Порекло презимена, село Меленци (Зрењанин) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Меленци, Горњи Банат, према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Мар Порекло становништва села Меленци, Горњи Банат, према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Мар Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, село Меленци (Зрењанин)

Порекло презимена, село Меленци (Зрењанин)

Порекло становништва села Меленци, Горњи Банат, према истраживању етнолога Јована Ердељановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Стари свештеник у Меленцима, Думић, стар 84 године, тврди да су досељеници из Печке, били највише Власи. После досељења прозвали су село именом Меленци (по мелему – Мелем(н)ци; и Русанда, што лечи русу, рану). Одавно су се посрбили. Црква је била од почетка на овом месту. Срби из Печке донели су овамо из своје цркве једно звоно и један путир.

Прво гробље је одавно напуштено; сад су ту куће, ка станици.

Думић не зна узрок пресељавању из Печке (има и сад Срба у Печкој, на пример, Ћурчића и Ракића). Осим ових, досељеника је било још из Парца код Темишвара, и из Батање код Печке, а долазили су овамо и из Павлиша код Бездина (?). његово мишљење о овдашњем народу: оштроумни су, хоће сваки да је први. Крађе су биле честе и веома одомаћене. Било је и паљевина.

Године 1732. насељено је Меленце, а црква од дасака била је најпре на истом месту (на овом месту је и насељено). Прве фамилије су биле: Пајдачки (од Пајдачких је у време досељења био барјактар) и Исакови (“Пајдак и Исак“) и они су бирали “брегове за куће“ (после је ушоровано). Не зна се одакле су дошле те прве фамилије, али превео их је Арсеније Чарнојевић из Старе Србије. Већ се онда насеље звало Меленце (има и друго Меленце, код Темишвара). Црквена слава је одувек Св. Никола летњи.

Сви остали родови су позније досељени (неки кад се делила “друга земља“ од општинске ледине, а многи још доцније) и међу њима је велики број Румуна који су већином придолазили као пудари (чувари винограда), пастири и слуге. Сви су ти Румуни одавно посрбљени, пошто се већина женила Српкињама и њиховим се потомцима не сме рећи да су влашког порекла.

Село је регулисано пре 124 године (зато је и старо гробље напуштено, а дотле је било неуређено).

Године 1848. Меленчани су страдали и многи су избегли у Бежанију код Земуна, а људи су учествовали у борбама заједно са Србијанцима код Башаида. Село је тада спаљено, а опљачкали су га и Торђани, Мађари особито. Срби су после вратили Торђанима мило за драго: крали су их и пљачкали, па и убијали. После су Меленчани доста страдали и од куге – 1863. године.

Украј Острва је Русулова умка, у којој су ископавали кости. На Деветаку, ка Торди низ друм, има трагова од земуница, о којима се ништа више не зна. Код црквене куће су нашли један циглом изидан бунар, свакако из времена кад је црква грађена, па га затрпали.

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА:

Досељени из Печке:

–        АДАМОВИ (30, Св. Никола)

–        БЕРАРОВИ (14, Св. Никола)

–        БИБИЋИ

–        БИБИНИ (50, Св. Параскева); у три куће Бибићи су се, веле “погосподили“, а сви остали су Бибини. Поп-Паја Бибин дао је велики новац и много марве 1848. године угарској војсци и за то добио племство са титулом “од Јенопоља“, па је врло вероватно да су Бибини били пореклом из Јенопоља (мој додатак – Јенопоље се налази 57 км источно од Арада у Румунији). А племство има само потомство тога попа-Паје (наравно, само титулу без икаквих других повластица).

–        БОГАРОШКИ (8, Св. арх. Михаил)

–        БОШКОВИ (15, Св. Јован)

–        БУЛИЋИ (10, Св. Јован)

–        ВИДИЋИ (10, Ђурђевдан)

–        ДАБИЋИ (8, Врачеви)

–        ЕРЕМИЋИ (20, Св. Симеон)

–        ЖУПАНСКИ (3, Ђурђиц)

–        ЗВЕКИЋ (17, Св. Јован)

–        ИСАКОВИ – ЏИНЦАРОВИ (17, Ђурђевдан)

–        ЈАНКОВИ – ТАНАЦКОВИ (5, Св. Илија)

–        ЈОВИЧИЋИ (1, Св. Никола); остали се одселили у Ченту, Баранду, Перлез, Бачко Петрово Село

–        КИШПРДИЛОВИ (20, Св. Никола)

–        КОСИЋИ – СТОЈКОВИ (18, Св. Параскева); један Косић, један Бибић и један Протић су ограничили атар Меленцима

–        КОСТИЋИ (11, Св. Стефан)

–        КУКИНИ (5, Св. Агатоник, “Комарац“ га зову због тога што онда нестају комарци)

–        ЛОНЧАРСКИ (20, Ђурђевдан)

–        МАРЈАНСКИ – НИЋИВОРОВИ; БЕНЧУЛОВИ И ЦУКИНИ (16, Св. Игњат, 12 Ђурђевдан); Марјански – Нићиворови, међу првим родовима који су добили по целу сесију

