Prve srpske zastave

5. avgust 2012.

komentara: 18

Zanimljivosti, Info

Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić u svom prilogu piše koje su boje bile prve srpske zastave

Najstariji sačuvani podaci o bojama prve srpske zastave odnose se na steg (zastavu) kralja Vladislava I (1232 – 1243) sina Stefana Prvovenčanog, unuka Nemanjinog i sinovca Svetog Save. Kralj Vladislav I je vladao Zahumljem i Dubrovnikom.

Prema jednom dubrovačkom dokumentu iz 1281. godine – koji sadrži opis dragocenosti i predmeta, koje su u trezoru u Dubrovniku ostavili na čuvanje sin kralja Vladislava župan Desa i udovica, kraljica Beloslava, zastava je bila od crvene i plave svile: „vexsillium unum de zendato rubeo et blavo“, ali u ovom spisu sama zastava nije podrobnije opisana (Jiriček: Istorija Srba, 107).

Crvena boja predstavlja odbranu slobode, plava – odbranu pravde. Crveno – plavi krst preko zastave predstavlja znamenje Časnog krsta Gospodnjeg. Krst je simbol rađanja i umiranja. On zauzima centralno mesto. Crvena i plava boja su najstarije poznate boje na srpskim zastavama i na njima su srpskim narodnim bojama iskazani vekovni narodni ideali koji će i postati simbol vidovdanske etike.

Na zastavi u središtu crveno – plavog krsta je zlatni krug – „jabuka“. U zlatnom krugu – u „jabuci“ nalazi se zlatni krst a među njegovim krakovima Hristov monogram IC XC i grčka reč NIKA (što znači : Isus Hristos pobeđuje). Zlatni krug – „Jabuka“ simbolično prikazuje Adamov pad, ali i simbol greha, kojeg je Isus Hristos, „Novi Adam“, prezeo na sebe kako bi celokupno čovečanstvo oslobodio greha žrtvujući svoj vlastiti život. Iz zlatnog kruga – „Jabuke“ izviru četiri veća krsta na belim poljima, koji predstavljaju apostole – jevanđeliste: Jovana, Luku, Marka i Mateja. Oni su svojim delima – jevanđeljima opisali Hristov ovozemaljski život. Na zastavi, na crvenom i na plavom polju nalaze se po četiri manja krsta, koji predstavljaju osam apostola koji su mučki skončali život zbog širenja Hristove vere – HRIŠĆANSTVA (Petar, Andrej, Filip, Simon-Kananit, Vartolomej, Jakov, Toma, Levej-Juda).

Verodostojna kopija PRVE SRPSKE ZASTAVE čuva se u „Vujkovoj zadužbini“ u Gabriću (Bikovo), mestu kraj Subotice.

Druga srpska zastava je zastava srpskog cara Dušana (na slici), a zbog zuba vremena, zelenkaste je boje. U sredini zastave nalazi se grb sa dvoglavim orlovima – simbolom Nemanjićke države. Ova se zastava čuva u staklenoj vitrini manastira Hilandara na Svetoj Gori.

Srpska zastava – trobojka, ponovo se zavijorila u rukama srpskih ustanika u Orašcu 1804. godine. Bila je sačinjena od muslina crvene, plave i bele boje. Na zastavi su se nalazila tri krsta, simbol Golgote.

Današnja srpska zastava ozvaničena je Sretenjskim ustavom, 15. februara 1835. godine u Kragujevcu. Zastava ima sadašnji oblik i boje: crvenu, plavu i belu. Znamenja na zastavi su se menjala u zavisnosti od ideologija i političkih opcija, samo krst sa Crkvene srpske pravoslavne zastave nikada nije skinut niti je ustupio mesto bilo kom drugom znamenju.

