Сви владари Србије Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује кратак приказ књиге "Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић По Порфирогениту, Срби су н Портал Порекло објављује кратак приказ књиге "Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић По Порфирогениту, Срби су н Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Сви владари Србије

Сви владари Србије

Портал Порекло објављује кратак приказ књиге „Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

По Порфирогениту, Срби су на Балканско полуострво дошли из своје постојбине Бојке, у време кад је Византијским царством владао цар Ираклије (610-641). У њиховој постојбини, каже он, Србима су управљала два брата, пошто су од оца наследили власт. Један од браће одлучи са половином народа да напусти своју постојбину, па је тако дошао у Византију. Населили су се у Сервији (Србица), југозападно од Солуна. Срби су на Балкан дошли као организована војска и били су незадовољни овом територијом, па им је цар дозволио да се населе на територији која је била опустошена од Авара. Врло брзо, Срби су се раширили од реке Бојане, до реке Цетине и на планинском подручју између река Ибра, Западне Мораве, Пиве, Таре, горњег тока реке Босне и области Соли. Србија је касније названа Рашка. Порфирогенит набраја и друге српске земље, Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију на западу. Готово два века касније, писац Барског родослова (Летопис попа Дукљанина), каже да се Србија делила на две области, Рас и Босну. Срби су и у то најстарије доба имали своје владаре и пре

ВИШЕСЛАВА, за којег се поуздано зна (око средине 7. века). Од њега се роди

РАДОСЛАВ, па ПРОСЕГОЈ, па ВЛАСТИМИР, Вишеславов праунук, и та династија се називала ВИШЕСЛАВИЋИ.

Кнез Властимир је владао око 835-850. године. Своју ћерку је удао за Крајину, сина требињског жупана БЕЛЕ. После смрти Властимирове, рашки престо су наследила три његова сина

МУТИМИР, СТОЈИМИР и ГОЈНИК. Кнез Мутимир је владао око 850-891/2. године. На основу имена Мутимировог сина Стефана, као и најстаријег Гојниковог сина Петра, може се закључити да су Срби у то време примили хришћанску веру из Цариграда, јер се од тада деци дају хришћанска имена.

Кнез ПЕТАР ГОЈНИКОВИЋ је владао од 891/92-917/18. Њега је из Хрватске напао брат од стрица (Мутимиров син) Бран око 894. године, а 896. из правца Бугарске, Клонимир (Стојимиров син). Хумом је владао МИХАИЛО ВИШЕВИЋ (910-930).

Кнез ПАВЛЕ БРАНОВИЋ је владао од 917/18-920. године (син Мутимировог сина Брана). Војска кнеза Павла Брановића је потучена и на српски престо долази кнез

ЗАХАРИЈА ПРИБИСЛАВЉЕВИЋ (Првослављевић) од 920-924.Он је био син Прибислава (Првослава), кога је са власти збацио Петар Гојниковић. Бежећи од Бугара, кнез Захарија, је са једним делом народа из западних крајева Србије, побегао у Хрватску.

Кнез ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ је владао од 927/28-око 950. године, а дошао је из Бугарске (из Преслава). Жупан Часлав Клонимировић је први извршио стварно уједињење српских племена под окриље Србије (Рашке). За његове владавине, Србија је обухватала Босну (до Цетине, Ливна и Пливе на западу), Дукљу, Требиње и Конавле (Никшић, Гацко и Невесиње), а на северу све до Рудника, а можда и до Саве. У то време, велику опасност по Србију, Бугарску и Византију, представљао је нов народ, Угри (Мађари), који су заробили и Часлава и везаног га бацили у Саву. После његове смрти јединствена држава је почела да се распада и то је трајало све до 1070. године. Убрзо је Србијом завладала нова српска династија ВУКАНОВИЋИ.

Велики жупан ВУКАН, владао је око 1090-1116. Дукљански краљ БОДИН (1081-1101) је искористио рат Нормана против Византије и Дукљи прикључио Рашку (Србију) и Босну. Бодин је Рашку дао на управу двојици својих жупана Марку и Вукану. ВУКАН је био пореклом из Зете. После Бодинове смрти, он је постао прва личност српске историје и веома је угрожавао византинску територију – Косово. За време Вуканове владавине, уместо имена Рашка, све чешће се користи појам СРБИЈА. Вукан није имао мушке деце и после његове смрти, наследио га је синовац УРОШ, а ВУКАНОВИЋИ су само припремили терен НЕМАЊИЋИМА.

Велики жупан УРОШ I је владао око 1116-1146). Готово цели 12. век на Балкану био је испуњен византијско-мађарским ратовима. Мађарски краљ Стефан II (1114-1131), већ тешко оболео, пред крај живота се измирио са својим синовцем Белом и одредио га за свога наследника. Пошто је са Србијом био у тесним везама, Стефан је 1129. оженио Белу Јеленом, ћерком великог жупана Уроша I. Поред краљице Јелене, убрзо се уз Белу II Слепог (1131-1141) нашао као врло утицајна личност на мађарском двору, Урошев син БЕЛОШ. У мађарским хроникама се може наћи да је жупан Урош I заједно са својим сином Белошем помагао Мађаре у борби против Немаца.

Велики жупан УРОШ II је владао око 1146-1156. године. Преко Мађара, и Србија је постала део антивизантијског савеза. Мађарском је у то време владао Геза II.(Белин и Јеленин син), а Србијом је владао Урош II (рођени ујак мађарског краља). Окрећући леђа Мађарима (због страха од Византије), многи српски великаши су покушали да збаце са власти Уроша II. За новог великог жупана уздигли су Урошевог брата ДЕСУ. У томе спору, арбитрирао је византијски цар Манојло и престо је остао Урошу II, а Деса је добио Дендру (Шумадију). Око 1156. године, Уроша II смењује

ПРИМИСЛАВ, а њега

БЕЛОШ, други брат Уроша II. Овај је добровољно напустио престо и поново се вратио у Мађарску, а наследио га је брат

ДЕСА, који је по други пут 1162. постао српски велики жупан. Владао је од 1162-1165. године.Он је женидбеним везама хтео да ступи у везу са Немцима и удаје, ради тога, своју ћерку за Леонарда Осорског. Слабост дукљанских владара, омогућила је Деси да изађе на Јадранско море, а поново је завладао и Дендром (коју је била повратила Византија). Тим својим поступцима, жупан Деса је трасирао пут Стефану Немањи. А Деса је највероватније 1165. одведен у византијско заробљеништво.

Велики жупан ТИХОМИР је владао око 1165-1166. године. Он је имао три брата: Страцимира (управљао крајевима око Западне Мораве), Мирослава (Хум) и Стефана Немању (области око Ибра, Расине, Топлице и Дубочице-око Лесковца). Стефана Немању је затворио брат Тихомир, а када се овај ослободио из заточеништва, преотео је престо своме брату Тихомиру, који се удавио за време битке у реци Ситници. Нови српски владар постао је

СТЕФАН НЕМАЊА, а његова браћа Страцимир и Мирослав, су му се потчинили. Велики жупан СТЕФАН НЕМАЊА је владао око 1166-1196. године. Рођен је у месту Рибници, код данашње Подгорице, као најмлађи Завидин син. Најпре је крштен по католичком обреду, али је крштен у Расу поново, у Цркви Св. Петра и Павла, по православном обреду. Тихомир је владао Србијом под покровитељством византинског цара, а Стефан Немања се одмах замерио Византији, јер му је савезник постала Мађарска, а преко ње и Млетачка Република и Немачка. Немања је одмах почео са освајањем византинске територије. Главни правци Немањиног деловања били су учвршћивање православља и протеривање богумила (бабуна). Највише их је пребегло у Босну, код бана КУЛИНА (1180-1204). Стефан Немања је Србији припојио Тимочку крајину, Ниш, Призрен, готово сву Зету, Котор, јужну Далмацију, метохијску, косовску и моравску котлину, Перник, Земун, Велбужд, Скопље, Врање, Подриње Требиње, Хум… 25. марта 1196, Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, зета византинског цара Алексија III Анђела и у манастир Ватопед стигао 2. новембра 1197. Стефан Немања је био родоначелник најзначајније српске средњевековне династије.

Краљ СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ је владао од 1196-1228. године. Његов старији брат Вукан је управљао у Зети, Требињу, Хвосну, Топлици. Стефан Немањић је био мудар и даровит, васпитан у византинском духу. Око 1201. је отерао своју жену Евдокију, а са њом је имао сина Радослава и ћерку Комнину и полако се окретао западу. Од папе Иноћентија III је затражио краљевску круну, а добио је 1199. од папе Хонорија III. Но, убрзо се вратио сарадњи са Византијом и православном црквом. То је било време 4. крсташког рата (1202-1204) и крсташи су 1204. освојили Цариград и тада је створено Латинско царство, а у Никеји је успостављено Никејско царство. Стефан Немањић се поново оженио 1204. и имао два сина: Владислава и Предислава. Око 1207. се поново жени, овога пута са Аном, унуком млетачког дужда Дандола. Са Аном је имао сина Уроша. Кажу да се женио и четврти пут, ћерком «незаконитог стрица» латинског цара Роберта Куртнејског. На самрти се закалуђерио и умро је септембра 1228. године.

Краљ СТЕФАН РАДОСЛАВ је владао од 1228-1233. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора I. Анђела. Пошто му је и мајка Евдокија била Гркиња, и нови српски владар се почео понашати као Грк. Уз помоћ бугарског цара Асена 2. (чији је био зет), Владислав је збацио са власти брата Радослава, који се, разочаран, замонашио.

Краљ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ је владао од 1233-1243. године. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Асена II. 1233. Сава крунише Владислава за краља и повлачи се са чела српске цркве. Сава је умро 27. јануара 1236. у Трнову, а краљ Владислав му је пренео мошти у манастир Милешеву, маја 1237. године. Краљ Владислав је у пролеће 1243. морао да уступи престо свом млађем брату УРОШУ I, а он је отишао у Зету. Поред Срефана, краљ Владислав је имао и сина Десу, а ћерку је удао за омишког кнеза Ђуру Качића.

Краљ СТЕФАН УРОШ I је владао од 1243-1276. године. Био је трећи син Стефана Првовенчаног, првог српског краља. За разлику од своје браће Радослава и Владислава, Урош је био окренут западу, јер му је мајка пореклом од млетачког дужда Дандоло, а био је и ожењен Францускињом Јеленом (око 1245). Краљ Урош је морао да призна врховну власт мађарског краља, а и његов најстарији син Драгутин, био је ожењен Кателином, ћерком будућег краља Стефана V. Да би се обезбедио и са југа, краљ Урош се жени по други пут и то ћерком господара Тесалије Јована I Анђела. Краљ Урош је почео са искоришћавањем српског рудног богатства, а први рудник је био Брсково на Тари. 1276. године, са престола га је свргнуо син Стефан Драгутин, а он се замонашио.

Краљ СТЕФАН ДРАГУТИН је владао од 1276-1282. године. Био је старији син краља Уроша, а оца је свргао уз помоћ Мађара. Своју територију, краљ Драгутин је повећао 1284. године, пошто му је шурак, мађарски краљ Ладислав IV уступио Срем и Мачву са Београдом. Тако нова престоница постаје Београд, поред старе, која се налазила у Дебрецу. У борби око престола, српска властела је била на Драгутиновој страни, а Милутин је имао подршку српског свештенства. 1313. године, и поред свега, заједнички учествују у рату против новог хрватског бана Младена Шубића, који је напао Хум. Драгутин умире 12. марта 1316. године, пошто се уочи смрти замонашио.

Краљ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН је владао поприлично, од 1282-1321. год. На сабору у Дежеву (код Раса) 1282. краљ Драгутин се одрекао престола у корист 27- годишњег брата Милутина. Милутин је освојио Скопље, Полог, Овче Поље, Злетово, а српска граница је на југу ишла до Охрида, Прилепа и Струмице, а на истоку је заузео и Видин. Отварао је нове руднике Трепчу, Рудник, Беласицу, Рогозно, а из Копаоника је вадио сребро. Краљ Милутин је често мењао жене, од Јелене (која му је родила сина Стефана и ћерку Ану – Неду), па ћерку тесалског севастократора Јована I Анђела, па Драгутинову сватику, калуђерицу Јелисавету, сестру мађарског краља Ладислава IV (са којом је имао ћерку Царицу – Зорицу), па Ану, ћерку бугарског краља Ђорђа I Тертерије (са којом је имао сина Стефана Константина), па до Симониде, ћерке византинског цара Андроника II. Милутин је имао већ око 40 година, а Симонида само 5. Са њом Милутин није имао деце и после његове смрти, она се вратила у Цариград, где се замонашила. Њен лик, остао је заувек у Србији, у Грачаници. 1313. српска, Милутинова војска се први пут сукобила са Турцима и однела победу. Милутин је ратовао и са сином Стефаном, којег је дао да ослепе и послао га заједно са женом Теодором и синовима Душаном и Душицом у Цариград. Али, Стефан није био потпуно ослепљен, већ се само претварао и после седам година се са породицом враћа у Србију, а отац му на управу даје Будимље. Драгутин умире марта 1316. и сада Мађари траже од Милутина назад Мачву и Београд. Ратове у којима је учествовао краљ Милутин, искористио је босански бан Стјепан II Котроманић (1314-1353) и Босни припојио Усору, Сол и горње Захумље. Милутин умире октобра 1321., а за његове владавине, јавља се и велики полет у књижевности (епископ Данило и Теодосије).

Краљ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ је владао од 1321-1331. Син је краља Милутина и његове прве жене Јелене. За краља је крунисан јануара 1322. и узео службено име Урош III. По смрти своје жене, краљице Теодоре, поново се жени 1324. Гркињом Маријом Палеолог, братаницом бивше српске краљице Симониде. Босаски бан Стјепан II Котроманић 1328.заувек заузима Захумље. По имену манастира Дечани, Стефан Урош III добија надимак «Дечански». До одлучујућег сукоба између оца и сина Душана је дошло августа 1331, када је Стефан Душан са својом војском дошао до Неродимља, очевог дворца. Тада је син Душан наредио да му се отац затвори у град Звечан, где је после два месеца и преминуо. Још за очевог живота, архиепископ Данило II је крунисао Стефана Душана за краља, септембра 1331. године.

ЦАР СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН је владао од 1331-1355. Био је ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, од 1332, чиме се обезбедио са истока. Византију је напао 1334. и дошао до Солуна. Византинац Јован Кантакузен ПОЗИВА Турке у помоћ и код Стефанијане долази 1344. до сукоба између Срба и Турака, када је српска војса била потучена, а Турци увучени у Европу. 16. априла 1346. први српски патријарх Јоаникије је крунисао краља Душана за цара. У време кад је Балканским полуострвом харала куга, цар Душан је са својом женом царицом Јеленом боравио на Светој Гори и то је била прва и последња жена која је боравила на Атосу, и то 1348. године. И поред куге, српска војска је освојила Епир и Тесалију и целу Албанију (осим Драча). Душаново царство се простирало од Дубровника, горњег тока Неретве и Дрине, па све до реке Месте, а октобра 1350.освојио је ушће Неретве и кренуо ка Цетини. Али, Душанов крајњи циљ је био Цариград, где га је 20. децембра 1355. задесила смрт, у 47-ој години живота. Предање каже да су га отровали Грци. Српско царство се тада простирало од Саве и Дунава на северу, па све до Пелопонеза на југу. Душан Велики је Србији подарио и Законик 1349. у Скопљу, а допуњен у Серу 1354.

Цар СТЕФАН УРОШ V је владао од 1355-1371. године. Душанов син и наследник је рођен 1337. и кад му је отац умро, њему је било тек 19 година. Цар Урош V се 1360. оженио Аном, ћерком влашког кнеза Александра Басарабе, са којом није имао деце, па је за свога наследника прогласио Вукашина Мрњавчевића, коме је 1365. дао титулу краља. Најмоћнији Урошев великаш Војислав Војиновић, умире 23. септембра 1363. и положај цара Уроша се врло погоршао. Северне области су припале Војислављевом синовцу Николи Алтомановићу. Смрћу Војислава Војиновића, браћа Мрњавчевићи постају водећи српски великаши. Вукашин је био доста мудар и лукав човек па се постепено почео одвајати од цара. Уз њега су стали и Балшићи из Зете, али убрзо долази до љиховог дефинитивног разлаза. Никола Алтомановић, господар области од Рудника до мора, одметнуо се од цара 1367. године. На левој обали Вардара су доста самостално владали браћа Дејановићи. Косовом је управљао Вук Бранковић, а области око реке Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић. Кнез Лазар је 1370. проширио своју територију на рачун Николе Алтомановића, освојивши Рудник. Деспот Угљеша Мрњавчевић је узео на себе задатак да са Балкана протера Турке. Уз Мрњавчевиће није стао ни један српски великаш, иако су Турци претили целом Балкану. На реци Марици, 26. септембра 1371. српска војска је доживела катастрофалан пораз од Турака а погинули су и Угљеша и Вукашин. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко), постао је турски вазал у Македонији. Цар Урош V потпуно потиснут из свих политичких збивања, умире 2. или 4. децембра 1371, у 35-ој години живота. Са њим је угашена мушка линија династије Немањића и српско царство је престало и формално да постоји.