–        МАРКОВИ (20, Ђурђевдан)

–        МЕСАРОШКИ (2, Св. Никола)

–        МИЛИЋЕВИ (Ђурђевдан)

–        МИШКЕЉИНИ (16, Ђурђевдан); Мишкељини, међу првим родовима који су добили по целу сесију

–        НЕМЧЕВИ (16, Митровдан); добили су по целу сесију

–        НЕШИЋЕВИ (6, Св. арх. Михаил)

–        ПАЈИЋИ (6, Тодорова субота)

–        ПАУНОВИ (2, Велика Госпојина)

–        ПОПОВИ – ПОП-ЂУКИНИ (10, Ђурђевдан)

–        ПРОТИЋИ (35, Св. Никола); од првих родова који су добили по целу сесију

–        РАДАКОВИ (2, Св. Стефан); РАДАК –ЦИ; има их и у Кикинди

–        РАДИШИЋИ (20, Св. Никола)

–        РАКИЋИ (16, Св. арх. Михаил)

–        СТОЈАНОВИ (7, Св. Никола)

–        СУБИЧИНИ (14, Св. Никола)

–        ТЕОДОРОВИЋИ (4, Митровдан, 1 Св. Параскева)

–        ЋУРЧИЋИ, од њих ТАНАЗЕВИЋИ

–        ХАЛАСОВИ (15, Св. Никола)

–        ЦВЕКИЋИ

–        ШЉАПИЋИ (16, Св. Никола)

 

РУМУНИ ИЗ ПЕЧКЕ:

ЕГЕДУШИ (2, Св. Никола) – КЕВРЕШАНИ (15, Ђурђевдан)

 

РОДОВИ ИЗ ОСТАЛИХ ПОЗНАТИХ МЕСТА:

–        Има фамилија БАТАЊСКИ, који су очевидно из Батање

–        БОШЊАКОВИ су овамо дошли из Босне

–        ВУЈАНОВИ су из Чанада, а зову их Чанадски

–        ЛАЗАРУЈКА – ВАЛКАЊЧЕВИ су из Валкања

–        МОЈСИНИ су дошли из Павлиша

–        НАДЛАЧКИ (5, Св. Лука), фамилија из Надлака, у близини Печке (доказ да нису само Срби из Печке, него и из суседних села прешли овамо)

–        ПАЈДАЧКИ (10, Св. Јован)

–        ЋУРЧИЋЕВИ су дошли из Павлиша

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        ГРАНИЋИ (2, Ђурђевдан), прво су дошли сви овамо, па једни остали овде, а други отишли у Сентђурађ, где се зову Гранићи и Катићи, и у Кикинду

–        ПАЈДАКОВИ су, по општем тврђењу, први ударили колац у Меленцима. И сад се зна место: на једном углу у средини најстаријег дела Меленаца, где је била њихова кућа и знају се све старе куће и породице које су биле око њих и чиниле прво село Меленце

–        КУРУЧЕВИ (22, Михољдан), међу најстаријим кућама и, без сумње, од неког Ракоцијевог “курука“

–        МОНАШЕВИ (2, Св. арх. Михаил)

–        ПАУЉЕВИ – ЦАРАНОВИ су од првих родова који су добили по целу сесију.

 

ИЗВОД ИЗ ЛЕТОПИСА У МЕЛЕНЦИМА:

Као најстарији свештеници, од 1774. до 1778. године, знају се: Петар Гавриловић, Илија Николајевић, Никола Васиљевић и Павел Поповић, затим Михаил Поповић, Јоаким Поповић, Лазар Поповић и Илија Никић.

Године 1924. није хтело 39 назарена положити заклетву краљу и отаџбини.

 

Год. Бр. становника Бр. домова Мушких Женских

1897.

9.093

1.560

4.540

4.553

1901.

9.356

1.620

4.074

4.652

1902.

9.815

1.782

4.945

4.870

1912.

9.267

4.849

4.418

1921.

9.322

1.761

4.875

4.447

 

1917. 1918. 1919. 1920. 1921. 1922. 1923.
Правосл. домова

1.675

1.675

1.685

1.700

1.753

1.761

1.753

Брачних парова

2.100

2.168

2.264

2.351

2.395

2.402

2.462

Конкубината

67

70

60

52

104

110

110

Назарена

77

77

72

119

143

143

143

Адвентиста

31

31

31

 

ИЗВОР: Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић


Коментари (16)

  • Seja

    Postovani,za sva prezimena pise odakle su i kada dosli samo ne pise za porodice Pandurov,ja sam potomak Pandurovi i zelela bih da znam odakle su Pandurovi stigli u Melence
    dosla su braca Pava i Jova,to su moji preci ali ne znam odakle su dosli i kada,gde su rodjeni,mozda je pre njih neko dosao ali ko…ko je prvi stigao od Pandurovih u Melence i koje godine,da li to moze neko da mi odgovori,dugo vec trazim taj odgovor,moji su svi pomrli od starijih cak i otac tako da nemam koga da pitam
    Ako neko mozda zna bila bih mu zahvalna da mi odgovori…hvala unapred za svaku informaciju

    Одговори
  • vojislav ananić

    М Е Л Е Н Ц И

    Насеље је удаљено од Зрењанина 15 км. Налази се на магистралном путу Зрењанин – Кикинда, северно од града Зрењанина. На два километра од села је канал Дунав – Тиса – Дунав .

