Srbi u Rumuniji

91 komentara

1. 25. novembar 2017. u 08:49

   Vojislav Ananić

   Pavle Stanojević

   SREĐIVANJE ARHIVSKE GRAĐE U CRKVI SV. PETRA I PAVLA U ARADU I SUMARNI
   POPIS DOKUMENATA

   Arad, kao staro administrativno, crkveno i kulturno središte Srba u Pomorišju i važno vojno utvrđenje za odbranu od Turaka, oduvek je za srpski narod u današnjem rumunskom Banatu imao izuzetno važnu ulogu. Pisani izvori i nova arheološka istraživanja ubedljivo govore da su Srbi naselili ove krajeve znatno ranije nego što je zvanična istoriografija to priznavala. Najkasnije od XIII stoleća Srbi se u rumunskom delu Banata javljaju kao ktitori i graditelji prvih manastira, posednici velikih imanja, plemići i vojskovođe, crkveni velikodostojnici, političari, diplomate, osnivači štamparija i književnici, prosvetni i kulturni radnici, poznati slikari i drvorezbari itd.
   Njihov 6poj ce naročito povećavao u drugoj polovini XV stoleća posle propasti srpske države, kada se u znatnom broju naseljavaju na velikim imanjima srpskih despota, Stefana Lazarevića i Đorđa Smederevca. Srpski despoti su imali brojne posede u Banatu, u Tamiškoj, Kraškoj i u Čanadskoj županiji. Pored njih i više poznatih srpskih vlastelinskih porodica imale su tu svoje posede, poput porodice Jakšić, Radič-Božić, vojvode Miloša Belmuževića, grofa Petra Petrovića i drugih. Razumljivo je što se na tim prostorima formira i snažna crkvena organizacija Srpske pravoslavne crkve, da se osniva veći broj manastira i podižu pravoslavne crkve po mestima gde Srbi žive. Srbi naseljavaju uglavnom seoska mesta, ali ih ima i u većim naseljima kao što su Temišvar, Arad, Lipova i Karansebeš.
   Rezultati najnovijih istoriografskih istraživanja korene srpskog pravoslavlja na tlu današnje Rumunije nalaze još na početku XIII stoleća, vezujući pojavu naše crkvene organizacije za posetu svetog Save ugarskom dvoru 1220. godine i dobijanje dozvole od ugarskog kralja da Srpska pravoslavna crkva vodi brigu o našem življu na tim teritorijama. Podizanje prvih srpskih pravoslavnih manastira u Poljadiji i Dunavskoj klisuri vezuje se upravo za to vreme. Sve kasnije seobe i dolazak brojnog visokog plemstva na ova područja znatno su povećali broj Srba, pa se ukazala i potreba za boljom i uspešnijom organizacijom Srpske pravoslavne crkve. Prvi poznati podatak o postojanju eparhije SPC na tlu današnje Rumunije potiče iz 1479. godine, gde se pominje mitropolit Dionisije sa sedištem u Jenopolju. Posle pada Banata pod Turke 1552. godine, Ugarska mitropolija podeljena je na dva dela. Srpska pravoslavna crkva organizovana na području Erdelja, za sedište je zadržala Jenopolje, dok je deo koji je zauzela turska vojska, sedište eparhije imao u Lipovi. Erdeljski mitropolit Genadije pominje se 1580. godine, a sedište mu je bilo u Sasebešu. Episkopija u Lipovi pominje se u dokumentima već 1563, a prvi srpski episkop koji je imao sedište u Temišvaru, Neofit, zabeležen je 1608. godine.
   Aradska eparhija se prostirala na području severno od Temišvarske eparhije, sa druge strane Moriša, prema porečju Kriša. Ustanovljena je u vreme reorganizacije pravoslavne crkve na području Krišane 1695. godine. Kada je osnovana Pomoriška granica, na njeno čelo stao je episkop Isaija Đaković, koji je 1708. godine izabran za prvog srpskog mitropolita u Austrijskom carstvu.
   Srbi starosedeoci nastanjivali su u Aradu naselje Ćukovac, a nešto severnije, na rečnom ostrvu između Moriša i Malog Moriša, u naselju koje je nazivano Srpska varoš (Civitas Rascianorum, Ratzenstadt), živeli su potomci graničara koje je doveo Jovan Popović Tekelija. Do seobe u Rusiju, pedesetih godina XVIII stoleća, Srbi su u Aradu bili većinsko stanovništvo. Shodno tome, više naših sunarodnika zahvaljujući ugledu i ekonomskoj moći, birano je za gradonačelnike i senatope u Aradu tokom XVIII stoleća. Gradonačelnici su bili Konstantin Kalinović, Petar Vasić, Jovan Mišić, Rista Stanojević i Arsenije Sečanski. Zato ne čudi što se već u XV stoleću pominje u Ćukovcu srpska pravoslavna crkva posvećena sv. Jovanu Krstitelju, kao zadužbina Dmitra Jakšića. Ova crkva je od 1706. godine bila i saborna crkva Aradske eparhije, a nalazila se u glavnoj ulici (Bischofs Gasse). Aradski Srbi bili su poznati trgovci, proizvođači kvalitetnog vina, dželebdžije i dobre zanatlije, čiji su se proizvodi prodavali širom Carevine.
   Već i sama činjenica da je srpska pravoslavna crkva Svetog Petra i Pavla u Aradu podignuta u razdoblju između 1698. i 1702. godine, i da su joj ktitori bili članovi čuvene srpske porodice Tekelija, govori o značaju arhivske građe koja se čuva u ovoj crkvi. Ktitor prve crkve završene 1702. godine bio je Jovan Popović Tekelija, ali su i sve kasnije generacije Tekelija vodile brigu o crkvi i bogato je darivale crkvenim knjigama i svetim sasudima za bogosluženje. Sava Tekelija je 1822. godine podigao toranj na crkvi „za dva fata više”, pokrio bakrom, postavio jabuku i pozlaćen krst u visini od 4 metra. Za njihovu pozlatu dao je da se istopi 247 austrijskih dukata. Sava Tekelija je poklonio crkvi gotovo sve nove crkvene sasudi. Danas su sačuvana dva đakonska stihara, jedan orar, krst iz 1819. godine finog filigranskog rada i je- dan pozlaćeni putir. Tekelije su bili upravitelji crkve sve do Savine smrti 1842. godine, kada im se gasi muška loza.
   U arhivskoj građi koja se nalazi u Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini, pored matičnih knjiga, domovnih i cirkularnih protokola Aradske episkopije, različitih računskih knjiga i evidencija prihoda i rashoda brojnih zadužbina i odbora crkvene opštine, očuvani su i popisi učenika, knjige naplate stanarine od kuća izdatih u zakup, dnevnici rada Srpske osnovne škole, kao i razni zapisnici i prepiska Upravnog odbora, Školskog odbora, Crkvenog odbora, Srpske dobrotvorne zadruge i svih drugih fondacija, zadužbina i zavoda koji su postojali pri Srpskoj crkvenoj opštini u Aradu. Postoji i veliki broj dokumenata koji otkrivaju nove podatke o znamenitim Srbima u Aradu. Sačuvani su, između ostalog, kopija testamenta Eustahije Arsić, govor patrijarha Josifa Rajačića u Gornjem domu Parlamenta u Pešti, razni spisi o događajima 1848. godine, inventar stvari u crkvi Svetog Petra i Pavla itd.
   Sačuvana arhivska građa je izuzetno vredna i pruža istraživačima dragocene podatke o Srbima u Pomorišju, životu Srba u Aradu, Tekelijama, radu crkve i delovanju crkvenih odbora, njenih zadužbina itd. Građa se čuvala u zvoniku crkve u krajnje nepovoljnim uslovima, pa je bila i teško dostupna istraživačima. Otuda je i malo korišćena u nauci, sa izuzetkom „Računskog dnevnika SPCO u Aradu” sa podacima vođenim od 1728. do 1790. godine. Koliko nam je poznato, dr Aleksa Ivić je bio prvi naš naučnik koji je oko 1930. godine ozbiljnije pregledao ovu građu. Posle njega, svega nekoliko istraživača (Vukica Popović, dr Miodrag Jovanović, dr Miroslav Timotijević) koristilo je samo pojedina dokumenta obimne arhivske građe aradske crkve koja nije bila sređena, niti je postojalo neko informativno sredstvo, što im je otežavalo rad i brže otkrivanje željenih podataka.
   Na inicijativu prote Stevana Rajića da se vredna arhivska građa iz crkve Svetog Petra i Pavla u Aradu sredi i zaštiti, Ministarstvo kulture Republike Srbije odredilo je 1997. godine Arhiv Vojvodine da organizuje ekipu stručnjaka koja će pregledati i srediti nađenu građu. Kako je arhivska građa sadržavala dokumenta pisana na latinskom, nemačkom, mađarskom, crkvenoslovenskom, rumunskom i srpskom jeziku, u ekipu su uključeni i stručnjaci za te jezike. Najveći deo arhivske građe srpske pravoslavne crkve Svetog Petra i Pavla u Aradu čuvao se u zvoniku crkve. Građa je nađena razbacana po podu, savijena i zaprljana ptičjim izmetom i masnom prašinom, tako da je prvo morala da se očisti i ispravi, pa tek onda prenese u prostorije Srpske pravoslavne crkvene opštine na dalju obradu . Prilikom obrade uvideli smo da je građa čak i u okviru jednog svežnja potpuno izmešana i po godinama i po vrstama, tako da su u jednom svežnju mogli da se nađu predmeti raspona i do 80 godina. Predmeti nisu imali nikakvu registratorsku oznaku, jer nisu vođene knjige.
   Nesređenu građu činila su dokumenta nastala radom Srpske pravoslavne crkvene opštine aradske i aradskog protoprezviterata, pa je i bilo logično da se podeli na dva fonda: fond 1 — Aradski protoprezviterat, i 2 — Fond Srpske pravoslavne crkvene opštine u Aradu. Građa je prvo razvrstana po godinama i podeljena po odgovarajućim kategorijama, pa onda slagana po brojevima unutar tih kategorija. Tokom tri boravka od po samo sedam dana 1997, 1998. i 2000. godine, i za četiri radna dana 2001. godine, građa Srpske pravoslavne crkvene opštine i protoprezviterata sređena je razvrstana po godinama, fondovima i kategorijama, a zatim ubačena u arhivske kutije. Sva građa smeštena je na nove metalne police i nalazi se u prostorijama Srpske pravoslavne crkvene opštine u Aradu. Na taj način je građa za određeno vreme zaštićena od daljeg propadanja i omogućeno je njeno lakše korišćenje. Za korisnike je urađen prošireni sumarni popis dokumenata. Time je završen prvi deo obrade arhivske građe, dalji rad zahteva analitičku obradu svakog dokumenta i izradu analitičkih inventara, što traži daleko duži boravak ekipe stručnjaka na terenu.
   Arhivska građa i knjige iz fonda aradskog protoprezviterata čuvani su u jednom ormanu na horu crkve Svetog Petra i Pavla. Sačuvana građa nastala je u rasponu od 1861. do 1968. godine. Preovlađuju delovodni protokoli i prepiska po delovodnim protokolima, različiti inventari i popisi parohijskih zvanja.
   U fondu Srpske pravoslavne crkvene opštine u Aradu sačuvane su 143 knjige nastale u rasponu od 1728. do 1999. godine. Po vrednosti podataka izuzetno je važna za istraživače knjiga „Računski dnevnik hrama Sv. Petra i Pavla u Aradu” (1728—1790). Tu je i niz matičnih knjiga, kao i računske knjige prihoda i rashoda, dostavne knjige za poštu i zapisnici različitih crkvenih odbora. Najstariji pojedinačni spisi potiču iz 1731. godine. Radi tačnijeg utvrđivanja popisa nekretnina koje je crkvena opština u Aradu posedovala i objavljivanja tekstova iz istorije crkvene opštine u časopisu parohije, jedan deo dokumenata je i analitički obrađen kako bi bio dostupniji što većem broju istraživača.
   Tokom 2001. godine (od 3. do 6. juna), ekipa stručnjaka Arhiva Vojvodine uradila je i identifikaciju i popis knjiga iz biblioteke crkvene opštine koje nisu bile u registru. Takođe, neke knjige iz fonda Srpske pravoslavne crkvene opštine su reinventarisane, dopunjen je postojeći popis novopronađenim knjigama i dati su novi brojevi svim knjigama. Radi lakše identifikacije starih crkvenih knjiga bez korica i početnih strana, skenirane su na CD karakteristične strane, inicijali, zastave i zapisi.
   Biblioteka aradske crkve sadrži 262 bibliografske jedinice koje su numerisane u nizu od 1 do 262. Knjižni fond je izuzetno raznovrstan i bogat, a hronološki obuhvata knjige štampane od 1518. godine do kraja XIX stoleća. Posebnu vrednost ima „Službenik” iz 1518. godine, štampan u štampariji Božidara Vukovića u Veneciji. Najbrojnije su teološke i bogoslužbene knjige na crkvenoslovenskom, grčkom, latinskom i nemačkom jeziku.
   Znatan broj publikacija čine različiti izveštaji, almanasi, statistički pregledi i šematizmi koje je crkvena opština dobijala iz svih srpskih zemalja i gradova (Trsta, Karlovca, Sarajeva, Novog Sada, Kikinde, Beograda itd.). U biblioteci su zastupljena dela crkvene i svetovne sadržine. Najviše ih je sa teološkom sadržinom, ali ih ima i iz oblasti istorije, crkvene istorije, filologije, filozofije, književnosti, pa i prirodnih nauka. Ovom fondu pripada i 14 liturgijskih knjiga koje se nalaze u oltaru srpske pravoslavne crkve Svetog Petra i Pavla. Knjige zastupljene u ovoj biblioteci štampane su u najstarijim i najpoznatijim štamparskim centrima pravoslavnog sveta (Kijev, Moskva, Beč, Budim, Beograd). Sačuvan je, nažalost, samo deo iz bogatog fonda koji su donatori iz porodice Tekelija kroz vekove darivali crkvi. Uz stare knjige biblioteka se obnavlja, istina malim brojem, i novim izdanjima koja stižu iz Srbije.
   U okviru biblioteke, sačuvano je i više od 300 knjiga notnih zapisa iz XIX i sa početka XX stoleća sa izuzetno vrednim kompozicijama naših i ruskih kompozitora, uglavnom za potrebe crkvene službe, ali tu ima i kompozicija koje su se izvodile i prilikom različitih svetovnih svečanosti.
   Tokom rada na sređivanju arhivske građe Srpske pravoslavne crkvene opštine u Aradu, aradskog protoprezviterata i biblioteke pri crkvi Svetog Petra i Pavla, od 1997. do 2001. godine u ekipi su bili Jovan Valrabenštajn (za nemački i mađarski jezik), Mitar Krejić (za latinski i crkvenoslovenski jezik), Dragan Tanasković (informatičar), Vidosava Zaklan (novija građa), Vesna Bašić (biblioteka) i Pavle Stanojević, direktor Arhiva Vojvodine (starija građa). U obradi građe na rumunskom jeziku puno je pomagao ekipi inž. Boža Panić, član Odbora srpske pravoslavne crkve u Aradu.

   Izvor: TEMIŠVARSKI ZBORNIK, 4, NOVI SAD, 2006.

