”, Факултет за културу и медије, ДОКТОРСКИ РАД, КУЛТУРНО ПАМЋЕЊЕ ТРШЋАНСКИХ СРБА, Кандидат: Радмила Михајловић, Ментор: Проф. др Миливоје Павловић, Београд, 2016.

    Одговори

  3. 10. октобар 2019. у 16:03

    Војислав Ананић

    Извињавам се, назив горе наведених новина је СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ.

    Одговори

  4. 13. јануар 2020. у 05:23

    Војислав Ананић

    Бабић-Јовановић-Андрић Милица

    Рођена је у Босанском Шамцу 2. септембра 1909. године у трговачкој породици Стевана Бабића и мајке Зорке рођ. Писаревић. Из Бос. Шамца је отишла 1919. године.
    Похађала је основну школу у Бос. Шамцу. Студије модерног сликарства завршила је у Бечу и Паризу. Од 1930. године у Народном позоришту у Београду. Истакла се стилизацијом историјских и народних костима. Имала великог утицаја на развој позоришног сликарства у Србији. Била је први школовани костимограф у Србији. Опремила је три стотине драмских, оперских и балетских представа. Радила највише са Бранком Гавелом, Јосипом Кулунџићем, Хугом Клајном, Рашом Плаовићем итд. Критике су одличне.”Београд је“ писало је у новинама, „добио маштовиту госпођицу“. Она је „чудесна“, она је „генијална“ пишу тад сви. Др Милоје Милојевић из „Политике“ пише: „Госпођа Бабић је показала бујну инвенцију при композицији костима“ и сл. У њиховој великој кући у (срушена) Тузли у Болничкој улици, где одраста са две своје сестре Јевросимом (Цицом) и Данком. Мати Зорка је сестра Светозара Писаревића, славног певача Загребачке и Београдске опере који је инспирисао Милицу да се посвети позоришту. Послије мале матуре, одлази у Беч на студије у школу за Примјењену умјетност. Тамо је озбиљан и предан студент. Милица је била жена концерата и позоришта. Она је према причању тадашњих студената из Босне, покушавала на све начине да богатом свету доскочи својим „специјалним сценаријима“. Па када би се кренуло у позориште, у тоалетама које би она креирала све до претпоследње станице ишло се трамвајем да би се затим, до позоришног улаза, гдје је бивао силан накинђурен и напарфемисан свет, стизало најлуксузнијим таксијем. ”Излазимо ми, као какве кокете и богаташке кћери, а сви шапућу, питајући се које су то младе бечке даме. Дочекују нас дубоким наклоном, пропуштају нас са свим почастима које су указују аристократкињама. Јер можете да замислите колико је Милица била лепа. Али кад кренемо степеништем, према галерији сви нас отпрате зачуђеним погледима.”
    У то доба сестра Цица, која студира на Сорбони у Паризу, извршава самоубиство, друга сестра Данка се удаје за потпоручника краљевске војске Павла Зајцева.
    Тада у Тузли упознаје Ненада Јовановића некадашњег друга своје сестре Цице, који је у Тузли био чест гост њихове куће. Иако млад, Ненад за собом има блистав успех, завршене студије права које је похађао у Загребу и завршио у Швајцарској. Говори неколико језика: енглески, немачки, шпански, руски, француски. Припадао је познатој српској породици и био унук Мирка Јовановића кога је Војни суд Аустро-Угарске осудио на смрт у познатом процесу против Гаврила Принципа. Богат, сестрић је члана тадашње владе, а касније и предсједника владе Краљевине Југославије др Милана Сршкића, чија је супруга била дворска дама. Круницу Сршкић сва дјеца у породици Зајцев звали су тетка „дама“. Ненад је био публициста, преводилац, новинар.