    ИСТОРИЈАТ
    Све је почело патентом царице Марије Терезије из 1751, којим је допуштено да се Срби из развојачене Потиско-поморишке границе, који се нису одселили у Русију, а нису хтели ни под власт феудалних угарских жупанија, населе јужно од Мориша и источно од Тисе и ту образују неку врсту аутономне, само царским војним властима подложне, Банатске милиције. Осим неколико стотина милитарских породица које су се из граничарских места Печке, Павлиша, Надлака, Богароша, Шајтина, Семлака, Оровиља и Чанада населиле на месту, чије је име славни гроф Мерси још 1723. забележио као „Меленци“ (неки мисле по турској речи мехлем – лек) , образовало је исте године насеље које ће кренути у брзо ширење. За четврт века до установљавања царског диштрикта (Великокикиндског) 1776. у које ће ући заједно са Кикиндом, Мокрином, Јозеповом (Нови Кнежевац), Карловом (Милошево), Тарашем, Врањевом, Куманом, Крстуром и Башаидом, Меленци ће имати близу 1800 становника, да би се за наредних пола века њихов број вртоглаво попео на преко 5000. Тај пораст ће затим бити умеренији, али упркос повременим исељавањима и масовним епидемијама, сталан. У селу ће 1863. живети преко 6500, а 1910. више од 8600, а 1921. чак близу 9500 становника. Са Мокрином, Меленци ће и пред Други светски рат бити једно од највећих села тадашње Југославије, да би то било и у овој садашњој. Од самог почетка, па до овог времена у Меленцима су живели готово сами Срби, слично као што је и за цео Диштрикт забележио Александар Стојачковић још 1868. да у њему живи „Готово сам овејани Србин“. Године 1825. у селу је од 5015 становника православних било 4981, а римокатолика 34. Да тај однос Срба и „осталих“ није битно мењан ни наредних деценија показује и податак из 1862. о броју занатлија у Меленцима-од 92 занатлије. 73 су били Срби, а 19 „други“, уз напомену да су Срби били склонији ратарству и сточарству него занатима. Брз пораст становништва Меленаца довео је и до ширења места , па се село до краја XVIII века састоји од четири „кварта“ , који и данас постоје : Српкањ, Павлиш, Влашкањ и Чонтик.

    СТАНОВНИШТВО
    Једно од највећих војводјанских сеоских насеља, Меленци има око 7500 становника, у око 2400 домаћинстава и простире се на 15905 ха.

    ШКОЛЕ
    Меленци има основну школу „Др Бошко Вребалов“ коју похађа 700 ђака. Основана је 1758 г.( а садашња зграда изграђена је 1968. г.)

    Бошњакова ветрењача на излазу из Меленаца, према Кикинди, изграђена је 1891. године. Имала је три пара млинских каменова и млела је све врсте житарица. Данас је једна од две сачуване у Банату. Ових млинова на ветар, по једном попису из 1885. године у Банату и Бачкој било је 280.

    Капела Димитријевића
    На месном православном гробљу налази се јединствена Капела породице Димитријевић коју је подигао меленачки велепоседник Ђура Димитријевић 1895. године, и у којој је сахрањено више чланова ове породице. Иконостас је осликао наш чувени сликар Урош Предић, што јој даје и посебну уметничку вредност.

    ВЕРСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ЦРКВЕ
    Месна црква посвећена је Светом Николи. Саграђена је 1790. а иконостас је осликао Арса Теодоровић.

    ГРАЂЕВИНЕ
    У самом центру села налази се зграда некадашње Меленачке штедионице, чији је оснивач био Никола Николић. Намена зграде је мењана – од банке, жандармерије до зграде за становање, као што то представља данас. У селу постоје савремена амбуланта, пошта, банка.

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • Svetlana

    Devojacko prezime mi je Vujanov. Moje saznanje doseze do deda Kuzmana Vujanov iz Molovina kod Sida gde se rodio 1913. i moj otac Milovan. Ocev stric je poznati sidski trgovac Sava Vujamov. Znam jos da je otac imao sestre Jelku i Smilju i brata Damjana.

    Одговори
  • Vinko Gajić

    Нема презимена: „Нађалин“, славе св. Јована, а тај род је ту од пре почетка 18 века!