   Reply

2. 25. novembar 2017. u 13:05

   Vojislav Ananić

   Stevan Bugarski

   OHOMACTIKA SELA SRPSKOG CEMAPTOHA

   SAŽETAK: Pisani podaci o samom selu sežu do XIV veka. Stanovništvo se može sistematski pratiti tek od 1779. godine, kada su zavedeni matični protokoli. Prvi spisak seoskih domaćinstava potiče iz 1825. godine. U njemu ima nešto stranih prezimena, ali srpska predstavljaju više od 90%. Slično stanje se održalo do posle Drugoga svetskog rata, kada je mesno stanovništvo pohrlilo u gradove, a naseljavali su se, uglavnom, Rumuni. Godine 1992. Srbi su još imali izvesnu većinu (63,20%), ali prilikom popisa 2002. godine utvrđeno je da su postali manjina (45,92%).
   Upoređivanje prezimena iz 1995. sa prezimenima iz 1825. godine nedvosmisleno pokazuje da je 77,55% osnovnih seoskih prezimena bilo trajno i životvorno tokom poslednja dva veka, odnosno da sadašnje osnovno srpsko stanovništvo sačinjavaju najvećim delom potomci onih koji su oko 1800. zasnovali selo na sadašnjem ognjištu.
   Radu su priložene tablice sa potpunim popisom imena, prezimena i nadimaka u srpskim domaćinstvima na dan 31. decembra 1995. godine.
   KLJUČNE REČI: Semarton, Srbi, onomastika, demografska kretanja.
   HA DAH 31. DECEMBPA 1995. GODINE

   Selo Semarton leži u pitomoj Tamiškoj ravnici između Begeja i Tamiša ili, kako se u starini govorilo, između dva Tamiša, na nadmorskoj visini od oko 85 m, 31 km jugozapadno od Temišvara. Sadašnje atarsko područje graniči se sa atarima mesta: Ulbeč, Dinjaš, Madžarski Semarton, Bijanak, Ivanda i Đulvez. Mada je nekada bio na glavnom putu kojim se saobraćalo iz Temišvara u Veliki Bečkerek, Semarton je posle svetskog rata 1914—1918. ostao izvan prometnih saobraćajnica, i tek je šezdesetih godina XX veka, makadamskim, zatim i asfaltnim putem, preko Ulbeča, povezan sa Temišvarom. Godine 1962. puštena je u saobraćaj autobuska linija Temišvar—Parac—Ulbeč—Semarton, ca istom povratnom trasom; do tada se uglavnom putovalo železnicom. Najbliže železničke stanice su u Ulbeču i Đulvezu, na podjednakoj udaljenosti od oko 8 km; zbog boljeg puta, meštani su češće koristili ulbečku.
   Mesto je zabeleženo na spisku platiša papske desetine 1333— 1335. godine i od tada se povremeno pominje u raznim dokumentima, uvek kao naseljeno; godine 1730. postalo je zasebna administrativna jedinica, na nivou opštine.
   Prema administrativnim teritorijalnim podelama, pripadalo je sledećim nadređenim upravnim jedinicama: Čakovačkoj nahiji (za sve vreme turske vladavine), Bečkerečkom distriktu (pod austrijskom okupacijom, od 1688. do ponovnog pada pod Turke 1699), Čakovačkom distriktu (od 1717), Torontalskoj županiji (1779—1849, te 1860—1921), provinciji Srpska Vojvodina i Tamiški Banat (1849—1860); prilikom razgraničenja nacionalnih država na teritoriji bivše Austro-Ugarske zateklo se u Rumuniji i bilo u Timiš-torontalskoj županiji do 1950, zatim u Temišvarskoj (kasnije nazvanoj Banatskom) oblasti do 1968. godine; od tada je, kao selo, podređeno opštini Ulbeč, Timiška županija.
   Nastanak mesta skriven je maglom vekova. Da li je ono od vajkada nosilo sadašnji naziv ili prastari naziv treba tražiti na kakvom spisku istorijskih toponima za koje još nije utvrđeno gde su se nalazili i šta predstavljaju — ne zna se.
   Sadašnji naziv izveden je od imena Svetoga Martina; sudeći prema sceni sa pečata političke opštine iz XIX veka, na kojem je predstava jahača na konju i prosjaka, reč je o Svetom Martinu Milostivom.
   Pošto se, sticajem istorijskih okolnosti, tokom vekova mesto nalazilo u sastavu raznih država (Mađarske, Turske, Austrije, Austro- Ugarske, Rumunije), u dokumentima naziv mu je najčešće na stranim jezicima, pisan raznim grafijama, i to nedosledno. Najstariji sačuvani pomen na latinskom je jeziku i glasi Sanctus Martinus (1333—1335), zatim slede oblici Zenthmarton (u presudi Višegradskog suda 1358), Zenth Marton (1478), St. Marton (prilikom popisivanja kuća radi razreza doprinosa za izdržavanje vojske tokom zimskih meseci 1688/89, takođe na Mercijevoj mapi 1723. i Grizelinijevoj 1776), St. Martin (prilikom opšteg popisa domaćinstava u Južnoj Ugarskoj iz 1717. godine).
   Kada su 1806. godine na 4 km zapadno od Semartona uz Begej naseljeni Mađari, njihov zaselak je prozvan Novim Svmartonom (Uj Szent Marton), kasnije Šacarskim Sgmartonom (Magyar Szent Marton), pa je — radi razlikovanja pri imenovanju — stari Semarton, po svom stanovništvu, nazvan Srpskim Semartonom.
   U šematizmima Čanadske katoličke biskupije vodi se kao Szent Martony (1811—1813), Racz Szent Martony (1814—1816), Ratz-Szent Martony i Szent Martony-Ratz (1817—1835), Szent Marton-Racz (1836), Szent Marton Ratz (1837—1847), Szent Marton-Racz (1848—1869), Szerb-Szent- -Marton (1870—1903), Szerbszentmarton (od 1904. godine).
   Slično stoji i u geografskim leksikonima: Ratz Szent Marton (1828), Rđcz-Szent Marton (1851), Szent Marton-Szerb i Szerb-Szent Marton (počev od 1859. godine).
   Ipak je zvanični naziv dugo ostao dvočlan, bez naznake Srpski: na pečatima semartonske političke opštine iz 1861. godine još stoji samo Szent Marton, a tek desetak godina kasnije javlja se novi pečat sa natpisom Szerb Szent Marton; godine 1909. zvanično je propisano da se naziv sela ima pisati kao jedna reč: Szerbszentmarton.
   Počev od 1919. godine, zvanični rumunski naziv mesta je Sanmartinul sarbesc, i taj se naziv zadržao do danas, s tim što je tokom godina prilagođavan izmenama u rumunskom pravopisu: Sanmartinul Sarbesc, Sanmartinul-Sarbesc, Sinmartinul Sirbesc (1968), Sinmartinu Sirbesc (1974), najzad Sanmartinu Sarbesc (od 1990. godine).
   Koristeći vekovima strani izraz Sent Marton, bar u zvaničnoj upotrebi, narod ga je prilagođavao srpskom jeziku. Već je i u mađarskoj toponomastici postojala težnja da se dve reči koje označavaju naziv mesta izgovaraju zajedno, i to je napokon ozvaničeno 1909. godine; Srbi su njihove naglaske sveli na jedan, dugouzlazan, pa su reči Sent i Marton srasle u složenicu Sentmarton, imenicu muškoga roda, čije je značenje u srpskom jeziku geografski naziv sela i — sem etimološke — nema druge veze sa značenjima i gramatičkim kategorijama reči od kojih je nastala. Složenica je podlegla imeničnoj promeni kao jedna reč: sa jednim naglaskom i jednim nastavkom.
   Zbog otežanog izgovaranja suglasničke grupe „ntm” došlo je i do fonetskog uprošćavanja, možda najpre samo do elizije glasa „t”, ali proces nije nikako mogao tu stati, jep je suglasnički skup „nm” još više nepodesan za izgovor i u našem jeziku neuobičajen (ne postoji u srpskom jeziku nijedna reč gde je „n”, prednjonepčani suglasnik, opstalo ispred usnenoga „m”, niti bi se sklop „nm” mogao izgovoriti, do ako bi usiljeno, sa obaveznom cezurom posle „n”, a tada bi uputnije bilo vratiti se na mađarski izvornik, jer bi se, istina opet usiljeno, ali ipak lakše, moglo izgovarati i „ntm”). Dakle, prema opštim zakonitostima srpskoga jezika, odmah posle elizije suglasnika „t” usledilo je jednačenje po mestu tvorbe: „nm” — „mm” (Semmarton), i izgubio se jedan od jednačenjem udvojenih suglasnika: „mm” — „m” (Semarton). Tako je složenica dobila povoljan sklop u duhu srpskoga jezika i najbolje pogodovala narodnom izgovoru.
   Zaista, mada je u korenu nesumnjivo mađarska složenica Sentmarton (Szent + Marton), Srbi su mesto od davnine zvali Semartonom; čitav proces fonetsko-morfološkog srašćavanja završen je, bez svake sumnje, pre XVIII veka.
   U najstarijem mesnom zapisu, iz 1742. godine, naziv sela se sreće dvaput, oba puta u obliku Semarton, kao što mahom piše i u parohijskim spisima. Dositej je takođe načisto s tim. U njegovim delima naziv sela se javlja devet puta: sedam puta u Časti prvoj Života i priključenija… (dakle 1783), po jedanput u Časti drugoj istoga dela, štampanoj uz Basne, i u Basnama (dakle, 1788), i to redovno u obliku Semarton. Sva potonja izdanja Dositejevih dela, uključujući i bukureštanska, poštuju taj oblik, a koriste ga takođe mnogobrojni Dositejevi biografi, komentatori i istraživači.
   Tokom XIX i XX veka nastali su mnogi zapisi iz pera učenih i neukih meštana, i selo se u njima redovno označava kao Semarton.
   I ne samo to, nego je i odrednica Srpski teško prodirala; tek negde od druge polovine XIX veka mahom se prihvata puni naziv Srpski Semarton, ali je pojednostavljeni, stariji oblik Semarton i dalje, pa i danas uobičajen, a naziv meštana je redovno jednočlan — Semartonci i Semartonke. Štaviše, nenaglašeni fonemi „e” i „o” ne izgovaraju se uvek jasno, nego se „e” mahom izgovara kao poluglasnik između „e” i „a”, pa i kao čisto „a”, dok se „o” — izgovara kao poluglasnik između „o” i „a”; ili opet kao čisto „a”; ako znakom b obeležimo nedefinisani poluglasnik, približni prepis narodnoga izgovora bio bi Srmarton ili Samartan.
   Naglasak je dugouzlazan i uvek na drugom slogu.
   No pošto je u srpskom jeziku dugo vladalo gramatičko i pravopisno rasulo, naporedo sa narodnim oblikom koji je zapisao Dositej, tokom vremena su u zvaničnim spisima korišćeni „knjiški” usiljeni oblici: St. Martin, Serb Sent Marton sa skraćenicom St. Marton, Sv. Marton, Sentmarton, Serbskij Svjatij Marton, Srbski Sveti Marton, Srpski Sveti Marton i još neki, koje narod nikada nije prihvatio. Posle Prvoga, a naročito posle Drugoga svetskog rata, pojedinci su se opet uzaludno trudili da zavedu rogobatni oblik Senmarton, koji takođe nije prošao, jer nije drugo do nasilje nad srpskim narodnim jezikom, nepodesna „učena” simbioza staroga mađarskog i novoga rumunskog naziva, nevešto navijanje i podešavanje tuđem protivno pravilima srpske gramatike i jezika, odraz bilo neupućenosti, bilo nedostatka jezičkog dostojanstva.
   Demografska slika i srpska onomastika u mestu. Podaci o stanovništvu za starije doba oskudni su i nesistematski; od XVIII veka, od kada se može dobro pratiti, stanovnici su u velikoj većini Srbi, a uz njih je tokom vremena bilo srazmerno malo Rumuna, Slovaka, Nemaca, Mađara, Rusa, Jevreja i Cigana.
   Dugoročno gledano, demografska slika je silazna, s tim što je od druge polovine XX veka i nagib silaženja sve strmiji, osobito za srpsko stanovništvo.
   Prilikom državnoga popisa od 7. januara 1992. godine u Semartonu je bilo svega 968 stanovnika, od toga Srba 605, odnosno 63,2%.
   Pošto je u pitanju vekovno srpsko mesto, gde je samo pola veka ranije srpsko stanovništvo predstavljalo 98,9%, smatrao sam korisnim da ce izvrši potpuni popis srpske onomastike, te da ce bezlična brojka od nekoliko stotina Srba utemelji na živim ljudima.
   Popisivanje je obavljeno u domaćinstvima, to jest domaćinstva (ili kućni brojevi) uzeta su za osnovnu jedinicu popisa.
   Za popisivanje je utvrđen obrazac sa minimalnim podacima neophodnim za analizu onomastike: kućni broj, prezime, ime, nadimak, pol, godina rođenja, bračno stanje, krsna slava.
   Popisivana su samo srpska domaćinstva, to jest ona čiji se članovi izjašnjavaju kao Srbi, nezavisno da li pripadaju ili ne srpskoj crkvi i parohiji. Meštani drugih narodnosti popisivani su samo kao bračni drugovi Srba, odnosno Srpkinja, krajnje retko kao ukućani u srpskim domaćinstvima; njihova narodnost je naznačena. Deca iz mešovitih brakova uzimana su kao Srbi.
   Popis je obavljen tokom decembra 1995, a podaci su dopunjeni i ispravljeni tako da predstavljaju sliku semartonskoga srpskog stanovništva na dan 31. decembra 1995. godine.
   Koje zbog trogodišnjega vremenskog razmaka, koje zbog razlike u postupku, podaci do kojih se došlo razlikuju se, istina neznatno, od podataka dobijenih pri državnom popisu iz 1992. godine.
   Ukupni broj popisanih osoba u srpskim domaćinstvima iznosio je 623 (muških 270, ženskih 353), od toga je Srba bilo 551 (muških 249, ženskih 302), a drugih narodnosti u srpskim kućama 72 (muških 20, ženskih 52).
   Sastavljanjem posebnoga pregleda onomastike prema podacima obavljenoga popisa, dobijeni su rezultati sažeti u tabličnim prilozima: br. 1 (prezimena), br. 2 (krsna imena) i br. 3 (nadimci).
   U srpskim domaćinstvima su zapisana 134 prezimena, 285 krsnih imena i 146 nadimaka.
   Analiza mesne onomastike iz 1995. godine pokazuje sledeće:
   Seoska tradicija da o imenu novorođenih odlučuje kum i da se deci daju imena dedova, kumova ili kakvih rođaka, dugo je opstala, tako da se određena onomastička struktura po porodicama ponavljala ciklično, i kroz nju se dugoročno čuvala stara seoska onomastika. Ipak, imena mogu biti samo od pomoći, a sama za sebe ne mogu biti presudna za praćenje porodične loze.
   U novije pak vreme o imenu novorođenih uglavnom odlučuju roditelji, a imena se daju proizvoljno. Otuda su u seosku onomastiku prodrla neuobičajena imena: Alis, Kazimir, Nataša, Snežana i slično, a unet je, najviše po nacionalno mešovitim porodicama, ne samo određeni broj stranih imena, nego i strani običaj davanja detetu po dva krsna imena: Živa Danijel, Živa Dačijan, Magdalena Biljana, Rozalija Emilija i slično.
   Nadimci su bilo lični, kada ih nosi samo jedna osoba, bilo porodični, kada su zajednički za članove određene porodice, pa i za više porodica u srodstvu. Jednom ustaljeni, nadimci služe za označavanje, odnosno za razlikovanje osoba sa istim imenom i prezimenom, mada nisu prvobitno s tim ciljem davani. Nezvanični, više nigde ne zapisani, nadimci su opšte poznati i nadaleko čuveni, često poznatiji i rasprostranjeniji od samoga prezimena. Ipak, mada ponekada traju više generacija, oni su potencijalno najpokretljiviji deo onomastike, jer se mogu menjati bilo kad, s razlogom a i bez razloga.