Klasičan oblik stare srpske zastave kakav narod spominje u narodnim pesmama je „krstaš barjak“ – zastava koja na sebi ima znak krsta kao svoje karakteristično obeležje. U toku dugih vekova ropstva, sačuvano je sećanje na nemanjićke zastave, na staru slavu i državu, pa su i zastave u Prvom srpskom ustanku bile crvene i plave ili samo crvene. Barjak Nemanjića beše crven sa belim krstom u sredini i to je najstarija srpska zastava.

AUTOR: Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić (tekst prvi put objavljen u reviji „Istorija“, Beograd, avgust, 2010.)

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (18)

Odgovorite

18 komentara

  2. 3. septembar 2015. u 15:10

    Branko Todorović

    Ovo je zanimljiva tema, ali neke stvari nisu ovde jasne, pa ću da postavim par pitanja.

    Ako u dokumentu iz 1281. godine stoji da je zastava sastavljena od crvene i plave svile, otkud se onda pojavljuju ovoliki dodaci na rekonstruisanoj zastavi.

    Takođe, šta se podrazumeva pod verodostojnom kopijom prve srpske zastave, da li se misli na ovu sa slike, ili na neku koja je sačinjena samo od crvenog i plavog polja?

    Što se tiče druge zastave, one cara Dušana, koja se čuva u staklenoj vitrini na Hilandaru, odakle podatak da se na toj zastavi nalazi grb sa dvoglavim orlovima?

    Prema svoj dosadašnjoj literaturi koja je objavljena, jedina zastava koja bi se mogla podvesti pod ovu zelenu, jeste hilandarska trobojka čije je srednje polje znatno duže od prvog i trećeg, a na kome se inače ne nazali grb sa dvoglavim orlovima, već samo zlatni krst, pri čemu je sama zastava trouglastog oblika.

    Ova slika levo svakako ne može da bude slika te zastave, već je reč o detalju freske iz Bogorodice Ljeviške, a ovde se može pogledati kako zapravo izgleda ta zelena zastava iz vitrine.

    Što se tiče ustaničkih zastava, bilo bi poželjno navesti izvor za tu crveno-plavo-belu sa tri krsta iz 1804. godine, jer mi takođe nije poznato da je takva zastava postojala.

    Vezano za današnji raspored boja na srpskoj zastavi, treba naglasiti da takav raspored potiče iz Turskog ustava donetog u vidu fermana 1838. godine, gde se definiše novi raspored boja, jer po Sretenjskom ustavu iz 1835. godine, taj raspored bio crveno-belo-plavo, kao na nešto kasnijoj zastavi Trojedne Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije.

    Odgovori

  3. 3. septembar 2015. u 19:30

    Vojislav Ananić

    Ja sam samo nveo izvor podataka za objavljen tekst. U dalje istraživanje, morali bi se ipak uključiti ljudi od struke. Ali, to izgleda nikoga ne interesuje. Interesantno, da se za ovih pet godina kako je tekst izašao u reviji “Istorija” iz Beograda i za tri godine od kako je postavljen u “Poreklu”, niko ni od istoričara, ni od heraldičara, niti od državnih organa, nije uključio u raspravu i verodostojnost podataka.

    Odgovori

    • 3. septembar 2015. u 21:46

      Branko Todorović

      Ali čekajte, da li je to vaš autorski tekst, ili ste vi samo odabrali tekst iz Revije, a neko greškom stavio vas kao autora?

      Što se pak interesovanja za ovu temu tiče, mislim da ga ima, ali niko ovde nije pronašao taj članak da bi se ovde diskutovalo, i sam ga ne bih video da niste danas postavili ovu vezicu.

      Kako bilo, hteo sam samo da skrenem pažnju da su ovde loše interpretirane mnoge stvari koje su u nauci dobro poznate, prosto mi je i dalje neverovatno koliko se provuklo činjeničnih grešaka.