Кнез ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ је владао неким српским територијама од 1371-1389. године. Био је син Прибца Хребељановића, великаша, логотета и пехарника цара Душана. Лазар је рођен око 1329. у Прилепцу крај Новог Брда. Одрастао је и васпитаван на двору Цара Душана, који га је касније оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка и потомка Немањиног сина Вукана. Са Милицом је имао пет ћерки: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру и два сина: Стефана и Вука. Удајама својих ћерки, учврстио је власт.Милица је умрла 11. новембра 1405. Пред налетом моћних савезника жупан Никола Алтомановић бива поражен и ухваћен у Ужицу, а ослепљен 1373. Његове области деле Кнез Лазар и његови сестрићи, као и његов зет Вук Бранковић, а босанском бану Твртку припала је територија око горњег тока Дрине и средњег и доњег Полимља. Балшићи Зети припајају Требиње, Конавле и Драчевицу. Најмоћнији српски великаш постаје кнез Лазар. Он се почео окруживати пријатељима и једну ћерку је удао за Вука Бранковића, другу за Ђурђа Страцимировића Балшића (у Зету), трећу за бугарског цара Шишмана, а четврту за мачванског бана Николу Горјанског Млађег. Твртко I се 1377. крунисао за «краља Рашке и Босне» у манастиру Милешеви, али подршку српске цркве није имао. Она је гледала на кнеза Лазара, који би обновио српску државу. Лазарева престоница је био Крушевац. Српска и турска војска су се сукобиле на Видовдан, у уторак, 28.јуна 1389. на Косову Пољу. У борби су погинули и Мурат и Лазар. Издаје Вука Бранковића није било, јер је он и после битке остао непријатељ Турака. Прва српска песникиња Јелена (Јефимија), жена деспота Угљеше, саставила је «Похвалу кнезу Лазару».

Деспот СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ је владао од 1389-1427. После Косовске битке, кнегиња Милица и њен син кнез Стефан Лазаревић, признали су врховну власт турског султана Бајазита (1389-1402), а своју најмлађу ћерку Оливеру му је дала за жену. Против њене попустљиве политике према Турцима био је њен зет Вук Бранковић, господар Косова, који је наставио да даје отпор Турцима и њима се покорио тек јануара 1392. Кнез Стефан Лазаревић је око 1393. постао пунолетан и преузима власт у Србији. Владао је као турски вазал и 1395. на позив султана, учествовао у рату против Влашког војводе Мирче. У томе рату су исто као вазали учествовали и краљ Марко (Краљевић) и Константин Дејановић, и обојица су погинула. На турској страни је учествовао Стефан Лазаревић и 1396. код Никопоља, када су потучени Крсташи, и против Монголског освајача Тимур-Ленке код Ангоре 28. јула 1402. године. Да би га придобио за савез хришћанских држава, византински цар Јован је кнезу Стефану дао титулу деспота, а дошло је и до веридбе Деспота Стефана са царевом свастиком. Против нове политике деспота Стефана, иступио је његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића., који је настојао да у Србији преузме власт. Касније је деспот Стефан признао врховну власт мађарског краља. Тако је од Жигмунда добио Мачву са Београдом и Голупцем, а своју престоницу пренео из Крушевца у Београд. Како деспот Стефан Лазаревић са Јеленом није имао деце, признаје за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића., који се 1414. жени Ирином (Јерином) из породице Кантакузен. Деспот Стефан је био велики љубитељ књижевности и у његово време је радила «Ресавска школа». Подизање и озиђивање Београда и његово претварање у српску престоницу, заслуга је деспота Стефана. Од сестрића Балше III који је умро 1421. деспот Стефан је у наслеђе добио Зету. Његова деспотовина се простирала од Саве и Дунава до зетског приморја и планинских гребена Шар планине и на истоку до Тимока. Умире од срчаног удара 19. јула 1427. у близини Крагујевца.

Деспот ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ је владао од 1427-1456. Рођен је око 1375. и био син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара. Када је ступио на српски престо, Ђурађ Бранковић је имао око 52 године. Од краља Жигмунда је добио на подручју Мађарске многе вароши, градове и друга добра. Деспот Ђурађ Бранковић је 1428. остао без престонице. Београд је морао да врати Мађарима, а Крушевац су држали Турци. Зато је одлучио да подигне нови град. Мурату је вероватно, морао да да своју ћерку Мару за жену и нова српска престоница Смедерево је подигнута већ 1430. Другу ћерку Катарину, дао је за жену грофу Урлиху Цељском још 1433. Ђурађ и Јерина су имали четири сина: Гргура, Стефана, Лазара и Теодора и две ћерке, Мару и Катарину. После тромесечне опсаде, браниоци Смедерева су 1439. морали да предају Турцима град. То је био и први пад српске деспотовине. Падом Србије, Турцима су били отворени сви путеви за освајање Босне и Мађарске, коју је сада штитио једино Београд. Турци су почели опсаду Београда априла 1440. У току 1441. јавила се идеја да се против Турака организује један велики хришћански савез. На челу ове војске, налазили су се Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и Ђурађ Бранковић. Јула 1444. је у Сегедину склопљен мир између Турске и Мађарске. Одлучна битка између Мађара и Турака се водила од 17-19. октобра 1448. Мађари су на Косову претрпели катастрофалан пораз, а Хуњади бива ухваћен од стране деспота, при бекству из Србије. Мађарски краљ је 7. августа 1451. са деспотом склопио нови мир и тада је обављена веридба Јелисавете Цељске, млађе Ђурђеве унуке, са Матијом, млађим сином Јанка Хуњадија. Цариград је пао 29. маја 1453. а турски султан Мехмед II Освајач, претворио је Цркву Аја Софија у џамију. Разједињени хришћански свет Европе, доживео је тиме, тежак ударац. Турски султан, кренуо је против Србије. Када су Турци у лето 1456. пошли на Београд, деспот Ђурађ је са Јаношем Хуњадијем бранио ранију српску престоницу. Од куге, која се тада појавила, умро је и Јанош Хуњади. Деспот Ђурађ није успео да склопи мир са султаном и умро је 24. децембра 1456. Наследио га је млађи син Лазар Бранковић.

Деспот ЛАЗАР БРАНКОВИЋ је владао од 1456-1458. Деспотови старији синови Гргур и Стефан били су ослепљени 1441, а после пада Смедерева, 18. августа 1439. Ђурађ се са породицом склонио у Мађарску. Протурски оријентисани били су деспот Лазар, његов брат Гргур, бивша султанија Мара, Тома Кантакузен и Јерина, која је умрла 3. маја 1457. Деспот Лазар Бранковић је умро 20. јануара 1458. године. За собом није оставио мушке потомке, већ само ћерке Јелачу (Јелену), Ирину и Милицу. Деспот Лазар Бранковић је био последњи српски владар који је носио деспотску титулу добијену од Цариграда.

Деспот СТЕФАН БРАНКОВИЋ је владао од 1458-1459. године. Одмах после смрти деспота Лазара, босански краљ Томаш, је настојао да се докопа српског престола. Свог сина, кнеза Стефана Томашевића, оженио је Лазаревом ћерком Јелачом (циљ је био спајање Србије и Босне). Нови српски владар, требао је да постане краљевић Стефан Томашевић. Он је 21. марта 1459. преузео власт над деспотовином. Слепи Стефан Бранковић је на крају отишао у Албанију, код своје сестре, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина и са њом имао синове Ђорђа и Јована и ћерку Марију. Овај брак је бившем српском владару донео сродничку везу са Скендербегом. Умро је 9. октобра 1476. После његовог протеривања у Венецију и Фурланију, у Србији је прекинута владавина мушких потомака Бранковића. Смедерево је 1459. пало у турске руке без борбе. Тиме је пала и цела Деспотовина под турску власт. Ипак, српски отпор Турцима, трајао је дуже него отпор других балканских држава. Али, скоро 500 година Србија ће се налазити под турском влашћу. Једино захваљујући српској Цркви, српски народ је успео да сачува национални идентитет. Српска Црква је спречила да процес исламизације успе у Србији као што се то догодило у Босни. Због тога, а и зато што је она подизала народ на буне и устанке против Турака, 1766. је укинута Пећка патријаршија.

ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ је владао од 1804-1813.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ је владао од 1815-1839.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ од 1839-1842.

КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1842- 1858.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1858-1860.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1860-1868.

КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ од 1868-1889.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ од 1889-1903.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1903-1921.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1921- 1934.

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1934 – 1945 (уз владавину кнеза Павла и Милана Стојадиновића – јер није одмах био пунолетан, да би наследио оца).

 

ИЗВОР: Приказ дела књиге „Сви владари Србије“ Дејана Николића (Народна библиотека ’Ресавска школа’, Деспотовац, јануар 2001, треће издање). Приредио сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ из Сенте

 

 


Коментари (36)

  • milan

    Питање је колико је ово тачно, каснији делови вероватно јесу, али досељавање Срба на Балкан, како смо ми научени, је нетачно. Познато је да нама западна историјска школа намеће историју која се заснива на писању Порфирогенита, који није био историчар, и то да наши историчари нису узимали у обзир друге историјске изворе, а који су нешто о њима сазнали брзо су морали да ућуте, како би сачували главу на раменима, па су и дан данас забрањени. Ко жели више о овоме да сазна нека потражи у радовима Јована Деретића и историји Милоша С Милојевића. Наши некадашњи владари су се на Берлинском конгресу одрекли и своје историје. http://www.youtube.com/watch?v=iWTAH_69uLo погледајте на овај линк.

    Одговори
  • Александар Маринковић

    Деретић и слични иду у другу крајност према којој је и Паја Патак заправо Србин. Милош Милојевић има промашаја, а тумачења су му субјективна као и Порфирогенитова. Уосталом, ДЕИ цара Косте је другоразредни историјски извор. То не значи да је баш све слагао или био у незнању, а поготово да је мрзео Србе. И некима омиљени Мавро Орбини није разликовао Немању од Стефана Првовенчаног, па га нико не напада јер је у другим стварима ипак био у праву. Један од проблема Деретићевих следбеника је недостатак објективности. Надаље,једно од племена које је себе звало Србима (Сербои) јесу дошли на Балкан у периоду од 5. до 7. века, довлачећи са собом и неке Славене. Ти Славени су углавном населили дан. Војводину, Славонију и Македонију.Неки су Сербоји, изгледа, били и у савезу са Готима. Али, мањи огранак Сербоја је већ у доба Римљана био на овим просторима, заједно са осталим Сарматима.

    Одговори
  • Александар Маринковић

    На крају крајева, Срби као и остале националности, настали су мешањем различитих скупина. Нико није једнообразан.

    Одговори
  • viktor.teodorović

    * koliko sam uspio proučiti strane izvore -oslobođene emotivnog pogleda na to doba – spominje se UNKNOWN ARCHONT – nepoznati arhont – koliko se zna o tom periodu za kojeg lično tvrdim da je „greška cara iraklija !“?

    Одговори
  • Милун Радовановић

    POSTOVANI
    U ovoj lepoj zemlji, pojedini nasi inteligenci, mislim da u Svetu nigde takvih nema. Svuda u svetu intelektualci bore se da o svom narodu istraze istinu. Takodje tu istinu prezentuju narodu. A kod nas svetski priznati nasi istoricari, istrazivaci, prezentuju znacajna dela nase istorije, kulture, porekla Srpskog naroda uz mukotrpan i u svetu priznat rad. A njihova dela osporavaju, nekakvi pojedini kvazi intelektualci. Muka mi je od tih nasih pojedinih kvazi intelektualaca, koji pisu po direktivama zapadnih, srbomzackih Akademija i njihovih intelektualaca. Na nasu srecu ima ova napacena i slovom osiromasena Srbija, inteligencije koja voli i postuje svoju zemlju i svoj narod i ne pise po direktivama tog trulog i srbomrzackog zapada, i nisu poslednji Dr O.L.Pjanovic i Dr. J. Deretic koji pisu dokazanu istinu.

    Одговори
  • ЗАВИДА или БЕЛА УРОШ

    Поштовани сабеседници !
    Ова тема ме интересује, јер се у неким научним радовима јавља као Дилема.
    Овде немислим само на српске изворе већи стране изворе докумената који у Вукановиће стављају уз име BELLA UROSCH (ZAWIDA).
    Да ли имамо некакве текстове о Завиди ?
    Хвала много.

    Одговори
  • мирослав стапарац

    Молим да ми неко одговори везано за ЧАСЛАВА КЛОНИМИРОВИЋА ?
    Да ли је архонт ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ ИМАО КЋЕР?
    Тј. да ли је неко од фамилије преживио смакнуће у Сави!?
    Хвала сваком добронамјерном !

    Одговори
  • vojislav ananić

    Мрњачевићи

    (легенде о сестри цара Душана, Грубани и њеним синовима Мрњавчевићима; Штрбци и Мрњавчевићи; Косовчићи…)

    То је позната историска средњевјековна породнца која је постала и легендарна и опјевана цијелим циклусом народних пјесама. Познато је да је Мрњачевић краљ Вукашин и да је он отац Краља Марка, народном пјесмом опјеваног Краљевића Марка, о коме постоји цијела литература. Византијски историчар Халкокондила наводи да је на двору цара Душана један од браћe Мрњачевића био пехарник, а други коњушар. Критични историчар Јиричек („Историја Срба“ књ. I. стр. 313, 314) овако је навео предања о поријеклу Мрњачевића: „Казивање дубровачких хроничара око 1600. налик је на скаску. По Орбинију, отац ове браћe био би неки сиромашан властелин М р њ а ва нз Ливна који је после жнвео код Благаја на Неретви; па га је цар Стефан позвао себи на двор (Orbini 274, Luccari пр. изд. 58). На ове херцеговачке скаске надовезује се једна позната хроника Манастира Зоографа на Св. Гори по којој би Вукашин водио порекло нз села Опанака код Омиша (Јордан Иванов, 171). Ово име потсећа на Мрњана (Merganus) који се у једној повељи око 1280. спомиње у Требињу као казнец или благајник (camerarius) краљице Јелене, матере Уроша II“.
    Међутим народна предања о поријеклу браће Мрњачевића и о њиховим родитељима, у више разних имена, живе у народу у безброј варијаната и њих су записивали скупљачи народног блага, народних умотворина и описивачи народног живота. Донијећемо преглед тих народних предања у облику легенди и скаски по хронолошком реду како су забиљежена и публнкована, и назначити гдје су све забиљежена. Ово су мјеста и крајеви гje су забиљежена: Шумадија, Гружа и Левач, источна Србија око Ниша, сјеверна Далмација, Кордун у Хрватској, Војводина, Бјелопавлићи (стара Зета) и Бока. Та предања су за нас још од већег значаја и интереса због тога што су то дјед и баба најпопуларнијег јунака на цијелом Балканском Полуострву о коме има на стотине, н до хиљаде, народних пјесама, скоро код свих балканских народа.

    Податак Вука Караџића

    Познати скупљач народног блага, народних умотворина Вук записао је у свој Ријечник ово: „Мрњавчева Градина (зидине) у селу Ловрећу, између Сиња и Имотскога и вели: Онуда се приповиједа да се ондје родио отац Краљевића Марка. Ја сам у Тршићу слушао да је Вукашин дошао од некуда иза Мостара града из села Опанака; а и код Мрњавчеве Градине и сад има село Опанци.“

    Податак у Календару „Војвођанин“

    У публикацији Војвођанин, српско-народни календар за 1857. (cтp. 63-65) штампано је народно нредање под насловом Народна прича о смрти цара српског Ур о ш а V с и н а ц а р а Д у ш а н а С и л н о г. Иако је прича под сумњом да је догоњена према Пајсијевом Ж и т и ј у Ц а р а У р о ш а V, доносимо је због старости од 80 г., њеног публиковања и то од ријечи до ријечи: „Србскији цар Душан имао jе једну сестру. Па будући да је неописано мрасава и ружна била, то замоли свога брата цара, да јој допусти, да из двора ма куд у свет иде, само да није онде на очима у царском двору. Цар јој допусти, но с том примједбом да се нигди не казује, да је царска сестра. Кад му она ово обећа, обдари је он царским даром. Она оде, и више се за њу ништа знало ни чуло није, гди је и како је.
    После неколико година зажели србски цар Душан Силнн, да своје огромно царство пооди, као што то и данас мудри цареви чине, који се желе о благостању својих поданика да увјере, те тако пyтујући дође у Далмацију, у село Грбљане. Но пpe нег што ће у ово село доћи, поручи цар кнезу. Гребљанском, да га на вечеру очекује. Кнез саопшти долазак царев књегињи. Књегиња се забрине, ко ће цару вечеру да зготови.
    Исти је кнез имао једног пастира по имену М рњу. Овај је Мрња био некији малији човјечуљак. У исто време била јс у служби код поменутога кнеза и једна служавка, по имену „Г р у б а”. На неколико година пpe доласка цара Душана у Грбљане рекне кнегиња кнезу: „Како би било, кад би ми удали Грубу за Мрњу; Груба је ружна а Мрња је опет мален ја држим, да ћемо добро дјело учинити, ако их вјенчамо.“ Кнез јој ово њено предложење одобри, те их испитају и вјенчају.
    Као што је речено: Груба је у кући кнежевој послове служавке одправљала, а Мрња је опет овце кнежеве чувао. Бог им благослови брак њихов и усрећи их са троје мушке деце.
    Оног дана пред ноћ, кад ће цар доћи изађе кнегиња брижно у кујину. Кад Груба онако брижну кнегињу видје запита је: „Зашто си, госпођо кнегињо тако брижна?“ На које јој ова одговори: „А како нећу бити брижна, кад ће нам вечерас цар на вечеру доћи, а ја тужна не знам, како ћy цару зготовити вечеру“. Груба јој одма на oнo одговори: „Ако је то, госпођо, сва твоја брига, то се онда ништа не брини, ја ћу цару зготовит вечеру. Кнегиња се од чуда насмеје, па рекне: „Иди, Грубо, не будали, одкуд’ ћеш ти моћи за цара зготовит вечеру? Груба јој и опет рекне: „Да, ја ћу цару зготовит вечеру, па ако му се недопадне, а оно нека ми одма главу одсече”. Шта је сад знала кнегиња друго чинити, већ јој одобри њену понуду.
    Цар вечера и преноћи. Кнегиња је млада и неописано лепа била. Кад сутра дан цар устане и већ да пође, зовне кнегињу те запита, ко му је синоћ ону вечеру зготовио да гa жели да види и обдари. На које му кнегиња одговори: „Светли царе! oгpeјано сунце’ не иштите ону особу да видите, јер је тако ружна да ћете се одма згрозити кад je видите; она је код нас у служби више година, те је удадосмо за нашег пастира. О, светла круно! не иштите њу да видите, већ ако управ жели Ваше царско Величаство њу да обдари, а оно ћу Вам довести њено троје дечице кој су тако лепа као три златна крста.
    Цар одобри ову кнегињину понуду. Деца се нзведу. Цар их обдари и изјави своју жељу да их поведе са собом у двор царски гди да се васпитају. Матери њиховој ово истина тешко падне, да се са децом својом растане, но будући да је знала, да их своме брату предаје; то се ипак утјеши.
    Цap узме дјецу са собом те поведе, но у исто време изјави кнегињи насамо своју жељу, будући да још онда цар Душан порода имао није: да ако кнегиња мушко чедо роди, да га такође у двор царски пошље, које ћe он усвојити; па онда пође даље из Гребљана. Мрња чује да је цар његову децу узео те изађе уз пут пред цара са буџом у руци и заиште своју дјецу. Цар га стане одбијати говорећи, да ћe он његову дјецу срећном учинити, и да ћe му они први до кољена бити. М р њ а је неоступно искао своју дјецу, и кад му цар не хтеде децу дати, увати он цара за ноге, и хтеде га с коња скинути. Кад већ цар виде, да му сва добра предлагања не помажу, а он да знак једном од својих пратиоца, који потегне буздованом и Мрњу убије.
    Деца видише свога мргвог оца. Ова се деца позиваху: В у к а ш и н, Г о ј к о и У г љ е ш а. Цар је био њихов ујак. Груба је за ову тајну знала, но цар Душан и пастир Мрња нису знали.
    По одласку царевом нз Г р е б љ а н а по закону природе роди кнегиња за cpeћy мушко чедо, које у светом крштењу име добијс „Лазар”. Кад је дете поодрасло, пошље га кнез и кнегиња у царски двор. У исто време роди и царица Душанова Јелена царевића Уроша V, престолонаследника Душановог.