   Prezimena mnogo kazuju o svojim nosiocima.
   U stvari, naša prezimena su postala uglavnom od nadimaka. Od davnina ljudi su se zvali, pa su tako i vođeni u raznima napisanijama, po imenu i po prozvišču, to jest po nadimku. Sredinom XVIII veka, kada se i u Semartonu počelo uredno voditi građansko stanje, svako je zapisivan po krsnom imenu i po nadimku po kojem je bio najviše poznat ili se svešteniku-matičaru učinilo da je pogodniji. Naslov rubrike je sve do polovine XIX veka upravo tako i glasio: Imja u prvzvišče. Tada zabeleženi nadimak ostao nam je nadalje kao prezime. Ali nezavisno od svoga porekla, prezimena su zapisivanjem ustaljena, te imaju svoje puteve razvitka kao zvanični, pisani, obavezni naziv za sve članove izvesne porodice. Zbog toga su ona najnepokretljiviji deo onomastike, te prema tome najpodesniji za praćenje neprekidnosti stanovništva u dužem vremenskom rasponu.
   Međutim, mada je zapisivanje prozvišča počelo u XVIII veku, prvi potpuni sačuvani spisak seoskih domaćinstava potiče s kraja 1824. godine. Naime, po preseljenju sela na sadašnje ognjište, počeli su se skupljati prilozi za zidanje nove crkve, pa je u Računskom dnvvniku 1. januara 1825. zapisano „koliko koji žertvoval jest na Svjatu cerkov”. Domaćinstva su zapisana po kućnim brojevima, i svugde je označena glava porodice, upravo u rubrici Imja i prozvišče.
   Prema tom spisku, bila su u Semartonu 253 kućna broja, ali sa svega 73 prezimena (prosek 3,47 kuće po prezimenu). Prezimena se mogu razvrstati u četiri grupe, kao što sledi:
   — Prezimena seoskih zvaničnika: beležnika, sveštenika koji nisu iz mesta i slično: Erdelji, Ladanji, Lilin, Stefanović;
   — Nemačka prezimena osoba nemačke narodnosti, koje su bile zasnovale domaćinstva na novom seoskom ognjištu: Gajs, Krajs, Rajer, Rorih, Son, Tiš, Herman, Šenberger, Šmek;
   — Rumunska prezimena osoba koje su u mestu boravile privremeno ili slučajno kao pastiri i sluge: Boulesko, Valjan, Dančul, Đulvezan, Kiruckij, Militar, Orbec, Purigra, Falkeš, Čoban;
   — Prezimena seoskih stalnih domaćinstava: Babin, Bakin, Bogosav, Boldoran, Bugar, Bugarski, Vasilijević, Vojinov, Vujić, Vukojev, Glišin, Grubački, Dodolin, Dragaški, Eremić, Žarkov, Živančev, Ilin, Jovanov, Jurišin, Keteon, Knežev, Kosanić, Kurjačkij, Lazin, Lujanov, Miškov, Mijatov, Miladinov, Mirjanić, Nešin, Nenadov, Ognjanov, Panić, Pasuljski, Paunkić, Pejanov, Petrov, Popović, Radanov, Rajin, Senfi, Sporja, Čizmaš, Čolakov, Šažan, Šaronjev, Števina, Šenđurac, najvećim delom srpska, ali i nekoliko rumunskih (Keteon, Sporja, Šažan, Šaronjev).
   Seoski zvaničnici nisu se ustalili u mestu, sem sveštenika Georgija Stefanovića, koji je umro od kolere 1839. godine, ne ostavivši u mestu muškoga potomstva.
   Nemci nisu naseljeni u Semarton prilikom zvaničnih naseljavanja, nego su naknadno dolazili iz obližnjih sela gde su bili naseljeni i kupovali zemlju u semartonskom ataru. Prvi put su zapisani 1811. U mestu su se zadržali stotinak godina, ali se, kao katolici, nisu mešali sa mesnim pravoslavnim stanovništvom; njihov broj je bio oko 100 duša, i kada su se početkom XX veka konačno raselili, nisu ostavili o sebi inoga traga, do kuće, koje su prodali Srbima, katoličko, takozvano Švapsko groblje i nekoliko naziva potesa u ataru.
   Osim Nemaca, u Semartonu je povremeno bilo i Mađara i Jevreja, ali u malom broju.
   Rumuni su privremeno boravili u Semartonu i uglavnom su se raselili, kao porodica Đulvezan, koja je došla iz Đulveza, tu poduže boravila, i vratila se u Đulvez. Porodice rumunskoga porekla Keteon, Sporja, Šažan, Šaronjev ustalile su se u mestu (i posrbile), a ostale se nisu razvile i retko se sreću u matičnim knjigama krštenih.
   Seoski razvitak zavisio je od nataliteta i smrtnosti, to jest od prirodnoga priraštaja i od pomeranja stalnoga, osnovnoga stanovništva.
   Tokom dva veka natalitet je dugo bio iznad smrtnosti, sa malim izuzetkom godina kada su harale epidemije (1803, 1836—1837, 1849. i 1873). Tek posle 1960. godine, kao posledica starenja stanovništva zbog niskog nataliteta i zbog raseljavanja, smrtnost je počela uzimati maha i prevazilaziti natalitet.
   Pomeranja je bilo prirodnih, ekonomskih i prinudnih.
   Prirodna pomeranja najčešće su u vezi sa odlaženjem iz sela ili dolaženjem u selo usled stupanja u brak. Recimo, u razdoblju 1779—1815, Semartonke su se udavale u mesta koja su sada u Rumuniji, ali i u Barandu, Boku, Botoš, Veliki Bečkerek, Veliku Kikindu, Elemir, Ečku, Ilandžu, Itebej, Jabuku, Jarkovac, Kanak, Klariju, Markovac, Melence, Modoš, Neuzinu, Novi Sad, Pardanj, Sečanj, Tomaševac, Torak, Crnju, Čoku i Šurjan (sva ova mesta su sada u Srbiji). Pošto su venčanja obavljana u parohiji neveste, teže je pratiti iz kojih su sve sela Semartonci dovodili sebi supruge, ali je prirodna emigracija bila uravnotežena sa prirodnom imigracijom, tako da nije znatnije uticala na seoski demografski sastav i vrlo se malo odrazila na sliku mesnih prezimena.
   Ekonomska pomeranja dugo su bila značajnija kao imigracija, negoli kao emigracija, pošto je semartonsko zemljište pogodno za poljoprivredu a, sticajem okolnosti, prodavalo ce jeftinije nego na drugim stranama. Tek u drugoj polovini XX veka dolazi do znatnijeg odliva, i to mladoga stanovništva, koje je pohrlilo da završi srednju ili zanatlijsku školu i kasnije se mahom zaposlilo na strani, najviše u gradskim sredinama. Takođe je usled opadanja životnoga standarda na selu, a sve sa ciljem razvoja industrije, stanovništvo u najboljim godinama zamamljeno u gradove i zapošljavano u fabrikama. Ovaj skorašnji odliv aktivnoga stanovništva oštetio je demografsku sliku Semartona tako da se ona do danas nije popravila.
   Od prinudnih raseljavanja treba pomenuti progonstvo u Baragan 1951—1955. godine. Mada ovo jeste bila svojevrsna demografska trauma, ona, dugoročno gledano, nije bitno uticala na demografsku sliku: u progonstvu je umrlo četvoro Semartonaca, a rođeno šestoro, dakle natalitet je premašio smrtnost (odnos 2:3, statistički 1,5 rođenja na svaki smrtni slučaj); odnos nataliteta i smrtnosti kod stanovništva koje je ostalo u mestu bio je, u istom razdoblju, kudikamo nepovoljniji (rođeno 67, umrlo 84; odnos: 67:84, statistički 0,80 rođenja na svaki smrtni slučaj).
   Nakon ovih složenih pomeranja, godine 1995. su popisana 134 prezimena u svega 263 srpska domaćinstva (prosek 1,96 kuća po prezimenu). Ovakva razuđenost onomastike posledica je maloga prirodnog priraštaja, slabljenja porodičnih zajednica (retka su domaćinstva sa više bračnih zajednica u istoj porodici) i porasta broja divljih brakova, koji dopunski unose prezime supruge.
   Kada se sadašnja prezimena razvrstaju slično kao i ona iz 1825. godine, proizilazi sledeća slika:
   — Strana (najvećim delom rumunska) prezimena iz nacionalno mešovitih brakova: Albu, Alesucan, Ardeljan, Balan, Bogdan, Bonkiš, Brean, Buzar, Vojkau, Gaman, Gerguc, Dobrean, Erminjuk, Jakobec, Kurak, Lomonar, Margarit, Morar, Murar, Njeamcu, Požar, Rakoci, Rotaru, Sanislav, Sukačiu, Treanta, Trnk, Florin, Čerčel, Cimbuli.
   — Prezimena srpskih porodica koje su se u Semarton doselile posle 1825. godine: Blagojev (iz Ivande), Bogdanov (iz Dinjaša), Bogić (iz Ivande), Buzarski (iz Dinjaša), Vajs (iz Ivande), Vlajkov (iz Čeneja), Gomilin (iz Čeneja), Dabić (iz Itebeja), Đakovački (iz Modoša), Živanov (iz Pardanja), Zarić (iz Rudne), Janošev (iz Klarije), Jelkić (iz Venja), Jerinkić (iz Kikinde), Jovanović (iz Čente), Jovin (iz Dinjaša), Kićesku (iz Rudne), Kozlovački (iz Velikog Bečkereka), Kojić (iz Čanada), Kordin (iz Itebeja), Lovrenski (iz Sempetra), Lukin, Lukić (iz Ivande), Markov (iz Dinjaša), Matić (iz Ivande), Milenković (iz Belobreške), Milovan (iz Ivande), Milovanov (iz Klarije), Mirkov (iz Dinjaša), Miučin (iz Keče), Momirov (iz Čeneja), Necin (iz Dinjaša), Nikolin (iz Ivande), Ostojin (iz Stančeva), Pavlov (iz Čeneja), Pantin (iz Crnje), Pau (iz Čeneja), Pejić (iz Čeneja), Perin (iz Čeneja), Perinac (iz Ivande), Plaz (iz Galicije), Popadić (iz Čavoša), Popov (iz Itebeja i Đira), Radosavljev (iz Ivande), Rajić (iz Ivande), Rajkov (iz Čeneja), Rankov (iz Klarije), Svilengaćin (iz Macedonije), Sekulin (iz Ivande), Silaški (iz Mokrina), Sirotanov (iz Venja), Stankov (iz Dinjaša), Stanojev (iz Gada), Stojić (iz Čoke), Trifunski (iz Sempetra), Crnjanski (iz Gada), Čutura (iz Čeneja), Šešin (iz Ivande).
   — Prezimena osnovnoga semartonskog stanovništva: Bakin, Bogosav, Boldoran, Bugarski, Vasiljev, Vukovan, Vukojev, Glišić, Grubački, Dragački, Žarkov, Ilin, Jeremić, Jovanov, Jurišin, Knežev, Kurjački, Lazić, Lujanov, Mijatov, Miladinov, Mirjanić, Mišković, Nenadov, Nešin, Ognjanov, Panin, Pasuljski, Paunkić, Pejanov, Petrov, Popović, Radanov, Radin, Rajin, Senfin, Sporin, Stojanov, Todorov, Čizmaš, Čolaković, Šažan.
   Kada se budu vršile detaljnije analize, videće se da su se u razdoblju 1825—1995. javljala i gubila i druga, ponekad za selo značajna prezimena (primer: Aleksin, poreklom iz Crnje; Beljac, iz Turskog Bečeja; Bođin, iz Klarije; Đorđević, iz Dinjaša; Đurđev, iz Klarije; Isakov, iz Dinjaša; Mijajev, iz Modoša; Putnik, iz Klarije; Rakić, iz Ovsenice; Srbulov, iz Ivande; Stan, iz Klarije; Subotić, iz Ivande; Suvačarov, iz Itebeja), koja ovde nisu razmatrana; da je kod nekih prezimena dolazilo do prekida, pa do ponovnog javljanja imigracijom (primer: u Semartonu su se ugasila prezimena Ilin, Jovanov, Lazić, Petrov, Popović, Čizmaš, a zatim su Ilini došli iz Nemeta, Jovanovi iz Parca, Lazići iz Pardanja, Petrovi iz Modoša, Popovići iz Rudne, Čizmaši iz Venja); da ima prezimena dospelih u Semarton iz mesta gde nisu bila karakteristična, nego su i tamo odnekuda doneta; da su, u pogledu brojnosti nosilaca, prezimena imala svoje sopstvene uspone i padove; da su neka osnovna prezimena odumrla tek nedavno (primeri: Keteon, Kosanić, Stan, Fenjac, Šaronjev, Šenđurac); da neka rumunska prezimena njihovi nosioci, odavno i potpuno asimilisani u većinsko srpsko stanovništvo, smatraju sasvim srpskim (primer: Šažan), a neka su i po obliku posrbili (primer: Sporja u Sporin, Keteu u Keteon mahom i u Keteonović, Šaronj u Šaronjev) itd. No i ovakvo statično razmatranje u dva bitna trena seoske istorije nedvosmisleno pokazuje da je 77,55% osnovnih seoskih prezimena bilo trajno i životvorno tokom poslednja dva veka, odnosno da sadašnje osnovno srpsko stanovništvo u Semartonu sačinjavaju najvećim delom potomci onih koji su oko 1800. zasnovali selo na sadašnjem ognjištu i 1832. sagradili novu crkvu.
   Na osnovu detaljnoga popisa onomastike, bilo je moguće sagledati stanje i izglede sadašnjega semartonskog srpskog stanovništva.
   Metodologija demografske analize preuzeta je iz knjige: Vasile Trebici, Populatia terrei, Bucuresti, 1991; pregledana je i knjiga mr Biljane S. Spasić: Zašto Srbi nestaju? Prazne srpske kolevke. Treće izdanje, Kragujevac, 2002.
   Računarski program za automatsku obradu podataka sačinio je inž. Dragan Lacić iz Temišvara.
   Demografi procenjuju da je stanovništvo ca 10% osoba iznad 60 godina vrlo staro. Semartonsko srpsko stanovništvo ima 47,80% osoba iznad 60 godina.
   Demografi tvrde da kritični trenutak za budućnost nastaje kada broj stanovnika ispod 19 godina bude manji od 20%. Semartonsko srpsko stanovništvo ima 13,79% osoba ispod 19 godina.
   Demografi tvrde da kada starih preko 60 godina bude 2,5 puta više od mladih ispod 19 godina, tu života više nema. U semartonskom srpskom stanovništvu starih je 3,47 puta više od mladih.
   Kako će teći dalji razvoj, može se još jasnije prosuditi prema strukturi bračnih parova po uzrastu supruge: od celokupnoga broja popisanih stanovnika Srba, koji iznosi 551, svega je 179 bračnih parova, s tim što je u najplodnijoj grupi, sa ženom ispod 24 godine, jedva 3,28%, dok je u najmanje plodnoj, da ne kažemo neplodnoj grupi, sa ženom preko 39 godina, čitavih 76,50%. Otuda se od sveukupnoga broja bračnih parova moglo očekivati da će, i teoretski gledano, u narednim godinama biti plodno najviše 25%. Pa i pod pretpostavkom da će svaki plodni bračni par imati po dva deteta, što bi bilo iznad očekivanoga proseka, to ni iz daleka ne bi premašilo smrtnost, neminovnu u čitavih 47,80%, koliko iznose grupe stanovnika starijih od 60 godina.
   Pretpostavke se potvrđuju, nažalost, uglavnom u pogledu smrtnosti.
   U razdoblju 1996—2003. od 551 Srbina, koliko je popisano 1995, umrlo je 139, a iselilo se 38; natalitet u istom razdoblju bio je sledeći:
   Prema državnom popisu iz 2002. godine, prvi put u istoriji Semartona Srbi čine manje od polovine mesnog življa.
   U pitanju je, s jedne strane, umanjenje broja Srba (sa 605 na 461), a s druge strane, uvećanje celokupnoga broja stanovnika (sa 968 na 1.004), kao posledica doseljavanja a i bolje plodnosti stanovnika drugih narodnosti.
   Izgledi su da je sada sam opstanak osnovnoga seoskoga stanovništva, zbog raznih razloga, doveden u pitanje.
   Istina, putevi istorije su nedokučni, a prognoze se ne obistinjuju uvek. Zbog toga je nezahvalno suditi šta će se i u Srpskom Semartonu dogoditi. Suočavanje sa istinom, međutim, može biti samo na korist.