      Odgovori

  4. 4. septembar 2015. u 09:36

    Vojislav Ananić

    Idemo redom. Tekst o prvim srpskim zastavama je “čučao” nešto više od pet godina, jer sajt “Vujkova zadužbina” do skoro nije bio dostupan. Pre nekoliko dana mi se mejlom obratio izvesni gospodin Slaviša tražeći neka pojašnjenja i žaleći se kako mu nije dostupan navedeni sajt. Pokušam i, stvarno. Onda uđem u Gugl keš memoriju za http://www.vujkovazaduzbina.com i pronađem traženi sajt o Vujkovoj zadužbini. “Skinem” ga i uz video zapis o istoj zadužbini sa Yutuba, pošaljem gospodinu Slaviši na njegovu mejl adresu. Nije mi odgovorio. Jednom nedeljno, ja uključim skeniranje na kompjuteru kako bih uvideo imam li potencijalnih virusa i rešio ih se. Tada redovno brišem i dobijene mejlove u toku te nedelje. Tako sam obrisao i onaj od gospodina Slaviše i ne sećam se adrese.
    Napokon sam, posle pet godina i u “Poreklu” ispod teksta o prvim srpskim zastavama postavio i izvor podataka, odnosno sajt o Vujkovoj zadužbini.
    Na internetu se može pronaći dosta priloga o prvim srpskim zastavama. Mislim da je jedan od najboljih onaj o Istraživanju pravoslavnoga monarhizma (preuzeto: “Crkva”, 1992.) – Simvolično značenje drevnih srpskih znamenja od B. A. kao autora.
    Interesantan je i prilog Erepublika sa interneta o boji, grbu, krstu i 4 slova S na crvenom štitu. Baš u vezi s ta 4 slova S ima više tumačenja. Ono najstarije je da potiče od antičke boginje Serbone, zatim da ga je prvi uveo despot Stefan Lazarević, a neki tvrde da je ta 4 slova S prvi uveo general Jovan Dragašević.
    Dakle, tema za raspravu u vezi s objavljenim tekstom, ima na pretek. Najbolje da se u to uključe ljudi od struke i da nam konačno pruže pravu istinu.
    Da dodam još i to da sam prvi susret sa tekstom o prvim srpskim zastavama imao pre više od pet godina, na Online vestima – u rubrici Riznica, na osnovu kojeg je sačinjen prilog za reviju “Istorija”. Naime, u tom trenutku mi se to pojavilo kao interesantno za čitaoce.
    Na kraju bih zamolio gospodina Slavišu da se javi i uključi u raspravu, kao i da potvrdi da ništa nisam slagao.

    S poštovanjem,
    Vojislav

    Odgovori

  5. 4. septembar 2015. u 12:45

    Branko Todorović

    Naravno da ne mislim da ste vi imali bilo kakvu lošu nameru sa ovim člankom, ali pošto se već duže vreme bavim proučavanjem ove tematike, i pošto sam kroz sve ovo prošao već nekoliko puta, bio sam slobodan da reagujem i skrenem pažnju na greške u članku.

    Za jednu ovako ozbiljnu temu, teško da se odgovor može naći na jednom videu, i to videu kome nije primarna tema istorija srpskog zastavoslovlja. Bilo bi mnogo bolje da ste za potrebe svog članka konsultovali pravu literaturu.

    Na temu srednjovekovnih srpskih zastava, može se pročitati u dve odlične knjige, jedna je Laza Kostića O zastavama kod Srba, a druga Dragane Samardžić Vojne zastave Srba do 1918, gde se mogu naći i dodatne reference za dalje istraživanje.

    Ovaj članak sa CZIPM je u redu kao izvor, ali ste ga takođe loše interpretirali, tamo se spominje trobojka iz ustanka, ali se zapravo radio obrnutom redosledu boja belo-crveno-plavo, evo pogledajte u članku.

