Na današnji dan: Rođen Ivo Andrić

9. oktobar 2012.

komentara: 8

Na današnji dan

9. oktobra 1892. – Srpski književnik i diplomata Ivo Andrić rođen u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić). Detinjstvo je proveo u Višegradu, živeći kod očeve sestre, gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisao je sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studirao je na Filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.

U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti.

Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga je zatekao Prvi svetski rat.

Po izbijanju rata vratio se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga je uhapsila i odvela u šibenski, a potom u mariborski zatvor u kojem će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.

Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine.

Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.

U junu 1924. godine u Gracu odbranio je doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.

U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u Berlinu (1939). Po izbijanju Drugog svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podneo je ostavku na mesto ambasadora i vratio se u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata živeo je povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu), ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme napisao je svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu – “Na Drini ćuprija”, “Travnička hronika”, “Gospođica”…

U periodu od 1944. do 1954. obavljao je više društvenih funkcija, što je zabeleženo u knjizi “Angažovani Andrić 1944-1954”. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“. Oženio se 1958. godine Milicom Babić-Jovanović (1909-1968).

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj „poslednji značajniji razgovor“ sa Andrićem i citira ga: „U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine…“

Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U čast rođenja Iva Andrića, najveći internet pretraživač Gugl je 9. oktobra 2012. na svojoj početnoj strani, u sklopu zaštitnog znaka, stavio most na Drini u Višegradu. Ova ilustracija je, doduše, vidljiva samo na lokalnim Gugl stranicama u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

IZVOR:Vikipedija

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (8)

Odgovorite

8 komentara

  1. 28. februar 2018. u 14:07

    Vojislav Ananić

    SRBI U TRSTU
    (isečak)