    Милићевићев податак из Шумадије

    Милаи Ђ. Милићевић у својој Кнежевини Срби ји (стр. 231), која је штампана 1876 г„ донио је предање о цркви Јсжевици у Поточанима (2 и по сата од Борча), задужбнни Кралевића Марка, и легенду о родитељима браће Мрњачевића која гласи: „У породиди Немањића, вели прича; била је једна девојка тако ружна, да је била страхота погледати је. Њу узе Мрња, отац Мрњачевића. После неколико година живота с њоме, он је отера и огласи да је умрла. Она се, јадница, потуцала, па се у тој планини настани, као некакво дивље створење. Удри туда цар Душан, и заноћи на месту Бечевици. Кад је био о вечери, а он опази да су му зготовљена јела која је још као дете најрадије јео. „Ко је ово готовио?“ упита цар. Сељаци кажу да је то нека жена из света, која одавно живи ту у планини као пустињица, па сад им се понудила да зготови вечеру за цара. Цар зановеди да му је доведу. Сељаци се почну устезати, говорећи му да је она ружна преко сваке мере. „Да се доведе“ рекне цар царски. И кад она дође, цар позна своју родицу која је била за Мрњом. Она мy ту каже сву своју историју и патње. Па како се није хтела више враћати мужу, цар јој начини поменуту цркву, где је живела као калуђерица, до смрти, и ту укопана“.

    Податак из Грбља

    У Београдским Новинама од 1896. г. бр. 301 нзашла је легенда о родитељима браће Мрњачевића коју у краћем изводу доносимо: Сестра цара Душана звала се Мрња и она је служила у Грбљу код кнеза, и удала се за слугу Дрњу. За покој душе Дрњине, који је пo цареву налогу погубљен, подигнут је о трошку царевом манастир Подластва, који слави св. Богородицу, 8 септембра, а налази се у врх Мрчева Поља у Грбљу.

    Предање из Шумадиског Левча

    У часопису, Караџић за 1889. (стр. 228) изашло је ово народно предање са насловом Грда и Мрља:
    У силнога цара Стевана била сестра по имену Грда. Да му не би својом грубоћом двор срамотила, цар је отера одатле. Дуго и дуго лутала је Грда од немила до недрага, док је најпосле не донесе пут у једну богату кућу једног великог града. У домаћина те богате куће био је син посве неуредан, мрњав и хаљкав, и због тога су га звали Мрља. И тако домаћин ожени Мрљу Грдом. Грда и Мрља живели су лепо. У њиховом лепом животу Бог им даровао три сина: Вукашина, Угљешу и Гојка. Једном је силни цар Стеван путовао по својој великој и пространој царевини. Путујући тако дође у град у коме су живели Грда и Мрља са својом лепом дсчицом. И не знајући, да му је ту сестра, он се настани у кући баш онога домаћина за чијим је сином била Грда. Због њихове грубоће домаћин их отера у шуму код стоке да се тамо налазе док цар код њега буде. Ту је овај богати домаћин частио цара што је боље умео и знао, али је цар ипак чашћу био незадовољан, јер нико није умео да му зготови oно јело, које је он највише волео. Чује ово Грда, па крадом дође из планнне те зготови за цара ручак и он буде потпуно задовољан. Цар запита домаћина: ко му је зготовио овај ручак? А кад му одговори: „Моја сна Грда“. ЧУВШИ за то ретко име, цар се сети да то не буде његова сестра, па заповеди, да му одмах ту жену изведу. Кад је изведоше цар позна своју сестру, изљуби се с њом и замоли је, да му опрости, што је из двора отерао. Грда му то опрости и он се с њом, Мрљом и њиховом децом одмах врати у двор где су поред њега царски уживали. Ту на двору свога ујака одрасли су сестрићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Али су сестрићи били неблагодарни на доброти свога ујака. Кад су одрасли и ојачали они су му у царевини свакојаке сметње чинили, па му на послетку и сина убили, па се сами зацарили.
    По причању пок. деда Марисава Ђорића, из Пољне, Левач.

    (6) Предање из околине Ниша

    Б. Tирић записао је у околини Ниша народно предање о родитељима бpaће Мрњачевића, са насловом Груба и Мрља и она jе изашла у Звезди (бр. 91 од 1899 г.) и оно у изводу гласи (према књизи Ср. Ј. Стојковића Краљев и ћ М а р ко стр. 62).
    „Цap Степан имао је ружну али мудру сестру Грубу, кoja је са ругобе свима омрзла. Кад она то опази, напусти царев двор и тумарне у свет, те падне на конак неком имућном домаћину, који иије имао деце. Видећи је мудру и кућаницу, домаћин је узме под своје, а потом је привенча за свога овчара М рљу, с којим роди Ву кашина, Угљешу и Гојка; и домаћину под старост даде Бог сина Лазара. Једном цар Степан, обилазећи царство, дође у то село, где буде услужен јелом и ђаконијом као у царском двору. Томе се цар зачуди; а кад му рекоше да је јело зготовило неко ружно чељаде, затражи да гa види; но Груба не смеде изаћи на очи цареве, већ му посла cвoje синове. Цар познаде у њима царску крв, сети се сестре своје, па му сузе потекоше. Онда цар узме к себи Вукашина и Угљешу, као и домаћинова Лазара, да их води у Призрен; но како се томе успротиви Мрља, би по царевој наредби убијен. Деца су видела како им царски људи оца убише, би им жао, али се не заплакаше. Та деца посташе царски људи н великани. Вукашин је гледао да освети оца, а Лазар оста цару захвалан и веран. Лазар је бранио и царева сина Уроша, а Вукашин га је убио“.

    (7) Податак из Оточке Крајине у Хрватској

    Слично предање записао је од Илије Тртице у Црној Власти (Оточка Крајина у Хрватској) Манојло Бубало- Кордунаш и оно jе штампано у Календару Србобран за 1900. г. (стр. 118 и 119), а у кратком изводу гласи: „Царева сестра звала се Мрња, а дошла је у Дубровник, ту је служила код кнеза и удала се за његовог слугу, који се звао Грабљо. Цар Душан, дошав у Дубровник, јео је јела сестрина, познао сестру, покајао се, узео са собом не само њу, него и њена мужа c њима три снна и васпитао их. Тако су по њој Мрњавчевићи.

    (8.)Податак ђенерала Мишковића

    Ђенерал Јован Мишковић у своме раду Географско – историјске слике зз Краљевине Србије, који је штампан у Годишњици Николе Чупића књ. XXI, доноси (стр. 98 и 100) ово народно предањe о родитељима браће Мрњачевића:
    ,.Цар Душан отерао је био своју сестру Грубању, што је врло груба (ружна) била, па с тога је тако и названа. Грубана однекуда дође у Поточане, неком Станоју, коме је кућa била где је сада коса Становиште. Ту се она уда за Станојевог слугу Мрњу и с њим изроди красне синове: Вукашина, Угљешу и Гојка. Кад је Душаи путовао по овом крају, дошао је на конак у Поточане Станоју, и тада му Грубана спреми вечеру „маст из костију јагњећих ногу“, које је јело цар веома волео, а сестра му знала за тo, па хтела да га почасти. Кад је цар окусио јело зачуди се, па упита, ко је јело зготовио, они му кажу и на његово наваљивање морадну да изведу Грубану преда њ, у којој Душан познаде своју сестру. Сад јој он рекне да бира кога xoћe од његових велможа за мужа, али она не хте ни једнога, већ се изрази опег за свога Мрњу. Цар, да би гa се курталисао, да га не срамоти, нареди те га убију на Селишту у Бечевици. Грубана поче кукати и проклињати цара, а он да би је ублажио рече: „Ћути, подићи ћy му цркву за спомен да је ни у „Бечу“ нема“. А други веле да се народ не „бечи“ на убиство. Отуда име селу Бечевица; а тако је постала и „Мрњина Црква“ како је народ у околини зове“.

    Податак из Шумадијскс Груже

    Цвијићев сарадннк пок. др Михаило Драгић, у своме раду Гружа („Насеља“ књ. X стр. 210 и 217), 1921 г.; донео је варијату легенде о родитељима бpaћe Мрњачевића која гласи: „Четврт часа па Југ од села (идући ка Борчу) у данашњем гробљу лалази се једна црквина, добро очувана. Та се црква звала Бечевица. За њеи jе постанак везано ово, иначе познато предање. Цар Душан је имао једну врло ружну сестру, те је стога отера са двора. Она се звала Груба. Лутајући она дође у Поточане неком богатом сељаку Аксентију да служи. Код тог Аксентија бно је неки слуга Мрља, врло ружан човек, кога Аксентије ожени са Грубом и из тога се брака родише Вукашин, Угљеша и Гојко. Цар Душан путујући једном по свом царству законачи код тог домаћнна Аксеитија у Поточанима. Домаћин је желео да што боље угости цара, те се распитивао шта цар наволије да једе. Груба онда рече да зна шта цар радо једе и спреми му телеће језике. Цар се веома зачуди јелу по његовој вољи спремљеном и затражи да му домаћин доведе онога ко је спремио јело. Домаћин се устезао и одвраћао цара од тога, јер је, вели, то једна врло ружна жена. Но цар је хтео свакако да је види и нареди да је доведу. Кад су је довели цар позна у њој своју сестру. Сутрадан цар је поведе са својом свитом. Кад су били на данашњем Селишту, цар јој дозволи да склопи руке око врата једноме из његове свите, кога хоће за мужа. Но она склопи руке око cвогa ружнога мужа Мрље. Онда се цар наљути и нареди да се Мрља убије. Када су Мрљини синови одрасли, дознаду за смрт свога оца и потраже му гроб, и на том месту подигну цркву. Бечевицом се назвала зато, штo се са свију страна видела (избечила). Њу су доцније Турци разрушили, али су јој зидови још и сад местимице до три метра очувани“.

    Податак из Бјелопавлића

    Цвијићев сарадник Петар Шобајић у своме раду Бјелопавлићи и Пјешивци, 1923.г., (Насеља, књ. XV стр. 225) донио је о томе како је названа једна ливада „Мрње“ ово народно објашњење: „Једна ливада међу кућама у Ћуриоцу (Косови Луг) носи име Мрње. Постоји онамо предање да су Мрњачевићи били из Косовог Луга. Цар Душан је имао ружну сестру, по имену Грубу. Хтео се ње на сваки начин отарасити, па је дадне једном слуги, да је одведе и негде загуби. Наишли били они тако преко луга, где уморни сврате у једну колибу. У њој живео Мрња, крупан, руњав и врло ружан човек. Он сс заљуби у Грубу и узме је за жену. Од њих су били Мрњачевићи, који су оданде предигли у Скадар. Близу Мрња се једно место зове Радаковићи”.