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВЕТРЕЊАЧА У МЕЛЕНЦИМА

    Ветрењача у Меленцима названа је по последњем власнику – „Бошњакова”. Подигнута је на периферији села, крај пута за Башаид, на око 20 км од Зрењанина. Припада типу ветрењача из прве половине 19. века, познатијем у науци под именом „Холандер виндмухлер”. Зидана је опеком у облику заобљене купе на којој је нижи купасти кров. Кроз њега пролази осовина са крилима за хватање ветра и покретање механизма. Унутрашњи простор ветрењаче подељен је на приземље, два спрата и таван, повезан унутрашњим степеницама. У тавански простор и горњи спрат смештени су конструкција, зупчаници и осовине дрвеног механизма, док су на првом спрату три пара камена за млевење жита, а у приземљу три сандука у које олуцима доспева брашно. Представља редак примерак некада многобројних објеката ове врсте у Војводини. Зграда и механизам су у лошем стању и поред тога што је 1965. године проглашена за културно добро од великог значаја, па је 1971. године комплетно обновљена.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МЕЛЕНЦИ

    Ово село Диштрикта )е 1771 имало 376 православних домова, а 1777 становника. 1787. године 1825 имало је 560 домова, 4481 православног и 34 римокатоличка становника, а 1863 становника 6579; године 1910 имало )е 8618 Срба и 78 осталих, а 1921 домаћинстава 1863, а становника 9.456.
    Године 1795 имао )е сенатор заклети новоизабраног бележника Меленаца, Јакова Рупића, Из тога можемо закључити да )е тада надзорни сенатор Меленаца био Трифунац, који је и као судац становао у Меленцима, па 1838 онде и умро.
    Имамо затим нешто бележака о Меленцима у годинама 1817 и 1818. Године 1817 право крчмења меса у Меленцима закупили су Атанасиј Поповић и Георгиј Николић. Од 1 новембра 1817 до 31 октобра 1818 овако је изгледала општина у Меленцима:
    Године 1823 Меленчани су већ познати као немирне главе. Већ 1778 тужио се комесар Хала да су Меленци најнепослушније од десет насеља Диштрикта. Године 1823 спровео је поджупан Касоњи истрагу, после које духови као да су се мало стишали били. Али кад, 1825, подсудац жупаније Салаи оде у Меленце, те спроведе истрагу у спорним и неспорним питањима, а свет оставио пољске послове, настаде стрка, немири оживеше. Већ 1826 и у званичним списима се говорило о карбонарима. „И прва факција (странка) под именом карбонара и фактора породи се у Меленцима, писао је Ђорђе Станковић, која набрзо распростре се на цео Диштрикт“, 29 новембра 1826 изаслани су шефу Администрације, Томи Бедековићу, сенатори Лука Кенђелац и Фехер ради договора о томе како да се при немирима који су избили у Меленцима, у Куманима и у Врањеву, обави рестаурација општинских поглавара. Јер, пре него што се напунило три године откако су тадања поглаварства уведена у службу, коловође немирних места, Врањева, Меленаца, Кумана и Мокрина отпочели су своја трчкарања, молећи Администрацију и администратора Бедековића да кандидују њихове присталице. Спремала се, наиме, свечана рестаурација и магистрата, а у таквој прилици обично плану немирни духови. Зато је Бедековић, додуше, препоручио да кандидовање поглавара обави магистрат, ако се надзорни сенатори надају да тим неће раздражити општину. У противном случају, препоручио је да се кандидују они који не припадају ни једној странци. Ако таквих погодних нема, опда искати нек оба табора предложе по неколицину, између којих кандидовати тројицу. На притужбу неких Мелеичаиа и Врањевчана, Бедековић је световао нека се престане с називањем немирних духова именом carbonar, да би се и на тај начин послужило миру и споразуму.
    Магистрат није сасвим послушао савет Бедековића. Он закључио да не кандидује ниједног од коловођа који већ седам година воде договоре, и праве колекте за тужбе. Једнодушно, сем што је велики демагог Кузман Рацковић, сенатор, издвојио мишљење, кандидовао је магистрат:
    зa Меленце: дотадањег судца Мишу Адамова, Живана Бошкова и Алексу Попова, правије Поп-Ђукина. Ако ли први не прими кандидатуру, онда Андрија Оровиљац;
    за Кумане: судац Живан Секулић, заклетник Таца Мишковић и Кузман Ћурчић. Ако се први не прими кандидатуре, онда Кузмаи Мучалов;
    за варошицу Врањево: судац Глиша Буњевац, Арсен Главаш и Трифун Попов. Ако се први не прими, онда Јова Ковачев;
    најзад, за Мокрин: судац Димитрије Живаковић, Арсен Бадрљица и Сима Новаков, Ако први не прими кандидације, онда Јаша Тешин. Комесар Диштрикта је био обећао да ће изићи на изборе у Меленце, Кумане и Врањево, те се могло надати да ће општинска рестаурација протећи у миру, али се почем предомислио, те није ишао међу „карбонаре и факторе“.
    15 маја 1833 тестаменат Тривуна Исакова из Меленаца потписали су: судац Тима Протић, заклетници Рада Жупунски и Паја Бошков, и бележник Јован Поповић.
    Године пак 1834 магистрат је одбио молбу за помиловање Арсена Поповића, којег је магистрат осудио на месец дана робије због буњења народа, Лли јe ипак закључио да се приликом Поповићева хапшења узме у обзир лечнички налаз. Из парничних списа око пустаре Ињево исписали смо састав општинског поглаварства у Меленцима године 1843:
    општински судац (биров), Нова Бвбин; заклетдици (ешкути): Васа Немчев, Таца Звекић и Ацко Лончарски ; сирочадски отац, Панта Недељковић; комесар форшпана, Петар Кијурски; општински економ, Илија Недељковић ; благајник, Јова Гранић.
    А кад јe Провизорија 1861 обновила Диштрикт и његов магистрат, овај јe 17 децембра 1861 закључио реорганнзацију општина на начин како јe то чињено дванаест година раније. 9 јануара 1862, под претседништвом надзорног сенатора Василија Ристо, састала се општина Меленаца да одреди плате општинских чиновивка и служитеља. Иако јe магистрат препоручио штедљивост, општина јe бележнику изгласала 700 фор. а. вр. и 180 фор. станарине, а општинском лечнику, за којег ће се тек расписати стечај, чак 1000 фор. „Сваком од 6 обштински пандура као и сваком од два боктера, не мање и сваком од два плајаша, осим обичног досад уживаног мундира, јошт годишњу плату у готовом новцу са такођер 120 фор. из касе обштинске месечно издати се има.
    Једном фамилијазу школском, који је уједно и чувар променаде, плата са 100 фор, и са један пар чизама у натури. Сваком од Tpoјe прочи фамилиа за школски месечна плата са 8 фор. и једним паром чизама.
    Плајаши који се напред спомињу свакако су чувари усева, на коњима, што се у Новом Саду звало латови. Зато они у Меленцима, поврх плате и мундира, добише јошт и депутат у овсу и сену за коње своје досад постојећи из обштинског магазииа.

    ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Меленци – једно од највећих села старе Југославије

    Објављено 29.11.2016.

    Све је почело патентом царице Марије Терезије из 1751., којим је допуштено да се Срби из развојчене потиско-поморишке границе, који се нису одселили за Русији, а нису хтели ни под власт феудалних угарских жупанија, населе јужно од Мориша и источно од Тисе и ту образују неку врсту аутономне, само царским војним властима подложне, банатске милиције.
    Осим неколико стотина милитарских породица које су се из граничарских места Печка, Павлиша, Надлака, Богароша, Шајтина, Семлака, Оровиља и Ченада, населиле на месту чије је име славни гроф Мерси још 1723. забележио као „Меленци“ ( неки мисле по турској речи мехлем – лек), образовало је исте године насеље које ће кренути у брзо ширење…
    За четврт века до установљавања царског дишрикта (Великокикиндског) 1776., у који ће ући заједно са Кикиндом, Мокрином, Језеповом (Новим Кнежевцом), Карловим (Милошевим), Тарашем, Врањевом, Куманом, Крстуром и Башаидом – Меленци имају близу 1800 становника, да би се за наредних пола века њихов број готово попео на преко 5000. Тај пораст ће бити умеренији, али упркос повременим исељавањима и масовним епидемијама постаће сталан: у селу ће 1863. живети преко 6.500, 1910. више од 8.600, а 1921. чак близу 9.500 становника. Са Мокрином, Меленци ће и пред други светски рат бити једно од највећих села тадашње Југославије.
    Од самог почетка па до ових тренутака у Меленцима су живели готово сами Срби, слично као што је и за цео Диштрикт забележио Александар Стојачковић још 1868. – да у њему живи „Готово само овејани Србин“. Године 1825. у селу је од 5.015 православних било 4981, а римокатолика 34. Тај однос Срба и „осталих“ није битно мењан ни наредних деценија. Тако су 1862. од 92 занатлије 73 били Срби, а 19 „других“, уз напомену да су Срби били склонији ратарству и сточарству него занатима.
    Брз пораст становништва Меленаца довео је и до њиховог ширења, па се село већ до краја 18. века састоји од четири „кварта“, који и данас постоје: Српкања, Павлиша, Влашкања и Чонтика.
    Огромна већина њихових житеља су ратари и сточари, јер село има доста земље (између 27 и 29 хиљада катастарских јутара), на којој доминирају оранице али има и винограда, башти, чак и нешто шуме. У сталном порасту је био и број занатлија. Уместо оних 92 из 1825. године, 190.6 било је 321 шнајдера, ћучлија, колара, ковача и других.
    Ту је и домаћа радиност које је у крзнарству и ћилимарству доведена до савршенства. Суваче и сликовите ветрењаче, пре првог парног млина 1906. представљају важне капацитете Меленаца, као и две циглане. Уз све то почетком XX века у Велики Бечкерек сваког дана путује 800-1000 Меленчана. То је резултат пуштања у саобраћај пруге Бечкерек-Кикинда 1883. за чију изградњу су Меленчани приложили 40 000 форинти, више од Кикинђана или становника било којег другог места на овој прузи, осим саме државе и Торонталске жупаније.
    У раздобљима највећег материјалног напредовања, Меленци никад нису живели спокојно и без сукоба социјалних и политичких. Још 1825. царски комесар Хала је извештавао више власти да су Меленци „најнепослушније“ насеље у Диштрикту. Из овог села целим округом је следеће године кренула агитација „карвонара“ и „фактора“ (странак). Ако се зна да је 20-тих година XIX века каронарски покрет био озбиљна револуционарна појава европске историје – ево теме за ваљану научну студију.
    У Меленцима је већ 1758. отворена прва школа са 20. ученика, а 16. година касније било је 458 њих( 87 девојчица), од којих је писању, читању и рачунању научено 239. Није ли прекрасан податак да су у време велике глади 1863. прилог Српском народном позоришту и матици српској дали и Меленчани Василије Чокрљан, Никола Бибић, Алекса Василијевић, Аца Протић, Петар Киурски, Стева Богарошки, Живан Радак па чак и гајдаш Пера Зубан. Само између 1875. и 1912., Меленци су видели 158 представа Српског народног позоришта.
    Било је и других племенитих акција, рецимо делатности женске задруге за помоћ сиромашној деци и самохраним мајкама.
    Године 1790. подигнута је и нова црква у Меленцима коју су осликали Никола Алексић и Арса Тодоровић. Године 1869. добротворни Јосиф и Ана Кљајић подигли су највећу знаменитост Меленаца бању Русанду.
    КРАТКА ИСТОРИЈА МЕЛЕНАЦА
    Меленци су насеље у западном делу средњег баната, које се налази на територији општине Града Зрењанина. Просечна надморска висина на којој се ово насеље налази износи 82 метра. Настанак меленаца везује се за 1751. годину када је дошло до укидања Потиско-поморшке војне крајине од стране хабзуршке царице Марије Терезије, након чега је уследило прво насељавање меленачког становништва у лето 1751. године. Место је као место имало различита имена, те су становници имали прилику да живе у насељу под именима Меленце, Меленцзе, Мелленце док је назив ˝Меленци˝ дошао тек 1922. године недуго након уласка насеља у састав Краљевине Југославије.
    ЗАНИМЉИВОСТИ О КУЛТУРИ МЕЛЕНАЦА
    Није тајна да су Меленчани већ на самом почетку посветили велику пажњу традиционалној култури севeрних и западњачких крајева Европе, што се лако могло видети по архитектури, изради платна, крзненој одећи, девојачким хаљинама и ћилимима, о којима се чуло широм европе у 19. и 20. веку.

