Порекло презимена, Кикинда (Горњи Банат) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва Велике Кикинде према истраживању Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић По саопштењу Порекло становништва Велике Кикинде према истраживању Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић По саопштењу Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, Кикинда (Горњи Банат)

Порекло презимена, Кикинда (Горњи Банат)

Порекло становништва Велике Кикинде према истраживању Јована Ердељановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

По саопштењу деда Нове Трифунца, на подручју Кикинде у Олушку су били само трагови од неког старог насеља, али наши нису затекли никог кад су се овамо доселили.

Најпре су се на Олушу били настанили из Семлака: Красини, Гавринови, Зубанови и Маркови. На Олушу су биле земунице….Затим су ти са Семлака основали Семлачки крај у Кикинди. После су подолазили и они из Чанада, из Надлака и други.

Кикинда је из три села насељена: из Семлака, Надлака, Чанада и – наводно – из Брежана; у Брежански крај су понајвише дошли из Батање и околине. Године 1748. је било то прво досељавање.

По казивању Аце Новаковића, старца који је умро око 1870.године, знало се да су Новакови “први ударили колац“ у Кикинди, затим Милићеви, Протићи, Рајкови, Видакови (Видаци).

Подаци о великој старини цркве (1709.) и о Кикинди из времена пре 1718.године сведоче да је овде морало бити и неког старијег становништва пре оснивања ове данашње, ушорене, Кикинде.

Што је приличан број родова распоређен у више крајева, то је свакако учињено намерно, још приликом њихова настањивања, по распореду који је направила сама аустријска власт, да се не би јаки родови груписали сви на једном месту и тиме после још више ојачали, а свакако је било неког мешања и после, услед куповине и женидби.

Можда се у стару Кикинду из времена око 1718.године било прикупило и српско становништво из малих насеља по данашњем атару кикиндском: са Галада, Олуша и, можда, Селишта.

На ливадама названим Градиште, у трокуту према иђошком атару, постоје трагови неке мале тврђаве (Сибињанин Јанка ?). на југозападној страни пешчани брежуљак и на њму врста града. На два километра одатле у Водици нађуени костури (изгледа да је било гробље).

Кикинда је подељена на четири четврти. Прва четврт зове се Семлачка, на севоер од Великог сокака у Кикинди где је гимназија; друга је Надлачка, од Великог сокака на запад; треће је Брежанска, на југу од Великог сокака; четврта је Чанадска, на истоку, и та је четврта најстарија. У Надлачкој четврти се два сокака од старине зову Чока, јамачно по досељеницима из Чоке.

 РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из протокола исповедајушчих за 1818.годину):

Прва четврт (Семлачка)

АЛБУЛОВИ Св. Никола БАРТУЛОВИ Св. Никола
БАРАЊСКИ Ђурђевдан БОГАРОШКИ Св. Лука
БОГАРЧЕВИ Св.арханђел Михаил БОКАНИЋИ Св. Никола
БОРИЋИ Св. Лазар ВЕЛИЧКОВИ Св. Никола
ВУЈИЋИ Ђурђевдан ГАВРИЛОВИ Св. арханђел Михаил
ГАЈСКИ Св. Јован ДАНИЛОВИ Св. Стефан
ДИВЈАЧКИ Ђурђевдан ЂУРЂЕВИ Велика Госпојина
ЕРДЕЉАНОВИ Св.арханђел Михаил ЖИВОЈИНОВИ Св.арханђел Михаил
ЖИЛИЋИ Св. Никола ЗАРИЋИ Св. Јован
ЗЕБИЋИ Св. Јован ИВИЋИ Св. Јован
ИВКОВИ – сад суу Брежанској четврти Св. Параскева ИЛИЧИЋИ Св. Јован
ЈАКОВЉЕВИ Св. Никола ЈЕРИНКИЋ Св. Јован
ЈОВАНОВИ – АРАЂАНСКИ  Св. Никола КАПРИШЕВИ  Св.арханђел Михаил
КЕЉИНИ Св.арханђел Михаил КЕНЕШКИ Св.арх. Гаврил 26.03.
КИВИЋИ Св. Лука КЉАЈИЋИ Ђурђевдан
КРАСИЋИ Ђурђевдан КРСТОНОШИЋИ Св. Стефан
ЛЕКОВИЋИ Св. Илија МАНДАРИНИ Ђурђевдан
МАРКОВИ Ђурђевдан МАРТИНОВИ Св. Илија
МАТЕЈИНИ Св. Никола МИЈАЛИЧИНИ Св. Киријак
МИЛОШЕВИ Петковача МИРКОВИ Св. Јован
МОКАНОВИ Св.арханђел Михаил МОРАР – МОРАРОВИ,сад ПАНДУРОВИ Велика Госпојина
МРВИЧИНИ Св. Јован МУНЋАНОВИ Св. Никола
НЕДИНИ Јован Златоуст НЕДИЋИ Ђурђевдан
ОСТОЈИНИ Св. Никола ПАВЛОВИ Велика Госпојина
ПАЛИНКАШЕВИ Св.арханђел Михаил ПЕТЛИЋЕВИ Св.арх. Гаврил 26.03.
ПЕТРОВИЋИ Петровдан ПОПОВИ Св. Стефан
ПОПОВИЋИ Св. Екатерина 24.11. РАЈКОВИ Петковача
РАНКОВИ Првозвани Андрија РЕЉИНИ Св. Игњатија
РИСТИЋИ Св. Никола РОМАНОВИ Св. Никола
САНДИЋ Лазарева субота СИВЧЕВИ Св. Никола
СТАНКОВИ Св.арханђел Михаил СТОЈАНОВИЋИ Св. Никола
СТРАЖМЕШТЕРОВИ –ЈАНКУШЕВИ Св. Никола СУБИНИ Св. Илија
 ТЕРЗИНИ  Св. Никола ТОМАШЕВИ – ЖИГУЛИНИ Св. Јован
ТРИФУНОВИ * Св. Стефан ЋИРИЋИ Ђурђевдан
ЋУРЧИНИ Св.арханђел Михаил УДИЦКИ Св.арх. Гаврил 26.03.и Св. Стефан
ЦУЦИЋ, сад ЦУЦИН Св. Киријак ЧУДАНОВИ Велика Госпојина
ЧУЧИЋИ Св. Јован ШТЕВАНЧЕВИ Св. Стефан

 

v – Трифунци; у родослову као први забележен Павле Живанов; он је био из Херцеговине, дошао са Чарнојевићем; син му Трифун дошао 1748.године у Кикинду и по њему су потомци његових пет синова названи Трифунци (пример као и онај у Црепаји; од Марјан – Марјанци, и очевидно од Радован – Радованци; од пет синова један се звао Јерко, дакле име из динарских крајева).