    (11) Прича о сестри и зету Везира Соколовића

    На другом мјесту (Политика од 7 јула 1935. г. стр. 14) изнио сам податке неке који указују могућност да су Соколовићи од потомака краља Владислава, онога који је подигао себи као задужбину Манастир Милешево и у њему био сахрањен, а чијем се потомству губи сваки писани траг у Херцеговини. Поред осталога, позивао сам се нa нзјаву самога Соколовића млетачком посланику „да је деспотског рода поријеклом. Засада као најјачи доказ за ту смјелу хипотезу коју „НЕКИ критичари сматрају као дрску, чак и неозбиљну доносимо оно што је босански историчар др Сафетбег Башагић донио у својој: Краткој упути у прошлост Босне и Херцеговине (стр. 37.) Само нажалост, Башагић није цавео да ли је ово нашао где записано у турским изворима, или је чуо у нашем народу, и ако је код нас нашао да је навео име човјека од когa је то казивање чуо. ТО предање о кћери и зету Везира Соколовића гласи овако: „Приповиједа се да је Силан бег био веома ружан и црн у лицу. Кад је Мехмед паша (Соколовић) Високи постао велики везир, позвао је Синан бега и сестру да га посјете у Цариграду. Једном, да је искуша, рече сестри у четири ока: „Како си могла изабрати оног црног угурсуза за мужа? Него знаш што: ја ћу теби дати кога год хоћеш од стамбулских лала и паша“. На одређен дан и мјесто рече јој да дође, куда ће проћи сви стамбулски племићи, па који јој се допадне нека баци на њега златну јабуку да се зна на кога је пано избор. Тако се догоди. Све што је од ока и племена прошета испред ње, а Синан бег најзадњи. Мудра Соколовићка баци на њега јабуку, што је Мехмед пашу већма изненадило. На питање, зашто је опет Синана одабрала, рече: „У мојим очима нема ниједан присталији и вриједнији за ме од мог Синана’’. То сe Мехмеду веома допадне, пa је богато дарова и опреми са Синаном на Херцеговину. Синан бег је саградио лијепу џамију у Чајничу, гдје и покопан са женом, и џамију у Невесињу“.
    Треба само упоредити оно из варијанта ђенерала Мишковића забиљеженог у Шумадији: ..Сад рекне цар сестри да бира кога хоће од велможа за мужа, али она нехте ниједнога већ се изрази за свога Мрњу’’, и ово из Башагићева казивања што је рекао Соколовић сестри: да бира кога год хоће од стамболских лала и паша а она се изјаснила за Синана — јасно се види да је мотив исти и то одржано народио предање да је, исламизовањем извјесних породица, преиначено. Карактер Мрње, оца „журе” Вукашнна; најјаче је изражен у умјетничкој причи некога Ј. П. Р: у Босанској Вили (за 1894. г. у више наставака) са насловом Низ гробова, а коју је, по роматичарској приповједачкој моди саставио на основу варијаната легенди о родитељима браће Мрњачевића и где се отац Вукашинов, а дјед Марка Краљевића, зове „Мрија” Чојчурак. Преплеће се са легендама о поријеклу косовског Цара Лазара, и да је Вукашин убио сина Цара Душана, нејаког Уроша, зато што је Душан дао погубити Вукашиновог оца Мрљу.
    Овоме прегледу легенди и скаски о родитељима браће Мрњачевића, додаћемо још и ове податке: (1) Чедо Мијатовић у своме дјелу: Д е с п о т Ђу р а ђ Бранковић (књ. I стр. 349, 385, 380) спомиње Ђурђа Мрњачевића, праунука Вукашинова брата Гојка. (2) У Кучима као саставни део племена Куча, има братство Мрњавчића са 330 домова, који славе св. Димитрија, а прислужују св. Шћепану (2 авуста, пренос мошти Архиђакона Стевана), са очуваним предањем да су од Гојка, брата Вукашинова (др Јован Ердељановић Племе Кучи. Насеља књ. IV. cтp. 130). Историк Љуба Ковачевић мисли да су ти Мрњачевићи од Гојка Балшића, праунука кћери краља Вукашина.
    (3) У Босанској Крајини, у селу Герзову, живи група родова са славом Св. Стеван Apxиђакон и одржаним предањем да им је старина од Скадра, пре 400 г., и да су се звали Мрнавчићи. Да су се доиста сматрали као Мрњавчићи, доказ је запис. 200 г. стар на једном рукописном Псалтиpу свсштеничке породице Бубњевића и који гласи: „Саставихом глаголеми псалми Давидови и пјесни Мојсеови, такожде глаголеми Псалтир рука грешна дијака Лазе oт села зовеми Герзово родом Вујашковић от племена Мрњавчића. Потписа се 12 јуна 1737. год. (Љуб. Стојановић „Стари српски записи и натписи“ бр. 2702). На једном надгробном крсту означен је отац Лазин као Вујашко Бубњевић (4) Ш. Милиновић спомиње породицу Мрњавци, на Ловрећу код Имоцкога у Сјеверној Далмацији, који показују ту свој некдашњи великашки јогунлук и одају своју поноситу ћуд: да вуку лозу од Краљевића Марка; да их има преко 50 обитељи, на три четири комшилука растављени жнве; изнад њих стари град зову „Прилип где се Марко родио и у коме показују и сада дио града које зову „Краљевића Двори“ а нешто подаље „Краљевића Скакала”. Качић у свом: Р а з г о в о р и у г о д н и н а р о д а с л о в н с к о г пјева да су се ту родили браћа Мрњачсвићи. (5) Цвијићев сарадник Саво Накићеновић спомиње у своме раду Бока (Насеља, књ. LX стр. 401) породицу Гојковиће у селу Мокриње, са славом Св. Ђурађ, да су са Косова пре 400 г. и да потјечу од Гојка Мрњачевића. (6) Цвијићев сарадник поп Стјепо Трифковић у своме раду Сарајевско Поље (Насеља, књ. V. стр. 176) навео је за породицу Куљанин (5 кућа) са славом Св. Ђорђe, да им је старина од Колашнна, пре 200 г., где су се звали Мр њ а в u и или М р њ а в ч е в и ћ и. Нajпpe су стали код Пашинице куле па су прозвани „Куљани.
    (7) Цвијићев сарадник прото Петар Рађеновић у своме још нештампаном раду Кнешпоље и Новска К р а ј и н а, наводи да су породице Коси и Гoре заједничког поријекла, са славом Св. Ђурађ по предању населили ол Косова и да су се негде звали Штрпци или Mpњачевићи. Поменути испитивач насеља био је толико предусретљив па ми послао и овс допуне: „У селу Челебиницима, гдје живи 15 кућа Косова, причао ми је кнез њихов, исто Кос, о њиховој старини. Каже да су прије 300 г. утекли са Косова. Најприје су доселили у Дубицу и живјели неко вријеме под Швабом (ваљда 1718-1739). Кад је Уна опет постала међа, нису хтели бјежати за Швабом. Вољели су остати под Турчином. Турци се почну више насељавати у Дубицу, па њих протјерају село (Челебинце). То исто, само мало друкчије причао је и Јово Кос, трговац у Бос. Дубици. Кажу да су најприје доселили с Косова нa Змијање (село Перван) више Бање Луке. Позову их Косовима, Косовцима, а онамо су се звали Мрњачевићи. У Первану јако оснаже народом па се један огранак отргне и досели у околину Дубице. Настане се најприје у Тукључане а одатле се раселе и у друга села. Са Первана су моглп доћи прије 150-200 г. У Дубицу се населила једна кућа по окупацији. У Међеђи од неког чух и забиљежих да су се и Гоге звали Косови“.
    (8) Потар Рађеновић саопштио ми је још и овај податак: „Симић (Симо) Танкосић из Дугопоља, с тромеђе, причао ми је о поријеклу своје породице овако: Танкосићи се звали у старини Мрњачевићи. Доселили давно однекуда у Далмацију њих четворица браће: Момчило, Бурсе. Прањеш и још један, зтборавио сам, како му би име. Од њих четворице постали Момчиловићи, Бурсаћи, Врањеши и још једно племе Taнкосићи и Зељковићи су од Бурсаћеве кребе. Једни се прозвали тако по Танкокоси, други по Зељки. Овај био зелених очију па га ударили звати Зељком.” Од ових је Танкосића и чувени четнички војвода, мајор Воја Танкосић. Његовa мајка Миља, причала ми је, како је слушала од Војиног оца, да је старина Танкосића „неодакле од Босне“. (9) У селу Горовићима, под Романијом планином наишао сам на породицу Глуховиће, са славом Св. Ђурађ, и одржано предање код њих да им је старина од Пиве где су се звали Мрњачевићи и одакле су одбјегли због крвне освсте. — (10) Влад. Ћоровић наводи jош два податка: по једном предању, поријекло је Мрњачевића из Срема, а по другом од Врања (П р и л о з и за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. VI. стр. 134).
    На завршетку о Мрњачевићима, по народном пpeдању, треба упоредити ове чињенице: (1) Бискуп босански Иван Томко Мрњавчић изводи своје поријекло од Мрњачевића и Немањића. Око бакрорезне његове слике овакав је натпис:,,Joannes Tomcus Marnavitius ех Principibus Nissae, Comitibus Zvonik, D D. in Voynizza et Kamengrad Episkopus Bosnae.“ (Рад Југосл. акад. књ. XXXIII стр. 119 и 120). Поред Ниша, Зворника и Фојнице спомиње и Каменград, који је свакако онај у Босанsкој Крајини код Санског Моста. (2) Један огранак родова са славом Св. Стеван Архиђакон и са предањем дa су од Скадра и од племена Мрњавчића, пo писаном податку старим 200 г„ под презименом Млађен населио се у непосредну близину Каменграда, у Саничку Жупу. (3) Група родова у Герзову су, по одржаном предању, од Скадра и по запису старом 200 г. од племена М р њ а в ч и ћ а и они сви славе као главну славу Св. Стевана Архиђакона. Родови у нлемену Кучима, који су по предању Мрњавчићи славе Св. Димитрија као своју главну славу а сви „прислужују” љетном Св. Стевану (2. августа, пренос његових моштију). Види се јасно култ Cв. Стевана а чини ми се да је главна црква у Скадру посвећена Св. Стевану Архиђакону код обојих Мрњавчића, и у Герзову и у Кучима, само с том разликом да герзовачки Мрњавчићи славе као главну своју славу Св. Стевана Архиђакона пo Божићу, а кучки Мрњвчићи „прислужују” летњем Св. Сгевану (2 августа). А све троје гope наведено, имају нечега заједннчкога и у некаквој су узрочној вези.
    Кад би се строго критички анализовале све варијантe легенди о родитељима браће Мрњачевића и узело у свестрано разматрање све то и карактеристика Вукашиновог оца као „Мрија Чојчурак”, а сам Вукашин да је „жура”, па се све даље и даље трагало, дубоко и далеко у прошлост и старину – наишло би се на праизвор па скаске, легенде и митове праиндо-европске са извјесним утицајем Библије (Старог Завјета) на њихово формирање.

    Косовчићи

    Под врхом једне од највиших балканских планина, под Дурмитором у племенској области Дробњаку живи братство са 180 кућа, које слави Св. Саву као своју насљедну породичну Славу, а које као братство зову Косовчићи. Од њих има исељених по свој Босни и Херцеговини и Шумадији. У селу Самобору код Гацка има насељени огранак Kocoвчићa са 60 кућа, сем одатле расељених по свој Босни и Војводини. Највише драгоцјених података о старини тих Kocoвчићa сабрао је г. Андрија Лубурић и донио у cвojoj књизи Дробњаци, племе у X е р ц е г о в и н и. Простор листа не дозвољава да се тo све донесе. Сем осталога, донио је двије научно врло значајне легенде о прецима Косовчића: легенду о Грлици, удовици војводе Mусића Стевана, који је погинуо на Косову, и легенду о Вучуру, потомку Грличину, како је дијелио мегдан за цара и од њега добио спахилук. Замолио сам једног од школованих људи исељеног огранка Косовчића у Самобору, г. Миилоша Слијепчевића. учитеља на Илиџи код Сарајева, да од својнх најстаријих братственика запише одржана предања о старини, и oн је био толико предусретљив да их је записао и мени уступио за ову радњу. Та одржана предања, у облику легенди, гласе овако:

    Легенда о Грлици

    У вријеме косовског боја била су два брата Косовчића: Ђурјан н Јоко. Ђурјан je био очит и као војвода дробњачки учествовао је у боју косовском.. Јоко је био неугледан и већ као старији „чобанчина”. Да га могне тако неугледна оженити, макар и удовицом али висока рода Немањићког иза погинулог косовског јунака, послужи се преваром. Кад је звао Грлицу, удовицу косовског војводе Мусића Стевана, за свогa брата Јока, рече јој да је внђен и лијеп, и у свему налик на њега. Грлица пристане и пође на Дробњаке. Док се спремало за свадбу, разлегадала она по људима неће ли кога спазити, налика на војводу Ђурјана. И како таквог није видјела, сврати се у једну колибицу где је један постарији човјек кухао месо за свадбаре и умакао хљеб у чорбу и јео. Упита га: „Је ли, богати, старче-омакалче, би ли ти знао за кога сам ја овде дошла?” Јоко одговори, искрено и безазлено: „Нешто ми се мета, прдомета, таман за мене старца омакалца”. Грлица видје да је преварена и крене са свом пратњом натраг. Сво племе пође за њом и стану је кумити да не срамоти цијело племе. То sе мјесто и данас зове „Кумине Букве”. Грлица после многог преклињања пристане да се вјенча за Јока под овим условом да сви аминују што она рекне пред вјенчање. Сви Дробњаци пристану. Грлица рекне пред вјенчање: „Дао Бог, све оно IIITO се родило од Јока Омакала било као војвода Ђурјан, а оно што се родило од Ђурјана било као Јокo!” Сви Дробњаци аминују. И доиста синови се Грличини и Јокови баце на војводу и на њих пређе дробњачко војводство прозову их ,,Омакаловићи“. Од те браће Ђурјана и Јока „Омакала“ има данас у матици у Дробњацима, сем исељених, 177 кућа, и то од Ђурјана 9 родова са 90 домова, а од „Омакала“ 18 родова sа 87 домова.

    Легенда о Вучуревом мегдану

    Самоборани су имали своју властиту земљу. О томе како су добили земљу постоји oвo предање, у облику легенде, које је и Лубурић донио у својој књизи Дробњаци, а која, према биљешкама г. Милоша Слијепчевића што их је записао од старих људи у Самобору, гласи овако: Војводство је доцније прешло са Ђурјана на потомке Јокове и Грличине. Један њихов праунук биo је војвода Ђурица, који је био ожењен сестром Ивана Црнојевића. Син војводе Ђурице и одиве Црнојевића био је Вучур. За његова времена Дробњак је потпао под Турке, коме су Турци дали неку автономију, а онн се обрекли да ће давати војничку помоћ Турцима кад буде требало. Вучур, прапраунук Грличин, ишао је са Дробњацима чак у Малу Азнју, да се бори на рачун султанов. Један арапин звао је султана на мегдан. Султан je обећао богате дарове ко погуби тога арапина. Арапин је имао неко ватрено коло с којим поплаши коња противникова и вазда побиједи на мегдану. Јавн се Вучур да ће за султана изаћи Арапину на мегдан. Вучур изабере коња који се није ничега плашио, а од оружја понесе и некакву ћускију. Кад Арапин баци ватрено коло, Вучуров коњ остане миран, Вучур пребије ћускијом „ватрено коло“ и Арапина посијече. Султан заогрне Вучура великом чохом „абом“ (отуда се прозову потомци Абазовићи). На питање султаново, су чим жели да га награди, он затражи толико земље колико може за дан да објаше на коњу. Султам му учнни по жељи и он одабере земљу у Гацком Пољу у величини око 200 км квадратних. Вучуров син Марко насели у Самобор и порушену цркву, посвећену sв. Арханђелу, поправи и посвети Св. Саву, као својој породичној слави. Од четири Маркова сина постала су четири братства: Слијепчевићи, Старовићи, Поповићи и Давидовићи. Има их у Самобору око 60 кућа и толико исељених по свој Босни и Херцеговини, Шумадији и Војводини. Од њих су у Сарајеву две најстарије и најугледннје српске породице, Деспићи и Јефтановићи, од којих је и Глигорије, вођ у автономној борби Срба Босне и Херцеговине.

    Григорије Петров о Самоборанима

    Сасвим је разумљива поноситост цијелога братства Косовчића и оног огранка који је остао у матици дробњачкој под Дурмитором, и код осељених у Самобору због тога што су високог поријекла од Грлице, удовице косовског хероја коју је, по општем схватању, родила Немањића „одива“. Кад се свестрано проматрају особнне Косовчића Самоборана и оних у новом матичном гнијезду Самобору и код оних исељених по Босни (у Сарајеву и Бирчу) јасно се може да запази колики је утицај имала легенда о Грлици, Немањића одиви, на формирање њихових извјесних особина. Поносни су да су старином Косовчићи и што им је Св. Сава као насљедна породична слава. Код Самоборана, који су сви потомство Вучура, праунука Грличина, запажа се тежња писмености и општој просвјећености, насљеђиваној из велпке старине. Нема релативно мањег села у коме има толико писмених људи, и да их је толико школованих да им је један и универзитетски професор, а прилика је да ће ускоро бити и још један. Томе су много допринијела предања да су Косовчићи, иако они то не истичу.
    Рус Григорије Петров који је испред Друштва Просвјете путовао по свој Босни и Херцеговини и одржавао предавања, врло посјећивана и успјела био је о једној свечаности у Самобору код Гацка где су потомци Грличини, чак и мјесни и свештеник и учитељ. Сачувало се писмо Петрова иза те свечаности које је штампано у листу Народ (Сарајево) под насловом Сеоски примери, које гласи: „Путујем сада по Херцеговини ради одржања предавања. Дошао сам у Самобор — Гацко. Десило се, да је у тај дан у Самобору била свечаност. Било је освећење нове зграде за читаоницу за предавање итд. Село Самобор мало и, ако хоћете, херцеговачки сиромашно. Међутим зграда је лепа и прилично велика. Сазидана је рукама сељака. Приликом свечаности било је више од 120 људи. Сви су били јаки, високи, лепи и сви су имали интелигентна лица. Ја sам у моме животу вндео стотину свакојаких говора, зборова, у Европи, Азији и Америци. И морам да кажем први пут у животу видео сам толико културних лица на sељачком збору. При крају свечаности говорили су свештеник и млади народни учитељ. Ретка и срећна појава! Обојица су деца Самобора. Главио је oвo: Ја сам чуо стотине речи великих говорника, министара, научењака и политичара…, али оваке говоре сеоског свештеника и младог народног учитеља ја сам чуо први пут. То је доказ велике народне мудрости Херцеговаца. И ја сам срећан да сам био 5 X у Самобору. Из зграде у малом селу, ја сам изашао с осећајем духовне радости, као да сам изашао из Лувра у Паризу”.

    Неколико завршних напомена

    Овим је завршен кратак преглед народних предања и легенди о поријеклу оне групе динарских племена која вежу своју старину за Немањиће и њихове „одиве“. Губитком државне самосталности, то је било и неопходно потребно ради одржавања континунтета историјске државне мисли. Бесумње има још гдјешто штампано о старини ових племена на која, трагајући по књигама, листовима и календарима, нисам наишао. Захвалан ћу бити свакоме ономе ко ми, ако гдје што наиђе а није наведено у овоме прегледу, сврати пажњу и означи гдје је што нашао штампано o старини ових племена. Свакако у народу има и зиачајнијих варијаната, још незаписаних, које ће са старим људима и женама отићи у гроб, ако се за времена не забиљеже. Ако се запишу, тиме ће као драгоцјен магеријал бити спашеа за науку о нашем народу за сва времена и за нова покољења.
    Тешкоћа код записивања народних предања, одржаваних усмено кроз стољећа, јесте у томе да се скупљачу не вјерује да је вјерно забиљежио, него се сумњичи да је тендециозно записивао, како му када конвенира. Чак и врхови науке нису без тога сумњичења. Један универзитетски професор и академик, на једном мјесту, изражава сумњу за другог универзитетског професора и академика који је записивао и народна предања да ли је вјерно записивао. Један који би криво записивао народна предања, злочинац је као и сваки онај који крнвотвори потпис на мјеници и због тога се шаље на робију.
    Ова предања о старини породица мене највише интересују ради проучавања у колико су она имала утицаја на извјесне народне особине, на формирање етичких вриједности националних. Записујући их, треба навести име казивача и његову старост, и од кога је он то предање и када чуо.Из најфантастичнијих предања, строго научном анализом, издвојиће се нешто и од историјске истнне, попут рудара који из тоне (1000 кг) рудаче вади седам грама чистога злата.

    Милан Карановић

    ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

    Одговори
  • Ранко

    Када је у питању Грбаљ, тамо постоје два предања: једно је о бану Илијану, претку Никшића и друго је оно о кнезу Лазару Хребељановићу (Гребељановићу). Што је тиче Мрњавчевића, трабицију да су њихови потомци његује једна грана Куча. За Мрњаву се углавном вјерује да је он био ситни властелинчић из околине Ливна.

    Одговори
  • vojislav ananić

    НЕМАЊИЋИ

    Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114—1200). Његови синови отпочели су двије линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовјенчани. Од трећег Немањина сина Св. Саве (1174—1235) није остало порода.

    Краљевска линија

    Стеван Првовјенчани (око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227-1233), Владислава (краљ 1233-1242), Уроша (краљ (1242-1276,-1280) и Предислава у калуђерству назван Сава II (архиепископ 1263-1270). Краљ Радослав није имао дјеце. Владислав је имао два сина Стевана и Десу, који су остали без важности. Синови Урошеви бијаху: Д рагутин (краљ српски 1276 до 1282, сријемски 1284-1316) и Милутин (краљ 1282-1321), Драгутинови синови су Урошиц (прије 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321-1324). Њихова линија изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321-1331). Константинова се дјеца не спомињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као дјеца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331-1346. цар 1346-1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355-1371). Са Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. Симеон (или Синиша) осјећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до од прилике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381 закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422-1423. То је уопће посљедњи изданак Немањића.

    Вуканова линија

    Вукан (-1208) имао је синове Ђорђа, Стевана и Димитрија, у калуђерству названа Давида (-иза 1286). Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара.

