Бежанија – Под својим данашњим именом Бежанија је позната од 1512. године када је подручје било насељено са 35 српских породица које су прешле преко реке Саве у Срем (тадашњу Угарску) после пада средњевековне српске државе. Отуда и назив Бежанија.
Вишњица – Постоје две претпоставке о пореклу имена Вишњица.
Према некима, Вишњица датира још из времена Турака, када је Вишњица била турски санџак тј. база. Једна девојка се убила (због неостварене љубави), јер јој Турци нису дозвољавали да се уда за човека којег је волела. Та девојка се звала Вишња. Ово је можда мит, али неки мештани ово сматрају за истину.
Већина мештана такође смарта да име потиче због многобројних поља воћњака вишње, која јако добро успева на овом земљишту.
Такође постоји и претпоставка да је ово место добило име по Вишњи Обреновић, мајци Милоша Обреновића. Многи не знају да је Милош Обреновић населио Вишњицу Бугарима са границе Бугарске и Грчке. Али потомака тих становника има око 3.000, од укупно 8.000 становника. То значи да преосталих 5.000 становника који су досељени из разних делова Србије, Крајине, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Војводине, Косова и Метохије немају везе са Бугарском. Млађи мештани Вишњицу називају и „ЦхеррyЛанд“. У саставу Вишњице се налази и Вишњичка Бања, која је добила назив ‘бања’ јер се у њој налази лековити извор воде богате сумпором.
Вождовац – Са места на подручју данашње градске општине Вождовац, вожд Карађорђе је повео своје устанике и 1806. први пут ослободио Београд од Турака. У спомен на тај догађај, овај крај је назван Вождово предграђе, да би касније добио име Вождовац.
Звездара – На врху брда раније познатог као Велики Врачар подигнута је 1932. астрономска опсерваторија, односно звездарница, по којој су овај крај, а касније и општина добили назив.
Карабурма – Карабурма на турском значи „црни прстен“, а назив је добила по оближњем рту који се спуштао на Дунав.
Медаковић – По новинару Милораду Медаковићу.
Миријево – За настанак имена Миријево нема научне документације, али има више претпоставки. Према предању, у околини Кичева (Македонија) постојало је село Мирово, које се помиње у једном турском историјском запису из 15. века. Под налетом турског зулума село је расељено и његови становници су у 18. веку у околину Београда и основали насеље данашње Миријево. Према другом извору, на територији Миријева закључен је мир између Турака и Аустријанаца пружањем руке једни другима и речима “ево мир.” Име може да потиче и од турске речи “мирија”, што значи дажбине и натури које су у то време плаћали сељаци околних села у магази.
Палилула – Назив је настао по томе што је, у време владавине Турака, у вароши било забрањено пушење и било каква употреба дувана на улицама, због опасности од пожара. Они који нису могли без луле, да би је запалили, морали су да иду ван градских зидина. Једно од тих места где су одлазили била је и данашња Палилула.
Ресник – Име је добио по истоименој биљци ресник (лат: еупаториум цаннабинум, у народу позната као конопљуша, конопљика, расходник и сл.) коју наш народ користи због њених лековитих својстава.
Ташмајдан – на турском таш – камен, мајдан – место где се вади камен.
Топчидер – турска реч, преузета из персијског језика, и значи тобџијска долина.
Чукарица – Име је добила по Чукаревој механи и Чукар чесми које су се налазиле негде преко пута данашње Аде Циганлије.
ИЗВОР: Википедија
22. септембар 2012. у 00:05
Milos Stojadinovic
Evo i ja da doprinesem. 🙂
Lazarevac je dobio ime u čast cara Lazara, povodom proslave 500-godišnjice Kosovskog boja,
Obrenovac po knezu Milošu Obrenoviću, pošto je posle Drugog srpskog ustanka obnovio to mesto,
Mladenovac po izvesnom Mladenu, koji je sa svoja dva brata naselio taj kraj opusteo posle Kosovskog boja.
Naziv sadašnjeg prigradskog naselja Sopot je staroslovenskog porekla i znači izvor ili voda koja se obrušava, a izvori na teritoriji današnjeg Barajeva navodili su mnoge da za ovo mesto kažu “bara je ovo”, pa je tako nastalo i ime opštine.
Rakovica je ime dobila po rakovima, nastanjenim u potoku koji je proticao kroz to naselje,
Grocka koja se prvi put pominje u 9. veku pod slovenskim nazivom Gardec, u doba turske uprave je nosila ime Hisarlik, što znači gradilište.