    Erepublika je sajt za igrice, te se ne može smatrati ozbiljnim izvorom ni kad tamo piše nešto ozbiljno, jednostavno reč je o igricama, ali pošto se takvi sadržaji mogu naći i u nekim knjigama (mislim na ove teorije o antičkom poreklu krsta sa ocilima na srpskom grbu), tek toliko da kažem da to nema veze sa heraldikom, jer heraldika kao simbolički sistem tekovina je Srednjeg veka.

    Grb sa krstom i ocilima prema svemu do sada pronađenom ne može se datirati dalje od despota Stefana Lazarevića, a da ima neke veze sa Srbijom ili srpskim vladarima, ali ima veze sa Paleolozima, Konstantinopoljskim carstvom, Solunom itd.

    Odgovori

  6. 4. septembar 2015. u 15:14

    Vojislav Ananić

    Poštovani gospodine!

    Kao bivšem prosvetnom radniku, hvala Vam na održanoj lekciji. Nisam sujetan. I ja sam ih mnogima održao. Ali, u svojoj struci. Predavao sam srpski jezik i književnost. Ovo ipak nije moja struka, nego samo interesovanje. I, možda sklonost ka pisanju. Svojevremeno sam se bavio i novinarstvom, a i danas pišem. Od kada sam u inv. penziji i da ne mislim samo o bolesti, ja puno čitam i pišem. Štampao sam sedam zbirki kraćih pripovedaka i zapisa, knjigu o mojim precima Ananićima, dve zbirke recitala za školske priredbe, rečnik zastrelih reči, dve knjige publicističkih tekstova, jedan traktat iz istorije “Istrgnuto od zaborava”… To mi je kao neka terapija.
    No, na stranu sve to. Ja sam čovek u 67-oj godini i nisam šarlatan. Srećno sam oženjen, otac dvoje dece i deda četvoro unučadi. I ovo što sam radio za “Poreklo”, nisam to činio radi neke svoje reputacije, nego za dobrobit mnogih. Uvek sam se trudio da budem u svemu uredan i tačan. Ali, ako se i desilo da negde pogrešim (ali sumnjam), praštajte. Niti imam u ovim godinama nameru da se dokazujem, niti da se takmičim sa bilo kojim saradnikom. A, mislim da sam pomogao puno, pogotovo kad je portal bio u osnivanju.
    Još jednom, heraldika nije moja uža specijalnost. U vezi sa njom, priređivao sam i objavljivao ono na šta sam nailazio i smatrao da bi to bilo interesantno posetiocima “Porekla” (tipično, novinarski). Ako nešto nije bilo za objavljivanje, to urednik i nije objavio. A toga je ostalo još podosta.
    Usput, objavljen mi je u “Poreklu” i tekst o despotu Stefanu Lazareviću. Tu se i pominje da je on uveo ona 4 slova S. Možda ćete i tu imati neki komentar i primedbu? Prihvatiću i to.
    Eto, ispričasmo se do mile volje. I, više neću odgovarti, jer sam već rekao dosta. A i da ne budem dosadan drugima i da im oduzimam vreme.

    Želim Vam svako dobro i iskreno Vas pozdravljam.

    Vojislav

    Odgovori

    • 4. septembar 2015. u 15:54

      Branko Todorović

      Poštovani g. Ananiću,

      Vaš dosadašnji rad na Poreklu i uopšte doprinos toj problematici je za svaku pohvalu.

      Ovo svakako nije vaš prvi članak koji sam pročitao, ali ovde sam želeo neke netačnosti da ispravim, te sam se javio i koliko je to moguće, ukratko skrenuo pažnju na greške i kroz ova dva komentara pokušao u najkraćem da ih ispravim.

      Sad kad ste me podsetili na članak o despotu Stefanu Lazareviću, reći ću da sam ga svojevremeno čitao, a evo i sad kad pogledah deo o heraldici, mogu da kažem da je tamo sve u najboljem redu.

      Pošto smo izneli šta smo imali, ostaje i meni da vam poželim svako dobro, i ugodno ovo septembarsko poslepodne.