    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Меленци

    На мапи од 1723—5 означени су као ненасељени. 1751—2 насељени су у Меленце Срби гранимари из Поморишја и Потисја. 1752 налазило се у Меленцима под војном управом 530 људи. 1758 имали су 300 домова. 1767 било је у Меленцима седам свештеника од којих су, њих шесторица, и то: Јоаким Поповић, Илија Никић, Гаврило Илијевић, Никола Васиљевић, Павле Поповић и Петар Гавриловић, били родом из Печке, а седми Тома Стојановић из Фирићаса. Када су 1774 Меленци припали Кикиндском дистрикту иселило се 115 српских породица у Подунавље, у Војну границу. Већ 1771 имали су 376 православних домова, а 1777 1787 Срба. 1778 жалио се комесар дистрикта на Меленце као најнепослушније насеље. 1788 населило се у Меленцима 32 породице из Србије. Међу интересантна презимена бележимо: Илиманџић, Кијурски, Ор.10виљац.
    Потеси: Аднађева унка, Велики рит, Велико Иље, Водоплав, Гладно брдо, Гробнице, Деветак, Излаз, Кентра, Ливаде, Мали рит, Нова ходаја, Окањ, Острво, Пескара, Церба.
    У Меленцима су се родили: Павле Бибић, прота и писац (1790—1869); Симеон Шићар, заслужни радник у Матици српској (1794 — Врањево 1.866); Ника Бибић, писац (1820—79); и др Павле Трифунац, јавни радник и писац ((1825—89).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
  • djura marjanski- benculov

    Zdravo svima,

    Ja sam Djura Marjanski- Benculov. Imam 82 godine i zivim u Torontu. Poreklom sam iz Melenaca- Vlashkanj.
    Da li neko zna poreklo naseg prezimena i odakle poticemo.
    Nasa Slava je Djrdjevdan!