Medju gradskim opština koje su nazive dobile prema geografskom položaju su Savski venac, koji je poput venca smešten uz obalu Save, i Stari grad, staro gradsko središte, iz kojeg se Beograd dalje razvijao.
11. март 2013. у 15:13
Igor
Banovo brdo po Matiji Banu.
17. јул 2014. у 00:34
Nebojsa Ristc
Barajevo jeste od barskog tla, ali su toponimski sufiksi -evo, -ovo, -vac, -ac, -ik, -ar, -er, -ak… ponekad slovenskog, ponekad latinskog, ponekad grckog/vizantijskog, ponekad germansko/gotskog porekla, ponekad turskog… postoje i podudarnosti u sufiksima u razlicitim jezicima.
Hisarlik oznacava neko utvrdjeno podrucje, jer je na turskom/preuzeto iz arapskog hisar- tvrdjava, utvrdjenje. Sufiks -lik je oznaka za supstantiv. Postoji i mala dilema, zbog reci hazirlik, koja znaci spremnost
Meljak nije dobio, kako se to simplifikovano ponekad navodi, ime po vodenicama koje melju. Postoji staro slovenska rec měl’ i oznacava lesno tlo
23. август 2017. у 08:17
vojislav ananić
Бежанијa
Пет стотина и једна година од првог помена Бежаније у једном писаном документу, недвосмислено намеће закључак да је село још и старије и свакако завредњује један детаљан историјски приказ свега онога што се на овим просторима издогађало како у далекој, тако и у блиској прошлости. Такав историјски приказ се и поред најбоље намере не би могао спаковати у једно поглавље већ, то је свима јасно, у једну а можда и у две подебеле књиге. Свесни ове чињенице, а имајући у виду основну замисао да, где год је то могуће, фотографије и факсимили докумената доминирају над писаном речју, аутори књиге су се без много двоумљења определили за фрагментарни приказ историјских догађања са акцентом на брижљиво у дуго прикупљану аутентичну грађу, разврстану у појединачна историјска поглавља, а која истовремено верно одсликава Бежанију и Бежанинце тога доба. Прикупљена аутентична грађа такође представља још један непобитан доказ да је Бежанија постојала кроз векове, успешно, а опет скромно и неприметно, мање или више болно одолевала налетима разних императора, краљева, царева, султана и њихових војски, плаћала намете, порезе и хараче не само у натури већ често и животима својих мештана, да би у једном моменту средином педесетих година прошлога века без борбе “капитулирала” и то пред својима, престала да врши локалну власт и све своје ингеренције пренела на тадашњи, а и садашњи, синоним неког новог времена – општину Нови Београд.
Нека ово поглавље као такво буде нека врста подстицаја, пре свих, младим Бежанинцима, како онима којима је бављење историјском науком на овај или онај начин основно занимање, тако и онима који историју воле, да својим истраживачким радом попуне празнине међу фрагментима и једног дана заокруже, уколико је то наравно могуће, коначан свеобухватни историјски опус Бежаније и Бежанинаца.
Извор: Бежанија у слици и речи
29. август 2017. у 12:03
vojislav ananić
ВОЖДОВАЦ
НАСТАНАК НАСЕЉА И ЊЕГОВО ИМЕ
Крај 19. и почетак 20. века наговештавају настанак данашњег насеља и општине Вождовац. Око 1870. године, са леве стране Мокролушке реке, која је одавно, као део београдског канализационог система, „сишла“ под земљу, на простору данашње Аутокоманде, трговац Никола Стефановић изградио је механу. Убрзо потом, у њеној околини, дуж Крагујевачког и Кумодрашког пута и између њих, никло је мало насеље чије је прво име било – „Код Стефановића механе“.
Сећајући се да је управо из њиховог краја, са места где је данас вождовачка црква, Карађорђе 1806. године кренуо у победоносни поход на београдску тврђаву, житељи новонасталог предграђа спонтано су почели да користе име – Вождово насеље. Оно је 1904. постало и званично да би се током времена обликовало у Вождовац.
Насеље се најпре ширило, не према Београду, већ према Кумодражу што је, вероватно, условила нижа цена грађевинског земљишта за све већи број људи који су, а нарочито после изградње пруге Београд-Ниш, почели да долазе у Београд и у њему трајно остајали.
Већ крајем 19. века Стефановићево имање откупило је Министарство војске. Уместо механе подигнути су објекти за смештај топова па је народ овај простор почео да означава као – Топовске шупе, што се и задржало све док топове нису заменили аутомобили.