   Prilog br. 1 — Krsna imena u Semartonu po broju nosilaca
   Ime Br. %
   Avakum 1 0,16
   Agrofina 1 0,16
   Adrijan 1 0,16
   Aleksandar 7 1,12
   Aleksandra 3 0,48
   Aleksandru 1 0,16
   Alina 1 0,16
   Ana 7 1,12
   Ana Marija 1 0,16
   Anastasija Draga 1 0,16
   Andrej 1 0,16
   Anđelija 1 0,16
   Anđelka 1 0,16
   Anišoara 2 0,32
   Anka 2 0,32
   Arkadije 3 0,48
   Aurelija 1 0,16
   Aurika 1 0,16
   Bata Pera 1 0,16
   Biljana 1 0,16
   Blagomir 1 0,16
   Bogdan 2 0,32
   Bogdanka 1 0,16
   Božana 1 0,16
   Bojana 1 0,16
   Borislav 2 0,32
   Borislava 1 0,16
   Borislav Živa 1 0,16
   Borivoj 2 0,32
   Bosiljka 3 0,48
   Bosiljka Zlatinka 1 0,16
   Branko 1 0,16
   Budimir 1 0,16
   Budinka 2 0,32
   Vasa 3 0,48
   Vasile 1 0,16 Milan 8 1,28
   Vasilije 2 0,32 Milana 1 0,16
   Vezina 1 0,16 Milanko 1 0,16
   Velemir 1 0,16 Mile 1 0,16
   Velinka 4 0,64 Mileva 5 0,80
   Veljko 1 0,16 Milena 2 0,32
   Vera 2 0,32 Milenko 1 0,16
   Vesela 1 0,16 Milesa 1 0,16
   Veselin 3 0,48 Milivoj 3 0,48
   Veselinka 1 0,16 Milina 1 0,16
   Vesna 2 0,32 Milica 5 0,80
   Vidosava 3 0,48 Milka 1 0,16
   Viktorica 1 0,16 Milorad 4 0,64
   Viorika 2 0,32 Miloš 6 0,96
   Vlada 1 0,16 Milutin 2 0,32
   Vladimir 1 0,16 Miodrag 2 0,32
   Vlastimir 1 0,16 Mira 2 0,32
   Vukomir 1 0,16 Mirela 1 0,16
   Vukosava 4 0,64 Mirjana 1 0,16
   Gavra 1 0,16 Mirko 1 0,16
   Georgije 2 0,32 Miroslav 2 0,32
   Goran 1 0,16 Miroslava 4 0,64
   Gordana 1 0,16 Mirčea 1 0,16
   Dalibor 1 0,16 Mita 1 0,16
   Daliborka 2 0,32 Mihaj 1 0,16
   Damnjan 1 0,16 Nada 2 0,32
   Damnjana 1 0,16 Natalija 3 0,48
   Danica 11 1,77 Nedeljko 2 0,32
   Darina 1 0,16 Nikola 2 0,32
   Darinka 1 0,16 Nikoleta 1 0,16
   Darko 2 0,32 Obrad 3 0,48
   Dejan 1 0,16 Olga 5 0,80
   Delija 1 0,16 Olivera 1 0,16
   Desanka 4 0,64 Paulina 1 0,16
   Dobrila 2 0,32 Pelagija 1 0,16
   Dobrina 1 0,16 Pera 1 0,16
   Dojna 4 0,64 Perica 1 0,16
   Dojnica 1 0,16 Persa 1 0,16
   Dorel 1 0,16 Persida 3 0,48
   Doru 1 0,16 Petar 3 0,48
   Dragan 7 1,12 Petre 2 0,32
   Dragana 3 0,48 Pijada 1 0,16
   Dragana Živana 1 0,16 Predrag 3 0,48
   Draginja 8 1,28
   Dragica 1 0,16
   Dragoljub 1 0,16
   Dragomir 8 1,28
   Dragoslava 2 0,32
   Dragutin 2 0,32
   Dušan 6 0,96
   Dušica 2 0,32
   Duško 1 0,16
   Đoka 1 0,16
   Đulinka 1 0,16
   Đurđevka 8 1,28
   Eva 1 0,16
   Evgenija 1 0,16
   Evica 1 0,16
   Ekaterina 5 0,80
   Emil 1 0,16
   Emilija 9 1,44
   Euđen 1 0,16
   Živa 15 2,41
   Živa Danijel 1 0,16
   Živa Dačijan 1 0,16
   Živana 4 0,64
   Živica 3 0,48
   Živka 2 0,32
   Živko 2 0,32
   Živojko 1 0,16
   Zagorka 2 0,32
   Zdravko 4 0,64
   Zlata 2 0,32
   Zlatinka 5 0,80
   Zlatomir 1 0,16
   Zoraida 1 0,16
   Zoran 3 0,48
   Zoranka 4 0,64
   Zorica 1 0,16
   Zorka 6 0,96
   Ivan 1 0,16
   Ivana 1 0,16
   Ivanka 3 0,48
   Ilija 4 0,64
   Ilona 1 0,16
   Iljeana 1 0,16
   Puta Branko 1 0,16
   Rada 3 0,48
   Radenka 1 0,16
   Radivoj 3 0,48
   Radinka 1 0,16
   Radmila 2 0,32
   Radovanka 1 0,16
   Radoslava 2 0,32
   Radosna 1 0,16
   Rakila 1 0,16
   Rozalija Emilija 1 0,16
   Ružica 1 0,16
   Sava 7 1,12
   Sava Viorel 1 0,16
   Saveta 2 0,32
   Svetislav 6 0,96
   Svetlana 1 0,16
   Svetozar 8 1,28
   Svetomir 1 0,16
   Sevastija 1 0,16
   Sida 1 0,16
   Sidonija 1 0,16
   Sima 1 0,16
   Sinka 4 0,64
   Slavena 2 0,32
   Slavica 1 0,16
   Slavka 1 0,16
   Slavko 2 0,32
   Slađan 1 0,16
   Slobodan 2 0,32
   Slobodanka 1 0,16
   Slovenka 1 0,16
   Smilja 1 0,16
   Snežana 2 0,32
   Sovra 1 0,16
   Sosa 1 0,16
   Sofija 8 1,28
   Spasenija 2 0,32
   Srdanka 1 0,16
   Sreda 1 0,16
   Sreja 1 0,16
   Stana 2 0,32
   Stanko 2 0,32
   Irina 1 0,16 Stevan 10 1,61
   Isa 2 0,32 Stevanka 1 0,16
   Jagoda 1 0,16 Stela 1 0,16
   Jasmina 1 0,16 Stefanida 1 0,16
   Jelena 16 2,57 Stefanija 1 0,16
   Jelenka 1 0,16 Stojanka 4 0,64
   Jelisaveta 5 0,80 Tatjana 1 0,16
   Jelica 1 0,16 Tiberiu 1 0,16
   Jefta 1 0,16 Timotej 1 0,16
   Jeftimije 2 0,32 Tina 1 0,16
   Jeca 1 0,16 Tinka 2 0,32
   Jovan 8 1,28 Trajan 1 0,16
   Jovana 1 0,16 Uroš 2 0,32
   Jovanka 4 0,64 Filip 1 0,16
   Jovica 1 0,16 Floare 1 0,16
   Jozefina 2 0,32 Florina 1 0,16
   Jon 1 0,16 Hermina 1 0,16
   Jonel 2 0,32 Cvetanka 1 0,16
   Joca 6 0,96 Cvetko 2 0,32
   Julijana 6 0,96 Čeda 1 0,16
   Kazimir Vasa 1 0,16 Šarlota Draga 1 0,16
   Kamenko 1 0,16 Svega 623 100,00