    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    АНА ДАНДОЛО – ПРВА СРПСКА КРАЉИЦА?

    САЖЕТАК: У раду се анализом извора долази до закључка да је млетачка племкиња Ана Дандоло била прва српска краљица. Такође, показује се да је она била трећа супруга првог српског краља Стефана Првовенчаног. До склапања брака између Стефана и Ане дошло је у првој половини 1217. године, а потом је уследило и крунисање. Ана Дандоло надживела је свог супруга скоро пуне четири деценије.

    КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ана Дандоло, Стефан Првовенчани, Србија, Венеција, крунисање, Сопоћани

    Одавно је у науци запажен податак који је забележио млетачки дужд Андрија Дандоло средином XIV века у својој Chronica per extensum descripta, а који се тиче брака који је склопљен између Стефана Немањића и Ане Дандоло. У дванаесту годину владавине дужда Петра Зијанија (Petrus Qano, 1205-1229), под којом се подразумева период од 5. августа 1216. до 5. августа 1217. године, хроничар Дандоло смешта следеће редове: „Такође и Стефан, господар Рашке и Србије, који се називао велики жупан, чим унуку покојног дужда Хенрика Дандола беше узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог, заједно са женом је крунисан” Такође, познато је да вест о браку и крунисању великог жупана Стефана за краља Србије доноси и један старији извор, хронолошки знатно ближи самом догађају. У питању је чувена Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum Томе Архиђакона. Сплитски хроничар, пишући пре свега црквену историју свог града, бележи, природно, и важне политичке догађаје, међу њима и Стефаново крунисање. Након описивања припрема краља Андрије за крсташки поход у Свету земљу, а које су се одвијале у Сплиту током августа 1217. године, Тома бележи да је „у то време Стефан, господар Србије или Рашке, који је назван великим жупаном, послао угледне посланике Апостолској столици, да затраже од папе Хонорија III краљевску круну. Послао је, наиме (папа) свог легата, који је дошавши крунисао њега (тј. Стефана) и учинио га првим краљем његове земље.” Неспорна је, дакле, вест о Стефаном крунисању за првог српског краља и то да се тај догађај збио 1217. Ипак, за разлику од Томе Архиђакона, Андрија Дандоло истиче да је уз Стефана краљевску круну тада примила и његова жена Ана Дандоло, и да је то уследило одмах после њеног ступања у брак са српским великим жупаном (dum neptem….ducis accepisset in coniugem). Нема сумње да је вест Андрије Дандола о тим догађајима знатно потпунија у односу на Томину, који му је, узгред речено, и један од извора при састављању његове Хронике. Ипак, када се упореде бројни редови Томине Историје и Андријине Хронике, може се приметити да млетачки дужд на многим местима исправно допуњује вести сплитског архиђакона. Тако, на пример, и један и други вест о Стефановом крунисању везују за догађаје који описују крсташки поход угарског краља Андрије II (1205-1235) из 1217. године. Међутим, када се направи поређење тих сведочанстава, јасно је да је Томино приповедање о Андријиној експедицији испуњено претежно описима догађаја који су се одвијали у његовом родном граду, Сплиту. Дандоло пак детаљније описује догађаје у самој Палестини и то прилично поуздано. Осим богате изворне подлоге коју је користио за своје дело, дужд је у њеном састављању имао још једну значајну предност: и сам је био припадник породице Дандоло, једне од најугледнијих млетачких патрицијских породица, са чијом историјом је несумњиво био веома добро упознат. Пишући своје дело, дужд је сматрао неопходним и зарад породичне историје да наведе чињеницу да се његова рођака Ана удала за српског великог жупана Стефана Немањића, а да је потом постала прва српска краљица. Одбацујући дуждеве мотиве да увелича значај своје породице као узрок за приписивање једне тако важне историјске улоге његовој рођаки, сматрам да се податку Андрије Дандола може указати поверење.
    На основу Дандоловог излагања изгледа да је крунисању претходило склапање брака са Аном, а потом и Стефаново одрицање од православља зарад круне. Колико оваква хронологија догађаја одговара ономе што из других извора знамо о Стефановим брачним везама? Без обзира на то када је брак са византијском принцезом Евдокијом склопљен, окончан је сигурно 1201. или 1202. године. Веома значајан извор за проучавање између осталог и Стефанових брачних веза представља једно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматина које је одговор на Стефаново писмо и које је насловљено О незаконитим и забрањеним браковима (Пер\ уадш adsglToiv Kai кешХиџ&т).
    У уводном делу писма „архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске” поздравља Стефана и обраћа му се врло усрдно као „великом жупану целе Србије и Дукље”, а у следећим редовима одмах прелази на разлоге упућивања писма. Наиме, велики жупан Стефан је пожелео „да дозна јасније како то да je забрањен брак који је договорен да буде” између њега и „преблагородне Комнине, кира Марије, ћерке блаженог и славног Комнина кир Михаила”, свакако синовице у то време господара Епира Теодора Анђела. Архиепископ Димитрије на то одговара, тачније објашњава Стефану да није могуће остваривање тог брака због тога што „божанствени и благочестиви закони и божанствене одредбе отаца забрањују бракове до седмог степена по крви, оне по брачном сродству до шестог степена”, а брак између Стефана и Марије био би у петом степену брачног сродства. Тај пети степен, како и сам Хоматин пише, огледао би се у томе што је Стефанова сестра, иначе непозната именом, била удата за Манојла, рођеног брата почившег Михаила, оца несуђене невесте Марије. Према томе, Марија и њен стриц Манојло су у трећем степену сродства, док су Стефан и његова сестра, супруга Манојлова, у другом степену сродства. Овакав став по питању поменутог брака Хоматин додатно илуструје речима неприкосновеног црквеног ауторитета Василија Великог, који је једноставно рекао: „код оних код којих се имена рода срећу, код њих је брак незаконит”
    Међутим, осим што у писму архиепископ детаљно Стефану образлаже зашто је његов толико прижељкиван брак немогућ, он разрешава и једну другу Стефанову недоумицу. Како из писма произлази, велики жупан је био збуњен првобитном одлуком којом је његовом првенцу Радославу архиепископ одобрио брак са другом ћерком покојног Михаила I, Теодором. Хоматин пак потврђује да се они налази у крвном сродству те да је због тога забрањен, али да је и Стефанов забрањен, иако није у крвном сродству. До целе пометње је по свој прилици дошло због (не)обавештености Хоматиновог претходника, архиепископа Јована Каматира, који је одлучивао о могућности склапања брака између Радослава и Теодоре.
    Наиме, претходне године у односу на време састављања овог писма, посланици Стефана Немањића упутили су се у Охрид к архиепископу Каматиру како би добили његово канонско тумачење и сагласност по питању подобности поменутог брака. Архиепископ Јован Каматир, како пише Хоматин, „подразумевајући да твоја племенитост има сина од друге жене, а не од кира Евдокије, исправно је рекао да је тај брак дозвољен, јер се налази у седмом степену сродства по браку. Међутим, чим су му Стефанови посланици указали на то да је Радослав Евдокијин син, а не од друге жене, архиепископ Јован је одмах забранио брак Радослава и Теодоре јер се у том случају они налазе „у седмом степену сродства по крви”. Нема сумње, архиепископ Јован поступио је у складу са одредбама канона и закона и забранио поменути брак. Тиме и прича о покушају Радослављеве женидбе добија епилог
    Ипак, чињеница да је у првом случају брак био дозвољен, када се мислило да је друга жена Радослављева мајка а не Евдокија, управо нашу причу о првој српској краљици чини занимљивом. Само по себи намеће се питање да ли је та друга Стефанова жена могла бити Ана Дандоло? Одговор се крије у самим редовима писма. Брак је најпре био дозвољен јер би се, у случају да је та друга жена била Радослављева мајка, супружници налазили у седмом степену брачног сродства. Будући да не постоји ниједан податак који породицу млетачке племкиње Ане Дандоло на било који начин повезује са родитељима и прецима Теодоре Ангелине Дукене Комнине, који припадају кругу значајних царских и племићких византијских породица, основано је претпоставити да поменути седми степен брачног сродства ни на какав начин није проистицао из брачних веза Дандола и Византинаца. Самим тим постаје јасно да Ана Дандоло није била Стефанова друга већ трећа жена. Сада када је јасно да је Стефан ступио у брак по трећи пут са Аном Дандоло, свакако након овог Хоматиновог писма, намећу се питања у вези са годином његовог настанка и хронологијом догађаја који се у њему помињу. Писмо је, међутим, недатирано, али се на основу унутрашње анализе података које пружа може оквирно датирати у раздобље од средине 1216. до почетка 1217. То би онда значило да је Стефан у току 1216. упутио своје посланике архиепископу Хоматину како би од њега добио одговор на питање да ли је могућ брак између њега и принцезе Марије, након што је, како и у самом Хоматиновом писму стоји, претходне године архиепископ Јован Каматир ипак забранио брак између његовог сина првенца Радослава и принцезе Теодоре, што би, узимајући у обзир византијско рачунање почетка године од 1. септембра, одговарало 1215/1216. Дакле, може се рећи да је Стефанова „брачна дипломатија” са Епирцима отпочела највероватније 1215. г. и трајала је нешто више од годину дана. Након што је у свом писму Стефану из 1216/1217. г. архиепископ Хоматин детаљно образложио разлоге због којих ни он, а ни његов претходник нису дозволили орођавање Немањића са Анђелима, српски велики жупан се окреће Западу и склапа брак са Млечанком Аном Дандоло.
    У поменутом писму архиепископа Хоматина Стефану Немањићу издваја се још једна реченица која се односи на брачне везе које је велики жупан покушавао да оствари. Наиме, архиепископ Хоматин прилично проницљиво, да би оправдао своју по Стефана неповољну одлуку о орођавању византијске и српске породице, наводи следеће: „… јер један закон каже, у браковима не треба гледати намеру, него оно што је прикладно и свето”. Архиепископ је очигледно био свестан политичке позадине брачних преговора, те је упозорио Стефана на то да изнад његовог стремљења стоје канони и закони који се морају поштовати. Преписка у циљу склапања брачних веза отпочела је, дакле, 1215, након смрти Михаила I Анђела. Односи између Епира и Србије последњих година живота Михаила I били су непријатељски, упркос чињеници да је Стефанова сестра свакако била у то време у браку са Михаиловим братом Манојлом.
    Михаило је 1214. напао српски Скадар, али се град убрзо поново нашао у српским рукама, а епирски владар је крајем 1214. или почетком 1215. изгубио живот. Након Михаилове смрти, пошто је на престо дошао његов брат Теодор, односи са Епиром знатно су се поправили и то добрим делом због Теодорових амбициозних планова за обнову Византијског царства. Без обзира на то што је српска лоза била преко Немањине кћери већ повезана са епирском породицом, Стефан је највероватније из политичких разлога желео чвршће везе са Епирцима. Познато је да је 1215. или 1216. г., њему претила опасност са севера и истока оличена у моћном угарском владару Андрији II и амбициозном латинском цару Хенриху Фландријском. Њихов план је, наиме, био да ратом прогнају Стефана из Србије, а да земљу међу собом поделе. До борби ипак није дошло, већ је дипломатским путем Стефан спречио напад на Србију. Међутим, како у Хоматиновом писму недвосмислено стоји, није дошло ни до остваривања планираних брачних веза.
    Намеће се питање у каквим околностима и зашто је дошло до брака између Стефана Немањића и млетачке племкиње. Како се писмо у вези са Стефановим браком са Маријом датира у другу половину 1216. или почетак 1217. г, брак са Аном је дакле остварен током прве половине 1217. г., јер се на основу поменутих извора западног порекла зна да је крунисање Стефана и Ане обављено после августа 1217, али није најјасније који су разлози навели српског великог жупана да оствари брачне везе са једном западном племкињом. Политичке прилике на Балкану су се у то време знатно стишале. Непријатељски настројен према Србији латински цар Хенрих Фландријски умро је у јулу 1216, а бугарски цар Борило није предузимао даље кораке против Србије. На јужним границама, како је речено, Србија отпочиње нови период добросуседских односа и сарадње са Епирском државом. Северни непријатељ Срба Угарска, тачније њен владар Андрија II у то време припремао се да оствари стари завет свог оца Беле III и да узме учешће у Петом крсташком рату за ослобођење Јерусалима од муслимана. Угарска војска се, како бележи Тома Архиђакон, за тај пут укрцала у млетачке лађе у Сплиту крајем августа 1217. Дакле, није било изражене спољнополитичке опасности, као што је то било пре нешто мање од годину дана у случају просидбе Марије, која би Стефана приморавала да склапа брак са унуком славног дужда Енрика Дандола.
    Ипак, можда се баш у тим новим, повољним приликама по српску државу крију разлози одабира невесте. Не сме се заборавити даје 1217. била година највећег тријумфа немањићке Србије – уздизања на ранг краљевине. Циљ којем се тежило готово две деценије коначно је остварен. Раздобље мира, Андријина заокупљеност и одлазак у крсташки поход свакако су допринели да се Стефан поново окрене давнашњој жељи и да од новог папе Хонорија III затражи и добије краљевски венац. Могло би се претпоставити да је успешном исходу његове тежње за стицањем краљевске круне допринео и недавно склопљен брак са западном племкињом, римокатолкињом Аном Дандоло. У то време породица Дандоло имала је велики утицај не само у Венецији, већ је њен припадник Јован Дандоло био и дубровачки кнез, а Општина је управо у време његовог кнежевства склопила врло повољан, пре свега трговачки уговор са српским великим жупаном. Колико је кнез Јован имао удела при склапању овог брака није познато.
    Брак Стефана Немањића са Аном из рода Дандоло био је, дакле, Стефанов трећи брак и свакако је остварен у току прве половине 1217. Архиђакон Тома наводи да се након смрти архиепископа Бернарда краљ Андрија најпре безуспешно умешао у избор сплитског архиепископа, а да су у међувремену (interea) краљеве опремљене лађе испловиле на његово припремљено путовање, наравно ка Јерусалиму. Уз тај податак Тома пише и да није било довољно места да се сви крсташи укрцају на тај пут, те да су се неки из тог разлога морали вратити кућама, „док су остали били обавезани да чекају до следеће године”. Сплитски архиђакон је, дакле, недвосмислено саопштио да је краљ Андрија отишао у крсташки поход. Тек након овог излагања он пише вест о крунисању Стефана, „господара Србије или Рашке”, за краља отпочињући је са „у исто време” (eodem tempore), сматрајући под тим период 1217. године, али је јасно да је крунисање уследило убрзо након Андријиног одласка, највероватније после августа 1217.
    Ипак, како је већ на самом почетку рада истакнуто, ниједан извор изузев Хронике Андрије Дандола не бележи да је том чину присуствовала и Ана Дандоло. О Ани Дандоло нама помена ни у Историји сплитског архиђакона, нити, како је очекивано, у средњовековним српским хагиографијама.
    Ипак, краљица Ана помиње се у дабарској редакцији тзв. Српског синодика православља, насталој у време архиепископа Јакова (1286- 1292). Овај Синодик налази се у једном рукописном требнику који се чува у манастиру Св. Тројице код Пљеваља и који је уједно најпотпунији јер садржи шест саборских аката који сви представљају званичне синодске акте. Наиме, у оквиру другог акта, након што су изложене одлуке Цариградског сабора из 843. и анатеме против бабуна (јеретика), дају се многа лета краљевима Урошу (Милутину), Стефану (Драгутину), архиепископу Јакову и посебно многа лета епископу дабарском Исаији, а затим следе помени: Симеону (Немањи) и Анастасији (Ани), краљу Стефану Првовенчаном и Ани благочестивој краљици, а потом и наредним српским краљевима и краљицама, архиепископу Арсенију и епископима појединачно по епископијама. Име прве српске краљице Ане забележено је, дакле, уз име њеног мужа Стефана, осим у Хроници Андрије Дандола, у једном српском Синодику, при чему треба истаћи, по својој намени и намери крајње нетенденциозном извору. Успомена на њу сачувана је и у српским поменицима из познијег времена.
    Најзад, још једна важна чињеница иде у прилог тврдњи да је Венецијанка Ана Дандоло крунисана заједно са Стефаном 1217. у цркви Св. Петра и Павла у Расу и да је, штавише, она надживела свог супруга скоро пуне четири деценије. Наиме, на такав закључак јасно упућује чувена фреска Смрт краљице Ане Дандоло, која је насликана на северном зиду припрате цркве Св. Тројице у манастиру Сопоћани. На фресци је приказана краљица Ана на одру у тренутку када њену душу прихвата анђео, а на њеном узглављу појављују се Христос и Богородица. Око одра је окупљен српски двор. Њен син и краљ Урош I представљен је у владарској одежди с круном на глави, иза њега стоје принчеви Драгутин и Милутин, а иза њих принцеза Брнча, док леву руку краљице држи и љуби њена снаха краљица Јелена. Црквени великодостојник са тонзуром на глави који присуствује и чинодејствује у самом догађају је највероватније архиепископ Сава II. Дакле, фреска јасно приказује да је краљ Урош био са својом мајком у последњим тренуцима њеног живота, а да су погребу присуствовали и њени унучићи (Милутин, Драгутин и Брнча), као и њена снаха краљица Јелена. Ана је очигледно надживела свог супруга првог српског краља Стефана, који је умро 24. септембра 1227. и који је најпре био сахрањен у Студеници, а потом му је тело пренето у Жичу, да би заслугом његовог сина краља Уроша било пренето у Сопоћане.
    Неизоставно је питање када је настао сопоћански живопис, односно када је насликана сцена Смрт краљице Ане како би се приближно утврдило време краљичине смрти. У науци постоје различита тумачења када је црква Св. Тројице живописана, али су сви сагласни да се то морало догодити крајем шесте или током седме деценије XIII века. Општеприхваћена теза је да је сопоћански живопис настао између 1263. и 1268. године.
    У последњим редовима рада чини ми се да је неопходно још једном истаћи закључке који неминовно произилазе из извора. Млечанка Ана Дандоло била је Стефанова трећа жена и брак са њом склопљен је у првој половини 1217. Стефан и Ана крунисани су краљевском круном донетом из Рима у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Расу, вероватно септембра 1217. Краљица Ана надживела је Стефана Првовенчаног, а по налогу њеног сина Уроша I њена смрт приказана је на једној од најлепших фресака српске средњовековне уметности. Ни Српски синодик православља није заборавио прву српску краљицу, дајући јој вечно сећање.
    И потоњи српски владари, потомци краљице Ане и краља Стефана Првовенчаног, радо су истицали заједничко порекло са млетачким дуждевима Франческом и Андријом Дандолом. Најпре, у једном акту који је настао 1. маја 1330. г, краљ Стефан Дечански назива дужда Франческа Дандола најдражим рођаком (proximo suo carissimo), а потом то исто чини и краљ Душан у акту од 10. јуна 1333. г. У једном писму написаном 15. октобра 1345. г. у Серу, Душан се обраћа дужду Андрији Дандолу као предрагом рођаку (affini carissmo). Најзад, и дужд Андрија Дандоло, који међу редовима своје Chronica per extensum descripta бележи име прве српске краљице, своје рођаке Ане, не пропушта да при додељивању млетачког грађанства цару Душану и његовој жени краљици Јелени истакне „блиско сродство које је потицало од давнина”