Вождовчани 1912. године добијају електричну енергију и водовод, а 1926. од Славије ка Вождовцу кренуо је трамвај. Док су 1896. године регистроване само 42 вождовачке куће, пред Први светски рат овде је живело око 600 људи у 95 домова. У време када је грађен Авалски пут, 1927. године, између данашњег Булевара ослобођења и Булевара војводе Степе, уз кредите Хипотекарне банке, почела је планска изградња Чиновничке колоније, а јужније од ње настало је и Предграђе краљице Марије. У периоду између два светска рата, никла су и вождовачка насеља Пашино брдо, Душановац и Маринкова бара.
ОПШТИНА И ЊЕНИ СИМБОЛИ
Када је 1856. године, у време административно-територијалног организовања српске државе, формиран Врачарски срез, у његовом саставу била је целокупна територија данашње општине Вождовац, изузев Зуца и Рипња.
Непун век касније – 1952. године, у оквиру реорганизације Београда који је до тада био подељен на рејоне (некадашње квартове), формирају се општине, а међу њима и данашња Градска општина Вождовац. Том приликом у њен састав улазе дотадашњи 6. и део 7. београдског рејона.
Три године потом, јула 1955. године, вождовачкој општини прикључени су Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Пиносава и Раковица село, у току 1957. Пашино брдо и Душановац, а нешто касније и Зуце. Почетком 1960. Вождовцу је прикључен и Рипањ. Тиме су формиране данашње границе општине.
Грб Градске општине Вождовац усвојен је 1993. године. Два горња поља штита подсећају на грб Србије и Шумадије који су се налазили на устаничкој застави и печату вожда Карађорђа по коме општина носи име. Поље са двоструком ружом асоцира на зелене вождовачке површине.
Десни држач штита је црни вепар – хералдичко знамење Шумадије, чија је Вождовац северна капија. Држачи носе заставе Београда и Карађорђевих устаника, а у у грб су уткане и боје српске заставе.
Општинска слава је Свети Андреј Првозвани који се обележава 13. децембра.
МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И НАСЕЉА
На територији Градске општине Вождовац постоје 24 месне заједнице и 36 насеља, при чему су некадашњи атрибути у међувремену изгубили првобитна значења, не само због тога што су стара сеоска насеља постала део градског ткива већ и због тога што се у великом и модерно организованом граду више не може говорити о центру, периферији и предграђима, јер је реч о метрополи са више међусобно добро повезаних центара.
Подавалска села су: Бели Поток, Зуце, Јајинци, Кумодраж (село), Пиносава, Раковица (село) и Рипањ. Карактеристично је да су некадашња сеоска насеља много старија од оног дела који се од настанка сматрао градским ткивом. Бањица, на пример, потиче још из праисторијског периода. Током прохујалих векова нестајала је и поново настајала, а средином 19. столећа забележена је као насеље са тридесетак кућа, 136 становника и 28 пореских обвезника. Данас је то модерно градско насеље.
Бели Поток, родно место Васе Чарапића, вероватно је настао у другој половини 18. века, али се у турским тефтерима насеље помиње још у првој половини 16. столећа, додуше са само десетак домова. Данас је овде преко 1.100 домаћинстава и више од три и по хиљаде становника.
И Зуце се помиње у турском попису из 1561. године, а према предањима, словенско насеље овде је настало још у 14. веку. Бржем развоју овог и околних подавалских села допринела су масовна досељавања са разних страна у време кнеза Милоша Обреновића и касније. Јајинци се, такође, први пут помињу у турском попису из 1528, а 1717. године и у аустријским пописима Београдског дистрикта.
Кумодраж, у коме је рођен велики српски војсковођа војвода Степа Степановић, ако је веровати предањима, веома је старо насеље. У турским катастарским пописима 1530. године у овом селу је регистрована 21 кућа. Непун век и по касније – 1866. године, у Кумодражу је 66 кућа, 95 „пореских глава“ и око 500 становника. Село тада већ има општину и општински суд.
Раковица, село испод цариградског, а касније крагујевачког пута, у турским изворима из 16. века помиње се као село са двадесетак домова, али је извесно да је насеље сигурно постојало и раније око манастира изграђеног у другој половини 14. века и, у време Турака, пресељеног на скровитије место даље од пута. Ово “…село у Посављу ниже крагујевачког пута у потоку, два сахата од Београда“ 1866. године има 25 трошних кућа са 27 „пореских глава“ и око 130 житеља.
