Насељавање Лике и Крбаве Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у свом прилогу пише о насељавању Срба на просторе Лике и Крбаве пре и после турске провале на ове територије Обе старе Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у свом прилогу пише о насељавању Срба на просторе Лике и Крбаве пре и после турске провале на ове територије Обе старе Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Насељавање Лике и Крбаве

Насељавање Лике и Крбаве

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у свом прилогу пише о насељавању Срба на просторе Лике и Крбаве пре и после турске провале на ове територије

Обе старе хрватске жупаније, Лика и Крбава, опустошене су од Турака после 1463. године, када су Турци заузели Босну под своју власт. А има трага, да су Турци још и пре ове године продирали до крбавских међа.

Још од године 1185. постојала је за Крбаву и за један део Лике, крбавска бискупија. Столица ових бискупа била је најпре на граду Мрсињу, више Коренице, а после на Удбини, у врх Крбавског Поља. Због турских упада у Босанску Крајину и у суседне земље крбавско-личке, уклони се крбавски бискуп на Модрушу, код Огулина, још 1460. године. А када Турци и Модрушу разоре и спале 1493. године, побегне бискуп на море у Нови, а после у Сењ. Тако се обе бискупије: крбавско-модрушка и сењска, споје 1567. године у једну бискупију. [Мане Сладовић, Повјест Сењске и Модрушке бискупије, стр. 133-142.]

Султан Мухамед 2. је освојио целу Босну 1463. и посекао последњег босанског краља, Стевана Томашевића. Ову је погибију сасвим мирно гледао и допустио да се изврши, угарски краљ Матија, мада је био суверен и заштитник несрећнога краља Стевана. Али чим је овај посечен, удари краљ Матија још исте године у јесен према граду Јајцу у Босни, где је била главна турска сила. Освоји од Турака све доње босанске крајеве и област Усору која се простирала с обе стране доње реке Босне, од речице Љешнице, па све до улива Босне у Саву. Област је и прозвана по реци Усори. Од ових ослобођених босанских области састави краљ Матија две бановине: јајачку и сребреничку, које су остале под управом угарско-хрватских краљева 64 године [В. Клајић, Повјест Босне, стр. 342. Смичиклас, Повјест хрватска, И стр. 633-637].

Одбрана ових бановина у Босни је била преслаба, јер већ после шест година (1469) провале Турци преко Уне, у земље крбавских па и модрушких кнезова, где све попале и опустоше. Силни народ из ових крајева одведу у ропство, а оно, што утече испод синџира и испод ножа, разбежа се и расели на све стране. У исто доба провале Турци и у Далмацију, те опустоше земље, и растерају хрватски народ, не мало до Задра. “Остали су сами градови и народа толико, којико га је могло побећи у градове, вели Смичиклас “. Исто тако, страдала је и посавска Хрватска исте 1469. године. Јуна месеца “разли се нова турска војска преко у Посавину, да продре у аустријске земље. Низак водостај река омогући им прелазе преко наших вода. Народ је без оружја бежао, а срећан је био онај, ко је могао Саву препливати да бежи, остављајући иза себе села у пламену. Јаук и дим од запаљених села дизали су се у небеске висине. Али, порасту воде, те је прелаз преко Саве био немогућ гонећим Турцима.

Зато полетеше с оне стране Саве, провалише у Крањску, да носе и тамо палеж, да кољу и робе, како вели крањски летописац. Села уништише ватром, становнике сабљом, одведоше велико мноштво народа, срамотише жене на очи њихових мужева, а онда им одсецаху главе. Таква несрећа сустиже и неке племиће, јер ове бештије пазе на племство толико, колико свиња на бисер. Град Загреб је овог пута задрхтао… Само се већи део народа између Купе и Саве у градовима и на врховима гора спасао. На равном пољу нико други није владао него Турци. А каква је јадна обрана била ових земаља, ево како болно овде додаје Смичиклас:“Права је срамота била, да је непријатељ овако лагано могао преко наше земље јурити, као да никога код куће нема”.

И године 1470. провале Турци у Хрватску по три пута, а 1471. продру и попале све до Љубљане. Тада су одвели у сужањство, што крањског а што хрватског народа преко осамдесет хиљада душа. ”Више пута су горела села у Хрватској, да се сва земља причињала као једно страшно пламено море”. [Смичиклас, Повјест хрв. И 650.-654.]