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНДРИЋ – БУГАРИН – ЂУРАШИНОВИ – ИСАЧИЋЕВ – ОНУЛ (1706.рођен) – РАДУЛОВИ – СИМУЛОВИ (Петковача) – СОКТЕР – СТАЈИЋ – ЦОЛИНИ – МИРКОВИ.

Друга четврт (Надлачка)

АДАМОВИЋИ и АДАМОВИ Св. Никола АРАЂАНИ Јоаким и Ана 09.09.
АЋИМОВИ, сад у 3. четврти Св. Лазар БАРБУЛОВИ Ђурђевдан
БАЧКУЉИНИ Велика Госпојина БЕЛЕСЛИЋИ Св. Јован
БОКАНИЋИ, исти с онима у 1. четврти БОШКОВИ, има их и у 4. четврти  Ђурђевдан
БРКИНИ Св. Стефан ВАЈДИЋИ Ђурђевдан
ВЕЛЕМИРОВИ Св. Лука ВИРАГИЋЕВИ, садВАРАЂАНИ -ВИРАГИЋЕВИ Ђурђевдан
ВИТОЛИНИ Св. Никола ВУЈИЋИ, исти с онима у 1. четвртини
ГАБОРОВИ Ђурђевдан ГАВРАНОВИ Ђурђевдан
ГАВРАНЧИЋЕВИ Ђурђевдан ГАЈИНИ Ђурђевдан
ДИМИТРОВИ Св. Алимпије ДУШКОВИ Св. Никола
ЂУРКИНИ Св. Никола ЗАВИШИНИ Ђурђевдан
ЗУБАНОВИ Св. Никола ИЛИЧИЋИ Св. Јован
ЈЕСИЋИ  Ђурђевдан ЈОАНОВИЋИ, други се од њих пишу ЈОАНОВИ-КЕЧИНИ  Св.арханђел Михаил
КАРАЏИЈА, сад КАРАЏИНИ Петковача КЕЋАНОВИ – ВУКОСАВЉЕВИ  Св. Игњатије
КОЈИЋИ Св. Никола КОКИЦКИ Св. Никола
КОНСТАНТИНОВИ Св. Јован КРАСИЋИ, сад КРАСИНИ  Ђурђевдан
ЛЕКОВИЋИ, исти с онима у 1. четврти   ЛЕЖАКОВИ  Св. Никола
МАНДАРИНИ, можда старином исти с онима у 1. четврти Св. Стефан МАРКОВИ-МАНОЈЛОВИ, исти с онима у 1. четврти
 
МАЏАРЕВИ, сад у 3. четврти Ђурђиц МИЈОЛИЋИ Св. Никола
МИЛАДИНОВИ, сад у 4. четврти  Св.арханђел Михаил МИЛАНОВИ  Митровдан
МИЛИВОЈЕВИ Св. Никола МИЛИЋЕВИ Св. Јован
ОЛИЧКОВИ Св. Стефан ПАВЛОВИЋ, исти с онима из 1. четврти   
ПЕТКОВИ Св. Лука ПЕТРИШЕВИ Ђурђевдан
ПЕТРОВИ, сад у 3. четврти Митровдан ПОПАЖИВАНОВИ Св. Никола
ПРЕДОЈЕВИ Св. Никола ПРУНИЋИ Св. Никола
РАДАКОВИ  Ђурђевдан РАДОЈЧИЋИ, сад у 4. четврти Св.арханђел Михаил
РУСОВИ други дан Духова САВИЋИ, сад САВИНИ –ПЕТРИШЕВИ  Св. Јован
СИВЧЕВИ, исти с онима у 1. четврти    СТАРЧЕВИ  Св. Игњатије
СТЕПАНОВИ  Св. Никола СТОЈКОВИ – ЦРНОГОРЧЕВИ и КУКИНИ  Св. Никола
СТРАЈНИЋИ Св. Никола СУДАРОВИ Ђурђевдан
ТАНАЦКОВИ Св. Никола ТЕРЗИНИ, исти с онима у 1. четврти  
ТОМИНИ, сад у 1. четврти Петковача ЋИРИЋИ, исти с онима у 1. четврти   
ФРАНЦУСКИ – ФРАНЦУЗ Св. Јован ФРАНЗУЛОВИ Св. Јован
ЧИПЧИЋИ Св. Стефан ЧОЧИНИ Св. Јован
ШЕТИЋИ Св. Никола

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

БУГАРСКИ – ВУЧКОВИ – ГЕОРГИЈЕВИЋ – ГОЛУБОВИ – ДЕСИМИРОВИЋИ – ДИМИЋИ – ЈАКШИЋИ – ЈАНКОВИЋИ – ЈАНАЋЕВИ – ЈАНОШЕВИ – ЈУГОВИЋИ – КОНТРИЋИ – КРСТИНИ – МАЏАРЧИЋИ – МИЈОКОВИ – ОКЕШИ – ПЕТРОВИЋИ – ПЕТРУЦ – СЕЛЕШАН – ТАБАКОВИЋИ – ТОДОРОВИЋИ – УРЕШЕВИ – ЦРВЕНИ

 

ЦИГАНИ: Ковачеви (Св. Јован)

Трећа четврт (Брежанска)