   Prilog br. 2 — Prezimena u Semartonu po broju porodica nosilaca
   Prezime Br. % Prezime Br. %
   Albu 1 0,32 Milovanov 1 0,32
   Alesucan 1 0,32 Mirjanić 6 1,95
   Ardeljan 2 0,65 Mirkov 1 0,32
   Badulec 1 0,32 Miučin 1 0,32
   Bakin 10 3,25 Miškov 2 0,65
   Balan 1 0,32 Mišković 2 0,65
   Beleu 1 0,32 Momirov 1 0,32
   Blagojev 1 0,32 Morar 2 0,65
   Bogdan 1 0,32 Murar 1 0,32
   Bogdanov 1 0,32 Nenadov 4 1,30
   Bogić 1 0,32 Necin 1 0,32
   Bogosov 2 0,65 Nešin 7 2,27
   Boldoran 1 0,32 Nikolin 1 0,32
   Bonkiš 1 0,32 Njeamcu 1 0,32
   Brean 1 0,32 Ognjanov 1 0,32
   Bugarski 10 3,25 Ostojin 1 0,32
   Buzar 1 0,32 Pavlov 2 0,65
   Buzarski 1 0,32 Panin 1 0,32
   Bajc 1 0,32 Pantin 1 0,32
   Vasiljev 4 1,30 Pasuljski 9 2,92
   Vlajkov 3 0,97 Pau 2 0,65
   Vojkau 1 0,32 Paunkić 2 0,65
   Vukovan 6 1,95 Pejanov 8 2,60
   Vukojev 3 0,97 Pejić 1 0,32
   Gaman 2 0,65 Perin 2 0,65
   Gerguc 1 0,32 Perinac 1 0,32
   Glišić 4 1,30 Petrov 3 0,97
   Gomilin 1 0,32 Plaz 4 1,30
   Grubački 12 3,90 Požar 1 0,32
   Dabić 1 0,32 Popadić 1 0,32
   Dobrean 1 0,32 Popov 6 1,95
   Dragački 4 1,30 Popović 1 0,32
   Đakovački 1 0,32 Radanov 4 1,30
   Erminjuk 1 0,32 Radin 1 0,32
   Žarkov 3 0,97 Radosavljev 4 1,30
   Živanov 4 1,30 Rajin 2 0,65
   Zarić 1 0,32 Rajić 1 0,32
   Ilin 1 0,32 Rajkov 2 0,65
   Jakobec 1 0,32 Rajku 1 0,32
   Janošev 4 1,30 Rakoci 1 0,32
   Jelkić 4 1,30 Rankov 1 0,32
   Jeremić 1 0,32 Rotaru 1 0,32
   Jerinkić 1 0,32 Sanislav 1 0,32
   Jovanov 1 0,32 Svilengaćin 2 0,65
   Jovanović 1 0,32 Sekulin 1 0,32
   Jovin 2 0,65 Senfin 1 0,32
   Jurišin 1 0,32 Silaški 3 0,97
   Kićesku 1 0,32 Sirotanov 2 0,65
   Knežev 7 2,27 Sokačiu 1 0,32
   Kozlovački 2 0,65 Sporin 1 0,32
   Kojić 1 0,32 Stankov 1 0,32
   Kordin 1 0,32 Stanojev 2 0,65
   Kurak 1 0,32 Stojanov 7 2,27
   Kurjački 4 1,30 Stojić 1 0,32
   Lazić 2 0,65 Todorov 7 2,27
   Lovrenski 1 0,32 Treanta 1 0,32
   Lomanar 1 0,32 Trifunski 1 0,32
   Lujanov 10 3,25 Trnk 1 0,32
   Lukin 3 0,97 Florin 2 0,65
   Lukić 2 0,65 Cimbuli 1 0,32
   Margarit 1 0,32 Crnjanski 4 1,30
   Markov
   Matić
   Mijatov
   Miladinov
   Milenković
   Milovan 1
   Čerčel
   Čizmaš
   Čolaković
   Čutura
   Šažan
   Šešin 2

   — Porodični nadimci u Semartonu po broju porodica 308 100,00 nosilaca
   Ajošovi 2 0,68 Majstor-Agini 1 0,34
   Baba-Vemini 1 0,34 Mangulićovi 2 0,68
   Vabadunini 1 0,34 Markušovi 2 0,68
   Vabajkini 2 0,68 Mačkaturini 1 0,34
   Vaba-Regini 1 0,34 Mingini 1 0,34
   Vakini 1 0,34 Mičkulini 1 0,34
   Valudžinovi 3 1,03 Miškovi 1 0,34
   Vešini 5 1,71 Momirovi 1 0,34
   Viboljini 1 0,34 Monćini 2 0,68
   Viđini 1 0,34 Mujkini 1 0,34
   Vinkovi 1 0,34 Muterovi 1 0,34
   Vogdanovi 1 0,34 Mućini 3 1,03
   Vorini 2 0,68 Necini 1 0,34
   Vracikini 1 0,34 Pakini 1 0,34
   Vricini 1 0,34 Palamidini 1 0,34
   Vrčkini 2 0,68 Papini 1 0,34
   Vuvačovi 1 0,34 Pargarovi 1 0,34
   Vugarski 1 0,34 Pejini 1 0,34
   Vuzdrilini 2 0,68 Petlićovi 4 1,37
   Vumbarovi 2 0,68 Pimpalini 1 0,34
   Vurćini 1 0,34 Poštini 3 1,03
   Vudžaricini 2 0,68 Prženicini 1 0,34
   Vavini 1 0,34 Princovi 1 0,34
   Vajini 1 0,34 Pužini 4 1,37
   Vajkini 1 0,34 Punjini 2 0,68
   Vandrašovi 5 1,71 Pupini 2 0,68
   Vetini 1 0,34 Putini 3 1,03
   Vladisini 2 0,68 Putnikovi 2 0,68
   Vlajkovi 3 1,03 Puškašovi 2 0,68
   Vrapcovi 1 0,34 Racini 4 1,37
   Vukomirovi 1 0,34 Rašini 1 0,34
   Gađaninovi 5 1,71 Repetanovi 1 0,34
   Glišini 2 0,68 Rešini 1 0,34
   Grimpanovi 1 0,34 Rotarovi 1 0,34
   Guljišovi 1 0,34
   Guskovi 1 0,34
   Dinjašaninovi 1 0,34
   Đircovi 6 2,05
   Đukini 1 0,34
   Živuljikini 1 0,34
   Žmirini 1 0,34
   Jarcovi 1 0,34
   Jurišovi 1 0,34
   Justinovi 1 0,34
   Kašini 3 1,03
   Kebini 1 0,34
   Kelcilovi 2 0,68
   Kecini 4 1,37
   Kešini 1 0,34
   Kikinđaninovi 1 0,34
   Kiselicini 2 0,68
   Kičagovi 3 1,03
   Kljašini 1 0,34
   Kojnicini 1 0,34
   Kokini 1 0,34
   Kokoškini 2 0,68
   Kolenikini 1 0,34
   Kolopačovi 1 0,34
   Kordini 1 0,34
   Korkođalini 3 1,03
   Kotalicini 1 0,34
   Kotarini 1 0,34
   Krastavcovi 1 0,34
   Krtonjovi 3 1,03
   Kupcovi 3 1,03
   Kurjakovi 2 0,68
   Kurcanovi 1 0,34
   Lazićovi 1 0,34
   Lajini 2 0,68
   Lafovi 2 0,68
   Lacini 2 0,68
   Lonkini 1 0,34
   Ljeljini 2 0,68
   Majstor-Agini 1 0,34

   Rudnjaninovi 1 0,34
   Silaški 1 0,34
   Sulonjovi 1 0,34
   Suljini 2 0,68
   Tatarcovi 1 0,34
   Tašini 1 0,34
   Totovi 1 0,34
   Treunovi 1 0,34
   Tronćikini 1 0,34
   Trtini 2 0,68
   Truculovi 3 1,03
   Ćućini 1 0,34
   Ćušakovi 5 1,71
   Usrini 3 1,03
   Fundusovi 1 0,34
   Hentešovi 2 0,68
   Ciganinovi 7 2,40
   Ciganovi 2 0,68
   Crvenkovi 1 0,34
   Cukulovi 2 0,68
   Čavošaninovi 1 0,34
   Čaprokini 1 0,34
   Čvorkovi 1 0,34
   Četkini 2 0,68
   Čibini 1 0,34
   Čokini 2 0,68
   Džokerovi 3 1,03
   Šalintini 1 0,34
   Švrakini 6 2,05
   Šerbulovi 1 0,34
   Šecini 2 0,68
   Šešini 3 1,03
   Šimšini 1 0,34
   Šišulovi 2 0,68
   Špilerovi 1 0,34
   Štukini 1 0,34
   Šucini 2 0,68
   Šušterovi 1 0,34
   Bez prdačine 41 14,04
   Svega 292 100,00

   Izvor: TEMIŠVARSKI ZBORNIK, 4, NOVI SAD, 2006.