На подручју данашњег Рипња руда олова и сребра вађена је још у време старих Римљана. У атару села налазе се трагови старих насеља из разних историјских епоха. По турским пописима између 1528. и 1560. године, овде је од 14 до 25 кућа. Број домова и становника нагло се повећава у 19. веку – 1821/22. у селу је 112 кућа, 1844. – 444, 1.900. године – 460, а 1961 – 2.129.
Извор: Интернет
29. август 2017. у 12:58
vojislav ananić
ТАЈНЕ ВИШЊИЦЕ Љубав, воће или историја, знате ли како је насеље добило име?
А.Ђ. | 16. 07. 2016 – 12:21х
Београдско насеље Вишњица, смештено је на десној страни Дунава, постаје све популарније у летњим месецима за опуштање и одмор од градске врелине. Митови и легенде преплићу се када је настанак назива насеља у питању, па тако они романтичнији суграђани верују у једну причу, љубитељи воћа у другу, док поборници историје имају своју верзију приче у коју верују. Шта ви мислите, како је ово насеље добило име?
– Наше насеље је добило име по девојци Вишњи која се убила због неостварене љубави. Платонска је то љубав била, а Турци јој нису дали да се уда за онога кога је волела. Решена да не живи ускраћена љубави, одузела је себи живот – рекла је Мирјана која живи у Вишњици.
За разлику од Мирјане, већина мештана верује да је насеље добило име због поља на којима су узгајане вишње.
– Ово је било плодно тле, ту су вишње одлично успевале – објашњава наш суграђанин Милан.
Како кажу они старији Београђани, у назив насеља уткана је историја и име мајке чувеног Милоша Обреновића.
– Мајка Милоша Обреновића звала се Вишња и по њој ово насеље је добило име – прича Часлав.
У Вишњици постоје три извора. Један се налази у Вишњичкој Бањи и богат је сумпором, а преостала два су извори хладне, питке воде. Иако постоје сумње да вода није исправна за пиће, мештани је често пију. Извор богат сумпором је веома посећен од стране старијих мештана.
29. август 2017. у 12:59
vojislav ananić
ЧУКАРИЦА
На последњим огранцима шумадијског побрђа, које се као плећата висораван окомито спушта према према Макишу и Сави, погледом упртим у сремску равницу и Фрушку гору, простире се насеље Чукарица и Баново брдо. Интензивном градњом претходних година, ова два насеља спојена су у једно које захвата простор између Топчидерске реке, Саве и Лазаревачког друма, са севера и запада, на истоку је граница Кошутњак, док се вијадуктом на Репишком потоку ово насеље спаја са Жарковом, на јужној страни.
Данас је то модерно насеље из кога као сребрне кугле хрле у небеско плаветнило солитери од стакла и алуминијума, опкољени стотинама нових лепих зграда и зеленилом Кошутњака, пуно сунца, светлости и вешитог поветарца који допире са Авале и Космаја.
На простору данашње Чукарице и Бановог брда, дуго нису постојала људска насеља. У другој деценији XIX века на овим просторима поникло је Хрватско Село. Његово становништво потицало је са територије Хрватске, по чему је насеље и добило име, а насељеници Хрвати.
Кнез Милош је срдачно прихватио породице које су долазиле да живе у Србији. Он их је помагао у новцу, поклањао им волове и оруђа за рад, а староседеоцима заповедао да зиве у слози са досељеницима. Међутим, због просиривања својих земљишних имања у правцу Макиша, где су се налазиле везирове, ћаја-бегове и дели-башине ливаде (чаири), сељани из овог села имали су често неприлика с Турцима. Због тога кнез Милош одлучи 1824. године да становнике хрватског села пресели у алију (газдинство неког Турчина спахије), звану Караџоге, код села Врчина у Београдској нахији.
Територија на којој се налазе данашња Чукарица и Баново брдо, после расељавања Хрватског Села, остала је ненасељена читавих двадесет година. Цео овај комплекс земљишта током XIX века био је саставни део атара села Жарково. На данашњем Бановом брду биле су тада њиве под пшеницом и кукурузом, док су поред Репишта били одлични виногради.
Прва зграда која је подигнута на данашњој Чукарици била је механа у селу Жарково, која је ту саграђена и отворена 1850. године. Ова друмска механа налазила се испод Чукаричког брега (Камењак), који се спуштао окомито на друм, баш тамо где је данас фабрика “Елизо” у Радничкој улици. Овуда су пролазиле кириџије, трговци, рабаџије и путници друмовима који су улазили у Београд од Шапца, Ваљева, Уба, Обреновца. Ово је била, у ствари, последња станица за све ове трговце и путнике пред Београдом. Одмах по отварању те механе, њу је узео од жарковачке општине под аренду неки Стојко, кафеџија из Београда, који је имао надимак – Чукар. По њему је и механа названа Чукарева механа, да би касније цео овај крај добио име Чукарица.