АДАМОВИ, исти с претходнима   АЛДАНОВИ  Св.арханђел Михаил
АНДРИЋИ Св. Јован АРСИЧИНИ Ђурђевдан
АТАНАСИЈЕВИЋИ Св. Никола АЋИМОВИ Лазарева субота
БАРБУЛОВИ Ђурђевдан БАТАЊСКИ, садЋИРИЋИ-БАТАЊСКИ  Св. Василије
БЕНЂЕСКОВИ Св. Стефан БЕРАРОВИ Св. Јован
БОГОСАВЉЕВИ Ђурђевдан БОЖИНИ Св. Никола
БРАНДИЋЕВИ  Св. Илија БРЗЈАЧКИ, садРАЦКОВИ-БРЗАКОВИ  Св. Стефан
БРКИНИ, исти с претходнима   БРЦАНСКИ Св. Стефан
БУДИШИНИ, пореклом из Батање  Петровдан ВАЈДИЋИ, исти с претходнима  
ВАЛКАЊЧЕВИ, ВАЛКАЊЦИ  Св.арханђел Михаил ВАСИЉЕВИ  Св.арханђел Михаил
ВИДИЦКИ, сад и у 2. четврти Св. Јован ВИТОЛИНИ Св. Јован
ВЛАЈИНИЋИ Св. Лука ВЛАХОВИЋИ Св. Никола
ВУЈАНИЋИ Св. Јован ВУКИНИЋИ Св. Василије
ГАВРАНЧИЋЕВИ Ђурђевдан ГАЛЕТИЋИ Св. Никола
ДЕСИМИРОВИ, исти с претходнима   ЂЕРИЋИ  Св. Никола
ЂОНПАРИНИ Петковача ЂУКИЋИ Ђурђевдан
ЕРДЕЉАНОВИ, исти с претходнима   ЖИВАНКИЋЕВИ  Св. Лука
ЗАКИЋИ Св. Јован ЗАРИЋИ Лазарева субота
ИВИЋИ, исти с претходнима   ИВКОВИ, исти с претходнима Св. Стефан
ИЛИЈИНИ Св. Никола ИСАЧИЋЕВИ Св. Стефан
ЈАНКОВИЋИ – ЈАНАЋИ Св. Јован ЈАНЧИНИ, садЋИРИЋИ – ЈАНЧИНИ Св. Василије
ЈЕГЕРСКИ, сад ЈЕГАРЧЕВИ  не славе ЈОАНОВИЋИ, исти с претходнима   
ЈОВАНОВИ, исти с претходнима само из зову ЛОНЧАРЕВИ    КАРАЊЧЕВИ, КАРАЊАЦ  Св. Никола
КАРАЏИНИ, исти с претходнима   КЕКЕЗИ  Св. Мрата
КЕНЂЕЛАЦ, КЕНЂЕЛЧЕВИ 1, Св. Лука КОЦКАРОВИ Св. Јован
КРАГИЋИ Св. Никола КРИШАН Св. Јован
КУСКУНОВИ, сад ван села *   ЛАЗИЧИЋИ Св. Лазар
ЛАЛИЋИ Петковача ЛИПОВАНОВИ Св. Јован
ЛИСУЛОВИ  Св. Илија МАЂАРОВИ, исти с претходнима   
МАНДАРИНИ Св. Јован МАНДИЋИ Св. Никола
МАРИНКОВИ Јован Златоуст МАРИНКОВИЋИ – БУЗДУШИНИ Петковача
МАРЈАНОВИ Ђурђевдан МАРТИНОВИ Св. Никола
МАЏАРЕВИ, исти с претходнима   МИЛИЋЕВ, исти с претходнима  
МИЛОВАНОВИ Св. Лазар МИЛОШЕВИ Петковача
МИРКОВИ, исти с претходнима Св. Јован МИХАЈЛОВИ Св.арханђел Михаил
МИХАЈЛОВИ, исти с претходнима Св. Стефан МОМЧИЛОВИ Велика Госпојина
МОРОЈКИНИ Петковача МУНЋАНОВИ, исти с претходнима  
НЕДИЋИ, исти с претходнима   НЕМЕШЕВИ  Св. Јован
НИКОЛИЋИ, исти с претходнима Св. Василије НОВАКОВИ Св. Никола
ЊАГРИЋИ Ђурђевдан ОПРИНИ Св. Лазар
ОРОСЛАМОШКИ Св. Јован ПАВЛИЋЕВИ Св. Јован
ПАСКУЛОВИ Св. Никола ПЕТРОВИ Митровдан
ПЕТРОВИЋИ, исти с претходнима ПОПАРИСТИЋЕВИ Ђурђевдан
ПОПОВИЋИ и ПОПОВИ, исти с претходнима ПРЕДОЈЕВИ, исти с претходнима
ПРОДАНОВИ Св. Јован ПРОДАНОВИ Св. Никола
ПУТНИК Св. Стефан ПУТНИКОВИ Св. Стефан
РАДАКОВИ, исти с претходнима РАДОСАВЧЕВИ Митровдан
РАЈКОВИ Петковача РАКИН, сад РАКИЋ Св. Јован
РАКИНИ и РАКИЋИ Св. Никола РАНКОВИ Првозвани Андрија
РАЦКОВИ Св. Јован РОТАРЕВИ Св. Никола
САВАНОВИ Петковача СИВЧЕВИ, исти с претходнма Св. Никола
СИМИЋИ Св. Василије СТАНКИЋИ Св. Никола
СТАНКОВИ, исти с претходнима Св. Стефан СТОЈАНОВИ Св. Јован
СУБИНИ, исти с претходним Св. Илија ТЕШИНИ Петковача
ТИТЕЛСКИ Ђурђевдан ТОЛИЦКИ Св. Јован
ТОМАШЕВИ Св. Јован ТОМИНИ, исти с претходнима
ТРИПКОВИЋИ Св. Јефтимије ТРИФУНОВИ,сад ТРИВУНОВИ Св. Лука
ТУФЕГЏИНИ Св. Лука ЋУРЧИНИ Св.арханђел Михаил
УВРТАЧЕВИ Св. Јован УГРИНОВИ Св. Јован
ЦРВЕНКОВИ Св. Јован ЧАВИЋИ Петковача
ЧАВИЋИ, исти с претходнима ЧОКОВИ Св. Јован
ЧУДАНОВИ, исти с претходнима Велика Госпојина ШАНДОРОВИ Св. Илија
ШИБУЛОВИ Св.арханђел Михаил ШТЕВАНОВИ, исти с претходнима Св. Стефан

*       – Кускунови, сад ван села, у Бедему крај Кикинде, “Беденаши“.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНУЛОВ – АЋИМОВИЋ – БАРНИН – БИСЕРСКИ – БОРЋА – БУТУЗАН – ВУЧКОВИ – ГРДАНОВ – ДОБРА – ДРАГОМИРОВИ – ЕВЕНТ – ЖЕЛСКИ – ЖИВАНОВИ – ЗЕЧЕВИ – ИЛИЧИЋЕВ – ИСАЧИЋЕВ – КАЛИНОВИЋИ – КОЛАР – КУМЕНОВИ – ЛАЛИЋИ – МОЛА – МОРКУЦА – МУНЧИЋ – ПЕПО – ПОВАС – РОЂЕНКОВИ – РОЈКОВ – РОМАН – САВИЋИ – СТАНЧИНИ – СТЕФАНОВИЋИ – ТЕОДОРОВИЋ – ЋИРКОВИ – ФАНОВИ – ЧОКАНИН.