    Ивана Комашина

    ИЗВОР: ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ, ARTICLES AND TREATISES, UDC 929.731-055.2(497.11)“13 UDC 929 Dandolo A. Оригинални научни рад

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Извор за претходни текст о Ани Дандоло:

    ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 89, НОВИ САД, 2014.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕМАЊИЋИ И ДРЖАВНОСТ ДУКЉЕ – ЗЕТЕ – ЦРНЕ ГОРЕ

    Реч „државност” настала је у новије време и обично се употребљава у живом говорном језику, а све чешће и у историографији. Не тако давно учињен је покушај да се поменути термин објасни и дефинише, па је констатовано да се: „државност може посматрати као примарни резултат настајања и постојања неке државе, а истовремено и као збир многобројних чинилаца уз помоћ којих држава настаје, опстаје, обнавља се, организује и оправдава своје постојање. За државност би се још могло рећи да је поникла и да се манифестовала у сфери идеја с непрекидном тенденцијом њиховог отелотворења”. Ово кратко објашњење је непотпуно, као и све дефиниције и поред тога што ставља у први план својства или особине државе, због тога што се кратким дефиницијама заклањају многобројне чињенице које заслужују дужну пажњу. У настојању да се постојећа празнина, бар делимично попуни, треба истаћи да у свакој држави постоје три основна чиниоца: народ, територија и власт, са свим својим особеностима. Но и поред присуства обавезних чинилаца, не могу се пронаћи ни две државе у свету које су једнаке по територији начину постанка, уређењу, трајању, етничкој структури или организацији власти. Државе нису међусобно једнаке ни када их ствара један те исти народ, на једном те истом простору, због тога што су и народ и територија и власт подложни непрекидним променама. Одмах треба рећи да између имена народа и назива државе не треба стављати знак једнакости, поготово када је у питању средњи век.
    Неколико деценија после досељавања Словена и других „варвара” на Балканско полуострво, отпочео је процес стварања њихових најранијих и првих државних творевина које се условно могу назвати „протодржаве”. Већина таквих државних творевина обухвата мале територије, на којима су постојали услови за живот малог броја људи.
    Временом су ове територије стекле посебне називе који су настали, углавном, на два начина. У првом случају назив је изведен из имена племена које је пренето из прапостојбине, док је у другом случају име протодржаве усклађено са називом неке старе области, града, реке, односно речне долине, на чијем су се подручју насељавали делови словенских племена. Једино су снажна и многољудна племена, с чврстим и стабилним језгром, давали своја имена територијама на којима су створене нове државе на Балканском полуострву. Такав је случај са Бугарима, односно Протобугарима, Србима и Хрватима. Главнина досељених Срба успела је да оснује своју државу, крајем VIII и почетком IX века, на територији између долине Ибра и Врбаса коју су византијски писци назвали Србија. Знатан део Срба живео је и населио се изван ове државе, па је дуж источне обале Јадранског мора основао четири „протодржаве”. Биле су то: Паганија или Област Неретљана између Цетине и Неретве, Захумље од Неретве до Дубровника, Травунија или Требиње од Дубровника до Боке Которске и Дукљаили Диоклитија од Боке Которске па до Бојане.
    Према писцу Барског родослова, Дукља је обухватала девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ). На овако малом простору створена је „протодржава” на челу са кнезом који се помиње тек средином X века, знатно касније у поређењу са кнезовима Србије, Травуније (Требиња) и Захумља. Први по имену познати кнез Дукље био је Јован Владимир који је владао крајем X и почетком XI века. Он је најпре признавао власт Византије, а потом Бугарске, односно цара Самуила чијом је кћерком био ожењен. Кнеза Јована Владимира погубио је Самуилов синовац цар Јован Владислав 1016. године. Када је византијски цар Василије II потчинио Самуилово царство, Дукља се тада нашла у оквирима Византије 1018. године.
    Византијска доминација није била дугог века, јер се на устанак дигла „Србија” 1034, али је тај устанак угушен 1036. године. Изгледа да се на челу устанка налазио кнез Стефан Војислав који је као заробљеник одведен у Цариград. Он је отуда побегао, па је по други пут дигао устанак, вероватно, 1038. Описујући ове догађаје византијски писац Јован Скилица каже за Стефана Војислава да је „архонт Срба”који је од Византије преотео, односно „заузео земљу Срба” и отуда протерао византијског намесника. Ова „земља Срба” обухватала је у конкретном случају: Дукљу, Травунију (Требиње) и Захумље, односно Приморје између Бојане и Неретве. Византија се није мирила са насталим губитком, па је послала свог намесника у Драчу да угуши устанак. Када је велика византијска војска упала на осамостаљену територију, „Срби” су дозволили војсци да пљачка и пали земљу и док се непријатељска војска тим послом бавила: „Срби су заузели и чували кланце.” Захваљујући вешто постављеној заседи, кнез Стефан Војислав је уништио велику византијску војску. Војислава је наследио син Михаило који је, према писању већ помињаног Јована Скилице, „постао владар Трибала и Срба” После наведених цитата из византијских извора може се са сигурношћу рећи, да су кнез Војислав и његов син Михаило били владари Срба у Дукљи, Требињу и Захумљу, а такође и да не постоји неки посебан „дукљански народ” На територији Дукље живели су Дукљани, као што су на територији Травуније живели Травуњани (Требињци), а на подручју Захумља – Захумљани, а које је византијски цар и писац, Константин Порфирогенит, изреком саопштио да су сви они Срби и да су се доселили као Срби. О етничком пореклу Стефана Војислава доноси занимљива обавештења византијски писац Кекавмен, који за Војислава каже да је „Травуњанин Србин” и „Војислав Дукљанин”. Ови се подаци не искључују међусобно, јер је Војислав пореклом из Требиња, а као владар Дукљанин, док је по народности Србин, као и сви чланови династије Војиславића.
    Политички центар државе кнеза Војислава и његових наследника налазио се у Дукљи, али су се у границама државе налазиле још две српске историјске области: Травунија (Требиње) и Захумље. На државној територији било је најмање 30 жупа, па се тиме објашњава и релативна моћ новостворене државе која је могла да се супротставља византијској војсци. За време владавине Војислављевог сина Михаила и Михаиловог наследника Бодина, територијом уједињених српских приморских земаља, током последње четвртине XI века, државност је овде добила највидљивија и најзначајнија обележја. Кнез Михаило стекао је достојанство краља (1076), док је за време владавине краља Бодина, барски бискуп уздигнут на ранг надбискупа, односно архиепископа. После брзог успона новостворене краљевине Дукље, Травуније и Захумља, уследио је још брзи пад, због тога што Дукља као мала и периферна област није могла задржати водећу улогу међу српским земљама. Пред крај XI века водеће место преузела је источна област првобитне Србије, с центром у Раси, позната у изворима и литератури као Рашка.
    Средином XII века и Рашка и Дукља налазиле су се под снажном доминацијом Византије. Без сагласности византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180), нико није могао постати велики жупан у Рашкој, нити велики кнез у Дукљи. Било је то познато и писцу Барског родослова који каже, да после смрти легендарног краља Градиње, његов син: „кнез Радослав (Radoslaus knesius) отпутова цару Манојлу који га благонаклоно прими и даде му целу земљу да њоме господари, како је раније држао његов отац. После је кнез Радослав (knesius Radoslaus), вративши се од цара, почео да, заједно са својом браћом, држи земљу и њоме господари.” Нешто касније одметнули су се од Радослава његови непријатељи који су довели кнеза Десу, сина рашког жупана Уроша I, па су му предали власт у Требињу и Зети. Кнезу Радославу остала је приморска област од Котора до Скадра, одакле је он започео борбу против кнеза Десе. Изгледа да се све ово догодило око 1150, или 1151. године. Не задржавајући се дуже на судбини кнеза Десе, који је касније постао велики жупан Рашке, треба истаћи да је у то доба владар Дукље имао титулу кнеза или великог кнеза, а не краља као његови претходници на престолу. Био је то уједно и видљив знак слабљења државности у Дукљи, а ако се томе дода одвајање историјских области Травуније и Захумља од Дукље, онда слабљење државности постаје још јасније. С титулом кнеза помиње се и последњи владар Дукље из ди- настије краља Бодина, велики кнез Михаило. Он је господарио Дукљом и Требињем, свакако уз сагласност цара Манојла I Комнина, али су изван његове власти били градови у Приморју, у којима су деловали византијски органи управе. Из документа о освећењу катедрале Св. Трипуна у Котору, сазнаје се да се то догодило 1166. године (19. јуна): „када се на папској столици налазио папа Александар а царевао најпобожнији и вечни победник Манојло (Комнин), а намесник (dux) Далмације и Дукље (Dioclie) био кир Изанације, који је истом посвећењу по својој слободној вољи и са наклоношћу присуствовао, а у Котору је Вита био приор”. Према наведеном цитату, на најнижем положају налазио се приор, касније кнез (comes) Котора, као представник локалне управе. На знатно вишем положају налазио се дука (dux) византијске провинције Далмације и Диоклитије, кир Изанаци- је, вероватно кир Исак, док се на врху постојеће пирамиде налазио најпобожнији цар и вечни победник Манојло I Комнин. Овде треба још додати, како је: „дука у XII веку у својим рукама објединио војну и цивилну власт и постао нови, типичан управник провинције”. У конкретном случају дука кир Изанаци је налазио се на челу византијске провинције „Далмације и Диоклитије”. На основу наведених чињеница може се рећи да су Котор и градови који су улазили у састав поменуте провинције, односно „теме” Далмације и Диоклитије, били непосредно потчињени византијском дуксу кир Изанацију.
    Непосредно господарење Византије градовима дуж Приморја и неким крајевима дубље у унутрашњости копна, за време владавине цара Манојла I Комнина, не подлеже никаквој сумњи. У историографији није поуздано утврђено колико је дуго владао кнез Радослав и када га је заменио велики кнез Михаило. Власт и једног и другог, као византијских вазала, осећала се дубље у унутрашњости земље, док су градови са околином улазили у састав византијске провинције „Далмације и Диоклитије”. Према једном недатираном писму барског надбискупа Гргура, власт великог кнеза Михаила била је ограничена од његових „ујака”, а по тумачењу К. Јиречека од Михајлових „стричева”, у сваком случају од Стефана Немање и његове браће Страцимира и Мирослава. Владавина великог кнеза Михаила и у Дукљи и у Требињу била је окончана пре 1189. године, али није познато на који начин. У историографији је поуздано доказано да су Котор и делови данашње Републике Црне Горе, а прецизније њен јужни део, већ јануара 1186, постали интегрални део државе великог жупана Стефана Немање. Све се то догодило током рата између Византије и Рашке који је, с прекидима, трајао од 1183. до 1190. године.
    После окончања дуготрајних сукоба и успостављања мира, држава српског великог жупана проширена је у правцу истока и југа. Прикључивање нових области држави Стефана Немање приказује се, понекад, у историографији као обично освајање. Познато је да се у ратовима територије губе и заузимају, али када је у питању подручје средњовековне Дукље и Далмације, односно Зете, тада се уз употребу речи „освајање” не саопштава пре- цизно шта се заиста догодило. Делимично објашњење о овом догађају налази се у Хиландарској оснивачкој повељи коју је издао Стефан Немања (1198), тада као монах Симеон. У издатој хиландарској исправи, бивши велики жупан не помиње никакво освајање, заузимање или отимање туђих те- риторија, већ једноставно каже: „обнових своју дедину” и „уздигох пропалу своју дедину”, на тај начин што „приобретох” или „пронађох од Морске земље Зету и с градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Глбочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу” Стефан Немања у оснивачкој повељи Хиландара не прећуткује да су до тада Арбанаси држали Пилот, односно долину Дрима, а Грци или Византинци Косово и шест жупа у Поморављу, али ништа слично не каже за Зету, односно Диоклитију и Далмацију. За последње две области саопштена је само географска одредница, односно да је у питању део Приморја. О свему шта се тада заиста догодило, знатно потпунија обавештења саопштава Немањин наследник и син Стефан. У Житију свог оца, односно Светог Симеона, Стефан поред осталог каже: „Диоклитију и Далмацију, отачаство и рожденије своје, праву дедину своју, која је силом покорена од рода грчкога и сазидани су градови у њој од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар”, а пре свега град Котор. Све ове градове, осим Котора, велики жупан „пообара и поруши” и „истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој”
    За боље разумевање опширног цитата потребно је објаснити поједине изразе и термине. Напред је речено да је Диоклитија обухватала девет жупа које су груписане око Скадарског језера и дуж Приморја, док се под Далмацијом подразумева византијска провинција, односно „тема”, са горе наведеним градовима. Стефан Немања у Хиландарској повељи не употребљава античке називе Далмација и Диоклитија, већ домаћи назив Зета, што упућује на констатацију да се политичко језгро из Дукље померило према северозападу, у долину реке Зете. На челу византијске провинције Далмације и Диоклитије, за време владавине Манојла I Комнина, налазио се царев намесник с титулом дуке, односно дукса, и он је био старешина свих војних и цивилних власти. Према горе наведеном цитату, Диоклитија и Далмација су „отачаство”, „рожденије” и „дедина” Стефана Немање. Под средњовековним термином „отачаство” подразумева се држава у савременом значењу ове речи, а под „рожденијем” у конкретном случају подразумева се завичај, док је „дедина” представљала недељив заједнички и наследни земљопосед једног рода или братства, а у конкретном случају владарског рода из којег је потицао Стефан Немања. Наведени термини представљају поуздан доказ да су права српског великог жупана била неоспорна, али је део „отачаства” (државе), затим „рожденије” (завичај) и део „дедине” силом држао „род грчки”, односно Византинци са упориштима у градовима, па се због тога Диоклитија и Далмација прозвала „грчка област”. Под средњовековним термином „област” подразумева се управно подручје, а у конкретном случају то је било „грчко”, односно византијско управно подручје. Према томе, Стефан Немањић као писац Житија Светог Симеона тачно је дефинисао положај Диоклитије и Далмације као византијско управно подручје, односно као „тему”. На овој територији Стефан Немања је „пообарао” византијске градове, односно утврђења и у тим местима „истребио грчко име”, односно искоренио Византинце и њихове присталице. На основу кратке анализе лако 6е се закључити да је српски велики жупан ослободио од туђинске или византијске власти свој завичај, део своје државе и део наследних земљопоседа, а конкретно Зету, односно територију Диоклитије и Далмације, где је укинуо византијску власт, најкасније 1185. године. Са укидањем византијске управе, Диоклитија и Далмација постају интегрални делови државе Стефана Немање и његових наследника. Антички називи ових области, као добро познати широм Медитерана, ући ће и у владарску титулатуру првих српских краљева.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    II