ИЗВОР: Интернет
29. август 2017. у 13:00
vojislav ananić
Чукарица
Археолошки трагови
Да је подручје Београда више пута било море, последњи пут пре осам милиона година, сведоче и трагови откривени на територији данашње Чукарице. Код Белих вода у Жаркову нађени су остаци цетотерија миоценског кита, а археолози тврде да је и у кориту Саве код Остружнице право гробље мамута, бизона, изумрлих врста носорога и јелена из прастарих времена.
Велика река, плодне низине уз њену обалу и благо заталасано залеђе одувек су били погодни за станишта људи. Почев од палеолита, старијег каменог доба, постоје материјални докази да је на чукаричком тлу човек непрестано освајао природу и прилагођавао је својим све већим потребама. Претпоставке археолога да су у млађем палеолиту људи живели у крају који ће десетак хиљада година касније бити познат као Баново брдо потврђују предмети откривени у близини Саве. У време винчанске културе и чукаричко подручје било је за оно време веома насељено, а тадашњи Чукаричани размењивали су добра и са људима из удаљених крајева. Рт у Железнику, а посебно локалитет у Жаркову, посебно су значајни за реконструкцију живота у ово преисторијско доба.
Многи су трагови остали на чукаричким просторима: германски, аварски, рановизантијски, а онда све више словенски, то јест српски.
Фибуле са звездастим појачањима на луку, нађене на Чукарици, сведочанство су о гвозденом добу и присуству илирског елемента. На Чукарици, у Жаркову, Остружници, Железнику налазе се бројна налазишта која се везују за римски период. Научници посебно издвајају оно на локалитету Калеми у Железнику.Ту је била вила рустика истакнутог римског грађанина Клаудија Валентинијана.
________________________________________
Историјски догађаји
У последња три века, данашња чукаричка општина била је поприште не само крупних, него и судбоносних догађаја за Београд и Србију.
Све до средине 19. века главна скела за извоз стоке из Србије у Аустро-Угарску била је код Остружнице. Прикупљање Аустријанаца и српских добровољаца за напад на Београд 1789. године обављено је код Остружнице, где је 11. септембра био постављен мост преко Саве.
Скупштина српских старешина од 23. априла до 3. маја 1804. (по старом календару) у Остружници од одлучујућег је значаја за даљи ток Првог српског устанка. У Остружници је све до ослобођења Београда 1807. било седиште Карађорђеве устаничке команде. У овом селу тада је отворена прва основна школа у устаничкој Србији. Од седам народних скупштина у време Првог српског устанка, на територији данашње чукаричке општине одржане су још две – 1805. у Пећанима и 1806. опет у Остружници.
У Првом светском рату Чукарица је поприште крвавих борби 1914. и 1915. И приликом ослобађања Београда у Другом светском рату, Чукарица је била поприште жестоких борби. Између 15. и 20. октобра 1944, на линији Шећерана – Железничка станица – тунел – црква -школа, немачке трупе су држале мостобран преко Аде Циганлије за извлачење својих јединица.
Чукарица је, као индустријско и радничко насеље, било једно од упоришта радничког и синдикалног покрета Београда и Србије.
________________________________________
Индустријско предграђе Београда
Чукарица је добила име по друмској механи Стојка Чукара из 1850. која се налазила у подножју брега, у близини ушћа Топчидерске реке у Саву. Иако од најужег центра Београда удаљена само шест километара, Чукарица је била мало насеље са око 800 становника, које је припадало Жарковачкој општини. Њеном успону допринела је изградња прве српске железничке пруге од Београда до Ниша, која је пуштена у саобраћај 1884. Предграђе се развијало дуж друма, да би се пред крај 19. века повезало са Београдом.
На падинама Кошутњака, књижевник Матија Бан подигао је 1861. летњиковац у коме је окупљао најпознатије ондашње културне посленике. О летњиковцу се више и не зна где се тачно налазио, али по Матији Бану читав овај крај почетком 20. века добио је име Баново брдо.