    Милица пред крај студија одлази на праксу у Париз у фабрику текстила „Родие“ на специјализацију. У исто време и Иво Андрић борави у Паризу. Новембра 1939. године Андрић дочекује Јовановиће у Берлину. У Паризу су се можда први пут срели, јер она се дружила са студентима из Босне, са којим се и Андрић виђао. 1930. године завршава студије и добија мјесто професора на Вишој женској занатској школи у Београду, потом прелази у Народно позориште у Глумачку школу истог. 2. фебруара 1932. године венчава се у Топчидерској цркви с Ненадом Јовановићем (заједно су до његове смрти 28. фебруара 1957). Ненад и Милица су у Андрићев живот унијели миље босанског и врло добро су се разумели. Том крају су их враћале успомене, родне куће и гробови њихових драгих. Будући да Андрић није био жењен он ће Милици да повери улогу домаћице на пријемима. Сви дипломатски пријеми, сви гости су долазили до Милице. И управо ту у Грос адмирал принц Хајнрих штрасе ће букунти љубав, која ће 30 година трајати. Њени албуми из тих дана суочавају нас са високом лепотом и укусом једне жене.
    Госпођа Милица Зајцев балетски критичар и преводилац, сестричина Бабићеве, је нам рекла да је Милица инспирисала Андрића да напише „Јелену, жену које нема“. Најчешће Андрић долази Јовановићима у њихову резиденцију у Улици под липама (Унтер ден Линден). Она је уживала дочекујући високе личности. Имала је још једну обавезу према београдској
    „Политици“, морала је редовно да шаље своје модне прилоге. Да јавља шта се у свету носи. Ишла је на пријеме, чајанке, балове.
    Причало се да је Хитлер био фасциниран њеном љепотом, и врло уљудно и са тактом се према њој односио. Поред њега и Рибентроп, Гебелс и Геринг. Тако је било до 27. марта 1941. године када Андрића, Милицу и Ненада са свим члановима посланства протерују. Пут их води у Швајцарску. У погранично мјесто Констанц. Андрић је једном признао да не зна како би то све издржао да није било Милице.
    На перону жељезничке станице у Београду 1. јуна 1941. године Андрића, Милицу и Ненада дочекују мама Зорка и сестра Данка. Жандарми све друге дипломате хапсе, једино њих не. Ненада хапсе 1942. године, одводе у Бањицу и послије у Дахау, гдје остаје до краја рата. Андрић је чест гост, „кад год би он долазио бака би спремала нешто босанско, волео је урмашице. На тим вечерима читали су текстове. (Милица Зајцев).
    Андрић долази да им чита пасусе свога дјела „На Дрини ћуприја“ кога тек пише. Милица поставља опаске, расправља с њом, чак усваја њене примедбе.
    Завршава се рат. Ненад се враћа из логора, запошљава се у Тањугу, преводи романе, усавршава италијански, португалски, али и поболева.
    Андрић пак удара први коп будућој прузи Шамац-Сарајево.
    Милица постаје професор на Академији примењених уметности и Позоришној академији у Београду. За рад на пољу костимографије добила је Орден рада са златним венцем (1949), Стеријину награду за костим (1949) и плакету града Београда (1964).
    Ненад оболева од рака плућа и умире у Женеви. Сахрањен је у Сплиту на Новом гробљу. То му је била последња жеља.
    27. септембра 1958. године у општини Стари град у Београду венчавају се Андрић и Милица. Селе се у свој стан у Пролетерских бригада 2а (Данас је тамо музеј, на Андрићевом венцу бр. 8).
    Миличина мати Зорка преселила се сад у њихов стан. Спрема босанске специјалитете, кува кафу, прима и отказује позиве. Андрић добија Нобелову награду 10. децембра 1961. Скупа авионом одлазе у Штокхолм. Свечаност: фанфаре су објавиле улазак поворке коју су сачињавали чланови краљевске породице и нобеловци. Оркестар је свирао „Кад ја пођох на Бембашу“. Све је по строгој етикецији. Он бриљира у протоколарним наступима, она такођер. У „Дневнику“ Милице је записано:
    „Стижемо у двор. Свечане степенице застрте кокосовим тепихом, црвено до првог спрата – ту су гардаробе: прва за мушкарце, друга за даме.