Четврта четврт (Чанадска)

Св. СтефанАДАМОВИ, исти с претходнима АНДРИЋИСв. ЈованАНЂЕЛОВИСв.арханђел МихаилАЋИМОВИ, исти с претходнима  АВРАМОВИ 

БАЈИЋИ, Св. Јован

БАКОВЉЕВИ, Св. Трувун

БЕРЈАНОВИ, Св. Јован

БИЈАШЕВИ, Св. Јован

БИРОШЕВИ, Св. Никола

БОГАРОШКИ, исти с претходнима 

БОГАРОШКИ, исти с претходнимаСв. Лука

БОЖИНИ, исти с претходнима, овде им старина

БОКАНИЋИ, из 1. четврти прешли овамоСв. Никола

БРАНДИЋИ, Св.арханђел Михаил

БРКИНИ, Св. Никола

БУГАРСКИ, Св. Стефан

БУКУРОВИ, Св. Јован

ВЕСЕЛИНОВИЋИ и ВЕСЕЛИНОВИСв. Никола

ВИЛОВСКИ, били племенитиСв. Јован

ВЛАЈИНИЋИ, Св. Лука

ВЛАХОВИЋИ, Св. Никола

ВУКИЋИ, исти с претходним, Св. Никола

ГАБОРОВИ, Св.арханђел Михаил

ГАВРАНОВИ из 2. четврти 

ГАВРАНЧИЋИ, исти с претходнма 

 ГАВРАНЧИЋЕВИ, исти с претходнима 

ГАЈЧИЋИ, Св. Јован

ГРАОРИНОВИ, у 1818. ГРАОРАНСв. Јован

ГРБАНУШИЋ, Св. Киријак

ГРБИНИ, Св. Стефан

ДИВЈАЧКИ, Ђурђевдан

ДРАГАНОВИ, Св.арханђел Михаил

ЂУРИЧИНИ, Св. Стефан

ЕРДЕЉАНОВИ, исти са претходнима, Св. Никола

ЖИВКОВИ, Св. Јован

ЖИВОЈИНОВИ, Св. Василије

ЖИЈАНОВИ – ЛАПУДАШЕВИ, јесењи Крстовдан

ЖУПУНСКИ, Св. Јован

ИСТИЈАНОВИ, Ђурђевдан

ЈАНКОВИ, Петковача

ЈОАНОВИ, сад ЈОАНОВИЋИ, исти с претх.Св.арханђел Михаил

ЈОВИЧИНИ, Св. Стефан

ЈОВИЧИЋИ, Св. Стефан

ЈОЖИНИ, Св. Јован

КАНТАРОВИ, Петковача

КАПРИШИ, Св. Никола

КЕКЕЗОВИ, Св. Мрата

КЕНЂЕЛАЦ, исти с претходнма, Св. Лука

КЕРОВЉЕВИСв. Лука

КИВИЋИ, исти с претходним, Св. Лука

КИНДИНИ, Св.арханђел Михаил

КЉАЈИЋИ, исти с претходнима, Ђурђевдан

КОСАНЧИЋИ, Св.арханђел Михаил

КОСТИЋИ, Ђурђевдан

КРАСИЋИ, исти с претходнима, Св. Јован

КРИШАНОВИ, исти с претходнима, Св. Јован

КРНИЋИ, Св.арханђел Михаил

КРСТИНИ, сад МИЛОШЕВИ-КРСТИНИм Петковача

КРСТОНОШИЋИ, Св. Стефан

КУРТИНИ, Ђурђевдан

ЛАЗИЧИЋИ, Лазарева субота

ЛОЗАНЧИЋИ, исти са претходнима, у овој четврти им старинаЂурђевдан

МАЛОГАЈСКИСв. Никола

МАРИНКОВИЋ, исти са претходнима 

МАРКОВ, исти са претходнима; сви су иначе у 3. четвртиСв. Јован

МИКАЛАЧКИ, Ђурђевдан

МИЛОШЕВИ, Петковача

МОРОШАНОВИ, Петковача

МУНЋАНОВИ, исти са претходнима 

НЕДИНИ, Св. Јован

НЕДОМАЧКИ, Св. Никола

НЕДУЧИНИ, Св. Јован

НЕСТОРОВИ, Св. Јован

НЕЦКОВИ, Св. Јован

НИКОЛИЋ – ЈАНОШЕВИСв. Никола

НИКОЛИЋИ, исти са претходнима 

НОВАКОВИЋИ, исти са НОВАКОВИМА, Св. Никола

ПАВЛОВИ – БАЧКУЉИНИ, Св. Никола

ПАЈТИНИ, Св. Никола

ПАНДУРОВИ, Велика Госпојина

ПЕРИШИНИ, Ђурђевдан

ПЕТКОВИ, Св. Јован

ПЕТРОВИЋИ, исти са претходнима

ПЕТРОВИЋИ, Св. Никола

ПИПЕРСКИ, Св. Никола

ПОПЖИВАНОВИ, исти са претходнима

ПОПЕСКОВИ, Петковача

ПОПОВИ, Св. Јован

ПОПОВИЋИ, исти са претходнима

ПРОТИЋИ, Велика Госпојина

ПУПЕЗИНИ, Петковача

ПУПИН, сад ПУТИЋИ, Св. Јован

ПУТИНЦИ, исти са претходнима

ПУШКАШЕВИ, Св. Стефан

РАДОВИЋИ, Ђурђиц

РАДОЈИЧИЋИ, Св.арханђел Михаил

РАЈКОВИ – СТАНИШИНИПетковача

РАЈКОВИ, исти са претходнима, Петковача

РАЦКОВИ, исти са претходнима, Св. Киријак

РОГЉАЧИНИ, Ђурђевдан

РУЖИЋИ, Св. Никола

САНДИЋИ, Св. Лазар

СЕКУЛИЋИ, Св. Јован

СИВЧЕВИ, исти са претходнима

СИМЕОНОВИ, Ђурђевдан

СИМИЋЕВИ, исти са претходнима

СРЕДОЈЕВИ, Св. Никола

СТАНИШИНИ, Петковача

СТЕФАНОВИЋ, Св. Стефан

СТОЈАНОВИ, Св. Јован

СТОЈАНОВИЋИ, Св. Никола

СТОЈКОВИ, Св. Никола

ТЕЛЕЧКИ, Крстовдан

ТЕЛЕЧКИ, јесењи Крстовдан

ТИТЕЛСКИ, исти са претходнима, Ђурђевдан

ТОМАШЕВИ – ЖИГУЛИНИСв. Јован

ТРЕЋАКОВИ, Св. Јован

ТРИФУНЧЕВИ, Ђурђиц

ЋИРИЛОВИ, Првозвани Андрија