Европеизација Србије после одласка Турака довела је и индустријску производњу као неминовност будућег развоја и међународне размене. На његов развој и пораст становништва велики утицај је имао раст градске привреде, када Чукарица почиње да се развија као индустријско предграђе Београда. На то је утицао све масовнији прилив осиромашених сељака, који се запошљавају као најамни радници у градској привреди. У почетку је то било невелико насеље без осветљења и воде за пиће, са две некалдрмисане улице и неколико разбацаних кућа, једва проходно, нарочито у пролеће када се Сава изливала и плавила цео крај.
Прва фабрика која је 1884. подигнута на Чукарици била је фабрика за прераду коже. Водило се рачуна о избору места за изградњу индустријских погона, тако да су смештани на периферији Београда, близу реке, ради лакшег транспорта робе. Државна добра, која су тада била ненасељена, уступана су фабрикантима под повољним условима, јер је закон из 1898. давао је велике повластице предузимљивим власницима капитала.
Чукарица је 1895. постала седиште Српског краљевског бродарског друштва. које је десет година касније од радионице прерасло у бродоградилиште. Између два светска рата Државна речна пловидба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца имала је своје пловне радионице на Ади Циганлији и на Сави код Соларе. Чукарицу је посебно прославила Фабрика шећера, прва у Србији, која је почела да ради 1900. И данас постоји дрвна индустрија у Макишу, а некадашња стругаре је у извесном смислу претеча моћног система обреновачких термоелектрана. Додају ли се томе “Шелово” (данас “Југопетролово”) стовариште бензина, фабрике боје и фирнајса и остала индустријска предузећа, јасно је да је и пре Другог светског рата Чукарица била моћан индустријски рејон.
Развој индустрије на овој територији брзо је довео до прерастања Чукарице у самосталну општину. Остварено је то указом краља Петра И Карађорђевића од 30. децембра 1911. Нагли прираст становништва после Првог светског рата отворио је проблем изградње станова, што је довело и до појаве нехигијенских насеља.
Између два светска рата на Чукарици је подигнуто више важних индустријских објеката, као што су: Фабрика мотора(1927) , Фабрика коже и обуће (1939) и Фабрика картона “Умка” (1939).
Чукарица у састав Београда улази 1930. чиме губи статус општине, а њено језгро постало је XIV београдски кварт, док су Михајловац и Баново брдо доспели у XIII кварт.
________________________________________
Новија историја
После Другог светског рата, индустријски развој Чукарице се наставља, граде се многе фабрике (ИЛР, “Зеленгора”…) и развијају трговинска предузећа (“Атекс”, “Баново брдо”, “Антикор”…).
Када су после Другог светског рата у Београду 1952. укинути рејони и формиране општине, ниједна од њих не носи име Чукарице, дотадашњег ВИИ градског рејона. Тек од 1957. године, после нове реорганизације, Чукарица и именом постаје једна од општина на ужем градском подручју. Раковица се октобра 1974. одвојила као посебна општина.
Изградњом постројења у Белим водама 11. јула 1892. почела је историја модерног београдског водовода. Велики центар за пречишћавање подземне воде из рени-бунара у Љешкој улици на Бановом брду почео је да ради крајем 1961. Ада Циганлија је велико извориште воде за пиће из рени-бунара. Најмодернији центар Београдског водовода је постројење за пречишћавање речне воде у Макишу чија је прва фаза пуштена у рад 1987.
Деценијама више него скромно радничко насеље са тек понеком кућом на спрат, Чукарица се нагло преобразила у модеран град, нарочито интезивном градњом од 1965. до 1975. Нестала су нехигијенска насеља, Радничка улица је 1966. генерално реконструисана, изграђен ја надвожњак преко пруге Београд – Ниш, повезана Радничка улица са Кировљевом, реконструисана Пожешка улица, а демонтирана је пруга уског колосека. У чукаричком насељу Голфреализован је јединствен подухват – реализовани су пројекти осам познатих архитеката из разних делова света.
Нагла стамбена изградња спојила је и сеоска насеља с градом. На некадашњим њивама и пашњацима изграђене су нове градске четврти: Спортски центар, Беле воде, Церак – виногради, Јулино брдо… Границе између градских, приградских и сеоских насеља полако су нестале – пример је Жарково, које је из чисто сеоског прерасло у типично градско насеље. Расла су и развијала се и друга стара насеља ове највеће београдске општине – Железник, Макиш, Сремчица, Остружница, Умка, Руцка, Велика Моштаница и Рушањ. Нагли и интезивни пораст стамбене изградње условио је велики прилив становништва. Стамбени комплекси испресецани су зеленим оазама и парковима као обележјима савремених архитектонских израза. Изграђен је и рекреациони центар Ада Циганлија, са јединственим Савским језером, дугачким четири километра.