      S poštovanjem,
      Branko

      Odgovori

  7. 4. septembar 2015. u 17:17

    Vojislav Ananić

    Gospodine Branko!

    Evo, odgovoriću Vam još jednom.
    Mislim da je za svaku pohvalu što je u Gabriću (Bikovo) kod Subotice, otvorena Vujkova zadužbina, bez obzira na eventualne greške u heraldici. Eto lepe sreće da su ih i ranije otvarali, pogotovo oni koji su se obogatili. Obogatili pa svoj rod zaboravili. A ovaj čovek je ovde došao silom prilika, da spasi glavu i sebi i svojoj porodici.

    Nego, odgovaram Vam zbog nečeg drugog. Vidim da se uglavnom bavite terenom Baranje, koja je nekad bila u sastavu Vojvodine. Oteli je i odcepili. Tamo je, koliko znam, u Jagodnjaku bilo i mojih Ananića. Držali kafanu. Posle, čujem da su iselili u Bolman. U Baranji je bilo i Kovačevića, mojih srodnika sa očeve strane, koji je rođen na Baniji (sada u Banovini), a u Banat sa ocem kolonizirao 1922. godine.

    Izvinite na ovoj dopuni, jer sam rekao da više neću odgovarati.

    Što se mene tiče, ja pružih doprinos “Poreklu” koliko sam mogao. Ako sam kome i pomogao, dobro i jest. Ako nisam, neko će to drugi da učini. Možda.

    Iskreno,
    Vojislav

    Odgovori

  8. 12. septembar 2015. u 20:26

    Vojislav Ananić

    GRB DUŠANOVOG CARSTVA KOJI ĆE VAS ODUVATI: Ovo je bolje i od originala (FOTO)

    Ohmućevićev grbovnik s kraja 16. veka doneo je lavinu takozvanih ilirskih grbovnika u kojima se mogu naći veličanstveni prikazi simbola Srpskog carstva. Da je naša država preživela, evo kako bi grb sada izgledao

    Desno je savremena rekonstrukcija grba Dušanovog carstva po Ohmućeviću, a levo prizor iz Igre prestola u kome Robert ubija Regara na Trozupcu. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek
    Cara Dušana, izgleda, nikada dosta. Najomiljeniji srpski vladar, onaj na koga se naš narod najviše poziva i za čijim carstvom najviše pati (uprkos tome što deklarativno tvrdi da nikada nije vodio osvajačke ratove već samo oslobodilačke), večita je i najzanimljija istorijska tema što se tiče Srpskog kraljevstva i potom carstva za vladavine dinastije Nemanjića.
    Premda za života cara Stefana Uroša IV Dušana Silnog grbove o kojima danas govorimo praktično niko nije spominjao, već se govorilo o crvenom orlu na zlatnoj pozadini pa potom i o belom orlu na crvenoj pozadini (nakon što je pomenuti vladar proglasio carstvo), neposredno posle sloma poslednje srednjevekovne srpske države, despotovine, pojavljuju se na zapadu Evrope različite varijante grba naše imperije.
    Sve počinje u poslednjih petnaest godina 16. veka kada Pedro (rođen Petar) Ohmućević (Grgurević) naručuje izradu grbovnika iz fantazmagoričnih razloga. Naime, ovaj Srbin rimokatolik rodom iz Kraljevine Bosne obreo se u Španiji nakon što je njegov otac Ivelja izbegao od Turaka u Dubrovačku republiku sa svojih petoro sinova i započeo trgovinu žitom i solju. Četvorica njih stupila su u pomorsku službu Španskog kraljevstva, a među njima je bio i Petar.
    Napredovao je brzo, postao je i jedan od admirala Nepobedive Armade, 1588. godine zapovedao je grupom od 12 ratnih brodova u čuvenom (ali i katastrofalnom) pohodu na Englesku, ali ga je kočila činjenica da nije bio plemić. Da bi to postao morao je da dokaže da i po muškoj i po ženskoj liniji četiri generacije unazad ima plemenite pretke, kao i da su svi rođeni u katoličkim brakovima.