ЋОШКОВИ, Св. Алимпије

УДИЦКИ, нису род са претходнима, Св. Никола

УНГУРАНОВИ, Петковача

ФРАТУЧИНИ, Св. Јован

ЦРВЕНКОВИ, исти са претходнима, Св. Јован

ЦУЦИНИ, Св. Киријак

ЧЕНЕЈАЦ, ЧЕНЕЈЧЕВИ, Св.арханђел Михаил

ЧУДАНОВИ, исти са претходнима, Велика Госпојина

ШАРГИНИ, Петковача

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

АНЂЕЛОВИ (Св. Лука) – ЂУРИЋИ – ИШТВАН – ЈАЊАТОВИЋ – ЈОВИЋИ – КАПЕТАНОВИ – ЛАТИНСКИ – МАЈСТОРИЋЕВ – ОЛЋАН – ПАНТЕЛИЋИ – ПЕРИНИ – РИМАН – СИЛАЂИ – СТОЈАНОВИЋИ, племенити, из овог рода било је више протојереја, кућа им је била где је сад варошка кафана, близу цркве, имали спахилук – ТЕШИНИ – ТОДОРОВ – ХАЛАСЕВ – ЦАГАНОВ.

Фамилија НИНКОВИЋ је била једна од знатнијих и изумрла је пре кратког времена.

ИЗВОР: Јован Ердељановић,  “СРБИ У БАНАТУ“

 


Коментари (2)

  • vojislav ananić

    СВАКОДНЕВИЦА БАНАТСКИХ ГРАНИЧАРА

    Људмила Шајтинац
    ПОМОРИШКИ ГРАНИЧАРИ И ЊИХОВИ ПОТОМЦИ У ВЕЛИКОКИКИНДСКОМ ДИШТРИКТУ

    Сажетак: Живот становника бројних српских насеља распоређених између обала Мориша и Белог Криша у првој половини 18. века одвијао се у оквирима Поморишке војне крајине, саставног дела Војне границе. Арад је постао седиште команде Поморишке границе, а низводно и узводно од Арада, Моришем, низала су се граничарска насеља у којима су се населили српски граничари са породицама. Након развојачења границе, део поморишких граничара населио је северни Банат, где је наставио да се бори за националну еманципацију. Резултат те борбе било је успостављање Банатске земаљске милиције, на чијим је темељима израстао Великокикиндски диштрикт. Бавећи се досадашњим историјским и етнографским студијама, рад има за циљ да „освежи“ свест на порекло преко Мориша и подстакне интересовање за нова емпиријска истраживања међу потомцима некадашњих граничара у Банату.

    Кључне речи: Поморишје, насељавање, порекло, презиме

    „Не знам много о томе, али се сећам да сам у кући свога деде, када сам био мали, видео једну слику, цртеж, неког војника, коју је он држао међу књигама. Када сам га питао ко је то, рекао је: то је банатски граничар! Причао је о томе да су ти граничари чували Банат од Турака, да су живели поред реке негде горе у Румунији, и да смо ми дошли оданде…“
    С. Б. (32), Меленци, Банат

    Уколико бисмо говорили о данашњим потомцима граничара у Банату и њиховом познавању историје и сопственог поморишког порекла, не бисмо погрешили ако бисмо их поделили у три групе: на оне који не знају ништа, оне који делимично знају нешто о томе и на појединце који, захваљујући личним интересовањима, поседују релевантне податке о историји Баната и свом пореклу преко Мориша. Резултат оваквог „стања“ може се „оправдати“ тиме што је прошлост Срба на тлу данашње Румуније неоправдано запостављена у многим друштвено-хуманистичким наукама, као и у систему школског образовања. Извори о српском становништву у Банату од 16. до 18. века нису ни оскудни ни безначајни, али су недовољно или чак сасвим слабо коришћени. Драгоцена историјска и етнолошка грађа Јована Ердељановића и Душана Ј. Поповића несумњиво представља основу за изучавање становништва и историју насеља у целокупном Банату. Сасвим правилан пут за утврђивање порекла становништва и порекла породице јесте праћење и проучавање података о родовима и презименима. Али пре свега, битно је познавати значајне историјске прилике које су се десиле на географском простору који се изучава.