    Srbi spadaju u dijasporične narode. Od iskona, srpski narod se seli iz najrazličitijih razloga, dobrovoljno ili prisilno.
    Sa užeg prostora Balkana, od 1459. godine teku masovnije seobe Srba o kojima postoje trajni istorijski zapisi. Velika migraciona kretanja, mahom iz stare Hercegovine, Starog Rasa, sa Kosova i Metohije, razvejala su srpski narod na razne strane, u razne države, namećući mu i specifične ekonomske i kulturne uslove. To razdoblje lutanja i prihvatanja ambulantnih duhovnih i političkih prestonica traje, sa manjim prekidima, sve do sredine 19. veka, kada Beograd postaje glavni grad obnovljene srpske države. Od tog trenutka stanje se menja. Svesno ili ne, Srbi van Kneževine Srbije priključuju se stremljenjima mlade države u kojoj svi vide ostvarenje nacionalnog sna i svojih vlastitih težnji.
    Na mnogim stranama gde su rasejani Srbi živeli, pruženi su dokazi o potpunom razumevanju suštine slobodarskih pokreta iz kojih se rađala i izrastala obnovljena srpska država. Jedno takvo središte, prosvećeno, napredno i materijalno bogato, bio je grad Trst u kome su od polovine 18. veka tu doseljeni Srbi izgradili ugled i bogatstvo u jednoj od najmoćnijih carevina sveta. Trst je bio najveća luka Austrijskog carstva u kome su Srbi imali vodeću ulogu, i u poslovanju, i u kulturi, bez obzira na svoju brojčanu podređenost.
    Tršćanski Srbi su bili hrabri ljudi, izuzetnih sposobnosti, visoki profesionalci, poliglote, moreplovci svetskog glasa, književnici, novinari, političari. Bili su vizionari i preteče svetskog modernog poslovanja i osiguranja. Bogati, moćni i uticajni, tršćanski Srbi su bili istinski evropski velikani i iza sebe su ostavili traga u monumentalnim istorijskim spomenicima
    koji i danas traju. Sebe su smatrali Srbima i ponosili su se svojim poreklom. Patriote širokog srca finansirali su, a neretko su i neposredno učestvovali, u burnom obnavljanju srpske države.
    Trst je uz Beč, u to vreme bio duhovni centar srpskog naroda i srpske zajednice, nauke i umetnosti. Gotovo svi glavni nosioci srpskog nacionalnog preporoda prošli su kroz Trst i svi su oni u tom gradu naišli na inspiraciju, pomoć i razumevanje. U Trstu je učila, izrastala i formirala se plejada srpskih prosvetitelja. Tršćanska etapa je za njih obično značila realizaciju vlastitih ciljeva i dela, i bila im sigurno utočište i zaleđina.
    Tršćanske Srbe, istinske divove srpskog i evropskog preporoda, nadživela su njihova dela. Umeli su da steknu bogatstvo i utkaju ga u milje srpskog i evropskog razvoja. Prosvećeni i samosvesni, tršćanski Srbi zauzeli su ugledno mesto u formulisanju političkih i kulturnih ideala srpske nacije i time sebe trajno ugradili u naš nacionalni i kulturni identitet. Istovremeno, usmerili su i oblikovali kulturni identitet ne samo grada u kom su živeli, već i čitave društvene zajednice jedne od najnaprednijih država Evrope, Austrougarske carevine. Njihova dela nadživela su njihove lične sudbine.
    Trst je uz Beč, u to vreme bio duhovni centar srpskog naroda i srpske zajednice, nauke i umetnosti. Gotovo svi glavni nosioci srpskog nacionalnog preporoda prošli su kroz Trst: Dositej Obradović, Petar Petrović Njegoš, Vuk Karadžić, Pavle Solarić, Joakim Vujić, Nikola Đurković, Ljudevit Vuličević – i svi su oni u tom gradu naišli na inspiraciju, pomoć i razumevanje. U Trstu je učila, izrastala i formirala se plejada srpskih prosvetitelja. Tršćanska etapa je za njih obično značila realizaciju vlastitih ciljeva i dela, i bila im sigurno utočište i zaleđina.