   Reply

3. 7. decembar 2017. u 13:29

   Vojislav Ananić

   SRBI U RUMUNIJI

   U prethodnom broju „Bratstva“ rubriku „Srbi u svetu“ posvetili smo našim sunarodnicima u Mađarskoj. Ovog puta opredelili smo se takođe za susednu zemlju – Rumuniju. Dve susedne zemlje,ista manjina, a toliko razlike i sasvim malo sličnosti.Dok istorija kaže da su Srbi u Mađarsku počeli da dolaze počev od 14. veka, Srbi u Rumuniji su bili svoji na svome mnogo ranije, u stvari od samog početka naseljavanja Slovena na Balkanskom poluostrvu, koji mnogi vide mnogi vide počev od sedmog veka naše ere, ako ne i ranije. Ta početna razlika između Srba u Mađarskoj i Srba u Rumuniji ostala je vidljiva i kasnije i ogledala se u njihovom svakako boljem položaju i razvoju u ovoj drugoj zemlji. Uzroke, naravno ne treba samo tražiti u vremenskom periodu naseljavanja, već i u drugim činjenicama kao što je pitanje sličnosti ili različitosti religije, u očiglednoj prednosti koju su u školovanju imali ili imaju Srbi u Rumuniji, kao i u drugim istorijskim okolnostima, među kojima svakako nije nezanemarljiva i činjenica da Srbi nikada nisu ratovali protiv Rumuna i obrnuto.Epilog je da danas u Mađarskoj živi pet do deset hiljada Srba (po različitim procenama), a da u Rumuniji ima preko dvadeset hiljada, a verovatno i više lica srpske nacionalnosti (po zvaničnoj statistici). Pre nešto više od pola veka, 1956. Godine bilo ih je u Rumuniji – preko 45 hiljada! Tu dolazimo i na (žalosnu) sličnost sudbine naših sunarodnika u ovim dvema susednim zemljama: njihov broj se smanjuje, sa tendencijom neumitnog pada. Razlozi su višestruki i slični: pad nataliteta, migracija u inostranstvo pa i u Srbiju, asimilacija kojoj su Srbi svuda u svetu veoma podložni.Nesloga je takođe jedan od takvih razloga, čiji će pojedini primeri u nekim potonjim prilozima biti ovde navedeni.O više nego hiljadugodišnjoj istoriji Srba u Rumuniji napisano je dosta različitih dela, a „Bratstvo“ preporučuje čitaocu da pogleda na prezentaciju „Projekta Rastko – biblioteka srpske kulture na Internetu“, gde je objavljena izvrsna knjiga Ljubivoja Cerovića u izdanju Ministarstva RS za veze sa Srbima izvan Srbije, čiji je glavni i odgovorni urednik Slavko Vejinović (http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ro.html).U ovom „Bratstvu“ bavili smo se nešto novijom istorijom: tu su prilozi o (samo) organizovanju u Savez Srba u Rumuniji počev od 1989. godine autora Miodraga Milina i Borka Ilina, zatim prilog profesora Miodraga Milina sa Univerziteta u Temišvaru o „Srbima u Rumuniji na komunističkoj stranputici domaće države“, ekonomiste Ljubomira Stepanova o Baraganskoj golgoti Srba u Rumuniji, tragičnoj, ali i danas malo poznatoj epizodi raseljavanja Srba iz rumunskog dela Banata. Čitalac će svakako uočiti da ni u tim teškim trenucima kako za zemlju domaćina tako i za srpsku manjinu, Srbi se nisu mogli pohvaliti bezrezervnim jedinstvom i solidarnošću, što, kako izgleda, sve više postaje naša osobina u kritičnim istorijskim trenucima sa svim teškim posledicama koje iz toga nastaju.Najzad, tu su izveštaj Naprednog kluba iz Beograda o pravima srpskog naroda u Rumuniji za 2011/2012. godinu, kao i zanimljiva i hvale vredna ljudska sudbina Mirčete Stojića, zadužbinara u najboljoj srpskoj tradiciji.Prostor nam nije dozvolio da ovoj temi damo onoliko priloga koliko ona nesumnjivo zaslužuje. Nadamo se, ipak, da će ovi postojeći prilozi biti uvod u kasnije samostalno istraživanje čitaoca. Zanimljiv je, recimo, podatak (koji mi nismo stigli da istražimo) da su Srbi u Rumuniji u proseku, najobrazovaniji Srbi izvan svoje matice. Zahvaljujemo našim uglednim sunarodnicima Miodragu Milinu i Ljubomiru Stepanovu na njihovoj dobroj volji i spremnosti da pošalju svoje priloge za ovaj broj „Bratstva“, uz želju da tu saradnju nastavimo i ubuduće, sigurni da ima još dosta tema koje mogu interesovati sve Srbe, kako u matici, tako i u svetu.

   Dušan Zupan

   Izvor: Društvo Sveti Sava, BPATCTBO, XVII, Beograd, 2013.

   Reply

4. 8. decembar 2017. u 13:48

   Vojislav Ananić

   SRPSKA KOLONIJA U ERDELJU U XV–XVI VEKU

   Od kosovske bitke ovamo učestalo je iseljavanje Srba u Ugarsku. Pitanje o tom još nije dovoljno proučeno. No da su te seobe bile sve češće ispred čestih navala turskih na srpske krajeve, vidi se već otuda, što kroz nepunih sto godina južna Ugarska dobiva srpski tip,naročito pak još i otuda, što se mnogi obazriviji, može lako biti imućniji Srbi sele duboko u srce Ugarske, pa čak u Erdelj, valjda da budu što dalje od onoga rajona u Ugarskoj, koji je bio u toku XV. v. Izložen turskim upadajima. A da taj kraj nije bio mali, pokazuje nam pismo aradskoga kapitula od 4. oktobra 1455. god. franjevcu Ivanu Kapistranu, u kom mu opisuju jadno stanje u Aradu u to doba, naime,kako su Turci „in praeterita invasione“ porušili i popalili varoš Arad, te je tom prilikom jako postradala i bazilika.I tako u polovini XV veka nalazimo već Srbe u Erdelju u okolini Sasvaroš-a (Mühlbach). Opisujući prošlost Sasvaroša, izneo je profesor evang. niže gimnazije u istom mestu Ferdinand Bauman i nešto podataka o Srbima u tom kraju. Kako je teško doći do njegovih radova, koji u opće kod nas nisu ni prikazani, držim da neće biti na odmet, da upoznam naše čitaoce sa tim istraživanjima o Srbima u okolini Sasvaroša, jer nam je naša prošlost na zemljištu krune sv.Stevana i tako malo poznata. 1438. godine upadnu Turci u Erdelj, te među ostalim zauzmu i opustoše Sasvaroš i okolinu mu i silan svet odande odvedu kao roblje. Ovi su se dobrim delom naredne godine vratili natrag, ali je stanovništvo prema pređašnjem stanju znatno opalo, te uprava ovoga privilegovanoga saskoga sreza (Stuhl) odluči, da dozvoli Srbima (Reussen), koji su iz straha od Turaka bili napustili svoja zemljišta te se sklonili ova mo, da se nastane u blizini Sasvaroša i Lankereka (Langendorf). Otprilike valjda u isto doba nastanili su se ne ki Srbi i u nemačkom Pinu (Peen saxonicale) u istom srezu,kao što se to može videti iz zapisnika za jedničke saske uprave (septem sedium saxonicalium) u Sibinju od 10. dekembra 1454. godine o preslušanju svedoka, u kom se, među ostalima, spominju i ugledni članovi teopćine Michael Cubrich i Simon Nitovich ali se oni ovde ne nazivaju Srbima, te Bauman drži, da su se ovdašnji Srbi u to doba već bili pretopili u Nemce. Srbi, koji su se nastanili u Sasšebešu i Lankereku, nisu bili neznatni, već svakako ljudi imućniji i ugledniji. Među njima je bilo bogatih i plemića, te prema tome nisu ni nastanjeni ovde kao kmetovi, kao i naseljeni tamo Sikuljci, a ne kao Rumuni (u Sasvarošu i vlaškom Pinu – Peen Olachicale) i (porumunjeni) Rusini, koji su se ovamo neprimetno doselili i stupili u službu drugima kao pastiri i kmetovi (als Hirten, Meier oder Knechte).Srpska naseobina u Sasvarošu nalazila se u južnoistočnom delu rumunskoga predgrađa, kao što to potvrđuje naziv toga kraja i u današnje doba, gde se od starine jedan red kuća, koje su svojina evangeličke crkve ne općine, naziva „Russenhäuser“ (pređe možda Reussenhäuser). Iako su, dakle, živeli u blizini Rumuna, te su kod njih mogli naći zadovoljenja svojim duhovnim potrebama, oni ne htedoše to činiti, nego zatraže dozvolu da mogu podići sebi hram i imati svoga zasebnoga sveštenika, što im se i dozvoli i oni podignu pravoslavni hram (u ispravi kralja Vladisla va od 8. junija 1512.godine naziva se isti kapelom). Na taj način, živeći odeljeno od Rumuna, i mogli su ovi Srbi (i u Sasvarošu i u Lankereku) za dugo vremena očuvani svoju narodnost, a to opet dokazuje, da su se doselili ovamo u priličnom iako ipak ne u velikom broju.Kako su se 1438. godine, kad su Turci opustošili ovaj kraj, pogubile povlastice Sasšebeša i selâ oko njega, izašlju građani kraljevskog sudiju Jovana Saksa kralju Albrehtu, da izmoli obnovu pređašnjih povlastica. U ovo doba nalazio se kralj u utvrđenom okolu kod Titela sa vojskom i ovde im potvrdi 14. sept. 1438. god. sve povlastice koje su dotle uživali, bez obzira na položaj, stalež i narodnost.No Srbi ovde nisu dugo živeli u miru i bez neprilika. Trajni mir poremetilo je pitanje o porezi. Ne znamo, da li svi, ali svakako jedan deo od ovih doseljenika bili su plemići, koji su kao takovi trebali biti slobodni od poreze. Međutim, izgleda, da su se nadležne vlasti slabo osvrtale na to. Može biti, da su neki od njih u begstvu po gubili svoje isprave, a lako je moguće i to, da im isprave, pisane srpskoslovenskim jezikom, nisu hteli da uvaže. Dosta to, da su oni imali velikih neprilika zbog toga, a sve bez pomoći. Nit uprava grada i sreza, nit zajednička uprava u Sibinju ne htedoše ni da čuju za srpske proteste. U toj nevolji obrate se oni lično na najvišu komorsku vlast u Erdelju, i ova uputi iz Vizak ne 18. februara 1464.god. nalog saskoj vrhovnoj upravi u Sibinju, da tu stvar ispita i da plemiće oslobodi od plaćanja poreze, a proste (koji nisu plemići) i zemljodelce da optereti po rezom kakvu plaćaju Sasi. To je prva isprava, u kojoj se spominju Srbi iz ovoga kraja. Šta je saska vlast na to učinila i kakve su posledice posle bile, nije nam poznato, no kako u dobro očuvanom saskom arhivu kao i inače ne nalazimo traga daljim tužbama, verojetno je, da su za dovoljeni opravdani srpski zahtevi.Posle ovoga kroz nekoliko decenija ne nalazimo spomena o ovim Srbima. Za sve to vreme su svakako živeli u miru sa tamošnjim Sasima i delili s njima dobro i zlo, doprinosili utvrđivanju grada, nakom se u to doba živo radilo, vršili vojničku službu i dr. No ipak teško da su za sve to vreme ostali na miru od svemoćne rimokatoličke crkve, sa čijim su višim predstavnicima imali mnoge nevolje u to doba da podnesu i sami Sa si, inače dobri rimokatolici koji su kroz ceo XV vek takoreći stojali na ratnoj nozi sa erdeljskim episkopima i kapitulom u erdeljskom Beogradu (Gyula fehérvár, Alba Julia). Ovi su ih bili obložili silnim dažbinama tako, da im je to stanje postalo nepodnošljivo, te su tražili leka kako kod papâ tako i kod kraljeva, koji su se nalazili pobuđenima, da uzmu u zaštitu tužioce. No oni behu daleko, te njihove opomene ne mogoše doneti željenih olakšica. U takim prilikama prirodno je po sebi, da su Srbi još manje mogli ostati na miru. Pokraj rada na iskorenjivanju„zločeste shizme“ te pri vođenju shizmatika u krilo jedine spasonosne rimske crkve, svakako su oni tražili i uzimali desetak i druge dažbine i od pravoslavnih Srba. Nevolje take vrste kod Srba morale su iz godine u godinu biti sve veće tako, da su najposle postale nepodnošljive, te dovele do katastrofe. Šta je bio neposredni uzrok, nije nam poznato, tek jednoga dana ozlojeđeni Srbi (u početku XVI. v.), kao što izgleda, ubiju nekoga rimokat. sveštenika. Posledica toga bila je, da je kapitul bez pravilno sprovedene prethodne istrage osudio od oka nekolicinu tamošnjih Srba (ili možda sve) na smrt, te se obrati na sudije i za kletnike u Sasšebešu, da dozvole izvršenje presude. No ovi ne htedoše da se tome odazovu. Svakako su im prilike bile dobro poznate, pa nisu hteli da dopuste da toliki dobri građani, možda ni krivi ni dužni, pogube glave. S druge opet strane, postupak ovaj bio je upadanje u njihov jurisdikcioni delokrug, te povreda njihovih povlastica. Prema tome gradska uprava tražila je, da se ta stvar preda njoj na izviđaj i suđenje. No obesni episkopski vikar nije hteo ni da čuje o tom, a kako opet nije imao snage da sprovede izvršenje presude, nije mu ostalo drugo nego da se posluži tako često iskušanim sredstvom toga doba, te odluči građane od crkve i na loži interdikt. No sasšebeški savet, svestan svoga prava, nije se dao time zaplašiti,nego se potuži na takav samovoljan vikarov postupak samom kralju Vladislavu, i ovaj iz Trnave 18. decembra 1508. g. zapovedi vikaru da povuče odlučenje, i strogo ga opomene, da se u buduće više ne usudi vređati povlastice grada, te upadati u njihov delokrug. U isti mah izveštava ga, da je uputio nalog erdeljskom vojvodi, da svojim putem i načinom istraži krivce, i da ih prema krivici dostojno kazni. Istraga je svakako za tim sprovedena, no rezultati iste nisu nam poznati. Ali na svaki način ona nije zadovoljila ražljućenoga vikara, i on u preteranoj obesti svojoj nije znao kako da se drukčije osveti mrskim mu „shizmaticima“, nego naloži, da im se poruši crkva u Lankereku. Iako je u ovo doba pravoslavna vera u Ugarskoj ne samo bila zakonom dozvoljena, nego su štaviše pravoslavni bili oslobođeni i od davanja desetka rimokatoličkoj crkvi, njegov nalog bude izvršen i hram porušen. Nema sumnje, da su kako tamošnji Srbi, a tako isto i gradski savet činili pokušaje, da se to spreči, ali bez uspeha, i Srbima nije ostalo drugo, no da traže puta i načina, da podignu nov hram. No za to je bila potrebna dozvola, a vikar je od svoje strane činio sve moguće da spreči gradnju.Pojedinosti oko toga nisu nam poznate. Znamo samo toliko, da im je on činio take smetnje, da su u toj i tolikoj nevolji nemogući zadovoljavati svojim verskim potrebama, namislili da se odatle isele.Ostalo im je pak bilo pre toga još jedno sredstvo, na koje ih je po svoj prilici upozorio sam gradski savet saskošebeški – naime, da traže pravde i zaštite kod kralja. U tom pogledu išao im je na ruku gradski savet u Sasšebešu, koji je izradio, da se zajednička saska upravna vlast u Sibinju obratila s predstavkom u toj stvari kralju Vladislavu, izložila mu čitavu stvar i potuži la se na rimokatoličkog episkopskog vikara erdeljskog. Na to kralj iz Budima 8. jun.1512. g. izda oštar nalog vikaru, da ubuduće ne stavlja Srbima nikakvih smetnja, da mogu podići nov hram i to bilo na starom ili na kojem drugom mestu. U istom se kralj poziva na svoj raniji nalog i daje izraza svome čuđenju i negodovanju, što ga nije izvršio, i zato mu sad najstrožije (harum se rie stric tis si me) zapoveda, da dozvoli gradnju crkve. Ujedno spominje i to, kako je vikar svojim postupkom doveo Srbe dotle, da hoće da se isele, a to kralj nikako ne bi hteo dopustiti, pošto bi to bilo štetno i neugodno.Da li je ovaj kraljevski nalog izvršen, nije poznato, no biće da je izvršen, pošto nema u saskim arhivima za to daljih podataka,a poznato je, da su Sasi bili odlučni i uporni u stvarima, koje su se ticale njihovih pravâ i povlasticâ. Ovde je pak bila u pitanju stvar plemenitih i bogatih ljudi.Posle ovoga nema više spomena o Srbima u Sasšebešu i Lankereku. No oni su svakako još neko vreme znali očuvati svoju veru i narodnost. To možemo izvoditi na jedne listine iz druge polovine XVI veka, u kojoj se istina ne govori izrično o Srbima, ali se zato govori o pravoslavnoj crkvi u Lankereku, a koja nam je iz pređašnjih vremena, kao što smo videli, poznata pod imenom srpske, do čim o rumunskoj crkvi nemamo spomena iz toga vremena. Imamo u vidu listinu kralja Jovana Žigmunda od 4. nov. 1570. godine. Iz nje saznajemo, da je neki vladika Sava imao dom i plemićku kuriju u Lankereku. U ovo doba preteranoga protestantskoga zilotizma u Erdelju te gonjenja kako rimokatolika tako i pravoslavnih, u teškoj nevolji, hoteći možda na vreme, dok ne prođe gonjenje, spasti svoje verne od nevolje, iako možda samo formalno, ali po tako tešku cenu za svoju savest, klonuo je taj Sava, te primio protestantski katihiz, a kralj ga u znak priznanja za to obdario domom i plemićkom kurijom. No Sava ipak, bilo pod pritiskom svojim vernih, bilo da ga je savest mučila, nije mogao da izdrži u novoj veri i vrati se natrag u krilo pravoslavne vere. No u tadašnjim teškim verskim prilikama njemu nije bilo više tamo opstanka i on se ukloni iz Erdelja, a kralj Jovan na to pokloni njegov dom i kuriju rumunskom protestantskom episkopu Pavlu Tordašiju, ali ovaj nije mogao dugo zbog silnih neprilika, koje mu je pravilo sasšebeško građanstvo i savet, te bude iza četiri godine prinuđen da ga proda gradu (7. avg.1574. god.) za 49 rajnskih forinata.Pitanje je sad, ko je i kakve je narodnosti bio taj vla dika Sava i da li je on stajao u kakvoj vezi sa pravoslavnim Srbima u Sasšebešu i Lankereku?Ferdinand Bauman, nepoznat dovoljno sa prošlošću pravoslavne crkve u Erdelju, a koja je, uzgred budi rečeno, i tako slabo rasvetljena, rešava to pitanje olako i uzima, da je on bio erdeljski rumunski episkop, a sedište da mu je bilo u erdeljskom Beogradu (Gyula fehérvár). No tako mišljenje skroz je neopravdano. Pre svega erdeljski Beograd postao je sedište erdeljskih rumunskih episkopa tek 1599. g., kad se vlaški vojvoda Mihailo ugnezdio u Erdelju.A iz zaključka erdeljskoga sabora od 1566. godine, držanoga u Sibinju (članak XVII) vidi se, da je u ovo doba u Erdelju bilo samo dva rumunska episkopa, od kojih je jedan, vadski Georgije, bio protestantski episkop, a drugi je bio pravoslavne vere, no i njemu su bili u Erdelju dani izbrojani, buduć je sabor rešio, da se kako on, tako i sveštenici i kaluđeri imaju ukloniti iz Erdelja, ako ne ushteju primiti protestantsku veru. Međutim, znamo, da je 1557. godine kraljica Izabela imenovala Hristifora za silvaškog ili feldiodskog episkopa sa sedištem u manasti ru feldiodskom. Ovaj Hristofor biće sigurno onaj isti koji se spominje 1574. god. i koji je umro 1577. god. Prema tome nije ni najmanje verojatno, da je ovaj Sava, o kom je govor, bio rumunski pravoslavni episkop u Erdelju. No isto tako nije verovatno, da je on bio rumunski protestantski (kalvinski) episkop, jer je 1566. god, kao što smo videli, takav bio Georgije, koji je 1568. ili početkom 1569. godine umro, a 8. febr. 1569. kao njegov poslednik spominje se već Pavle Tordaši. Uz to kako prvi, tako i drugi nazivaju se superintendentima, kao što je i inače bilo uobičajeno, da državne vlasti u Erdelju nazivaju i pravoslavne rumunske episkope superintendentima, dodajući uz to i reč „rora“, kao i „Ecclesiarum Valachalium“, dok ni jedno od toga ne vidimo u listi ni od 4. novembra 1570. god, nego: „totalem en in tegram domum di screti vladicae Zawaca lugeri… qu ae per spon ta ne am eius dem ca lugeri… eg gres si o nem…“, a pred tim govori kralj o zaslugama (Pavla) Tordašija, tadašnjega superintendenta erdeljskih rumunskih crkava (superin tendentiseccle si a rum Wolac ha li um Transsilvanen si um). Uzmemo li sad još i to u obzir, da je Sava dobio od kralja kuću i plemićku kuriju u Lankereku, gde je od polovine XV veka, kao što smo videli, postojala srpska kolonija, nameće nam se samo od sebe, da isti Sava nije stajao u zajednici sa Rumunima, nego da je on, inače kaluđer, bio sveštenik srpske kolonije u Lankereku i Sasšebešu, kao što ovo poslednje uzima i rumunski istorik Bunea. Dakle, ovi Srbi i u ovo doba bili su još očuvali svoju narodnost i imali su kao i pređe Srbi na sveštenika, kakav je u ovo vreme bio i Sava. I kao takav u doba teških prilika,u ko jima se tada nalazila pravoslavna crkva, „očaran na trenut“, kao što veli dr Bunea, „sjajem protestanske episkopije, postao je ovaj kaluđer oruđem u rukama fanatičnoga protestantskoga kralja Jovana Žigmunda, pristao je 1568. godine da bude naslednik svetođurđevskom Georgiju. No naskoro obuzme jadnoga kaluđera kajanje zbog postupka, koji je učinio, odreče se protestanstva, te se prema odredbi sabora u Tordi od 1566. godine morao ukloniti iz zemlje, pošto mu je imanje bilo konfiskovano“.Ne poričemo, da je takva kombinacija moguća, ali je ipak to samo kombinacija i ništa više. Sam dr Bunea uzima, da je Sava bio Srbin i kao takav bio sveštenik srpske kolonije u Lankereku. No ako je tako, onda je teško verovati, da bi na njega kao Srbina pao izbor kako od strane rumunskoga protestanskoga sveštenstva i pastve, tako i od strane samoga kralja, jer teško da bi ga mogli kao Srbina i došljaka smatrati podesnim oruđem za misiju, kakvu je imao da vrši takav superintendent. U prilog ovome govori i to, što kralj u svojoj izjavi naziva Torašija jednostavno superintendentom, i to rumunskih crkavâ, što je u stvari i bio, a Savu – vladikom, nazivom, kakav se davao pravoslavnim episkopima uopće, a uz to ne dodaje obični dodatak u državnim ispravama u Erdelju, kao i ovde kod Tordašija, „ecclesi arum Wolachalium“. Prema tome mislimo, da je opravdanije uzimati,da Sava nije bio superintendenat rumunskih protestantskih crkava u Erdelju nego nešto drugo.Srbi u Sasšebešu i Lankereku, kao i inače u Ugarskoj uopće,smatrali su svoje življenje u Erdelju privremenim, te su već i zato održavali duhovnuvezu sa svojom srpskom crkvom i dobijali sveštenike iz srpskih krajeva. Formalno oni su prema teritoriji imali potpadati pod jurisdikciju erdeljskih rumunskih episkopa. No ovih u XV veku uopće ovde nije ni bilo. Oni se javljaju tek u XVI veku, odnosno, možemo slobodno reći, stalno tek u drugoj polovini toga veka. Prema tome prirodno je, da za vreme od njihove seobe ovamo nije za njih postojala nikakva smetnja održavanju te zajednice sa srpskom crkvom. Međutim nacionalna svest kod Srba bila je jako razvijena još za vreme srpske države pod Nemanjićima, i bila je živa i u ovo doba, kad je obnovljena srpska pećska patrijaršija i kad je na prestolu patrijaršijskom se deo znameniti Makarije, koji je toliko učinio za organizaciju i unapređenje srpske pravoslavne crkve. Kako je pak u Erdelju i prikopčanim mu krajevima bilo Srba u velikom broju, koji ovde igraju vidnu ulogu ne samo kroz čitav XVI vek, nego čak i u XVI I veku, prirodno je, da su oni, uzevši u obzir položaj, u kom su se ovde nalazili kako rumunski narod tako i crkva mu, ostali u duhovnoj zajednici sa srpskom crkvom. Srpska pravoslavna episkopija u Lipovi, dakle, na granici Erdelja, postojala je, još pre, no što su ti krajevi došli pod Turke. Lako je moguće, da je ona i osnova na donekle i s obzirom na pravoslavne Srbe u Erdelju. Za lipovskoga vladiku Savu, u početku XVII veka, kad je Lipova potpala pod Erdelj, možemo skoro nasigurno uzimati, da je imao pod sobom pravoslavne Srbe u Erdelju uopće. U prilog takom mišljenju govori, najposle, i činjenica, što se vladarskim potvrdama erdeljskih rumunskih pravoslavnih episkopa, kako u drugoj polovini XVI, dakle od početka,tako i u prvoj polovini XVII veka, oni izrično postavljaju za episkope ili superintendente rumunskih crkava (eccle si a rum Valachalium),do čim se u isto doba npr. vladika lipovski Sava naziva „episcopus Rascia no rum“, a u severnim krajevima nailazimo na episkope „Rutheno rum“ i tek od polovine XVII veka potvrđuju se erdeljski pravoslavni episkopi kao rumunski, srpski i grčki (episcopus Valachorum, Rasci a norum et Graeco rum).Kao što vidimo, sve to pokazuje, da je srpska patrijaršija umela održati i Srbe u Erdelju pod svojom crkvenom upravom, i da su tamošnji Srbi stupili u crkvenu zajednicu sa pravoslavnim Rumunima u Erdelju tek oko polovine XVII veka, kad je i otpočeo življi proces porumunjivanja Srba u tom kra ju, čemu je svakako doprinelo i uvođenje rumunskog jezika u bogosluženje u to doba, oko čega je, ne žaleći materijalne žrtve, u interesu lakšega obraćanja pravoslavnih u protestantstvo, tako živo nastojala državna vlast. Tu zajednicu, kako po svemu izgleda, sproveo je erdeljski episkop, Srbin Sava Branković. Prema ovome, teško je verovati, da je lankerečki „vladika“ Sava bio rumunski kalvinski episkop te dakle prethodnik Tordašijev, nego je on bio Srbin i srpski sveštenik u Lankereku, i kao takvoga umeo je kralj Jovan Žigmund zadobiti za protestantstvo sa tom namerom, da pomoću njega privuče u protestantizam Srbe, koji su živeli u Erdelju, i to mu, kao što smo videli, nije pošlo za rukom,jer se Sava na skoro uklonio iz Erdelja.Sad je još pitanje, da li je taj Sava odista bio episkop ili običan sveštenik, jeromonah? Kralj Jovan II u jednom i istom dokumentu naziva Tordašija su per intendentom, a Savu „vladikom“. To svakako nije bez značaja, i te se reči u zvaničnom aktu ne mogu uzimati kao fraze. Tordaši je bio odista superintendenat. On nije bio episkop, iako se inače pred pastvom izdavao za takoga, jer mu isti sân kao kalvinskom superintendentu ni je bio ni po treban, međutim Savu kralj zove vladikom, kao što su u Erdelju državne vlasti i inače nazivale pravoslavne, i naročito srpske episkope, te je prema tome sasvim verojatno, da je on odista bio episkop. No ako je on bio episkop, morao je imati svo ju eparhiju. Koje je pak eparhije bio on episkop i otkud on onda u Lankereku, to su pitanja, na koja u nestašici istorijskih podataka nismo u stanju da dademo pozitivnoga odgovora, nego se možemo je dino kretati na polju kombinaci ja. A među takovima izlazi nam pred oči kao dosta verojetna kombinacija, da je patrijarh Makarije, u neumornoj brizi i staranju za svoju crkvu, a imajući pred očima opasnost od protestantizma po Srbe u Erdelju kao i udaljenost od srpskih eparhija, postavio sveštenika ugledne srpske naseobine u Lankereku kaluđera Savu za episkopa tamošnjim pravosl. Srbima.No Sava se pokazao nedostojnim takvoga poverenja, te je, da li iskreno ili ne, ali svakako u vrlo teškim prilikama i pod grdnim pritiskom prevrnuo verom. No to nije dugo trajalo. Po svoj prilici blagodareći nastojanju patrijarhovu, u njemu se probudi savest te kajanje, odreče se zablude, u koju je bio pao i ukloni se iz Erdelja. Neuspeli pokušaj sa srpskim pravoslavnim vladičanstvom u Erdelju sigurno nije više ni ponavljan, može biti i zbog toga, što je na skoro posle toga umro kralj Jovan Žigmund, te na neko vreme prešla i opasnost, u kojoj se nalazilo pravoslavlje u Erdelju. Šta je bilo kasnije sa srpskom naseobinom u Sasšebešu i u Lankereku nije nam poznato.