    Област Поморишја пре оснивања војне границе

    Поморишје у ширем смислу, нарочито његов северни део, никада није био чисто српска област. На њему су се сусретали Мађари, Срби и Румуни. Овако измешано становништво, у 16. веку, живело је у крајевима према Ердељу, Ердешу, Лугошу, Карансебешу, Рекашу, Чаљи и Шољмошу.
    Крајем 16. века распоред српских насеља у Поморишју био је следећи: у јужном делу ове области налазила се Фенлачка нахија, која је, у то доба, била чисто српска и густо насељена. Имала је 22 насеља и 479 домова. У северном Поморишју централно место заузимали су Надлак и Донаторња са више од 150 домова. Међу већим српским насељима тога доба била су: Печка, Иринта, Мали Селеуш, Тотин, Семлак, Глоговац, Мандорлак.
    На основу имена и презимена која су нам позната из турских докумената тешко је написати нешто поузданије о пореклу становништва сем да је његов највећи део засигурно био пореклом са територије средњовековне немањићке државе, на коју се Банат наслањао. Као што је већ познато, највећи властелини у Банату и Поморишју била су два деспота, Стеван и Ђурађ, породица Јакшић, пореклом из Јагодине, као и Дмитар, син краља Вукашина, из Прилепа. На порекло из Шумадије и јужних крајева указује и то да су се готово сва презимена завршавала са -ић (Бошковић, Бранковић, Обрадовић, Павловић, Цветковић), док се она са свршетком на -ов, -ски и сл., као и презимена која указују на насеља, тј. изведена из појединих топонима, јављају касније, од 18. века надаље. Треба имати на уму и податак да је мађаризација имена у српском племству одавно започета. На истраживање прошлости порекла утиче и то да у то доба презимена још нису стална, већ син ствара презиме према очевом имену. Појединци су понекад називани по каквој својој карактеристичној особини или по професији оца или претка.
    Српско становништво у градским насељима Поморишја чинили су трговци и занатлије, а у сеоским сточари и ситни земљорадници.
    Од средине 16. до краја 17. века Поморишје се налазило под турском влашћу. У том периоду уназађен је овај некада привредно развијен крај, а турски терор изазвао је отпор тамошњег становништва, који је кулминирао Банатским устанком. Знатна померања српског становништва догодила су се услед Великог рата и Велике сеобе. Међутим, највеће промене у распореду становништва десиле су се након укидања Поморишке и Потиске границе.

    Поморишка војна граница, насељавање и расељење

    После Великог рата, Војна граница према Турској реорганизована је и проширена од Уне и Саве до Ердеља. У складу с тим, формирана су нова гранична подручја на Сави, Дунаву, Тиси и Моришу. Године 1702/3. пресељен је део Срба из краја око Будима и Острогона на Мориш и Тису. Према коначном плану који је остварен, граничари су са својим породицама распоређени по насељима на следећи начин: низводно од Арада, Моришем – Печка (215), Семлак (136), Шајтин (33), Надлак (215), Чанад (136). Узводно од Арада, Моришем – Глоговац (33), Мандорлак (33), Суботица (150), Павлиш (92), Шољмош (130), Тотварадију (109), Селиште (103). Низводно, на обалама Белог Криша – Халмађ (29), Јенопоље (82), Ђула (108), Сарваш, према ушћу у Тису, (137).
    Арад је постао седиште команде Поморишке границе у којем је распоређено 375 граничара, 24 официра, 150 коњаника и 200 пешака. Са њима су се доселиле и њихове бројне породице. До 1716. године број граничарских насеља у Поморишкој војној граници попео се на 27, у којима је укупно живело око 9.000 милитара са породицама.
    Прве две деценије постојања Поморишке границе, као и његовог седишта Арада, одвијале су се у знаку породице Поповић Текелија. Припадници овог аристократског рода, рођени у Поморишју, тачније у Чанаду и Араду, стицали су славу у војничком, националном и културном позиву.
    Становништво у тадашњој Поморишкој граници нарочито се бавило сточарством, а у мањој мери земљорадњом, ловом и роболовом. Да је сточарство било развијено видимо по подацима који говоре о постојању „купаца“, тј. извозника стоке у овој области. Арад је и даље представљао главно занатлијско и трговачко место. Нешто занатлија било је и у Мандорлоку, Надлаку и Печки, где је забележен број од тринаест млинова, од којих је већина радила са знатном зарадом. У попису становништва из 1720. године примећено је да је живот народа у Поморишкој граници био лакши и угоднији него живот народа у Арадској жупанији. Међутим, на основу података из наведеног пописа, такође се примећује да се број становништва смањује. У неким насељима је остала једна трећина становника, а нека су сасвим опустела.
    Ратна дешавања, сукоби и појава различитих смртоносних болести, од 1738. до 1740. године, учинили су да народ читавог Баната страда у толикој мери да се број становника у појединим окрузима скоро био преполовио. У наредном периоду дошло је и до знатних етничких промена јер је Марија Терезија коначно удовољила захтевима мађарског племства и од 1741. до 1751. године развојачила Потиску и Поморишку границу, па се услед тога знатан део српског становништва одселио у Русију или се спустио на југ и сместио у крајеве данашњег северног Баната и у Кикиндски диштрикт.
    Овом сеобом Поморишје је изгубило српски етнички карактер. По подацима из каснијих периода може се видети да су овај крај заузели Румуни и Мађари. Нека су места опустела, а у некима је су Срби остали сасвим незнатна мањина.
    Тешко је утврдити колики је број Срба остао у Поморишју, али 1773. године забележени су Надлак, Шајтин, Торња, Чанад, Печка и Арад као насеља са српско-румунским становништвом.