    Priča o tršćanskim Srbima počinje pre više od dva i po veka, kada je carica Marija Terezija, svojim carskim ukazom od 20. februara 1751. godine (Patent o toleranciji), Srbima u Trstu dodelila pravo da osnuju versku zajednicu i sagrade svoju crkvu. Trst je u to vreme bio slobodna luka, a 27. aprila 1769. proglašen je za slobodni pomorski grad. To znači da je bio politički autonoman: imao je svog guvernera, posebne statute i zakone, pa je za kratko vreme postao najvažnija luka Carstva.
    Za samo nekoliko decenija od donošenja Povelje o privilegijama, u Trst se doselilo preko 150 srpskih porodica. Došli su iz Hercegovine, iz Bosne i Dalmacije, iz Slavonoje, Bačke, Baranje, Srema i Banata, iz Boke Kotorske i iz Crne Gore, da bi sve do 1914. godine bili pokretač i motor ekonomskog razvoja ovog dela Evope, a sebe ugradili u trgovačku slavu i kulturu grada.
    Zvanični datum formiranja srpske manjine u Trstu vezan je za Srpsku pravoslavnu crkvenu opštinu Svetog Spiridona, osnovanu najpre u zajednici sa Grcima, a potom samostalno od 1781. godine.
    Prvi srpski doseljenici bili su ljudi pustolovne hrabrosti i izuzetnih sposobnosti. Svi visoki profesionalci, moreplovci svetskog glasa. Za njima su vrlo brzo došli i književnici, novinari, političari. Neverovatnom brzinom izrastala je zajednica uticajnih poslovnih ljudi na svetskim razmerama, istinskih vizionara modernog poslovanja i osiguranja. Njihove poslovne mreže rasprostirale su se širom Evrope, Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike.
    Tršćanski Srbin, Jovo Kurtović, prvi je u svetu 1782. godine uveo direktnu pomorsku trgovinsku vezu sa Severnom Amerikom (zajedno sa Flamancem Ferportenom), a prva ratna mornarica Argentine je formirana od lađa koje je argentinska vlada kupila 1841. godine od tršćanskog Srbina, pomorca i brodovlasnika, Spiridona Gopčevića.
    Bogati, moćni i uticajni, tršćanski Srbi su bili istinski evropski velikani i iza sebe su ostavili traga u imenima koja i danas nose najlepše gradske palate i spomenici. Sebe su smatrali Srbima i ponosili su se svojim poreklom, a njihovo bogatstvo, dostojanstvo i smisao za lepotu, duboko i značajno je utkano u milje jednog od najlepših gradova na Jadranu.
    Tršćanski Srbi su bili i veliki rodoljubi. Zna se da je Spiridon Gopčević municijom pomagao Njegoševu vojsku, a da je Đorđu Stratimiroviću, vođi srpskih pobunjenika u Vojvodini, 1848. godine poslao pomoć od 1.500 pušaka, 8 topova, 2.000 pištolja, preko 15 tona baruta i još mnogog drugog vojnog materijala. Po Dositeju Obradoviću su tršćanski Srbi poslali voždu Karađorđu i srpskim ustanicima pomoć od preko 12.000 forinti, sumu za koju se tada mogao da kupi jedrenjak srednje veličine, a među istaknutim Karađorđevim oficirima bio je i Mostarac, tršćanski trgovac Nikola Škuljević.
    U ovom kontekstu izuzetan je primer doprinosa srpskom ustanku Toma Milinovića (1770-1846), poreklom iz Morinja u Boki Kotorskoj, pomorskog kapetana koji se doselio u Trst. Milinović je vrlo brzo stekao značajno bogatstvo i uložio ga u trgovinu. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka, Milinović se pridružio ustanicima i preselio u Beograd sa ženom i sinom. Stupio je u Karađorđevu službu kao konstruktor topova i artiljerac u bitkama. U izradu topova za srpsku ustaničku vojsku Milinović je uložio svu svoju imovinu i prvi u svetu konstruisao rasklopivi top. Ovakve topove su Srbi na rukama nosili i to je praktično bila prva laka brdska artiljerija u Evropi. Zahvaljujući njima, na bici na Deligradu 1806, presudnoj za uspeh ustanika nasuprot regularnih turskih trupa, Milinović komanduje artiljerijom i izvodi pravu revoluciju u aritljerijskoj taktici, koja rešava bitku u korist Srba. Lakom artiljerijom Srbi su mogli da vrše