Извор: Интернет
30. август 2017. у 05:49
vojislav ananić
Вождовац
22.05.2016 цитyеxперт ОПШТИНЕ БЕОГРАДА / ШТА ПРУЖА БЕОГРАД?
Југоисточна београдска општина представља јединствени спој модерних стамбених насеља и „зелених“ делова за одмор и спорт. Најчешћи је избор студената ФОН-а, али и породица које желе да побегну од градске гужве и ушушкају се у неку од мирних улица подножја Авале.
ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
Општина Вождовац заузима површину од 14.864 ха, на којој живи око 167.000 становника. Налази се у југоисточном делу Београда, 4-5 километара јужно од центра града. На територији општине налази се 36 насеља. Највиши врх на Вождовцу је планина Авала (511 м).
ЗАНИМЉИВО НА ВОЖДОВЦУ
Најзначајнији туристички потенцијали на територији општине Вождовац за љубитеље природе су комплекс планине Авала са Спомеником Незнаном јунаку, као и природно језеро у насељу Трешња. Оба комплекса су посећена током целе године, али је највећа посећеност за први мај када се традиционално вождовчани али и људи из других крајева града овде окупљају и чекају уранак. Општина Вождовац је идеална и за љубитеље историје, на њој се налази родна кућа Војводе Степе Степановића у Кумодражу.
Један од симбола Београда и Вождовца је и авалски телевизијски торањ висок 202,87 метара. Са рестораном и гондолом испод антенског дела до којих се стиже лифтом, грађевинска је и туристичка атракција и изванредан видиковац са погледом на Београд и добар део Србије. На територији Вождовца за природно добро проглашена је и Бањичка шума која се на преко 40 хектара налази у самом данашњем градском ткиву.
ОБРАЗОВАЊЕ
У вождовачкој општини се налази преко 25 основних и средњих школа. Вождовац је постао универзитетски центар, због великог броја факултета међу којима су “Саобраћајни факултет”, “Факултет организационих наука”, “Факултет политичких наука”, “Универзитет Сингидунум” и други. Вождовац је идеално место студенате који не желе да губе време путујући са једног краја града на други. У вождовачкој општини седиште је осам научних института.
СПОРТ
Центар за културу и спорт „Шумице“ поседује велику спортску дворану намењену за рукомет, кошарку, одбојку, стони тенис, мали фудбал и борилачке спортове. У овим просторима организују се школе и курсеви стоног тениса, аеробика, уметничког плеса, мачевања, аикида, каратеа.
ЦКС “ШУМИЦЕ”, Устаничка 125, тел. 2440-059, http://www.сумице.рс
У Спортском центру „Бањица“ налази се затворени олимпијски базен. На отвореном простору су два олимпијска базена и шест тениских терена. Центар пружа оптималне услове за такмичења на води – ватерполо, пливање и синхроно пливање
ШОПИНГ И ОДМОР
Општина Вождовац је богата угоститељском понудом, бројни ресторани, барови, кафићи се налазе на овој београдској општини. Култно место општине је ресторан брзе хране „Степин вајат“ који се налази у најдужој улици у Београду, у улици Војводе Степе, уз низ занатских радњи, локалних продавница, пекара, бутика, парфимерија, цвећара и тд. Два чувена београдска ресторана своје место пронашла су у горњем Вождовцу, то су “Ковач” и “Кухиња”. За све купохоличаре ту је схоппинг центар „Стадион“, који спаде у ред најмодернијих схоппинг центара у овом делу Европе.
Уколико сте и ви одушевљени тиме шта све Вождовац може да понуди, погледајте нашу актуелну понуду станова и одаберите свој нови дом!
Извор: Интернет
30. август 2017. у 05:51
vojislav ananić
Савски венац
26.07.2016 цитyеxперт ОПШТИНЕ БЕОГРАДА
Једна од најстаријих и најмањих градских општина сама по себи је симбол града у коме се налази. Представља саобраћајно, туристичко и пословно средиште Београда, а име је добила по свом географском положају који подсећа на венац око реке Саве.
ПРАКТИЧНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
Општина Савски венац заузима површину од 1.400 ха, на којој живи око 47.700 становника, док послом тамо одлази скоро дупло више људи. Ова општина има посебан значај у срцима многих Београђана – због породилишта смештених на њеној територији, већина житеља престонице рођена је баш тамо!