    Поморишки граничари у Великокикиндском доштрикту

    Део поморишких граничара, предвођен Христифором Кенђелцем, иселио се у северни Банат и наставио да се бори за своју националну еманципацију. Резултат те борбе било је успостављање Банатске земаљске милиције, чији је први командант постао Гаврило Новаковић, граничарски пуковник из Семлака на Моришу. На темељима Банатске земаљске милиције је израстао Великокикиндски диштрикт.
    Иако су се Поморишани самоиницијативно исељавати већ 1749. године, упечатљива је сеоба, започета годину дана касније, у Араду с великим окупљањем породица које су се пешке упутиле у Кикинду и друга севернобанатска места. Биле су то породице из Чанада, Надлака, Семлака, Печке и Батање. Одакле су били ови досељеници може се наслутити и по пореклу њихових тадашњих свештеника: поп Петар Јоанов, родом из Надлака, и поп Васа Адамовић, родом из Печке.
    Према подацима које наводи Миливој Рајков у свом раду Кратка историја Великокикиндског диштрикта, досељеници су се најпре груписали по завичајном пореклу, с једне и друге стране пута који је водио за Темишвар. У почетку, куће су биле издвојене и донекле удаљене једна од друге, подигнуте на мочварном терену који није био климатски здрав. У новонасељеном пределу била је подигнута мала црква, а одмах крај ње налазило се гробље. Досељено становништво Поморишја населило је многе пустаре, напасало стоку на туђем земљишту и орало туђе њиве. У циљу да се заведе ред и да се насељавање врши контролисано, постигнут је споразум између досељених граничара и Дворске комисије у Банату. Тако је на темељу Конвенције из 1750. године формирана Банатска земаљска милиција и сачињени су уговори о правима и дужностима милитара.
    Земаљска милиција у северном Банату имала је 2.288 људи из Кикинде (са Малом Кикиндом), Карлова, Врањева, Кумана, Мокрина, Јозепова, Крстура, Меленаца, Тараша и Башаида. Српски досељеници живели су две деценије у милитарском режиму и за то време, поред обављања милитарске службе, настојали су да унапреде своја насеља и свакодневни живот у њима. Бавили су се ратарством и сточарством али и бројним занатима за којима се јавила потреба. Трговина је била развијена, посебно житарицама и стоком, што је постајало све уносније. Убрзо је уследио материјални просперитет који је овом становништву омогућио да уреди своја насеља ушоравањем кућа, да замени привремене цркве новим и већим здањима, као то и да изгради школу. Прва школа у Кикинди изграђена је 1758. године.
    Поморишани су у Банату ратовали и гинули за славу Бечког двора. Уследио је Седмогодишњи рат (1756-1763), а по његовом завршетку, на граници према Турској, у јужном Банату, формирани су граничарски пукови у чије су саставе ушли и многи исељени Поморишани. То је наговестило укидање Српске земаљске милиције, које се десило 1773. године. Намером да се милиција пребаци са Тисе на Дунав народ је био опет веома узнемирен. Само што је подигао нове домове на „новом тлу“, сада је требало поново да се сели. Увидевши да је расположење међу народом крајње забрињавајуће, а сам план о исељењу нечовечан, власт је обавестила становништво да ће они који не буду желели да пређу у граничарску службу на Дунаву добити привилегије сличне онима које има Потиски крунски диштрикт. Новембра 1774. године царица Марија Терезија потврђује привилегије Великокикиндског диштрикта, чиме је почео његов развитак, који је трајао пуних сто година.
    Најважнија одредба у Привилегији била је она којом се становништву Диштрикта свечано обећава „да никада неће бити продани, заложени или на који начин отуђени“. Захваљујући овоме, Великокикиндски диштрикт је мимоишла судбина осталих насеља у Банату која су 1779. године, с укључењем у Угарску, распродата у приватно власништво спахија.
    За седиште средишње власти одређена је Кикинда, која је била подигнута на степен варошице, а Диштрикт је добио свој печат и карактеристичан грб са златним лавом који у левој руци држи одсечену људску главу. На челу Диштрикта налазио се Магистрат, који се састојао од судије, сенатора, бележника и осталих службеника.
    Становништву је у пуном власништву остављена сва земља коју су до тада обрађивали, а све земљиште у Диштрикту било је подељено на сесионално (стара земља), ритско или иберландско (резерватско) и пустаре.