brze manevre u brdskom području i unište neuporedivo jaču tursku vojsku. Bečki arhivi o događaju čuvaju detaljne izveštaje austrijskih obaveštajaca. Interesantan je podatak da su jedan srpski rasklopni top Turci kao najvredniji ratni plen izložili 1813. na carskom Topkapi saraju. Evropske vojske su tek kasnije, po ugledu na Srbe, formirale prve jedinice lake brdske Artiljerije. Tomo Milinović je bio i preteča šefova srpske tajne službe. Kao komandant srpske artiljerije, bio je izuzetno vešt u skrivanju tajni i identiteta. U Srbiji se krio iza nadimka Toša i pravi se nevešt i neuk. Odatle je u Srbiji u narodu ostala izreka „pravi se Toša”.
    Posle poraza Prvog srpskog ustanka, Tomo Milinović će izbeći u Trst, da bi odatle, po Karađorđevom nalogu, otišao u grad Akerman u Besarabiji (Bilhorod Dnjestrovski). Njegov bliski prijatelj bio je Sima Milutinović Sarajlija koji je u svom spevu „Srbijanka” zabeležio Milutinovićeva kazivanja o ustaničkim danima i ustanicima. Odatle se saznaje i da su mnogi bili Srbi „prečani” u redovima Karađorđevih artiljerijskih poručnika. Za najistaknutije, navodi imena Novosađanina Pavla Popovića i mehaničar-sajdžiju Milisava Petrovića iz Banata. Pavle Popović je među ustanike došao zajedno sa Milinovićem i 1807. izlio prvi ustanički top u Beogradu. Milinovićevi artiljerci su do kraja 1813. izlili ukupno 150 topova. Kao topolivci, angažovani su najbolji zvonolivci, a za izradu lafeta vojvođanski kolari i stolari.
    Tomo Milinović je bio i književnik. Poznato je da je napisao dve knjige: „Umotvorine” i „Istoriju slavenskog primorja”. Prva knjiga je objavljena u Beogradu 1847, a rukopis druge je izgubljen. Umro je kao izgnanik 1847. godine. Saznavši za njegovu smrt, Sima Milutinović se odmah angažovao kod srpske vlade da se njegovo telo prenese u Srbiju. Kada je odobrenje stiglo, bilo je već prekasno, pa je ostala neispunjena posledlja želja ovog velikog Srbina.
    Srbi iz Trsta bili su poznati i kao mecene umetnosti, naročito književnosti. Vuk Karadžić ih je smatrao za najznatnije i najrodoljubivije u rodu svome. Malena, ali moćna kolonija srpskih trgovaca i brodovlasnika je ispomagala, podržavala i bodrila srpske intelektualce i umetnike. U Trstu su boravili i radili, između ostalih i Dositej Obradović, Pavle Solarić, Joakim Vujić, Vuk Stefanović Karadžić, Petar Petrović Njegoš, Ljudevit Vuličević, Nikola Đurković, Vićentije Rakić, čitava plejada srpskih prosvetitelja, te se Trst pojavljuje i kao nezaobilazna baza u stvaranju moderne srpske kulture.
    Koliko je Srba bilo u Trstu u to vreme? Tršćanski Srbi su samostalno vodili striktnu evidenciju o svojim ljudima, najviše da bi impresionirali austrougarske vlasti brojnošću i bogatsvom zajednice i dobili koncesije poput drugih daleko brojnijih zajednica, pre svega one grčke. Tu evidenciju su nazivali “tabelama”. Tabele su bile jedna vrsta knjige sa preciznim podacima o doseljavanju, imenima, statusu, imetku i profesiji doseljenika, o članovima njihovih porodica, o imetku koji su u Trst doneli ili stekli, o donacijama i slično.
    Statistike kažu da je 1762. godine u Trstu živelo 30 do 40 Srba, da bi njihov broj već za četiri godine, dakle 1766, porastao na stotinak. Godine 1780, kada je Trst imao nešto više od 20.000 stanovnika, ukupni broj Srba u Trstu bio je 162 i to: 68 muškaraca, 28 žena, 42 dece i 24 članova posluge. Od muškaraca, po profesijama, dvojica su bili sveštenici, četvorica plemići, trideset je bilo trgovaca, sedmorica bogatih ljudi, jedanaest zanatlija, četvorica su bili vlasnici radnji, dvojica pomorski kapetani, jedan je bio trgovinski pomoćnik, jedan crkvenjak i tri fizička radnika.