    Српски велики жупан је Диоклитију и Далмацију 1185. или 1189. године, поверио свом најстаријем сину Вукану. Било је то у складу с тадашњим обичајем да се државна територија дели између мушких чланова владареве породице, па су на тај начин стваране „удеоне кнежевине”. Вукан је вероватно добио своју „удеону кнежевину” већ 1189. године, јер је кнегиња Десислава, жена последњег владара Дукље из династије краља Бодина, великог кнеза Михаила, напустила земљу и стигла у Дубровник августа 1189. године, у пратњи својих дворана и барског надбискупа Гргура. Кнегиња је тада предала Дубровчанима своја два брода, а касније јој се губи траг у изворима. Познато је да се Стефан Немања добровољно одрекао престола и одлучио да се замонаши, па је поводом тога сазвао државни сабор (1196) којем је за свог наследника одредио млађег сина Стефана. Старијем сину Вукану доделио је тада титулу великог кнеза, па га је тиме изједначио у достојанству са великим жупаном, али не и у врховној власти у држави. Вукан се помиње као „удеони кнез” 1190, а 1195. године као „краљ”: Диоклије, Далмације, Трибуние, Топлице и Хвосна, али се у истом извору, пре цитиране титулатуре, помиње „господин Немања велики жупан”, као врховни владар државе. Титула „краља” употребљена је уз Вуканово име у складу са традицијом, јер су раније Дукљом владали краљеви, потомци Стефана Војислава и његовог сина краља Михаила. Поред титуле „краља”, посебну пажњу привлаче и области које су ушле у састав Вуканове „удеоне кнежевине”. У питању су Дукља, Далмација, Требиње (Травунија), Хвосно (Метохија) и Топлица, практично југозападни део тадашње српске државе. Убрзо после Немањиног силаска с престола и монашења, изгледа да велики кнез Вукан више није признавао врховну власт великог жупана, односно свог млађег брата Стефана Немањића (Првовенчаног). На такву констацију упућује чињеница, што се врховна власт великог жупана не помиње у которским документима који су настали између 1197. и 1200. године. Которски кнез Богдан и судије донели су једну одлуку 1197. године: „Sub tempore domini nostri Velcanni, Dioclie, Dalmatie, Tribunie atque Toplize incliti regis”. У цитираној латинској титулатури не помиње се владавина великог жупана Стефана Немањића, већ само „наш господин”, „славни краљ” Вукан и што је битно, у титулатури се више не помиње Хвосно или Метохија, а то опет значи да Хвосно више не припада Вукановој удеоној кнежевини. Осамостаљивање удеоног кнеза, а истовремено и сужавање његове кнежевине, саопштено је на посредан начин скраћивањем владарске титулатуре у два которска документа из 1199. и 1200. године. Први документ издат је „за време краља Вукана и градског кнеза Десимира”, а други „за време нашега господина краља Вукана, и док је код нас управљао облашћу Десимир, његов слуга”. Обе титулатуре јасно показују да је једини владар Котора, а по свој прилици и некадашње Дукље и Далмације био Вукан, док се врховна власт великог жупана Стефана не помиње, па се вероватно није ни осећала. У Вукановој служби налазио се и которски кнез Десимир. Постојеће стање у Котору се променило, најкасније, до септембра 1201. године када је Lauro Zan, грађанин Венеције: „положио заклетву великом жупану Стефану и његовим синовима…да ће верно обављати дужност кнеза” у Котору. На основу овог податка може се закључити да је Котор 1201. године издвојен из Вуканове удеоне кнежевине, као што је то нешто раније учињено са Хвосном (Метохијом) и Топлицом, па је то могао бити „casus beli”. Рат је ускоро букнуо свом својом жестином. Вукан је добио војну помоћ од угарског краља, па је средином 1202. године протерао Стефана Немањића из Рашке и заузео престо великог жупана. Борбе су настављене и следећих година у којима је Стефан Немањић постепено потискивао Вукана, тако да је успео да се врати на великожупански престо, крајем 1204. или 1205. године. После завршетка грађанског рата, великом жупану Стефану Немањићу припала је врховна власт у целој држави, док је велики кнез Вукан задржао своју удеону кнежевину која је обухватала Дукљу, Далмацију, а вероватно и Требиње. На овој територији удеони кнез је имао широка овлашћења као и раније, па се понашао као прави владар. Имао је своју властелу, своју војску, посебне приходе, управни апарат, одржавао је дипломатске везе са папама и угарским краљем, признавајући неко време његову врховну власт, а учествовао је и у раду црквеног сабора Барске надбискупије. Ово опет показује да су сви затечени елементи државности у Дукљи и Далмацији сачувани и у удеоној кнежевини Вукана Немањића.
    Сва наведена и друга права припадала су Вукановом сину и наследнику, великом кнезу Ђорђу, који се такође помиње са титулом „краља”, али само на територији којом је господарио. „Краљ” Ђорђе се с братом Млађеном и рођацима обавезао 1208. године на пријатељство и верност Млечанима. Права удеоног кнеза, а уједно и наслеђени елементи државности Дукље и Далмације, нису претрпели осетније промене када је Стефан Првовенчани добио краљевску титулу и круну 1217. године и када је Српска црква постала аутокефална (1219). Оснивањем Српске аутокефалне архиепископије и њених епископија, православно становништво Зете, односно некадашње Дукље, Далмације и Требиња, нашло се под духовном јурисдикцијом Зетске православне епископије, са седиштем у Храму Св. Архангела Михаила на Превлаци. Овај чин, посматран само са организационог аспекта, могао је да ојача постојећу државност у Зети, јер је Зетска епископија својом јерархијом, црквама, манастирима и парохијама, премрежила територију Зете, успоставивши истовремено и границе до којих се простире духовна јурисдикција епископије. Ове границе су се у начелу поклапале са границама историјске области Зете, односно „земље Зете”. Удеони кнез Ђорђе био је потчињен српским краљевима, па се са својим одредом и сарадницима придружио војсци краља Владислава, који је јуна 1237. године боравио на Цетини. Овде је краљ Владислав издао повељу Сплићанима у присуству: „кнеза велиег Ђорђа”, затим војводе Манојла, челника Обрада, једног казнаца, тепчије и кнеза Улциња који је био потчињен Ђорђу. Није искључено да су и казнац и тепчија, такође, били почињени великом кнезу. Неколико година касније је „Ђорђе, кнез Дукље”, дозволио улцињском бискупу да се потчини дубровачком надбискупу.
    Владавина удеоног кнеза Ђорђа окончана је најкасније 1248. године, када је сахрањен у Сопоћанима. Наследио га је млађи брат Стефан, такође син великог кнеза и „краља” Вукана. Стефан Вукановић је располагао знатним материјалним и финансијским средствима, као и његови претходници, што му је омогућило да подигне у Морачи велики манастирски ком- плекс и храм посвећен Успењу пресвете Богородице. Храм се по својим димензијама, висини и ширини, може изједначавати са Милешевом коју је саградио краљ Владислав и Сопоћанима које је подигао краљ Урош I. Ово опет представља посредно сведочанство да се удеони кнез Стефан могао мерити по свом богатству и политичком утицају са поменутим српским краљевима, чији је рођак био. Захваљујући стеченом угледу и поштовању, а посебно привржености Српској православној цркви, лик кнеза Стефана добио је своје место у познатој „Лози Немањића”, која је живописана у Дечанима и Пећкој патријаршији. О Стефановој политичкој и јавној делатности мало се зна, изузев да је био присутан приликом утврђивања источне хранице Хумске православне епархије, односно код утврђивања међа села Осолника, повише Ријеке Дубровачке и Затона, између 1250. и 1253. године. Поред кнеза Стефана, били су присутни епископ Спиридон, епископ Методије и протовестијар Вратимир. Методије је у то време био хумски епископ, док се Спиридон налазио, можда, на челу Будимљанске епископије. За протовестијара Вратимира могло би се претпоставити да је био у служби великог кнеза Стефана или неког од поменутих епископа.
    Досадашње излагање је показало да владари из династије Немањића, у периоду између 1190. и 1253. године, нису угрожавали или разарали затечене елементе државности на територији Дукље, Далмације и Требиња, односно у удеоној кнежевини великог кнеза Вукана и његових синова, Ђорђа и Стефана. Пре би се могло говорити о томе да су затечени елементи државности брижљиво чувани и неговани, па и оснажени, захваљујући оснивању Зетске епископије. До краткотрајне промене долази средином шесте деценије XIII века, када је краљ Урош I одлучио да укине удеоне кнежевине и у Захумљу и у Дукљи, односно Зети. Покушај централизације власти у српској држави за време краља Уроша I није био дугог века. После његовог насилног свргавања с престола (1276) дошло је до још радикалније поделе државне територије. Урошев син и наследник, краљ Стефан Драгутин (1276-1282), дао је својој мајци, краљици Јелени, Зету, Требиње, затим крајеве око Плава и Горњег Ибра. Назив Зета потиснуо је античке називе Дукљу и Далмацију, добрим делом и због тога што су учвршћене границе Зетске православне епископије. Краљица Јелена је господарила својом облашћу преко тридесет године, од 1276. до 1308. године. Она је владала скоро самостално, па је сазивала и државне саборе у својој области. Поседовала је неколико владарских резиденција или „дворова”: у Требињу, Скадру, Брњацима на Ибру, а вероватно и другим местима. Имала је своју војску, властелу, приходе, управни апарат, канцеларију, давала је царине под закуп, водила дипломатску преписку са папама, владарима у Јужној Италији и суседним Дубровником. О њеном мишљењу и ставу морали су да воде рачуна оба њена сина и краљ Драгутин и краљ Милутин. У литератури се понекад једноставно констатује да је краљица Јелена помагала католичке цркве у Приморју, што је тачно, а притом се не наглашава да је она била владар и католика и православних хришћана у својим областима. Не исцрпљујући назначену проблематику која је у историографији на више места осветљавана, треба истаћи како је краљица Јелена својим приходима подигла манастир Градац са православним храмом који је посвећен пресветој Богородици, празник Благовештење. Пред крај живота краљица Јелена се замонашила у храму Св. Николе у Скадру, а када је умрла у Брњацима 1314. њено тело је на најсвечанији начин пренето у манастир Градац.
    Када се краљица Јелена повукла из политичког живота 1308. године, краљ Милутин је дао Зету и Требиње свом сину Стефану, будућем краљу Стефану Дечанском. Према једном млетачком документу, Стефану су припадала широка овлашћења, па га Млечани због тога називају: „краљем Дукље, Албаније, Захумља и Приморја”. Милутинов син и потенцијални наследник престола имао је своју властелу, војску, управу и приходе, а пошто је у једном тренутку његов положај био угрожен, зетска властела нагово- рила је Стефана да преотме престо свом оцу краљу Милутину. Прорачун властеле био је лош, јер је краљ Милутин био најспособнији и најспретнији српски владар. Краљ је са својом војском упао у „Зетску земљу” и дошао до Бојане. Овде је успео да ноговори Стефана да дође на преговоре, а онда га затворио (1314), отпремио за Скопље, где је делимично ослепљен и послат у Цариград. После окончане побуне свог сина Стефана и зетске властеле, краљ Милутин је управљао Зетом преко свог намесника кнеза Илије (1318), који се 1321. године помиње као „општи кефалија” у Зети.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    III

    Убрзо после смрти краља Милутина и доласка на власт краља Стефана Дечанског (1321-1331), Зета поново добија посебан статус у држави Не- мањића, као област или „земља” којом господари „млади краљ” Стефан Душан. Он је такође располагао широким овлашћењима. Имао је своју војску, своје приходе, посебан управни апарат, а био је окружен угледном, способном и моћном властелом, међу којом се истичу: војвода Младен, родоначелник Бранковића, затим војвода Војин родоначелник моћних Војиновића, потом челник Ђураш Илијић са браћом, син кнеза Зете и кефалије Илије. Окружен моћном зетском и требињском властелом, а располажући значајним финансијским средствима и уз све то, овенчан славом храброг и способног војсковође, млади краљ се осећао готово независним владарем у својој области. Све је то, вероватно, изазвало незадовољство и подозрење краља Стефана Дечанског. Овом приликом не треба се дуже задржавати на занимљивим детаљима сукоба и борбе између оца и сина, као ни њиховом привременом мирењу, већ треба упозорити да је властела одлучивала какав јој је владар потребан и каква ће се водити спољна политика. У томе је предњачила зетска и требињска властела, која је постала свесна своје снаге и улоге у земљи. Не желећи да и по други пут направи грешку као у побуни против краља Милутина, зетска и требињска властела приморала је младог краља Стефана Душана да изврши државни удар, односно неку врсту дворског пуча. Стефан Душан је с малим и одабраним одредом своје властеле деловао брзо и одлучно, па је извршио изненадни препад на двор краља Стефана Дечанског. Властела је успела да зароби Стефана Дечанског и омогући Душану да преузме врховну власт у држави. Овај поступак је легализован обредом крунисања Стефана Душана за краља српских и поморских земаља. Довођењем на престо младог, способног и амбициозног владара, зетска, требињска и друга српска властела добила је вођу каквог је желеле, који ће јој омогућити да стиче нове земљопоседе, велика богаства и славу, што се убрзо и догодило.
    У првим годинама владавине краља Душана, Зетом је управљао његов намесник и даљи рођак Вратко, праунук великог кнеза Вукана, који се у изворима помиње са титулом жупана, потом војсковође, кнеза и великог кнеза. Вратково намесништво у Зети као да не представља случајност али се са њим истовремено затвара круг принчева из куће Немањића који су господарили Зетом. Душаново ратовање против Византије повукло је и кнеза Вратка и другу српску властелу далеко на југ, у долину Струме, до Солуна, у Тесалију и Епир. На овом месту не треба расправљати о положа- ју Зете у Душановом царству, јер је то већ учињено у историографији, поготово што је Зета тада представљала само једну област, каквих је било неколико. Но и поред тога, изгледа да су се неке традиције поштовале, па је део прихода од зетских тргова припадао једном члану владареве породице, а у конкретном случају царици Јелени.
    У историографији је добро познато и на више места образложено, како је после смрти цара Душана (1355) врховна власт у држави припала његовом сину, цару Урошу који није био способан да влада. Неспособност цара Уроша постала је видљива широм Душановог царства, па је отпочео процес осамостаљивања појединих области, на челу са обласним господарима. Српска властела у Рашкој окупила се око кнеза Војислава Војиновића, а зетска властела око браће Балшића, свакако с циљем да заштите властите интересе и да заузму водећу улогу у држави какву су раније имали. Намере српске властеле нису остварене, не само због сукоба између кнеза Војислава и Балшића, већ првенствено због тога што се центар Урошеве државе није налазио ни у Рашкој ни у Зети, већ на простору Македоније. Изненадна појава непознате властеле Балшића, као обласних господара Зете већ 1360. године, не треба да изненађује, јер су се у Зети одржали најважнији елементи њене државности. Познате су биле границе „земље Зете”, као и границе Зетске епископије, односно митрополије. Жива је била успомена на присуство младих краљева из династије Немањића који су господарили овом територијом, а снажна је била успомена зетске властеле на политичко вођство у српској држави. Ови и други чиниоци убрзали су окупљање зетске властеле око породице Балшића која се истакла својом предузимљивошћу. Балшићима је пошло за руком да 1371. године запоседну Хвосно, односно Метохију, укључујући Пећ и Призрен, а 1373. године да заузму жупе Драчевицу, Конавле и Требиње. На тај начин, а нимало случајно, Балишићи су постали господари оних територија којима је некада господарио велики кнез Вукан.
    Пропадање Зете под влашћу Балшића текло је постепено и трајало је неколико деценија. Када је умро Балша III Балшић (1421), последњи мушки потомак ове породице, Зета је припала његовом ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, а тачније само они делови територије које Венеција није заузела. Деспот Стефан је због тога морао да води рат против Венеције и да ослободи оне градове и крајеве које је могао ослободити. Циљ је само делимично остварен, па је Венеција задржала Котор, Улцињ, Скадар, као и територију између Бојане и доњег тока Дрима. Поштујући традиције Немањића, укључујући и елементе државности Зете, деспот Стефан Лазаревић дао је Зету наследнику свог престола, „младом господину” Ђурђу Бранковићу, да овом територијом господари као што су то чинили „млади краљеви”. Све ово показује да је Зета и у оквирима Српске Деспотовине имала посебан статус. Када је умро Стефан Лазаревић, његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић постављао је у Зети посебног намесника, обично истакнутог војводу да управља војним и цивилним постовима на овој територији
    Српска Деспотовина била је изложена снажном притиску Турака. Са далеким центром у Смедереву губила је територије и контролу над Зетом, где се осамосталио угледни властеоски род Црнојевића, па је Стефан Црнојевић 1455. године признао номинално врховну власт Венеције. Стефана је наследио син Иван (1465-1490) који је по потреби иступао против или сарађивао са Венецијом, а када је морао, везивао се и за Турке, што му је омогућило да ужива знатан степен самосталности Он је господарио оним деловима Зете који се нису налазили под туђинском влашћу. Била је то мала област која је имала површину од око 2.000 квадратних километара. Но и поред тога, владар се понашао као да управља правом и великом државом, па се војвода Иван, а касније његов син и наследник Ђурађ Црнојевић, титулисао: „У Христу Богу благоверни и Богом чувани господар зетски” Господар је имао своју властелу, двор, дворане, двородржицу, војводе, дијаке, па чак „логофете”, кефалије и пронијаре, готово све институције које су имали краљеви и цареви из династије Немањића. Угледајући се у све- му на светородну лозу Немањића, господин Иван и господин Ђурађ указивали су највеће поштовање и подршку Српској православној цркви, а конкретније Зетској митрополији. Оскудевајући у много чему, господин Иван Црнојевић је издвојио знатан део личне имовине да би подигао манастир на Цетињу 1485. године. Манастир је посвећен Рождеству пресвете Богородице (празник Мала Госпојина), а „наречен” је да буде ново седиште „Митрополије Зетске”. О потребама манастира, односно Митрополије, бринуо се касније и господин Ђурађ Црнојевић (1490-1496), па је наредио монаху Макарију „од Црне Горе”, да штампа неколико богослужбених књига.
    Премештање двора Црнојевића и седишта Зетске митрополије на Цетиње, директно је утицало на стварање новог политичког и духовног средишта Зете у крају који је био познат под називом Црна Гора. Према једном сачуваном запису из XVI века, за једну књигу се каже да је била написана: „на месту званом Цетиње, у Црној Гори, у пределу земље Зете, у храму Рождества пресвете Богородице. Из наведеног цитата јасно се види, да се насеље Цетиње налазило у крају који је познат под називом Црна Гора и да је овај крај био само део знатно веће територијалне целине, тада добро познате под називом Зета. На основу наведеног податка и целокупног излагања може се закључити, да је из географског назива краја у којем се налазио политички, и црквени центар, а не од имена народа, изведен и назив државе која је кроз векове стварана на подручју данашње Црне Горе. Најстарије политичко језгро створено је источније и у близини античког града који се звао Доклеа или Диоклиа, па је из имена овог града изведен и назив историјске области и државе Дукље или Диоклитије, која је обухватала неколико жупа крај Скадарског језера и у Приморју. Када је за време владавине цара Манојла I Комнина (1143-1180) проширена и учвршћена византијска тема „Далмација и Диоклитија”, политички центар је померен северозападно од напуштеног античког града, у долину реке Зете, па је из имена ове реке изведен назив историјске и осамостаљене области Зете. Све се то догодило пре долска на власт Стефана Немање, а прецизније пре него што је Зета постала саставни део његове државе. Три века касније, под притиском Турака, премештен је и политички и верски центер Зете на Цетиње, у Црну Гору. Непуне две деценије после ових догађаја, угасио се и последњи пламичак политичке самосталности у овим крајевима (1496), па су Турци својим нахијама премрежили српску историјску област Зете. С губитком политичке самосталности нису угашени и сви елементи српске државности, која се у средњем веку ослањала на световну и црквену власт. Под црквеном јурисдикцијом митрополије на Цетињу било је православно становништво на подручју Зетске епархије и у доба турске владавине. Митрополија је брижљиво неговала традицију Немањића, укључујући и елементе српске државности, посебно припадност Српској православној Светосавској цркви, српском народу, све са циљем да се створи самостална и слободна српска држава. Захваљујући упорном и дуготрајном деловању Зетске митрополије на Цетињу, створено је снажно политичко и духовно језгро у Старој Црној Гори, на челу са владикама, која ће дати своје име новоствореној српској држави – Кнежевини, Краљевини и Републици Црној Гори.