    Savremena rekonstrukcija grba Dušanovog carstva iz Ohmućevićevog grbovnika. Foto: Wikimedia Commons/TRAJAN 117
    Rad na ovom projektu počeo 1584. godine kada mu je biskup Bosne don Antun izdao povelju kojom se potvrđuje njegov aristokratski pedigre. Potom skuplja još četiri povelje. Navodno, njegov daleki predak Hrelja (Relja) dobio je od cara Dušana 1349. godine plemstvo (stvarni Relja je umro 1342. kao monah bez potomstva) i na upravu Kostur, Prilep i još neke posede u Makedoniji. Svedoci su bili Lazar Hrebeljanović, Vukašin Mrnjavčević i Vuk Branković (koji u tom trenutku ne da ne igraju bitnu ulogu da bi bili važni kao svedoci, a poslednji je imao samo četiri godine).
    Hrelja je, kaže se da bi se dokazala časnost porodice, branio cara Uroša V od gramzivih Mrnjavčevića, a bio je u braku sa Vidosavom Balšić sa kojom je imao sina Grgura. Grgur se nakon prodora Osmanlija povukao u Bosnu gde su i dalje imali porodične posede, a Petar je njegov potomak.
    Nakon toga, Pedro nepoznatom autoru (možda i sebi) daje zadatak da izradi grbovnik Srpskog carstva u kojem će, između ostalog, gle čuda, biti i grb Ohmućevića. Navodno, grbovnik je po priči slučajno otkriven na Svetoj gori a prema podacima u njemu načinio ga je lični herald cara Dušana, ban od cimerije Stanislav Rupčić 1340. godine.

    Grb Dušanovog carstva iz Modenskog grbovnika. Foto: Wikipedia/CarRadovan
    U pitanju je naravno bio falsifikat, ali njegov značaj leži u tome što je izazvao lavinu takozvanih “ilirskih grbovnika” (Jugosloveni su sve do 20. veka smatrani Ilirima; možda i jesu Iliri) i posredno doprineo popularizaciji i rastu ideje o jednom, jugoslovenskom, ilirskom narodu, koji od pamtiveka živi na Balkanu, od reke Soče do Crnog mora, na čijem čelu se nešto ranije nalazio car Dušan Silni a čiji je zaštitnik bio Sveti Jeronim. Srbi su, kolektivno, od strane bečkog dvora dugi niz vekova nazivani Ilirima, a Ilirska kancelarija se baš njima bavila.
    Uglavnom, Ohmućevićeva obmana je uspela i Kraljevski savet u Napulju (koji je tada bio deo Kruna Aragona) mu je 1594. godine izdao potvrdu o plemstvu, tako da on umire u Lisabonu pet godina kasnije kao don Pedro.
    Zatim, kao na traci, počinju da se nižu pomenuti ilirski grbovnici. Korenić-Neorić datira iz 1595. godine i kopija je Ohmućevićevog. Pronašao ga je Ljudevit Gaj u Dubrovniku. Zatim su tu Beogradski grbovnik i Beogradski grbovnik II, koji su takođe prepisi originala.