    Već 1805. godine, srpskih porodica u Trstu bilo je 85 sa ukupno 309 članova porodica, a 1821. se broj porodica smanjio na 66 i još je samaca bilo 23, sve u svemu, srpska zajednica je brojala 301 člana. Između 1830. i 1845. godine, broj tršćanskih Srba je varirao od 247 do 272 osobe, u odnosu na ukupnu populaciju grada od 60.000 stanovnika. Tokom narednih godina, srpsko prisustvo se značajno uvećalo, ali broj porodica stabilno nastanjenih u gradu nikada nije bio veći od stotinak, a broj njihovih članova brojao je od 400 do 500 osoba.
    Državljanstvo je postalo obavezan uslov tek 1786. Tada je i Nikola Nikolić, lekar i moreplovac, podneo molbu za dobijanje državljanstva, jer inače ne bi mogao da bude zaveden u registar, bez čega, inače, ne bi mogao da plovi. Dr Nikola Nikolić je bio udovac, oženjen prethodno izvesnom Marijom.
    Đorđa Nikolića (1852-1925), potomka dr Nikole Nikolića, zatičemo u Trstu takođe kao lekara i to nadaleko čuvenog stručnjaka, urologa koji će u austrijskom carstvu ustanoviti urologiju kao samostalnu medicinsku granu i napisati prvi italijanski stručni priručnik. Stručnjak svetskog glasa, s pravom se smatra ocem italijanske urologije. Treba podvući i da je osnivač ove bolnice, najveće posle one u Beču u celoj carevini, bio opet Srbin, u Trst stigao iz Vojvodine, dr Dimitrije Frušić.
    Interesantno je i da je jedan od prvih upravnika ove bolnice bio opet tršćanski Srbin, dr Euđenio Guzina, rođen u Perastu 1863, a umro u Trstu 1930. Posle studija medicine završenih u Gracu 1888. godine, posvetio se prvenstveno psihijatriji.
    Lekar i čuveni neurolog je bio i tršćanski Srbin Marin Gopčević, rođen 1899, sin Tome, kapetana Austrijskog Lojda i Grkinje Marije Foka. Marin je diplomirao medicinu 1830. na univerzitetu u Padovi, ali je prethodno studirao u Parizu gde je od 1925. do 1930. bio asistent u ono vreme čuvenog psihijatra, prof. Alažumina u bolnici Salpetrijer. U Trstu, dr Marin Gopčević osniva neurološki odsek, ali i dalje predaje u Padovi, a posle II svetskog rata i u Parizu. Umro je 28. maja 1965. godine.
    Kapetan, brodovlasnik i trgovac bio je, na primer, Petar Andrić, koji je polovinom ’60-tih godina 18. veka komandovao vlastitim jedrenjakom vrednim 4.000 forinti. To je bio i kapetan Lazar Ljubibratić iz Dubrovnika, koji je na svoje sinove Antonija i Jova preneo profesiju, ali ne i brod, koji je prodao grofu Jovu Vojnoviću i Jovu Kurtoviću.
    U istoriju Trsta i Italije, međutim, ušao je i poručnik bojnog broda Petar Pavla Vučetić, koji je 1. novembra 1918. torpiljerkom iz sastava bivše austrijske mornarice odvezao jednu delegaciju građana u Veneciju kroz minirane vode.
    Jedan od najčuvenijih iz ove grupe Srba, poslovnih pionira u Trstu, bio je Jovo Kurtović. Pominje se da je on u tršćanskoj luci poslovao još od 1737. godine, da je postao austrijski podanik 1763, a vlasnik broda 1766. godine. Istovremeno, Jovo Kurtović je poslovao celom flotom unajmljenih brodova koje je, potom, sve otkupio. Ta flota je od Turske (Smirna i Češme) do Amsterdama, prenosila robu između poslovnica kojima su upravljala njegova dva brata. Odatle se roba usmeravala kopnom do Beča i Praga, gde je poslovnice vodio njegov treći brat.
    Još jedna „istorijska” porodica srpskih doseljenika u Trst su Riznići. Od trojice Riznića, najpoznatiji i najuspešniji bio je Jovan Riznić. On je trgovao i preko mora i preko kopna, jer je robu nosio i u Ugarsku i bio čuveni trgovac još u vreme razdvajanja grčko- srpske tršćanske zajednice. U poslovima mu je pomagao mlađi brat Stefan, koji će biti jedan od protagonista i tršćanske i evropske privrede u narednim decenijama.