Од злосрећне дакле 1469. године па до Мохачке битке, упадали су Турци у ове земље скоро сваке године, кад јачом а кад слабијом силом. Када су овуда све претворили у пустош, онда су палили и клали: по Крањској, по Штајерској, по Корушкој, по Горици и по Истри, а никога не бејаше, да им то препречи озбиљно и стално. Након Мохачке битке (1526) настане у Угарској и у Хрватској још већа невоља јер се народ поцепа у странке око избора краљева. У Угарској велика народна странка изабере ердељског војводу Јована Запољу за краља, којега изабере и велика странка у Хрватској за свога краља. Вођа те странке је био кнез Крста Франкопан. Друга пак странка, и угарска и хрватска, изабере за краља, аустријског надвојводу Фердинанда 1. Турци употребе овај раздор на своју корист, и с тога ударе јачом силом на оне две босанске бановине, штоно их је краљ Матија освојио, па их сасвим освоје и себи потчине.

Одатле провале у пролеће 1527. год. у Крбаву и у Лику, где без крви освоје и оне крајеве, које још нису били притисли. Тада освоје Турци градове: Удбину, Мрсињ, Бунић, Пишаћ, Комић, онда у Лици: Радуч, Ловињац, Могориц, Грачац, Канижу, Рибник, Нови, Јабланац до мора у Подгорју, Перушић, Косињ и све до Прозора код Оточца. Од Оточца, ишла је међа турске царевине негде на Плитвице па на Кореницу. Ибрахим-паша утврди своју столицу на Удбини 1528. године, те завлада у име султаново и Крбавом и Ликом, где је турска власт остала сто и шездесет година.

Познато је, да Турци нису хтели сами да обрађују земљу. Стога су свуда по освојеним земљама насељавали што више Раје, да им обрађује земље и да храни Турке, као своје господаре. А пошто се хрватски народ скоро сав раселио и побегао испред Турака, то они доводише српски народ из некадашњих српских области, па га насељаваху као своју Рају по освојеним земљама овуда по Хрватској. Тако населише Турци сијасет српско-православног народа по Босанској Крајини, по Крбави и по Лици, и дадоше томе народу све земље и сва поља око градова. А из градова заповедаху Турци као аге и бегови онако како су заповедали и господарили по Босни и по Херцеговини. Прве дакле српско-православне насеобине у Лику и у Крбаву дошле су скупа са Турцима. А што историчар Енгел [Allgemeine, 49. Theil, 2. Band, С. 298.] наводи да је краљ Матија (1457-1490) населио православне Србље по Лици и по Крбави, па да су били потчињени непосредно угарскоме палатину – о томе нема никаквих поузданих доказа. А зна се иначе, да је споменути писац многе крупне погрешке стрпао у своје дебеле књиге.

Нема никаквијех ближих података о томе, колико се населило нашега народа и куда све по Крбави и по Лици. Само се толико зна, да га је било доста и да се чешће дизао на своје господаре, па се расељавао испод Турака на ове стране, које не бејаху под Турцима, само да их бије и да им се свети. Срби се од Косова никада не могаше сасвим покорити Турцима. То нам сведоче толики и толики српски устанци на Турке. Жарка љубав за своју слободу и витешки понос, не дадоше му ни као Раји заборавити да је некада царевао! Можда је још тада постала пословица: »Лика сав свет насели, а себе не расели!« Значи, најстарије сталне српско-православне насеобине, на простору данашњег Карловачког Владичанства, дошле су заједно са Турцима. Чим су Турци освојили хрватске области Лику, Крбаву и доње Поуње, населили су они по тим областима, где више а где мање, и српско-православног народа, из некадашње српске царевине, као своју Рају. Да им служи и да им освојене земље обрађује. Јер су Турци, кад су освојили споменуте, хрватске области, и даље пленили и пустошили суседне, и хрватске и крањско-штајерске земље. Тако су немачки цареви, као законити господари ових земаља, а преко својих, покрајинских власти, позивали и мамили на сваке руке православну, турску Рају. Да бежи испод Турака, па да се сели у суседне области, које Турци, иако опленише и опустошише, не освојише сасвим. Наш је народ послушао те царске позиве па је населио све суседне земље према Турској, од Жумберка па до мора и до Косиња у Лици, одакле је почињала међа турске царевине. Кад су Турци прогоњени из Хрватске, онда је и православна Раја листом устала на њих, те их помогла прогнати. Стога је, „отевши на сабљи“ земље од Турака, добила их од законитих господара као своју својину. Исто тако је и онај део нашег народа, што се населио по међама до Турске, помогавши да се одбију Турци и да даље не продиру, помогао и да се отму од Турака освојене земље по Хрватској. Остао је такође по насељеним земљама, добивши исте за своје јуначке заслуге. Код свих насеобина мало се где спомиње, колико је народа на број доселило. Али се зато свуда спомиње колико је у којој насеобини било наоружаних људи. (Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891. године)

ПРИРЕДИО: Војислав Ананић, Сента

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top