    Одатле плави тепих до великог салона. Ту нас дочекују дворске даме у униформама и великодостојанственици са оделом и фраковима. Сви лакеји у црно и сребро. Нобеловце су постројили до врата, у дубини и објаснили нам ко ће с ким да уђе у галерију на вечеру. На врата, до којих стојимо, улазе краљ и краљица, принчеви и принцезе (пошто је мајордомус дао знак са три ударца штапом), рукују се са свима редом. Затим сваки по претходном списку долази по своју даму. По мене стари принц, краљев брат. Андрић води принцезу Дезире. За вечером седим између краља и његовог брата. Преко пута краљица. За вечером разговор о Нобеловој награди. После вечере истим редом идемо у салон. Служи се кафа. Краљевска породица са сваким мало поразговара. Једноставно и срдачно.”
    Андрић и Милица враћају се у земљу. Купују вилу у Херцег Новом, уствари подижу вилу, како би Милица била близу Игала. Путују по свету: Рим, Краков, Шведска итд. Тито и Јованка их позивају у Бели двор.
    Али 24. марта 1968. године у Херцег Новом умире Милица у 59. години. Умрла је од инфаркта, да би умиривала болове од артритиса узимала је редовно кортизонске препарате који су јој слабили срце.
    Војним хеликоптером се Андрић вратио са умрлом Милицом у Београд. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
    „Милица је мени говорила увек колико се поносила мноме. Колико сам ја велики човек, а нисам ни слутио колико је она била велика. Тек сада видим колико је требало да се ја њом поносим.” (Милица Зајцев)
    У 86. години умире Зорка Бабић 13. фебруара 1974. године. Иво Андрић умире 13. марта 1975. године.
    Андрић је оставио је тестамент гдје је као наследника навео жену, а ако она умре пре мајке, што се и догодило, онда је као наследника одредио ташту Зорку удову пок. Стевана Бабића.
    „Са Милицом сам ишла у основну школу. Била је права љепотица, права „Парижанка“, танка, витка, танке ноге.”
    „Ја сам са Милицом Бабић само први разред сједила у истој клупи. Сјећам се њен дјед Станко Писаревић увијек био у дућану код моје маме. Сједио скоро сваки дан, тата у Првом свјетском рату. Кад се свршио рат 1918. године моја мама се толико разбољела од кашља, да је у прољеће 1919. године др. Дочкал моме тати рекао да је шаље на море. Поведоше мене и родицу Ковиљку Вујанић. Одемо у Дубровник. Били смо на Лападу. А исто Стеван Бабић и његова жена поведу своје две дјевојчице Милицу и Данку. Ми дођемо из Дубровника кад Стеван Бабић продао нама кућу, тата иселио из Ваше, па у нашу Бабићеву кућу.
    Андрић и Милица су у касне сате по Београду шетали. „Моја сестра Мира Ставрић-Тешић, док је била избеглица у Београду за време рата, возала је често прво дете по Студентском парку и причала ми још за живота првог мужа Иво и Милица су љубав водили, сједили на клупи, држали се за руке. Мира јој је пришла и рекла ко је и одакле је. Милица је препознала и испричале су се о Шамцу и њено дете Милоша, који је био беба, помиловала по лицу.”
    Кућа у којој је Милица Бабић рођена више не постоји. Срушена је 1990. године. Налазила се на углу улица Вука Караџића и Јована Цвијића. Одмах прекопута ње налазила се кућа у којој је рођен др Зоран Ђинђић. Та кућа је како видимо после припадала Тоши Ставрићу, гдје су приликом рушења пронађене огромне количине старојугословенских новчаница. Кућу нису правили ни Бабићи него др Ервин Хорак са намјером да му буде породилиште.
    Потом је ту становао неки Хасо Турсун који је одселио у Турску и продао је Бабићима. Иако је постојала иницијатива групе грађана преко Радио Шамца да се та кућа не руши као споменик културе, поново се у Скупштини општине није нашао нико паметан да то спријечи. Наиме куће у Тузли нема. Андрићеве родне куће нема такођер, него су у Доцу код Травника импровизовали једну кућу и направили музеј. А Шамац је имао оригиналну родну кућу овакве умјетнице. Та кућа данас је могла бити идеална локација за градску библиотеку или за градски музеј.

    „Ја сам Милицу много волео. Ви знате, шта је мени она значила. Она ми је била све.” Андрић.

    Извор: НИКША НЕЗИРОВИЋ, МОНОГРАФИЈА БОСАНСКОГ ШАМЦА (од најранијих времена до 1945. године), ШАМАЦ, 2011.

    Одговори