   Ilarion Zeremski

   Izvor: Društvo Sveti Sava, BPATCTBO, XIV, Beograd, 2010.

   Reply

5. 15. decembar 2017. u 17:07

   Vojislav Ananić

   ŽOMBOLJ NA TOČKOVIMA

   Ovih dana je potpisana konvencija sa Rumunijom, po kojoj varošica Žombolj i još neka sela u severnom Banatu, prelazi u Rumuniju, u zamenu za neka mesta naseljena našim življem. Stvar po sebi izgleda i razumljiva i povoljna za nas. O Žombolju se u državi malo zna, a i to malo nije naročito zgodno da probudi žalost za tim mestom, osobito kad mesto njega dobijamo, kako je javljeno, osam hiljada Srbalja, namučenih i izgubljenih u tuđini. Stvari, međutim, izbliza, često su sasvim druge, nego što ih zvanični izveštaji predstavljaju i zato je „Politika“ izašla na lice mesta.
   Putovati po Banatu, bilo je nekad jako obična i dosadna stvar, ali se to izmenilo. To je postao kraj čudnih i ogromnih političkih kalambura, socijalnih komedija i ljudske bede. Tu su ogromna imanja, čitave oblasti, mađarske gospoštine, razgrabljena i upropašćena, koja se sad prodaju čak u Indokinu. Tu su beogradski i prečanski advokati, koji zarađuju sa tzv. političarima milione na agrarnoj reformi. Tu su dobrovoljci, narodna uzdanica, kojima se deli zemlja i kojih, iznenada, ima više, nego što je bilo vojske, uopšte, na Solunskom frontu. Tu su naseljenici, koji se ne naseljavaju, sudije i policajci, koji su bili kažnjavani zatvorom za pronevere, ruski oficiri i izbe- glice kao ekonomi i šećerne fabrike, koje predstavljaju naučenjaci. Jedno novo i nikako banatsko šarenilo, od kojeg se ne vidi ono malo dobra i napretka, što se javlja.
   Putovati po Banatu pre, u proleće, po beskrajnim morima žita, među oračima i pastirima, nije bilo ružno, a leti je značilo senzaciju ogromnog, usijanog sunca, iznad bezmernih polja, strahovito plodnih. Ipak, tek u jesen viđao se u pravoj svojoj boji i raskoši. Tada je sav žut i rumen od kukuruza i užasno ugojen, sa životom sela i žena, o kojima bi se mogla napisati nova zbirka: „Les Flamands”.
   Ali sad, ove kišovite zime, sav taj kraj neizmerno je prostački i bedan. More blata sa suhim, golim drvećem, mali, zakisli obori i kuće pod dudovima, po prljavim selima, u kojima se tek retko vidi pokoji fenjer, a uvek čuje lavež pasa. Kad bude pao sneg, ako ove zime padne, biće pusto i siromašno, kao po Rusiji.
   Što bliže Žombolju, sve glasnije biva u vozu. Razgovor se kreće oko okolnih sela, koja kao na točkovima guraju tamo i natrag preko granice. Niko više ne zna koja sela, kanali, putevi pripadaju nama, a koja Rumunima, i niko više ništa ne veruje. Za selo Klariju kažu da neće imati puteva, a za Pardanj je sam ministar priznao da su njegov hatar i zemlja zaboravljeni u Rumuniji. Voz stiže u Žombolj kraj neke cigljane, gde ima zid okrečen dvojako – ono što je zagasito znači Rumuniju. Vrlo prijateljska granica i dosad, a odsad izgleda biće prosto za šegu.
   Žombolj dočekuje vrlo lepom stanicom, kao varoš. Sa četrnaest hiljada Švaba, od kojih su vrlo mnogi milionari, mesto i samo ne zna šta bi htelo da bude. Živi seljački, sa stokom i konjima, sa ogromnim ručkovima i daćama svinja, a ima kuća, koje i po modernosti i po nameštaju mogu stojati nasred Terazija. Kafane i restorani su vrlo dobri, hoteli vrlo čisti, debele Švabice dočekuju vas svuda sa mlekom. Žito im je čuveno čak u Americi i sirotinje tu nema.
   Nisam zatekao nikakvu uzbunu, mada znaju da će kroz koju nedelju biti u novoj „otadžbini“. Tišina je ovde uvek a sad je još tiše, jer trgovci ne znaju više kako da cene i kako da prodaju. Još uvek se nailazi na neku malu nadu da će ostati kod nas, ali su već spremni za dolazak Rumuna. Čak i seljaci pokazivali su mi dolare i češke krune. Nova otadžbina može doći.
   Razgovarao sam, ispitivao mnoge, svi su jednako odgovarali. Oholo su započinjali „mi Švabe“, pa rasipali svoje grdnje, savete i uvrede. U stvari hoće da preziru i nas i Rumune i držeći nas visoko hoće da ih poštujemo mada ne znaju jasno da protumače zašto. U stvari, oni su sastavili svoj život iz mleka, masti, konja, novaca, a sve drugo ih se malo tiče. Zato su svi u jednoj partiji, u nemačkoj partiji, zato su svi u jednom savezu, u Kulturbundu, zato su svi glasali za jednog kandidata, za svog Švabu. Inače su vrlo nesnosni i dosadni. Kolonisti, koji su uspeli, oni još uvek žive svojim švapskim životom. Sav posleratni haos, politički, psihički, njih malo zanima. Jednako govore o konjima, volovima, štalama, sa uzvikom „mi Švabe“ Pokušao sam da vidim kako odjekuje u njinim dušama užasna beda Nemačke, izumiranje i patnje. Rekli su mi da su im deca tamo na školama i da su dali priloge, ali tako flegmatično. Po kućama u bogatstvu, oni su sasvim odvratni. Jedu i piju, i to je sve. Zato im treba mir i red. Rat je na njih slabo uticao; još malo više vanbračne dece, inače je sve po starom.
   Ovaj udar, premeštaj iz jedne države u drugu, ni taj ih ne dira, duboko se uzdaju u svoje krave, mleko i novac. Ali ih je zaprepastilo to da ih niko nije pitao hoće li, njih „Švabe“. O Rumuniji govore još drskije nego o nama, pa ipak će ostati svi. Problem je za njih jasan, gde ostaju kuće, zemlje, konji i krave, treba da ostane i čovek. Netačni su glasovi koji se šire da će frabrika šešira ići u Osek, da se sele u Srem. Nijedan se neće seliti. Ostaju svi, a Rumune će dočekati kao i nas lojalnošću, zastavama i govorima, koje uvek počinju, visoko uzdignutim nosem „mi Švabe“.
   U prvi mah, čini se da je Švabama zbilja svejedno zašto i kako ih guraju u Rumuniju i da na to više i ne misle.
   Nisam hteo to tako lako da poverujem i počeo sam da ispitujem dalje. Tada se sve ukaza u pravoj boji.
   Po kućama, ispod dugih redova davno svenbulih lipa, što mirišu na štale i mleko, zaista ne plaču za nama. Država Srba, Hrvata i Slovenaca značila je za njih finanse, sudije i opasne žandarme. Odnos prema njoj značio je obezbediti krave, konje, i mleko i sa što manje sudara švapska prava, što znače malu porezu, nemačke učitelje i naročito da sinovi ne služe u Makedoniji, gde ima malarije i kačaka, a poznato je da to za Švabe nije, što treba da uvidimo i sami. Kad se to reši, ostalo sve neka đavo nosi, njih se malo tiče. Divno je čuti ih kako pričaju i kako se smeju radikalima i demokratima, koji su dolazili da pregovaraju. U ime ljudskih prava, u ime kulture, u ime Evrope, oni mole, ištu, zahtevaju samo jedno: da Švabama bude dobro. To jer njin program. U zamenu za to oni će biti lojalni, mirni, jesti i piti i živeti među nama još dva stoleća, bez tragedija. U stvari taj mnogo i oholo hvaljeni švapski život znači gomilu egoističkih, debelih seljaka i pokorno razvratnih žena.
   Priredio sam sebi dva mala zbora. Jedan u restoranu, pod vođstvom g. Petna, trgovca i demagoga i što je pikantno, predsednika žomboljskih radikala. Drugi, u fabrici g. Trajca, fabrikanta ciglje, okružnog poglavara nemačke partije.
   U restoranu govorili smo prosto, po švapski. Video sam čudnu organizovanost, svi ćute, jedan govori, ali što on govori i ostali kažu.
   Drsko i grubo ismevaju naš nered u državi, korupciju činovnika, radikale i demokrate. Sebe hvale, pa hvale. Pa ipak su posle priznali da im je bilo dobro. Vlasti su bile meke, oficiri vanredni i niko ih nije dirao. Kad je g. Petn, pri jednom susednom stolu, ugledao jednog Temišvarca, počeo je hvaliti i Rumune. Posle ih je zahvatila melanholija, ovde su imali škole, svoje saveze, partiju i Žombolj je živeo, kao nasred Nemačke. Sad ih izbacujemo iz države, a niko ih ne pita hoće li da idu. Nijedna država na svetu, još nikad to nije učinila. Žombolj vredi više od Beograda, toliki konji, toliko žito, tolike uredne i čiste Švabe, a mi ih dajemo, tako lako dajemo. Kako smo smeli onda dosad da zahtevamo od njih vernost i kako ćemo smeti zahtevati to od ostalih? A zašto ih dajemo? Za ona bedna srpska sela u kojima nema ni pola toliko Srbalja, koliko zvanični izveštaji kažu. Sve je to laž sa tim srpskim selima, sve je to zbog g. Ninčića. On je uvređen, što su na njegovom zboru vikali. A verujte, samo je slučajno jedan dobronamerni Švaba zviždao. Kako smo ga lepo dočekali, kako smo ga lepo dočekali!
   Zaprepastili su me ti glasovi da je Žombolj prebačen u Rumuniju zato, što se g. Ninčić uvredio. Po Žombolju se to ozbiljno govori, a demokrate činovnici to javno šire.
   Kod g. Trajsa, fabrikanta, koji će uskoro biti i poslanik ponovila se ta halabuka, samo malo uljudnije. Fabrikant mi je prvo govorio, ironično nasmejan, o našoj ekonomskoj slabosti i gluposti. On prodaje svoju ciglju u Grčku, a žito u inostranstvo. Po njemu je izgledalo da gubimo pola države.
   Što se tiče skandaloznih vesti o Žombolju, crven u licu, nije hteo odmah da govori. Tek kad je urednik „Žomboljskih Novina“ smešeći se zaklimao glavom, ponoviše svoje senzacije, koje po Banatu pričaju.
   Sve je zbog toga, što su prevarili radikale. Svemu im je kriv g. Ninčić i g. dr Ivan Veselinović, radikalski kandidat iz Kikinde. Dobili su svega 70 glasova. Čak i g. Kolbus, Švaba, radikalski kandidat glasao je na drugog Švabu, a ne na sebe. Gospodine mi smo Švabe, svi smo u „Kulturbundu“, svi smo za nemačku partiju. Smešno je da su poverovali da ćemo glasati na njih. Izgubili su dva poslanika. Osveta Ninčićeva, osveta Ninčićeva.
   Pokušao sam da doznam otkuda ti ludi glasovi. Trag je vodio među bivše žomboljske činovnike, demokrate. Ali i radikali sami ras- prostiru te glasove, jako pametno zato, da zaplaše Švabe i pokažu svoju silu.
   Što me još više zaprepasti, to je kako tamo uopšte govore o državi. Otvoreno i grubo rekli su mi da je g. Veselinović tast g. Nešića i zato je Žombolj predat Rumunima. I kad sam pokušao da te gluposti ugušim, uputili su me na g. Jocu Budišinog, radikalskog vođu u Kikindi, protiv- nika g. Veselinovića, koji to otvoreno priča i još ponešto što se ne da napisati. Tako se ratuje u Banatu za mandate.
   Sva ova zemlja, ova polja, ova nesretna sela, što ne znaju više na koju će stranu, guraju se dakle, po mišljenju ovdašnjem, tamo-amo po granici, zbog porodičnih spletaka, za koje bi se drugde išlo na sud.
   Ono što sam zatim čuo bilo je još gore. Užasne afere carinarnica, činovnika itd. Toga dana prodat je mlin „Panonija“, protivno obećanju ministra finansija. Fabrikant Trajs, sumnjiv vlastima politički, morao je da plati ogroman porez. a rečeno mu je da je to zato što je vođa Nemaca. On je međutim nabavio ključ plaćanja poreza i zakonske naredbe, koje se baš ne pokazuju inače. Kad sam ga pitao otkud, on se nasmejao i rekao mirno: „Lepo, iz Ministarstva, od g. Nikolića, imam i ja prijatelja“.
   Tako eto izgleda, izbliza Žombolj, koji je već natovaren na točkove, da ga odguramo u Rumuniju, sa svim njegovim Švabama, mlekom, Švabicama, poslaničkim kandidatima. U Rumuniji čekaju naša sela, koja treba da dođu u zamenu.
   Pre polaska voza za Kikindu, noću, u kiši, našao me je birtaš stanice. I on mora da se seli. Mirno mi je pokazao ženu i sina, koji je kraj železničke lampe učio čitanku Gece Kona i rekao: „Eto vidite, gospodine, nekuda moram sa njime. Ovo je dvadeset treća seoba moje porodice“. Bio je izbeglica iz Siriga, srpskog sela kraj Segedina, gde je bila ušla naša vojska pa izašla, a Mađari opet došli. Tamo je ostavio kuću i zemlju budzašto. Sad se opet seli. Invalid je i nema desnu ruku…

   Miloš CRNJANSKI

   Izvor: BANATSKI ALMANAH, 2014.

   Reply

6. 15. decembar 2017. u 18:13

   Vojislav Ananić

   OTROV NA MATERNJEM JEZIKU

   Srpski narod ima duboke korene u banatskoj i pomoriškoj ravnici, iako mnogi iz neznanja tvrde da smo svi ovde došli Čarnojevićevim seobama. Jedan talas se jeste tad doselio, ali postoje i drugi mnogo stariji slojevi, čak stariji nego što možemo da zamislimo, no, o tome ćemo drugom prilikom. Srbi su se isticali po mnogo čemu, ali jezik je zasigurno najdragocenije duhovno gorivo koje smo isparivali tokom višestolećnog bitisanja. Jednostavno, bez jezika ne bismo mogli da prenosimo golemo narodno i kulturno blago koje su stvarali naši preci.
   Iako ne volimo da priznamo, svima je jasno da je srpski jezik u današnjoj Rumuniji u velikoj opasnosti. Nije još na izdisaju, ali nema ni mnogo do tog trenutka. Zašto? Zato što se većina naših omladinaca, a odnosi se na one kojima je srpski maternji jezik, više ne služi njime! Uočljivo je da se mladi sve lošije i nespretnije služe srpskim jezikom, i to samo kada su prinuđeni prisustvom starijih ili povodom školskih predstava. Čak i deca koja pohađaju srpska odeljenja i srpske škole govore međusobno skoro samo rumunski, a o dopisivanjima preko savremenih društvenih mreža da i ne pričamo!
   Srpska zajednica je počela da se rasipa i otuđuje kada su bile razbijene kompaktne etničke zajednice u selima oko Temišvara. To se posebno odnosi na period posleratne kolektivizacije, kada su Srbi masovno počeli da napuštaju rodne krajeve i odlaze u grad, a njihova su mesta popunili siromašni došljaci iz raznih krajeva Rumunije. No, jezik je ipak opstao.
   Iako je matica praktično otpisala ovdašnje Srbe posle Prvog, a posebno posle Drugog svetskog rata, oni su očuvali svoj identitet upravo zbog njenog neposrednog prisustva i superiornog ekonomskog stanja. Jugoslavija je bila ubedljivo najrazvijenija i najslobodnija socijalistička zemlja, a mnogi su joj se divili iza nevidljivih ideoloških rešetaka. Iako Jugoslavija nije marila za nas (bila su u modi „bratska“ žvalavljenja sa Šiptarima, Hrvatima i ostalom „bratijom”), mi smo marili za nju. Doduše, naši dedovi i očevi su odrasli uz Radio televiziju Beograd, tu oazu virtuelne slobode i zabave koja je dopirala u naše domove posredstvom talasa i antena. Donedavno, svi smo bili priključeni jugoslovenskoj narodnoj i pop kulturi, odrastavši maltene uz obrasce koje je ta zemlja nudila.
   U srpskim se domovima (a donekle i rumunskim) pratila isključivo jugoslovenska televizija, vrtele ploče i kasete iz Jugoslavije, slušao se Radio Beograd, a mnogi su proveli detinjstvo i mladost čitajući kaubojske ili ljubavne romane, stripove, časopise i ostalu laku literaturu koja je pristizala od opuštenih nam komšija. Sve je to neprimetno doprinelo da se izgradimo kao ličnosti i stasamo uz maternji jezik i veliku (doduše nehotičnu) kulturnu pomoć iz Jugoslavije. Komunikacija na srpskom jeziku među vršnjacima je bila nešto normalno čak i u slučaju moje generacije, koja je pohađala Srpsku gimnaziju „Dositej Obradović“ pre deset i kusur godina. Srpski jezik je bio deo naše svakidašnjice, a epitet „maternji“ je stvarno imao bukvalni smisao.
   No, vremena su se brzo promenila, kako u Rumuniji, tako i u Srbiji. Jugoslavija se raspala, a srpski narod je bio izložen stravičnim opitima: građanski rat, sankcije, embargo, bombardovanje, međunarodna satanizacija, izolacionizam, siromaštvo, kriminal. Srbija je strahovito nazadovala u odnosu na ono što je nekad bila, dok je Rumunija koliko-toliko uspela da se približi Evropi, iako je ekonomsko-politička stvarnost i ovde više nego poražavajuća. Sa kulturnoidentitarne tačke gledišta srpska omladina u Rumuniji je polako prestala da se poistovećuje sa maticom, koja je izgubila stari oreol originalnosti i blagostanja. Mladi pronalaze sada uzore na drugim mestima, a matica im nije više zanimljiva, pa se samim tim gubi i interesovanje za maternjim jezikom, koji nije toliko „kul“ kao rumunski ili engleski. Naravno, postoje pojednici koji i dalje slušaju grupe ili izvođače iz Srbije, ali na tome se svodi sve. Živa srpska kultura i živ srpski jezik se u Rumuniji gube zastrašujućom brzinom, što zbog nedovoljne zainteresovanosti našeg življa, što zbog hroničnog nehaja matice.
   Uzaludno je govoriti o očuvanju kulturne baštine i tradicije ako izgubimo jezik. Neki će reći da se može funkcionisati i bez poznavanja srpskog jezika, kao što to rade i druge manjine (Jevreji, na primer). Ako želimo lagati sebe i druge, možemo poverovati u tu priču. Kako se može neko (ko se izjašnjava kao Srbin) upoznati sa srpskom književnošću, muzikom, filmografijom, dramaturgijom i celokupnom kulturom – neznajući jezik?
   Sve snage naše zajednice moraju biti usmerene ka očuvanju jezika, a u tom se smislu valjaju započeti konstruktivni pregovori sa maticom. Poslanik Aleksandar Čotrić je prilikom nedavne posete Temišvaru pokrenuo pitanje stipendiranja učenika iz Srbije. Realno gledano, to je jedini način da se spasi srpski jezik u našoj jedinoj gimnaziji. Otvaranjem internata i primanjem nekoliko desetina đaka (i kvalifikovanih nastavnika) naša bi škola doživela preporod, a ovdašnji učenici srpskog porekla bi osvežili i znatno poboljšali svoje znanje maternjeg jezika, koje se može nadograđivati i usavršavati samo komunikacijom.
   Našoj omladini treba ponovo probuditi interesovanje za savremenom i klasičnom srpskom kulturom, za srpskim jezikom, za živom tradicijom i za drevnim nasleđem kojeg oni nisu možda svesni. Moramo već jednom da shvatimo da se ne možemo večito ograničavati na narodne igre i kafansko srbovanje na svadbama i slavama. Iskonsko rodoljublje, pogotovo u slučaju jedne nacionalne manjine, podrazumeva mnogo odgovornije razmišljanje i delovanje.

   Goran Mrakić (NR 1191/14.12.2012, str. 14)

   Izvor: BANATSKI ALMANAH, 2013.