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ако Вас бар ово може упутити на порекло Вашег презимена, биће ми драго.
    Свако добро,
    Војислав

    Меленци
    Меленце су формирали у првој половини 18. века од војске ослобођени граничари Поморишке војне границе. Насеље је добило име према већ постојећем топониму – пустари Меленце, која се први пут помиње на карти Баната из 1723-1725. године. На карти је, на јужној обали Русанде, уцртан знак поштанске станице. Највероватније, насеље је основано после 1739. године, односно после Београдског мира. Највећи број граничара досељен је из места Печке(рум. Пецица), али и из других места – Семлака, Надлака, Шајтина, Кевериша, Оровиља и других. Године 1758. село је имало око 300 кућа; капетан је био Георгије Новаковић, барјактар Сава Јосић а стражмештер Јован Костић. Било је седам свештеника, од којих петорица из Печке, а по један из Јегре и Чанада(рум. Ценад). Село је имало школу са дванаест ученика; учитељ је био поп Гаврило. Уважавајући све заслуге верних и храбрих српских граничара, царица Марија Терезија је, 12. новембра 1774. године, издала повељу о оснивању Кикиндског дистрикта.
    Великокикиндски дистрикт је свечано проглашен 14. фебруара 1776. године. Поред Меленаца, у састав дистрикта ушла су следећа места: Башаид, Велика Кикинда, Врањево, Јозефово, Карлово, Крстур, Кумане, Мокрин и Тараш. Најзначајнија одредба привилегије била је да дистриктска земља никад не може бити продата, заложена или на било који начин отуђена. У случају да дистрикт буде предат спахијама, општине су имале право да се откупе и постану самосталне. Не желећи да остану у дистрикту, односно ризикују покмећивање, 115 меленачких породица се определило за војну границу на Дунаву и иселило у Сакуле, Идвор, Сефкерин, Перлез идр. Године 1788. у Меленце су се населиле 32 породице из Србије.
    Меленци су 1788. постали немирно подручје. Комесар Хала се жалио да су Меленци најнепослушније од свих десет места у дистрикту. Такође, 1790. године, на покушај Торонталске жупаније да дистрикт приведе својој јурисдикцији, Меленчани су одговорили да не признају послушност ниједној жупанији. Наредних стотинак година, историја Меленаца је била живо везана за Великокикиндски дистрикт и збивања у њему. Тај део историје посебно је обележен сукобима око иберландског земљишта и његове поделе. 1823. и 1825. године је дошло до великих немира, и већ 1826. се говорило о карбонарима и факторима, струјама које су се управо „породиле“ у Меленцима и прошириле на цео дистрикт.
    Револуција 1848-1849. и збивања у држави нису мимоишла ни Меленце. Уз обећање да ће добити земљу као награду (по 2 јутра), Меленчани су формирали по два батаљона добровољаца са укупно 365 људи од којих су 34 погинула.
    Године 1847. селом је харао скорбут, од кога је умрло неколико стотина Меленчана. Тиса је 1869. године поплавила знатан део атара и порушила десетак кућа. Око стотинак Меленчана се тада иселило у друга насеља Баната. Епидемије колере биле су у годинама 1831, 1836, 1848-1849. и 1873. По злу и великом помору остала је упамћена епидемија из 1873. године када је у периоду од 20. јула до 4. септембра умрло 440 Меленчана. После те трагедије, село се задуго није опоравило. Такође, по злу је позната гладна 1863. година, када је од глади умирало 7-8 људи, међу којима највише деца.
    Кикиндски дистрикт је укинут 1876. године одлуком угарске владе и прикључен Торонталској жупанији. Меленци су тада, заједно са Врањевом, Карловом и Тарашом прикључени Турскобечејском срезу. Године 1891. у Меленцима је било 1.519 кућа са 8.619 становника. Већ тада су Меленци имали железничку станицу, штедионицу и пошту. 18. новембра 1918. године, у Меленце је ушла српска војска да би, након седам дана, цео Банат и цела Војводина били прикључени Краљевини Србији.
    ————————————————–