    Izvor: UNIVERZITET „DŽON NEZBIT”, Fakultet za kulturu i medije, DOKTORSKI RAD, KULTURNO PAMĆENJE TRŠĆANSKIH SRBA, Kandidat: Radmila Mihajlović, Mentor: Prof. dr Milivoje Pavlović, Beograd, 2016.

    Odgovori

  3. 10. oktobar 2019. u 16:03

    Vojislav Ananić

    Izvinjavam se, naziv gore navedenih novina je SRPSKE NEDELJNE NOVINE.

    Odgovori

  4. 13. januar 2020. u 05:23

    Vojislav Ananić

    Babić-Jovanović-Andrić Milica

    Rođena je u Bosanskom Šamcu 2. septembra 1909. godine u trgovačkoj porodici Stevana Babića i majke Zorke rođ. Pisarević. Iz Bos. Šamca je otišla 1919. godine.
    Pohađala je osnovnu školu u Bos. Šamcu. Studije modernog slikarstva završila je u Beču i Parizu. Od 1930. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Istakla se stilizacijom istorijskih i narodnih kostima. Imala velikog uticaja na razvoj pozorišnog slikarstva u Srbiji. Bila je prvi školovani kostimograf u Srbiji. Opremila je tri stotine dramskih, operskih i baletskih predstava. Radila najviše sa Brankom Gavelom, Josipom Kulundžićem, Hugom Klajnom, Rašom Plaovićem itd. Kritike su odlične.”Beograd je“ pisalo je u novinama, „dobio maštovitu gospođicu“. Ona je „čudesna“, ona je „genijalna“ pišu tad svi. Dr Miloje Milojević iz „Politike“ piše: „Gospođa Babić je pokazala bujnu invenciju pri kompoziciji kostima“ i sl. U njihovoj velikoj kući u (srušena) Tuzli u Bolničkoj ulici, gde odrasta sa dve svoje sestre Jevrosimom (Cicom) i Dankom. Mati Zorka je sestra Svetozara Pisarevića, slavnog pevača Zagrebačke i Beogradske opere koji je inspirisao Milicu da se posveti pozorištu. Poslije male mature, odlazi u Beč na studije u školu za Primjenjenu umjetnost. Tamo je ozbiljan i predan student. Milica je bila žena koncerata i pozorišta. Ona je prema pričanju tadašnjih studenata iz Bosne, pokušavala na sve načine da bogatom svetu doskoči svojim „specijalnim scenarijima“. Pa kada bi se krenulo u pozorište, u toaletama koje bi ona kreirala sve do pretposlednje stanice išlo se tramvajem da bi se zatim, do pozorišnog ulaza, gdje je bivao silan nakinđuren i naparfemisan svet, stizalo najluksuznijim taksijem. ”Izlazimo mi, kao kakve kokete i bogataške kćeri, a svi šapuću, pitajući se koje su to mlade bečke dame. Dočekuju nas dubokim naklonom, propuštaju nas sa svim počastima koje su ukazuju aristokratkinjama. Jer možete da zamislite koliko je Milica bila lepa. Ali kad krenemo stepeništem, prema galeriji svi nas otprate začuđenim pogledima.”
    U to doba sestra Cica, koja studira na Sorboni u Parizu, izvršava samoubistvo, druga sestra Danka se udaje za potporučnika kraljevske vojske Pavla Zajceva.
    Tada u Tuzli upoznaje Nenada Jovanovića nekadašnjeg druga svoje sestre Cice, koji je u Tuzli bio čest gost njihove kuće. Iako mlad, Nenad za sobom ima blistav uspeh, završene studije prava koje je pohađao u Zagrebu i završio u Švajcarskoj. Govori nekoliko jezika: engleski, nemački, španski, ruski, francuski. Pripadao je poznatoj srpskoj porodici i bio unuk Mirka Jovanovića koga je Vojni sud Austro-Ugarske osudio na smrt u poznatom procesu protiv Gavrila Principa. Bogat, sestrić je člana tadašnje vlade, a kasnije i predsjednika vlade Kraljevine Jugoslavije dr Milana Srškića, čija je supruga bila dvorska dama. Krunicu Srškić sva djeca u porodici Zajcev zvali su tetka „dama“. Nenad je bio publicista, prevodilac, novinar.