   Reply

7. 16. decembar 2017. u 18:26

   Vojislav Ananić

   Srbi u Rumuniji

   https://www.youtube.com/watch?v=Y9rfsMfALrQ

   Reply

8. 16. decembar 2017. u 18:27

   Vojislav Ananić

   Kvadratura kruga – Srbi u Aradu

   https://www.youtube.com/watch?v=bSIRkMt1EcU

   Reply

9. 29. decembar 2017. u 13:09

   Vojislav Ananić

   Ivanda (Đulvaz)

   Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

   Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Ivanda.
   Ivanda (rum. Ivanda) je selo u opštini Đulvaz, koja pripada okrugu Timiš u Republici Rumuniji. Naziv sela je nastao verovatno po letnjem crkvenom prazniku Ivandanu. Naselje je značajno po prisutnoj srpskoj nacionalnoj manjini u Rumuniji.
   Položaj naselja
   Selo Ivanda se nalazi u istočnom, rumunskom Banatu, na 15 km udaljenosti od Srbije. Od Temišvara selo je udaljeno oko 40 km. Seoski atar je u ravničarskom delu Banata.
   Istorija
   Prvi pomen mesta je 1333. godine u vezi sa papskim davanjima. Slovenski karakter sela se pokazuje 1660. godine u Katastigu manastira Pećke patrijaršije. Carski revizor Erler 1774. godine konstatuje da je to mesto naseljeno Srbima u Čakovačkom okrugu. Selo je potom postalo posed spahije Ištvana Karačonjija.
   Ivanda je 1905. godine velika opština u Nemetpardanjskom srezu. Tu živi 1511 stanovnika u 247 domova, a Srbi su u većini. Ima ih 1021 pravoslavna duša ili 68%, sa 176 kuća. Od srpskih javnih zdanja tu su pravoslavna crkva i narodna škola. PTT komunikacija funkcioniše u mestu.
   Srpska pravoslavna crkva u Ivandi
   Crkva je posvećena Saboru Svetoga arhanđela Mihaila i Gavrila. Autori ikonostasa: Rezbar neidentifikovan, slikar Evgen (Špang (Eugen Spang) Tematski sadržaj ikonostasa: u soklu – četiri biblijske scene; na carskim dverima – Blagovesti; na bočnim – Sveti arhiđakon Stefan, odnosno Sveti Georgije; iznad carskih dveri – Tajna večera; iznad bočnih – Ulazak u Jerusalim, odnosno Susret Marije i Jelisavete; prestone ikone – Sveti Nikola, Bogorodica, Spasitelj, Preteča; praznične ikone – Rođenje, Krštenje, Vaskrsenje, Vaznesenje Hristovo, Silazak Svetoga Duha, Preobraženje; u luku – tematski sklop Raspeća, bočno sa obe strane – apostoli. Autor zidnog slikarstva: Nema zidnog slikarstva Drugi poznati umetnici: zografi Nikola, Nedeljko i Šerban Popović, autori starog ikonostasa iz 18. veka, Stefan Popović, autor pojedinačnih ikona.
   Pećki kaluđeri su u mestu sakupljali milostinju 1660. godine i zabeležili nekog Nikolu Popovog, a godine 1767. zapisana su dva sveštenika (obojica behu meštani). Kraj toliko posrednih podataka o razvijenosti verskog života, neposredni podaci o starim crkvama bilo da nisu sačuvani, bilo da još nisu otkriveni. Pravoslavno parohijsko zvanje je osnovano i crkvene matične knjige se vode od 1779. godine. U Ivandi je 1846. godine bilo 1139 pravoslavnih žitelja. Sveštenici su tada bili Petar Omaljević i Jovan Popović. Sadašnja crkva je sazidana od pečene cigle 1852. godine. Ikonostas je mnogo pozniji: i rezba i slike zanatski su rad Temišvarca Evgena Španga (Eugen Spang) iz 1897. godine. Najstarija crkvena knjiga je Vukovićev “Minej”, štampan u Veneciji 1532. godine[5] Obnova ikona na ikonostasu izvršena je 1936. godine.
   Godine 1905. u mestu je srpska crkvena opština, skupština je redovna pod predsedništvom Živana Matića. hram je tada u dobrom stanju, a u mestu su dva srpska pravoslavna groblja. Parohija je pete platežne klase, ima parohijski dom a parohijska sesija iznosi 35 kj. zemlje. Paroh je pop Radivoj Stanižan, rodom iz Čente.
   Sadašnje stanje crkvenog objekta: Građevina je u dobrom stanju. Kao i većina srpskih crkava iz šire okoline, ima spolja oblik lađe, unutra oblik krsta, lučnu oltarsku apsidu i toranj. Odlikuje se upadljivom zapadnom fasadom ukrašenom sa četiri masivna stuba, koji joj daju izraz stabilnosti i otmenosti i svrstavaju među bolje primerke crkvene arhitekture XIX veka u Banatu. Značajne pokretne umetničke vrednosti i kulturno-istorijske znamenitosti: u tornju su smeštena četiri zvona. Crkvene knjige većinom su iz 18. i 19. veka. Na zapadnoj fasadi stoji spomen-ploča sa imenima Srba meštana poginulih u Prvom svetskom ratu. Hramovna slava se proslavlja na praznik Sabora Svetoga arhanđela Gavrila (Letnji Sveti Arhanđeo). Sveštenik: Mesto paroha je upražnjeno; parohiju opslužuje paroh Srpskog Semartona, održavajući bogosluženja naizmenično u Srpskom Semartonu i Ivandi.
   Ostale crkve u mestu: Rimokatolička crkva.
   Iz spiska pretplatnika jedne srpske knjige (ćirilične) vidi se poredak u selu: pop Živan Popović paroh administrator, Simeon Radosavljević epitrop, Filip Nikolić kasir i nadziratelj školski te Kuzman Pantić učitelj. Godine 1855. kupci pretplatnici srpske knjige iz Ivande su bili: parosi Luka i Jovan Popović, učitelj i svršeni bogoslov Uroš Popović. Tu su i crkveni “pjevci”: Spasoje Stanojević, Isidor Milovanović, Arkadije Branković i Milan Blagojev. Od ostalih Vasilije Popović išpan i Emanuil Šašin kasir.
   Škola
   Po državnom popisu pravoslavnog klira iz 1846. godine u selu je bilo 24 učenika, kojima je predavao Kuzman Pantić učitelj. U narodnoj ivandanskoj školi je februara 1860. godine raspisan konkurs za srpskog učitelja, sa platom godišnjom 105 f. Novoimenovani učitelj u Ivandi je tada Georgije Bogosav. Đorđe Grbanović je privremeni učitelj u mestu 1868. godine, očekuje se da položi učiteljski ispit u Somboru. Po raspisanom stečaju iz 1899. godine vidi se stanje u mesnoj školi. Tražio se učitelj u srpskoj veroispovednoj mešovitoj školi (deca oba pola sede zajedno) za godišnju osnovnu platu od 440 f., zatim 5 f. paušala, dva hvata tvrdih drva, slobodan stan sa dve sobe, kujnom i špajzom, bašta od 800 kv hv i 50 novčića od pogreba “gde bude pozvan”. Od njega se očekivalo da izvodi redovnu nastavu poji na svakom bogosluženju i tokom “časnog posta” i da decu uči “crkvenom pjeniju”. Milan Ristović ivandanski učitelj dobio je 1900. godine dekret o stalnosti. Godine 1905. škola je srpska narodna sa jednim zdanjem zidanim 1872. godine. Učitelj je Slavko M. Kosić, rodom iz Velike Kikinde, privremen tek stupio. Redovnu nastavu je pratilo tada 18 đaka, a u poftornu školu išlo osam učenika starijeg uzrasta.
   Stanovništvo
   Sredinom 19. veka kao i u većini banatskih mesta broj Srba opada. Po popisu iz 1847. njihov broj je iznosio 1139, da bi dvadeset godina kasnije tu živelo 1007 Srba pravoslavaca.Protoprezviterski izveštaj za kraj 1891. godine pokazuje da u toj srpskoj pravoslavnoj parohiji živi 1032 pravoslavne duše u 182 srpska doma.Po poslednjem popisu iz 2002. godine selo Ivanda imalo je 613 stanovnika. Poslednjih decenija broj stanovnika opada.
   Selo je nekada bilo pretežno naseljeno Srbima, ali su posle više kolonizacija rumunskog stanovništva oni danas postali manjina.
   Izvor: Internet

   Reply

10. 29. decembar 2017. u 13:11

    Vojislav Ananić

    Tornja

    Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

    Tornja (rum. Turnu) selo je u okviru opštine Pečka, koja pripada okrugu Arad u Republici Rumuniji. Naselje je značajno po prisutnoj srpskoj nacionalnoj manjini u Rumuniji.
    Položaj naselja
    Selo Tornja se nalazi na severnoj, krišanskoj strani Pomorišja. Grad se nalazi 20 km severozapadno od grada Arada ka rumunsko-mađarskoj granici. Naseljski atar je ravničarskog karaktera.
    Istorija
    Tornja je mesto u Pomorišju. U Tornju su Švabe katolici osnovali svoju parohiju 1753. godine. Selo Tornja je za vreme AU monarhije bilo u Čanadskoj županiji. A kanonskom crkvenom podelom sa Rumunima, srpska Crkvena opština u Tornju je bila nova, u sada temišvarskoj eparhiji, u koju je prešla iz aradske.
    Po podacima iz 1905. godine Tornja je velika opština u Batonjskom srezu. Tu živi 2516 stanovnika u 418 domova. Srba pravoslavaca je malo, njih 397 duša (ili 16%) ima 64 kuće. Od javnih srpskih zgrada tu su pravoslavna crkva i narodna škola. Sve PTT komunikacije su postojale u naselju.
    Crkva i škola
    Pravoslavna crkva se pominje 1759. godine, kao neugledni hram građen od pletera, pokriven slamom. Bio je posvećen prazniku Sv. Nikoli. Kasnije je sagrađena veća i bolja građevina, sada posvećena Sv. evanđelisti Luki, koji posle kanonske podele pripala Rumunima. Paroh tornjanski Dimitrije Jovanović 1831. godine nabavlja srpsku knjigu. Po državnom šematizmu iz 1846. godine naselje Tornja (Tornya) sa 1160 stanovnika, je počelo voditi sve crkvene matične knjige od 1779. godine. Sveštenik je bio Dimitrije Abramović, a parohijski kapelan Atanasije Nešković. Srbi su podigli svoju novu crkvu 1879. godine, za koju je platio ikonostas Živa Gluvakov, inače nabavljen od novosadske firme Ivković, tek 1906. godine. Bio je poslat izaslanik vlasti, da pregleda taj novi ikonostas. Nova crkva je posvećena prazniku Rođenju Presvete Bogorodice ili Maloj Gospojini. Bio je 1893. godine poslat izaslanik eparhijski Jovan Novaković, da novu Crkvenu opštinu organizuje u Tornji. Crkvena opština u Tornji je bila jedna od najsiromašnijih u temišvarskoj eparhiji, i teško je funkcionisala. Tako je 1898. godine primila pomoć od 150 f. iz narodnog jerarhijskog fonda. Ta crkvena opština je od zajma iste godine kupila jednu kuću. Administrator parohije jeromonah Amfilohije Mihajlović umro je 1893. godine sa 30 leta, u manastiru Bezdinu. On je bio u Tornji administrator tokom 1892-1893. godine. Kaluđera je 1892. godine zamenio kao administrator svršeni bogoslov Teodor Jozanov? iz Subotice. Jerej Vikentije Popović se postavlja 1896. godine za administratora u Tornji. Kornel Adamović se postavlja za administratora decembra 1899. godine. Pravoslavna crkvena opština je bila organizovana 1905. godine, skupština redovna, pod predsedništvom Alekse Bajića. Pravoslavna parohija je najniže šeste klase, ima parohijski dom i parohijsku sesiju od 23 kj. zemlje. Postojalo je srpsko pravoslavno groblje, a crkveno-opštinski posed iznosi 26 kj. zemlje. Godine 1905. administrirao je kaluđer josif Protić jeromonah, rukopoložen 1902. Godine. A 1906. godine biće novi, ko zna koji po redu, administrator svršeni bogoslov Vladislav Aleksić.
    Kupac srpske knjige 1831. godine je mesni učitelj Atanasije Popović. U narodnoj školi nastavu je 1846. godine pohađalo 38 đaka, sa kojima je radio učitelj Vasilije Simeonović. Josif Agrima je bio 1868. godine privremeni učitelj u mestu, i od njega je traženo da položi učiteljski ispit u Somboru, da bio postao stalni. Učitelj za mesnu srpsku školu je preko novina tražen 1888. godine. Učitelji su teško dolazili, a brzo napuštali tu neatraktivnu sredinu. Sledeće, 1889. godine tražen je opet osposobljen i to muški učitelj za rad u Tornji. Dao je učitelj Branko Čalić ostavku 1892. godine, zbog čega je raspisan stečaj za prijem novog. Ponuđena godišnja plata je iznosila 280 f. i druge sitne naknade u novcu ili naturi. Srpska narodna veroispovedna škola je bila zatvorena deset godina (1897-1907) zbog protivljenja političke vlasti da se koristi trošna zgrada za školu. Često, pa 1902. godine, crkvena opština je tražila od eparhijskih vlasti finansijsku pomoć za školu. Mnogo požrtvovanih Srba poklanjalo je krajem 19. veka tornjanskoj školi pretplatu na “Školski list”. Godine 1905/1906. pravljena je nova školska zgrada u Tornji. A 1908. godine opet se konstatuje da ta školska zbornica nije po propisu sagrađena. Mnogo puta su davani oglasi za prijem učitelja, ali takvo mesto sa dve “učiteljske snage” (1907) nije bilo atraktivno. Kada je dat konkurs za prijem učitelja, pored svih drugih uslova, navedeno je da će biti primljen samo ko je vešt u mađarskom jeziku. Plata je tada bila ponuđena od 280 f. Godine 1891. učitelj je bio Branko Čavić. On je podneo ostavku već 1892. godine. Na oglasu za prijem novog učitelja, kaže se da će raditi u četvororazrednoj osnovnoj školi u Tornji. Na konkursu iz 1895. godine osnovna plata je sada 300 f. Eparhijska vlast je obavestila tornjansku opštinu, da ako želi “školu svoju ponovo da otvori”(?), da će nastaviti da je dotira sa 100 f. Predsednik Školskog odbora Živan Gluvakov, a učiteljica Zorka Imbronjeva perovođa. učiteljica Imbronjev je rodom iz Arada, i dve godine je bila u mestu (1905). Škola ima jedno zdanje, a redovnu nastavu pohađa 47 đaka, a u tuđe škole ide 31 srpsko dete. Oglas iz 1907. govori o plati izraženoj u krunama – 700 k. Postavljena je u tornjanskoj školi 1908. godine kao privremena učiteljica Marija Bukurova. Godine 1911. dobila je dekret o stalnosti nova učiteljica Zorka Šićarović.
    Među svim tornjanskim učiteljima najznačajniji je Živojin Raković, koji je radio u seoskoj školi između 1908-1910. godine. To je bio vrlo inteligentan i vredan pedagog, koji je pisao pedagoške stručne članke za “Školski list”, i prevodio sa nemačkog i francuskog. Tokom školovanja bio je pitomac Zadužbinskog fonda Hristifora Šifmana, koji je bio aktivan pri Matici srpskoj. Karijeru je nastavio u mestu Potporanj, pa Keledobri, a završio u Vršcu, gde je bio istaknuti predavač na Narodnom univerzitetu i čkan ogranka Srpskog kulturnog kluba 1940. godine. Treba samo pomenuti nekoliko njegovih objavljenih naslova. Iz 1909-1910. godine feljton u “Školskom listu”, Karlovci, preveden sa francuskog jezika, od Rene Vormsa oba dela: “Naučna i moralna filozofija”. Zatim “Misli o učitelju” objavljen iste 1909. Godine. Dok je bio srpski narodni učitelj u Tornji 1909. godine piše raspravu: “Misli o učitelju i pojanju”. Prikaz knjige “Pedagogika” nemačkog profesora Oskara Mesmera daje 1910. godine. Iste godine objavljuje članak “Noviji nemački spisi za nastavu u prirodnim naukama”. Sledi, “Neposredno i pedagogika”, od Paula Henkela, preveo sa nemačkog 1913. godine. Sa francuskog, iz jednog časopisa, prevodi i članak “Pedagoški sistem Montenjev” 1909. godine.
    1905. godine osnovana je nova Srpska zemljoradnička zadruga u Tornji, sa neograničenom odgovornošću. Njen kapital je iznosio 1393 k, a vodili su je: predsednik Živa Gluvak i poslovođa Mata Dragan.
    Stanovništvo
    Po poslednjem popisu iz 2002. godine selo Tornja imalo je 1.251 stanovnika. Poslednjih decenija broj stanovnika opada.
    Naselje je od davnina bilo višenarodno, a mesni Srbi su oduvek bili manjina u naselju. Danas je njihov broj simboličan.
    Izvor: Internet

    Reply