    Меленци – је удаљено од Зрењанина 15 км. Налази се на магистралном путу Зрењанин – Кикинда, северно од града Зрењанина. На два километра од села је канал Дунав – Тиса – Дунав.
    ИСТОРИЈАТ
    Све је почело патентом царице Марије Терезије из 1751, којим је допуштено да се Срби из развојачене Потиско-поморишке границе, који се нису одселили у Русију, а нису хтели ни под власт феудалних угарских жупанија, населе јужно од Мориша и источно од Тисе и ту образују неку врсту аутономне, само царским војним властима подложне, Банатске милиције. Осим неколико стотина милитарских породица које су се из граничарских места Пећке, Павлиша, Надлака, Богароша, Шајтина, Семлака, Оровиља и чанада населиле на месту, чије је име славни гроф Мерси још 1723. забележио као „Меленци“ (неки мисле по турској речи мехлем-лек), образовало је исте године насеље које ће кренути у брзо ширење. За четврт века до установљавања царског диштрикта (Великокикиндског) 1776. у које ће ући заједно са Кикиндом, Мокрином, Јозеповом (Нови Кнежевац), Карловом (Милошево), Тарашем, Врањевом, Куманом, Крстуром и Башаидом, Меленци ће имати близу 1800 становника, да би се за наредних пола века њихов број вртоглаво попео на преко 5000. Тај пораст ће затим бити умеренији, али упркос повременим исељавањима и масовним епидемијама, сталан. У селу ће 1863. живети преко 6500, а 1910. више од 8600, а 1921. чак близу 9500 становника. Са Мокрином, Меленци ће и пред Други светски рат бити једно од највећих села тадашње Југославије, да би то било и у овој садашњој. Од самог почетка, па до овог времена у Меленцима су живели готово сами Срби, слично као што је и за цео Диштрикт забележио Александар Стојачковић још 1868. да у њему живи „Готово сам овејани Србин“. Године 1825. у селу је од 5015 становника православних било 4981, а римокатолика 34. Да тај однос Срба и „осталих“ није битно мењан ни наредних деценија показује и податак из 1862. о броју занатлија у Меленцима-од 92 занатлије. 73 су били Срби, а 19 „други“, уз напомену да су Срби били склонији ратарству и сточарству него занатима. Брз пораст становништва Меленаца довео је и до ширења места , па се село до краја 18. века састоји од четири „кварта“, који и данас постоје: Српкањ, Павлиш, Влашкањ и Чонтик.
    СТАНОВНИШТВО Једно од највећих војвођанских сеоских насеља, Меленци има око 7500 становника, у око 2400 домаћинстава и простире се на 15905 ха.
    ШКОЛЕ Меленци има основну школу „Др Бошко Вребалов“ коју похађа 700 ђака. Основана је 1758. г.(а садашња зграда изграђена је 1968. г.)
    Бошњакова ветрењача на излазу из Меленаца, према Кикинди, изграђена је 1891. године. Имала је три пара млинских каменова и млела је све врсте житарица. Данас је једна од две сачуване у Банату. Ових млинова на ветар, по једном попису из 1885. године у Банату и Бачкој било је 280.
    Капела Димитријевића
    На месном православном гробљу налази се јединствена Капела породице Димитријевић коју је подигао меленачки велепоседник Ђура Димитријевић 1895. године, и у којој је сахрањено више чланова ове породице. Иконостас је осликао наш чувени сликар Урош Предић, што јој даје и посебну уметничку вредност.
    ВЕРСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ЦРКВЕ
    Месна црква посвецена је Светом Николи. Саграђена је 1790. а иконостас је осликао Арса Теодоровић.
    ГРАЂЕВИНЕ
    У самом центру села налази се зграда некадашње Меленачке штедионице, чији је оснивач био Никола Николић. Намена зграде је мењана – од банке, жандармерије до зграде за становање, као што то представља данас. У селу постоје савремена амбуланта, пошта, банка.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Презиме Марјански је релативно често у Банату. Сем у Меленцима, има их и у мом родном Александрову, Кикинди…
    https://www.poreklo.rs/2012/07/29/poreklo-prezimena-kikinda-gornji-banat/

    У сваком случају, презиме је постојало за време АУ монархије, а одакле су ту стигли, тешко је утврдити. Предлажем да контактирате неког рођака из Меленаца или месну канцеларију, а и меленачку цркву, јер тамо сигурно постоје подаци међу књигама венчаних, крштених и умрлих.

    П. С. У Торонту су ми живели деда и стриц.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МЕЛЕНЦИ, мјесто у Банату. 31/1 1921. имали су 9.456, а 1910. 8.939 становника, од којих Срба 8.511, православних 8.546, а католика 352. М. су 1723. до 1725. били још пустара. М. су насељени Србима послије развојачења поморишке и потиске границе. 1774. припојени су М. слободном кикиндском дистрикту. 1175—1778. сишло је 115 српских породица у војну границу у јужном Банату, јер нису били задовољни са новим стањем. 1778. населило се у М. 32 породице из Србије. 1873. страдало је много становника. од колере. 1876. спојени су М. са торонталском жупанијом. М. спадају међу наша највећа сеоска насеља. Становништво се бави претежно ратарством, али је и сточарство знатно. У М. се налази неколико просвјетних и хуманих српских друштава. У пољу код М. налази се Русанда, љековита бања.

    Д. П.
    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Stojko

    Vlasi odnosno Rumuni u ovom naselju su potomci povlašenih odnosno porumunjenih Srba. Vlasi u Srbiji su potomci Srba koji su pred Turcima pobegli u Vlašku, današnju Rumuniju, tamo povlasili odnosno porumunili i onda su se u 18. i 19. veku vratili u Srbiju. Nakon povratka su asimilirali preostale Srbe koji su ostali ili su se kasnije tamo doselili. Vlaški zbornik Pauna Durlića je objavio spisak naselja jugoistočne Srbije u kojima žive potomci povlašenih i porumunjenih Srba.

    Rumuni odnosno Vlasi u Melencima su potomci porumunjenih i povlašenih Srba. Melenci su uvek bili naseljeni isključivo sa Srbima.

    Одговори
  • Pera

    Možete li mi reći odakle potiče prezime FRENC iz Melenaca.Unapred hvala …

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top