    Milica pred kraj studija odlazi na praksu u Pariz u fabriku tekstila „Rodie“ na specijalizaciju. U isto vreme i Ivo Andrić boravi u Parizu. Novembra 1939. godine Andrić dočekuje Jovanoviće u Berlinu. U Parizu su se možda prvi put sreli, jer ona se družila sa studentima iz Bosne, sa kojim se i Andrić viđao. 1930. godine završava studije i dobija mjesto profesora na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu, potom prelazi u Narodno pozorište u Glumačku školu istog. 2. februara 1932. godine venčava se u Topčiderskoj crkvi s Nenadom Jovanovićem (zajedno su do njegove smrti 28. februara 1957). Nenad i Milica su u Andrićev život unijeli milje bosanskog i vrlo dobro su se razumeli. Tom kraju su ih vraćale uspomene, rodne kuće i grobovi njihovih dragih. Budući da Andrić nije bio ženjen on će Milici da poveri ulogu domaćice na prijemima. Svi diplomatski prijemi, svi gosti su dolazili do Milice. I upravo tu u Gros admiral princ Hajnrih štrase će bukunti ljubav, koja će 30 godina trajati. Njeni albumi iz tih dana suočavaju nas sa visokom lepotom i ukusom jedne žene.
    Gospođa Milica Zajcev baletski kritičar i prevodilac, sestričina Babićeve, je nam rekla da je Milica inspirisala Andrića da napiše „Jelenu, ženu koje nema“. Najčešće Andrić dolazi Jovanovićima u njihovu rezidenciju u Ulici pod lipama (Unter den Linden). Ona je uživala dočekujući visoke ličnosti. Imala je još jednu obavezu prema beogradskoj
    „Politici“, morala je redovno da šalje svoje modne priloge. Da javlja šta se u svetu nosi. Išla je na prijeme, čajanke, balove.
    Pričalo se da je Hitler bio fasciniran njenom ljepotom, i vrlo uljudno i sa taktom se prema njoj odnosio. Pored njega i Ribentrop, Gebels i Gering. Tako je bilo do 27. marta 1941. godine kada Andrića, Milicu i Nenada sa svim članovima poslanstva proteruju. Put ih vodi u Švajcarsku. U pogranično mjesto Konstanc. Andrić je jednom priznao da ne zna kako bi to sve izdržao da nije bilo Milice.
    Na peronu željezničke stanice u Beogradu 1. juna 1941. godine Andrića, Milicu i Nenada dočekuju mama Zorka i sestra Danka. Žandarmi sve druge diplomate hapse, jedino njih ne. Nenada hapse 1942. godine, odvode u Banjicu i poslije u Dahau, gdje ostaje do kraja rata. Andrić je čest gost, „kad god bi on dolazio baka bi spremala nešto bosansko, voleo je urmašice. Na tim večerima čitali su tekstove. (Milica Zajcev).
    Andrić dolazi da im čita pasuse svoga djela „Na Drini ćuprija“ koga tek piše. Milica postavlja opaske, raspravlja s njom, čak usvaja njene primedbe.
    Završava se rat. Nenad se vraća iz logora, zapošljava se u Tanjugu, prevodi romane, usavršava italijanski, portugalski, ali i poboleva.
    Andrić pak udara prvi kop budućoj pruzi Šamac-Sarajevo.
    Milica postaje profesor na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Za rad na polju kostimografije dobila je Orden rada sa zlatnim vencem (1949), Sterijinu nagradu za kostim (1949) i plaketu grada Beograda (1964).
    Nenad oboleva od raka pluća i umire u Ženevi. Sahranjen je u Splitu na Novom groblju. To mu je bila poslednja želja.
    27. septembra 1958. godine u opštini Stari grad u Beogradu venčavaju se Andrić i Milica. Sele se u svoj stan u Proleterskih brigada 2a (Danas je tamo muzej, na Andrićevom vencu br. 8).
    Miličina mati Zorka preselila se sad u njihov stan. Sprema bosanske specijalitete, kuva kafu, prima i otkazuje pozive. Andrić dobija Nobelovu nagradu 10. decembra 1961. Skupa avionom odlaze u Štokholm. Svečanost: fanfare su objavile ulazak povorke koju su sačinjavali članovi kraljevske porodice i nobelovci. Orkestar je svirao „Kad ja pođoh na Bembašu“. Sve je po strogoj etikeciji. On briljira u protokolarnim nastupima, ona također. U „Dnevniku“ Milice je zapisano:
    „Stižemo u dvor. Svečane stepenice zastrte kokosovim tepihom, crveno do prvog sprata – tu su gardarobe: prva za muškarce, druga za dame.