Територија Савског венца простире се око ушћа Топчидерске реке у Саву на Топчидерском брду и његовим падинама. Општина је формирана 1957. године спајањем две некадашње општине Топчидерско брдо и Западни Врачар.
ЗАНИМЉИВО НА САВСКОМ ВЕНЦУ
Општина Савски венац има изузетно богато културно, историјско и архитектонско наслеђе. На њеној територији налази се чак 81 културно добро, од којих су поједина проглашена културним добрима од изузетног и великог значаја. Уколико желите да се боље упознате са историјом Београда, велики део свога времена провешћете обилазећи знаменитости баш на Савском венцу. Међу њима би свакако требало да се нађе Конак кнеза Милоша у Топчидеру, музеји „4. јули“ и „25. мај“, али и Железничка станице Београд, која представља најстарије здање такве намене на Балкану. Студентски културни центар, познат и као СКЦ, успешно је био центар окупљања генерацијама Београђана, док је хотел Бристол симболично био полазна станица свакоме ко дође у Београд.
Одмах уз реку налази се и Београдски сајам, један од већих у Европи. У овом делу града налази се и Влада Републике Србије, Бели двор, већина министарстава, бројне државне институције, сви београдски савски мостови, клинички и ургентни центар, Војно-медицинска академија и неке од најпрометнијих градских улица.
Да би се разумео дух Савског венца потребно је подједнако добро разумети сваку од његових целина које су међу собом потпуно различите. Савском венцу припада прво урбано насеље у Београду ван калемегданских зидина, а данас центар ноћног изласка, мултиконцептних локала и галерија и новог алтернативног правца – Савамала. На територији исте општине је и најелитнији и најбогатији део Београда – Дедиње, дипломатски центар Београда – Дипломатска колонију, саобраћајни центар – Мостарска петља, насеље Стадион у околини стадиона Партизана и Црвене звезде, као и шумовити предео око Топчидерског брда и реке Топчидерке.
ИНФРАСТРУКТУРА
Општина савски венац је једна од најбоље повезаних у Београду. Захваљујући Зеленом венцу и Београдском сајму, велики број линија градског превоза саобраћа кроз територију ове општине, као и до осталих градских општина.
ОБРАЗОВАЊЕ
Основу образовног система чини 16 предшколских установа, 11 основних и шест посебних школа. Треба поменути и 12 средњих школа, као и чак осам факултета — Медицински, Стоматолошки, Ветеринарски, Економски факултет, Војна академија, Факултет музичке уметности и Виша политехничка школа. Постоје и по један студентски и ученички дом.
СПОРТ
Иако је централна градска општина, мала по површини, Савски венац се сматра колевком српског и београдског спорта. Фудбалска лопта први пут се појавила баш у овом делу града, након чега су основани први фудбалски клубови, а након Другог светског рата оснивају се и два најпознатија – Црвена Звезда и Партизан. Данас се поред њих налазе и спортски клубови Железничар, Графичар и Славија. И почеци кошаркашког, рукометног спорта, као и гимнастике везују се за Савски венац. Уколико се одлучите за бављење спортом на овој општини поред споменутих стадиона, постоји велики број спортских клубова, тако да, чак и ако волите мачевање, роњење, тенис или неке борилачке вештине нећете морати да излазите ван граница Савског венца.
ШОПИНГ И ОДМОР
Последњих неколико година, Београд је постао незаобилазни центар младих бекпекера, али и других туриста жељних да виде шта се то крије у старом европском граду, социјалистичке прошлости и зашто сви светски часописи спомињу део града под називом Савамала. Не толико лепа на први поглед, Савамала је ипак постала омиљена станица Београђанима, њиховим гостима и онима које пут случајно нанесе у престоницу. Њену лепоту заправо представљају старе зграде, уске улице, бројни клубови, барови из којих допиру звуци џеза, рокенрола и акустичне гитаре, изложбени простори и исцртане фасаде.
Ипак, ако желите да уживате у традиционалој кухињи и домаћој музици бројне су кафане у околини Железничке станице и на обронцима Топчидерског брда, док се елитни ресторани могу наћи на Дедињу и Сењаку. Уколико пожелите да обавите куповину, Београдски сајам са својим халама је највећи шопинг центар са десне стране савске обале. Поред тога, Балканска улица и улице око ње пружају вам бројне занатске радње у којима се могу купити аутентичне, ручно израђене ствари.
Паркови природе који могу пружити предах од градске гужве и летњих врелина су свакако парк Мањеж, Хајд парк, Топчидерски парк, Краљевски комплекс у оквиру Белог двора као и Парк Газела.
Извор: Интернет