    Поморишко насељавање Диштрикта, родови и презимена

    Великокикиндски диштрик састојао се од десет насеља која су се налазила у саставу раније Земаљске милиције у северном Банату – Врањево, Башаид, Јозепово (саставни део Новог Кнежевца), Карлово (саставни део Новог Милошева), Кикинда, Српски Крстур, Кумане, Меленци, Мокрин и Тараш. Иако је велики број досељеника с Мориша остао у насељима овог округа, треба напоменути да су се приликом формирања Диштрикта ипак десила знатна померања становништва. Они који су желели да остану у граничарској служби иселили су се у Војну границу и тада је Великокикиндски округ напустило 460 породица, и то: из Кикинде 201, Меленаца 115, Кумана 36, Врањева 26, Тараша 20, и настанило у Сакулама, Идвору, Баранди, Ченти, Сефкерину и Перлезу.
    Подручје Кикинде, као што је већ наведено, населило је становништво најпре из четири поморишких села: Семлака, Надлака, Чанада и Батање. Било је то прво насељавање започето већ 1748. године. Како су досељеници распоређени по свом пореклу тако је и Кикинда подељена на четири четвртине, односно „фртаља“: Семлачки, Надлачки, Батањски и Чанадски крај. Треба истаћи да су називи „фртаља“ идентични именима „шанчева“ које су поморишки граничари исељени у Русији давали „ротама“ и у Новој Сербији. После Другог светског рата остале су само две „фртаљске“ улице – Семлачка и Чанадска. „Фртаљи“ су постојали и у осталим насељима Диштрикта, а носили су називе развојачених поморишких граничарских шанчева.
    Према предању које је забележио Јован Ердељановић у својој књизи „Срби у Банату“, најстарији део Кикинде прво су настаниле следеће породице из Семлака: Красини, Гавранови, Рајкови и Маркови. Из истог села потичу и Новаковићи, чији је најпознатији члан породице био Гаврило Новаковић, командант Земаљске милиције.
    Најбројнији родови који се појављују као становници у три или сва четири краја Кикинде јесу: Адамови, Аћимови, Боканићи, Богарошки, Бркини, Вајдићи, Видакови, Гавранчићи, Десимирови, Ердељанови, Јоановићи (сада Јовановићи), Кенђелац, Кљајићи, Красићи, Милићеви, Маркови, Мунћанови, Миланови, Несторови, Николићи, Новаковићи, Попови и Поповићи, Петровићи, Рацкови, Рајкови, Ружићи, Сивчеви, Станкови, Стојанови, Томини, Тителски, Ћирићи, Чуданови.
    Распоређивање великог броја родова у више крајева учињено је плански. Распоред њиховог настањивања направила је аустријска власт да би се избегло груписање јаких родова на једном месту, што би довело до њиховог ојачавања. Међутим, мешање се није могло сасвим зауставити због женидби које су уследиле у каснијем периоду.
    Село Меленци је насељено углавном досељеницима из Печке. Насељавање је започето још пре укидања војне границе, а по предању једног свештеника, прве фамилије биле су Пајдачки и Исакови. За четврт века до установљавања Великокикиндског диштрикта, ово насеље чије је име забележено 1732. године као „Меленци“, имало је близу 1.800 становника.
    Наредних пола века тај број се попео на преко 5.000. До краја 18. века село се ширило и тако поделило на четири дела (кварта) који и данас постоје: Српкања, Павлиш, Влашкања и Чонтика. Како је село имало много земље, највећи број његовог становништва бавио се ратарством и сточарством, док је број био у сталном порасту. Прва школа отворена је већ 1758. године.
    Осим из Печке, досељеника је било и из Параца (код Чакова и Темишвара), Батање, Надлака, Семлака, Шајтина, Чанада и Павлиша на Моришу.
    Родови познатог порекла досељени из Поморишја у Меленце јесу следећи: Адамови, Батањски, Берарови, Бибићи и Бибини, Богарошки, Бошкови, Видићи, Вујанови, Дабићи, Жупански, Исакови, Јанкови, Јовичићи, Костићи, Марјански, Нићиворови, Маркови, Месарошки, Мишкељини, Мојсини, Надлачки, Немчеви, Попови, Протићеви, Радакови, Радишићи, Стојанови, Субичини, Ћурчићеви, Шљапићи.
    Према нешто оскуднијим подацима које проналазимо у досадашњој литератури, Мокрин је требао бити насељен 1751. године граничарима из Поморишја, али су, пре њих, на ово подручје дошли Срби из Сенте и Бачког Петровог Села. Већ 1778. године неколико породица из Мокрина преселило се у Подунавље, у Војну границу. Слично се десило и с насељавањем Врањева, код Новог Бечеја. Многи Срби из Бечеја, Петрова Села и Мола дошли су у Врањево након укидања Потиске војне границе. У пописима становништва примећују се само понека презимена која указују на поморишко порекло, тј. родова из Меленаца и Кикинде. Становништво Кумана је из свих диштриктуалних места најближе Мокринчанима јер су ова два села имала највећи број истоветних презимена. С обзиром на то да се Мала Кикинда налазила знатно изван подручја Диштрикта, Земаљаска администрација је 1776. године одлучила да се становници Мале Кикинде преселе јужно од Кикинде у напуштени Башаид. Пресељење је извршено 1777. године. Тараш је, такође, насељен Србима из Поморишја и Потисја. Године 1758. ово насеље имало је 44 дома, а 1775. одселило се око 20 породица у Војну границу и Подунавље.
    После сеобе Срба из граничарског Поморишја етничка структура становништва Арада и околине знатно је измењена. Пад броја становника надокнађен је досељавањем Румуна, док је у области Војне границе дошло до повећања броја српског становништва.
    На подручју некадашњег Великокикиндског диштрикта о поморишком пореклу говоре презимена која су изведена из топонима, а и данас нека постоје у Банату:
    Арађанин, Арацки (Арад, некада зван и именом Арадац); Армацки (Јармата, јужно од Мориша западно од Арада), Батањац, Батањски (Батања, северозападно од Арада); Богарошки (Богарош, између М. Кикинде и М. Бечкерека); Варађанин (вероватно по месту Варјаш, између Арада и Темишвара); Гађански (Гад, између Модоша и Чакова), Гајицки (Гај Мали), Глоговац (на Моришу, источно од Арада); Дескашев (Деска, јужно од Мориша – југоисточно од Сегедина); Егришанин (Егриш, на Моришу јужно од Надлака); Иринђански (Иринда, потес у пољу код Печке); Јеновац (Јеново, Јаново, Јенопоље, источно од Темишвара); Кетфељац (Кетфељ, између Темишвара и Арада); Липовац (на Моришу источно од Арада); Микалачки (Микалака, источно од Арада, у непосредној близини); Монастирац (Моноштор, између Темишвара и Арада); Надлачки (Надлак, на Моришу западно од Печке); Нађволац (Нађвола, јужно од Мориша између Печке и Надлака); Павлишанин (Павлиш, на Моришу источно од Арада); Печканац, Печканин (Печка, на Моришу западно од Арада); Сараволац (Саравола, јужно од Мориша западно од Арада); Семиклушки (Семиклуш, између Мокрина и Српског Чанада); Семлекан (Семлак, на Моришу, између Надлака и Печке); Сентиванац (Сенпетер, јужно од Мориша западно од Арада); Суботички, Суботељац (Суботељ, Суботица, на Моришу источно од Арада); Телечки (Телек, јужно од Мориша западно од Арада); Торњански (Торња, северозападно од Арада); Турићаски (Турићас, јужно од Мориша западно од Арада); Фенлачки (Фенлак, лева обала Мориша западно од Арада); Фигетски (Фигет, лева обала Мориша западно од Арада); Фирићаски (Фирићас, јужно од Мориша код М. Кикинде); Чанаданов (Чанад, на јужној обали Мориша западно од Арада); Шајтинац, Шајтински (Шајтин, на Моришу између Надлака и Печке); Шољмошанов, Шољмошанин (Шољмош, на Моришу источно од Арада).
    Подручје данашње Кикинде и Поморишја некада је чинило јединствену географску и историјску целину. Економске везе између Поморишја и Диштрикта биле су природне, свакодневне и стабилне, а културне споне између Кикинде и Арада неговане су у време постојања и после укидања Великокикиндског диштрикта.
    Како сачувати историју и свест о далеком завичају преко Мориша међу данашњим граничарским потомцима у Банату? Свакако свим дешавањима која следе у овој години јубилеја, односно обележавањем 250 година од формирања Банатских граничарских одреда, укључујући и управо одржану међународну конференцију у Томашевцу, али и новим истраживањима. У циљу да се испоштује мултиперспективни и интердисциплинарни приступ, ова тема се може и треба изучавати уз помоћ онога што се данас популарно назива „археологија сећања“. Лични свет појединца, његова сећања и емоције, поимање прошлости и простора постају све више важне у третирању историјских тема. На тај начин интересовање науке помера се са колективног ка индивидуалном, а добијају се нови и значајни подаци за науку и културу. Уколико би се спровело озбиљно емпиријско истраживање међу данашњим потомцима поморишких граничара, могло би се утврдити колико су они упознати с историјом Баната, историјом своје породице, да ли желе да сазнају више о свему томе и на који начин им пренети потребно знање. Потенцијални испитаници су ту, међу нама, а на науци је да им помогне у њиховом самоистраживању, јер ПОРЕКЛО СЕ НЕ МОЖЕ ЗАОБИЋИ!

    ИЗВОР: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ У 18. И 19. ВЕКУ, тематски зборник, НОВИ САД, 2014.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • Ivan Radu

    Nema prezimena Radu, molim Vas, Ako imate neke podatke bicu Vam zahvalan ako mi posaljete.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top