    Odatle plavi tepih do velikog salona. Tu nas dočekuju dvorske dame u uniformama i velikodostojanstvenici sa odelom i frakovima. Svi lakeji u crno i srebro. Nobelovce su postrojili do vrata, u dubini i objasnili nam ko će s kim da uđe u galeriju na večeru. Na vrata, do kojih stojimo, ulaze kralj i kraljica, prinčevi i princeze (pošto je majordomus dao znak sa tri udarca štapom), rukuju se sa svima redom. Zatim svaki po prethodnom spisku dolazi po svoju damu. Po mene stari princ, kraljev brat. Andrić vodi princezu Dezire. Za večerom sedim između kralja i njegovog brata. Preko puta kraljica. Za večerom razgovor o Nobelovoj nagradi. Posle večere istim redom idemo u salon. Služi se kafa. Kraljevska porodica sa svakim malo porazgovara. Jednostavno i srdačno.”
    Andrić i Milica vraćaju se u zemlju. Kupuju vilu u Herceg Novom, ustvari podižu vilu, kako bi Milica bila blizu Igala. Putuju po svetu: Rim, Krakov, Švedska itd. Tito i Jovanka ih pozivaju u Beli dvor.
    Ali 24. marta 1968. godine u Herceg Novom umire Milica u 59. godini. Umrla je od infarkta, da bi umirivala bolove od artritisa uzimala je redovno kortizonske preparate koji su joj slabili srce.
    Vojnim helikopterom se Andrić vratio sa umrlom Milicom u Beograd. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
    „Milica je meni govorila uvek koliko se ponosila mnome. Koliko sam ja veliki čovek, a nisam ni slutio koliko je ona bila velika. Tek sada vidim koliko je trebalo da se ja njom ponosim.” (Milica Zajcev)
    U 86. godini umire Zorka Babić 13. februara 1974. godine. Ivo Andrić umire 13. marta 1975. godine.
    Andrić je ostavio je testament gdje je kao naslednika naveo ženu, a ako ona umre pre majke, što se i dogodilo, onda je kao naslednika odredio taštu Zorku udovu pok. Stevana Babića.
    „Sa Milicom sam išla u osnovnu školu. Bila je prava ljepotica, prava „Parižanka“, tanka, vitka, tanke noge.”
    „Ja sam sa Milicom Babić samo prvi razred sjedila u istoj klupi. Sjećam se njen djed Stanko Pisarević uvijek bio u dućanu kod moje mame. Sjedio skoro svaki dan, tata u Prvom svjetskom ratu. Kad se svršio rat 1918. godine moja mama se toliko razboljela od kašlja, da je u proljeće 1919. godine dr. Dočkal mome tati rekao da je šalje na more. Povedoše mene i rodicu Koviljku Vujanić. Odemo u Dubrovnik. Bili smo na Lapadu. A isto Stevan Babić i njegova žena povedu svoje dve djevojčice Milicu i Danku. Mi dođemo iz Dubrovnika kad Stevan Babić prodao nama kuću, tata iselio iz Vaše, pa u našu Babićevu kuću.
    Andrić i Milica su u kasne sate po Beogradu šetali. „Moja sestra Mira Stavrić-Tešić, dok je bila izbeglica u Beogradu za vreme rata, vozala je često prvo dete po Studentskom parku i pričala mi još za života prvog muža Ivo i Milica su ljubav vodili, sjedili na klupi, držali se za ruke. Mira joj je prišla i rekla ko je i odakle je. Milica je prepoznala i ispričale su se o Šamcu i njeno dete Miloša, koji je bio beba, pomilovala po licu.”
    Kuća u kojoj je Milica Babić rođena više ne postoji. Srušena je 1990. godine. Nalazila se na uglu ulica Vuka Karadžića i Jovana Cvijića. Odmah prekoputa nje nalazila se kuća u kojoj je rođen dr Zoran Đinđić. Ta kuća je kako vidimo posle pripadala Toši Stavriću, gdje su prilikom rušenja pronađene ogromne količine starojugoslovenskih novčanica. Kuću nisu pravili ni Babići nego dr Ervin Horak sa namjerom da mu bude porodilište.
    Potom je tu stanovao neki Haso Tursun koji je odselio u Tursku i prodao je Babićima. Iako je postojala inicijativa grupe građana preko Radio Šamca da se ta kuća ne ruši kao spomenik kulture, ponovo se u Skupštini opštine nije našao niko pametan da to spriječi. Naime kuće u Tuzli nema. Andrićeve rodne kuće nema također, nego su u Docu kod Travnika improvizovali jednu kuću i napravili muzej. A Šamac je imao originalnu rodnu kuću ovakve umjetnice. Ta kuća danas je mogla biti idealna lokacija za gradsku biblioteku ili za gradski muzej.

    „Ja sam Milicu mnogo voleo. Vi znate, šta je meni ona značila. Ona mi je bila sve.” Andrić.

    Izvor: NIKŠA NEZIROVIĆ, MONOGRAFIJA BOSANSKOG ŠAMCA (od najranijih vremena do 1945. godine), ŠAMAC, 2011.

    Odgovori