    Grb Dušanovog carstva iz Berlinskog grbovnika. Foto: Wikipedia/CarRadovan
    Skorojevićev grbovnik koji je sastavio Marko Skorojević 1637. godine i koji se čuva u Dvorskoj biblioteci u Beču sadrži grbove Dušanovog i Uroševog carstva, Austrijskog carstva i još 157 ilirskih grbova. Tu je prekrasni Fojnički grbovnik čiji opis glasi “Rodoslovje Bosanskoga, aliti Iliričkoga i Serbskoga vladania; zajedno postavljeno po Stanislavu Rubčiću popu. Na slavu Stipana Nemanjića, cara Serbljena i Bošnjaka 1340“.
    Konačno, tu je i čitav niz drugih ilirskih grbovnika: Berlinski, Modenski, Splitski, Olovski… Sve u svemu, istoriografija tvrdi da je sve krenulo od Ohmućevića i da je sve šarena laža. Da li je ili nije, ne znamo, ali nas ne bi čudilo da je šarena laža priča da je sve šarena laža. Jedno krupno zrno istine verovatno postoji.
    Da se vratimo na sam originalni grb iz Ohmućevićevog grbovnika čiju savremenu rekonstrukciju u punom obliku možete videti na drugoj slici u ovom tekstu, te da vam objasnimo elemente i simbole koji se na njemu nalaze.

    Grb Dušanovog carstva iz Fojničkog grbovnika. Foto: Wikimedia Commons/heraldikasrbija.com
    Carska kruna Nemanjića se nalazi na vrhu i najveća je vladarska insignija; danas se čuva u Cetinjskom manastiru. Ispod nje je carski dvoglavi orao sa zlatnim kljunovima i kandžama.Centralna kaciga je zlatna viteška sa zlatnom kraljevskom krunom Nemanjića.
    Zatim je tu carski plašt, barjaktarka (mlada ženska plavokosa u beloj haljini, u desnoj ruci drži crveni steg a levom rukom pridržava štit sa srednjevekovnim grbom Bosne), crveno-beli propeti lav sa mačem u ruci na zlatnoj kruni, kao i dve viteške kacige, od kojih je leva sa zlatnom banskom krunom a desna sa zlatnom kneževskom.
    Polje štita je podeljeno na devet delova, gde su poređani ovim redosledom grbovi: Makedonije, Slavonije, Bosne, Bugarske, Dalmacije, Srbije, Hrvatske, Raške i na samom dnu Primorja. U samom centru štita je preko ostalih postavljen mali štit sa grbom Nemanjića, a ispod njega još jedan za koga se veruje da je grb Kosača, mada će pre biti da je bugarski. Ispod štita se nalazi carski lanac povezan alkama u obliku ognjila i carski medaljon sa likom Svetog Jeronima, zaštitnika Ilira.

    Grbovi Nemanjića i Lazarevića. Foto: Wikipedia/Aleksandar Palavestra/Djordjes
    Još nešto. Ako želite da pogledate ceo Fojnički grbovnik, koji je po našem skromnom mišljenju najlepši, možete ga besplatno preuzeti sa ovog linka.
    Čini nam se da bi bilo jako lepo kada bi po heraldičkoj tradiciji grba Nemanjića prikazanom na slici iznad bili redizajnirani i grbovi naših opština i pokrajina danas, umesto što se to radi po nekom veoma konzervativnom i neuglađenom modelu koji možemo da vidimo a za koji se govori kako je u skladu sa našom tradicijom. Tradicija je živa stvar, i neprestano se menja i dopunjuje.
    Naravno, bilo bi lepo kada bi sve opštine imale nekakav uniformisani model po kome se grbovi izrađuju. Ovo sada izgleda sve navrat nanos, bez plana i programa.
    (O. Š.)
    Tagovi: Car Dušan Silni, Dušanovo carstvo, Grbovi, Istorija, Nemanjići, Srednjevekovna Srbija, Srednji vek

    IZVOR: SERBIA/ Srbija/Srbija

    Danijela Živković
    Slobodna komunikacija – 08.09.2015.

    http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1590851-grb-dusanovog-carstva-koji-ce-vas-oduvati-ovo-je-bolje-i-od-originala-foto

    Odabrao i “skinuo”: Vojislav Ananić

    Odgovori

  10. 12. septembar 2015. u 20:32

    Vojislav Ananić

    SERBIA/ Srbija/Srbija

    Danijela Živković
    Slobodna komunikacija – 08.09.2015.

    Odgovori
1 2