    САЖЕТАК: У јужним областима данашње Црне Горе постојале су, током средњег века и касније, три историјске области и три истоимене државе: Дукља, Зета и Црна Гора. Стварао их је увек један те исти народ – српски народ. Поставља се питање шта је утицало на промену назива ових историјских области и истоимених држава, о чему ће се расправљати у приложеном рукопису, а посебно у којој је мери наслеђе из државе Немањића допринело очувању и обнављању српске државности на просторима данашње Црне Горе.

    КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дукља, Зета, Црна Гора, Војиславићи, Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, српски народ, Зетска православна епископија, српска државност.

    Милош Благојевић

    ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 83, Нови Сад, 2011.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Александар Карађорђевић, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 — Марсеј, 9. X 1934)

    Рођен је као четврто дете српског кнеза Петра и кнегиње Зорке, најстарије ћерке црногорског књаза Николе. Остао је рано без мајке: умрла је када је имао 15 месеци. Одрастао је поред војнички васпитаног оца. Са оцем и братом одлази 1894. у Женеву, где је живео веома скромно. Као дете сиромашног српског кнеза, похађао је основну школу са осталом децом из грађанских слојева, међу којима се истицао као одличан ђак. Наставио је школовање у Петрограду, ступајући 1899. у школу Правоведанија, кроз коју је прошао велики број познатих руских правника и дипломата. Правац његовог даљег школовања одредили су догађаји у Србији 1903. када је његов отац после Мајског преврата постао краљ Србије. Са навршених петнаест година ступио је као обичан редов у Шести пук српске војске, који ће отада носити његово име. Задржао је ипак љубав према књизи и склоност ка уметности. Његов први гувернер, гроф Лујо Војновић, записао је да је био даровит млад човек, показивао је бистрину да схвати суштину ствари, а нарочиту склоност имао је према сликарству и музици. Од великог је значаја било његово школовање и боравак у Русиј и, које је стицај ем различитих околности било дуготрајно и нередовно. Од јесени 1905. примљен је у елитни Пажевски корпус, где су војне науке изучавала само деца из царске и кнежевских породица и деца државних и војних старешина. Уживао је наклоност руског цара Николаја који је на њега гледао као на свога сина, те је сматран руским васпитаником који ће у политичкој оријентацији своје земље тражити наслона на Русију. Та чвршћа веза са Русијом требало је да буде потврђена и његовом женидбом са једном од царевих кћери.
    И поред свих привилегија које је уживао, услови боравка у Петрограду нису били најповољнији за српског краљевића. У окружењу су владали нереди и велика напетост због руске револуције 1905. и рата са Јапаном, а њему није одговарала ни оштра руска клима. Пошто по савету лекара није смео да продужи студије у Петрограду, српска влада је нашла решење за продужење његовог школовања на тај начин што је ангажовала руског наставника, пуковника Суљменова да га подучава у Београду, с тим да одлази у Петроград и редовно полаже испите. У јесен 1907. полагао је испите шестог разреда војне академије у Пажевском корпусу, на тај начин завршио је и седми разред, а када је почео похађати специјалистички курс, наступила је политичка криза због анексије БиХ. То га је узнемирило и одвукло од учења те му је дозвољено двомесечно одсуство и одмор у Италији. Неколико месеци по повратку у Петроград позван је из Београда да се хитно врати у земљу и преузме положај престолонаследника, пошто се његов старији брат Ђорђе одрекао престола. Откада је у марту 1909. проглашен за престолонаследника, показивао је необичну активност. Пред Србијом је тада био најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читаву Србију, залазио у куће сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске. Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало стала живота.
    На међународном плану, као нови човек на српском Двору, показао се као погодна личност за дипломатско отварање Србије, која је од 1903. била у изолацији због масакра краљевског пара Обреновић. Његов сусрет са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а затим посета Софији убрзали су остварење савеза са овим најважнијим балканским суседом. У балканским ратовима био је командант Прве армије. Под његовом командом извојевана је 24. октобра 1912. велика победа над турском војском код Куманова, која је утицала на читав ток рата: побеђена је Отоманска империја и завршена вековна борба Срба против Турака. У Другом балканском рату са Бугарском решавало се питање и прерасподеле Македоније. Уочи предузимања непријатељства, иницирао је стварање српско-грчког савеза против Бугарске. Под његовом командом потучена је бугарска војска на Брегалници и Србија је постала доминантна сила на Балкану са великим политичким угледом у Европи. После балканских ратова ушао је у српску историју као „осветник Косова”. Тежио је да се у новоослобођене области пренесу све слободарске тековине Србије како би се Стара Србија и Македонија економски и културно што брже развиј але и достигле ниво Шумадиј е. У том настој ању сукобио се са официрима, припадницима организације „Црна рука”, који су новоослобођене области сматрали окупираним подручјем. Почетак сукоба настао је када је у пролеће 1914. Пашићева влада једном уредбом покушала да у Македонији успостави бар симболичну предност цивилних власти над војним. На то су црнорукци под вођством Аписа, претећи побуном, вршили притисак на краља Петра да смени Пашићеву владу. У тој критичној ситуацији, решен да неће бити оруђе у туђим рукама, Александар је, уз подршку руског посланика Хартвига, утицао на оца да не попусти притиску официра црнорукаца. Сматрајући се везан већ датим обећањем да смени Пашића, краљ Петар је решио да се сам повуче. Прокламацију којом своју краљевску власт преноси на престолонаследника објавио је 24. јуна 1914, образлажући одлуку болешћу и дужим лечењем. Тек што је отпочео да као регент врши краљевску власт, Аустроугарска је остварила своју ратну претњу према Србији, узимајући као повод атентат над надвојводом Фердинандом у Сарајеву.
    У време ултиматума Аустроугарске, због одсутности чланова Пашићеве владе и начелника Врховне команде, био је принуђен да први заузме став да се ултиматум у целини не прихвати, да сам организује Штаб Врховне команде, прегледа ратне планове, надгледа извршење мобилизације, стара се о покрету и исхрани војске. У току самог рата, у време Колубарске битке, одлучно се супротставио своме прослављеном војсковођи војводи Путнику, који је у безнадежној ситуацији тражио да се обустави сваки отпор и затражи мир. Пружањем пуне подршке генералу Мишићу, отворио је пут преокрету и успешној контраофанзиви. У пролеће и у лето 1915. дуго је одолевао притиску савезника да са својом уморном и исцрпљеном војском предузме рискантну офанзиву према западу да би се она спојила са италијанском војском. Да је којим случајем подлегао том притиску, српска војска би се у покрету нашла негде око Винковаца и, затечена удруженим нападом Аустро-Немаца и Бугара, била принуђена на капитулацију. Када је у јесен исте године дошло до синхронизованог напада Аустријанаца, Немаца и Бугара на Србију, дуго се заваравао обећањима савезника да ће му притећи у помоћ. Пошто је очекивана помоћ изостала, био је принуђен да се сагласи са тешком и до тада у историји српског ратовања незабележеном одлуком о егзодусу из Србије. Морао се привремено одрећи и услуга свог омиљеног војсковође војводе Мишића, који се противио повлачењу и предлагао контраофанзиву, па ако она не успе, захтевати примирје. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима, хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао представке и апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал, јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам а не пружање помоћи. По уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта командује „у име регента Александра и савезника” па је тако српска војска задржала унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта.
    На Солунском фронту тежио је да у условима ослабљене војне силе обезбеди јединство у официрском кору и мобилише га за ослобођење земље. Из тих разлога одлучио се на коначан обрачун са „Црном руком” и на осуду Аписа и његове групе официра. После покушаја сумњивог атентата, иза којег су према најновијим истраживањима стајали припадници „Црне руке”, ухапшени су Апис и његови следбеници и том приликом је откривен статут и други документи ове организације, који су указивали на њене терористичке циљеве. Инсистирао је затим да се у судском процесу то и докаже. Значај Солунског процеса Апису и његовим следбеницима понајвише је у томе што је донетим пресудама ликвидирана терористичка организација која је тежила војној диктатури и што је у ратним условима успостављено јединство командног кадра. Његови напори били су усредсређени на захтеве савезничким владама за одржавање и ојачање Солунског фронта слањем већих војних ефектива и за предузимање офанзиве. Већ од 1916. уверавао је савезничке државнике да ће се рат завршити тамо где је отпочео — на Балкану. За успешност пробоја наводио је стратегијске разлоге — Немачка ће се зауставити тако што ће се продором на истоку онемогућити снабдевање њене вој ске, и психолошке — његова ј е вој ска нај спретниј а за извршење пробоја пошто не може стално и дуго остати укопана, далеко од своје отаџбине. Сам је сматрао за свој највећи допринос у току рата што је успео да државнике и војсковође западних земаља увери у потребу и важност Солунског фронта, како са стратегијске, тако и са политичке и економске тачке гледишта. Био је тада уверен да је победом свога мишљења над супротним предлозима великих војсковођа спасао своју војску и преко ње осигурао бољу будућност свога народа. За време офанзиве и српског пробоја на Солунском фронту, као врховни командант налазио се стално на положајима, био добро обавештен о току операција и доносио судбоносне одлуке. Две су биле најважније: када је српска војска због брзине продора далеко одмакла и без деј ства француских и енглеских трупа са крила дошла у опасност да буде одсечена од позадине, наредио је продужење офанзиве у намери да што пре избије у долину Вардара и тиме раздвоји немачке од бугарских трупа. Другу одлуку о продужењу напада донео је када се Прва армија нашла испред Ниша, где је непријатељ сакупио две немачке и три аустријске дивизије. Те две храбре одлуке утицале су и на успешан завршетак читавог рата: Бугарска је капитулирала, савезничке стране су ускоро избиле на Дунав па је и Немачка затражила прекид непријатељстава.
    Српске ратне циљеве, формулисане током рата (Нишка декларација), настојао је да усагласи са ратним околностима. Као врховни командант, у прокламацијама које је упућивао својој војсци, истицао је најчешће да се бори за ослобођење Српства и стварање велике Србије. Југословенској политици је прилазио доста опрезно, мада јој се није отворено противио. После пробоја Солунског фронта био је задовољан што је брзо ослобођена Македонија, Црна Гора, Србија, БиХ, део Далмације, јер су те земље биле насељене претежно српским живљем и требало је да уђу у састав будуће државе. И Хрвате је сматрао добродошлим у ову државу, прихватајући с њима и федералну заједницу. Ипак је новембра 1918. одбацио Женевску декларацију којом би све југословенске покрајине бивше Аустроугарске, као посебна држава, успоставиле привремено са Краљевином Србијом конфедерални однос. Стварање југословенске државе 1918. прихватио је из уверења да је то у датим међународним околностима најбоље решење и из национално-стратегијских разлога, јер је било готово немогуће образовати и одржати српску националну државу, окружену католичким земљама са тада моћном Италијом на њеним границама, а без подршке православне Русије која је била уништена бољшевичком револуцијом. Императив је био и да се онемогући стварање независне хрватске државе, јер би се, уз подршку католичких земаља, пре свега Италије, могла обновити Аустроугарска, што би представљало опасност за све Србе.
    У првим годинама Краљевине СХС, у време државно-правног провизоријума и привременог парламента, имао ј е улогу посредника између два блока супротстављених политичких странака: с једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и словеначким клерикалцима, а с друге, Демократска странка са социјалдемократама. Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од ситуације, смењивали на власти.
    Видовдански устав је дефинисао Краљевину СХС као „уставну, парламентарну и наследну монархију”. Као и све државне власти, тако и краљевска проистиче из устава. Краљ нема никаквих историјских права мимо устава и изнад устава, никаквих права кој е му устав не би могао одузети, или на основу којих би устав могао да погази. Устав је рашчланио државну власт на три основне функције — законодавну, управну и судску, и одредио органе који ће их вршити. Краљ учествује у вршењу све три власти, али увек са ограниченом моћи. Он издаје законе, али заједно са Скупштином, шеф је управне власти, али не влада непосредно него преко министара који одговарају Скупштини, а она им може изгласати неповерење или их оптужити за злоупотребу положаја; у краљево име судови изричу пресуде, али не по његовој вољи него на основу закона. Од законодавне власти, краљ расписује изборе, сазива, отвара и закључује седнице Скупштине, потврђује законе, али онакве какве је Скупштина усвојила. Од извршне власти краљ има дипломатску власт да представља земљу у међународним односима и војну власт, као врховни командант све војне силе. Краљ једино ужива привилегије своје личности тиме што не може бити оптужен и суђен за кривична дела, а за његове евентуалне политичке погрешке одговорни су министри, који опет могу бити уклоњени са власти. У својим имовинско-правним односима краљ се не разликује од обичних грађана, против њега се може водити грађанска парница, он плаћа све врсте пореза, таксе, царине и сличне дажбине. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра 1921. Непуну годину дана иза тога оженио се румунском принцезом Маријом (8. јуна 1922), а 6. септембра 1923. родио му се први син Петар, који је постао и престолонаследник.
    Против Видовданског устава бориле су се понајвише политичке странке Хрвата, али не толико због монархијског облика владавине, колико због државног уређења по коме је Краљевина СХС утврђена као унитарна држава. Хрвати су инсистирали на (кон)федералистичком уређењу у облику дуализма, при чему би једна држава била Хрватска а друга Србија, а око њих би се окупиле све друге југословенске покрајине. Суштина српско-хрватског спора сводила се на територије у Хрватској на којима су вековима живели претежно Срби. Хрвати су се позивали на њихова „хисторијска и државна права” и тражили Хрватску у границама каква им је остала од бивше Аустроугарске. Срби су одговарали да се слобода једног народа не може сложити с појмом историјских права и инсистирали да се поштује и воља Срба у Хрватској. Између двеју најчешће супротстављених српских партија, Радикалне са свесрпском и Демократске странке са југословенском идеологијом, краљ је већег ослонца налазио код радикала, чији се вођа Пашић одлучније супротстављао хрватском сепаратизму. После Пашићеве смрти дошло је до распада Радикалне странке док је Прибићевићева Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској, ушла у коалицију са Радићевом Хрватском сељачком странком. Образован је тзв. „пречански фронт” који је заузео оштар опозициони став према србијанским странкама, и уопште према Србиј и, која је оптуживана за хегемонистичку политику. Т име изазвана оштра политичка борба прерасла је у државну кризу после атентата Пунише Рачића у Скупштини (20. јуна 1928), када су револверски меци усмртили двојицу хрватских посланика и смртно ранили и самог председника странке Стјепана Радића. Криза је достигла врхунац када је стигао извештај из Хрватске да ће се у Загребу конституисати Хрватски сабор кој и би прогласио отцепљење Хрватске. У таквим околностима у Двору је разматран предлог о „ампутацији” Хрватске, од чега се одустало тек пошто су добиј ене званичне изј аве Радића и Прибићевића да њихови захтеви не излазе из оквира Југославије. (Планови о „ампутацији” били су ризични не само зато што се није знало како би на то реаговали Срби из Хрватске, него пре свега што би распад Југославије био лоше примљен међу савезничким државама у Европи.) Криза тиме није била решена јер су хрватске вође и даље истрајавале на својим захтевима о формирању једне дуалистичке државе Хрватске и Србије (сличне Аустроугарској), између којих би била једина веза у личности краља, у оквиру тзв. „персоналне уније”. У разговорима са француским државницима краљ им је ставио до знања да на територији Хрватске живи велики број Срба и они „неће никада прихватити сепарацију, ни у форми персоналне уније” и за тај свој став они имају подршку и народа у Србији. У последњим консултацијама у Двору, почетком јануара 1929, није могао да прихвати Мачеков „компромисан” предлог да се држава подели на шест федералних јединица: није могао да замисли стварање једне велике Хрватске која би обухватила Срем са Земуном и Далмацију са Боком Которском.
    Завођењем личног режима државним ударом од 6. јануара 1929. намеравао је да спречи сецесију Хрватске, а надао се да ће југословенском идеологијом ојачати српски живаљ као најбројнији у држави. Иако није био аутократа ни по склоностима ни по темпераменту, определио се на ауторитарну власт из политичке нужде у тренутку када се земља налазила на ивици грађанског рата и распада, који је желео по сваку цену да избегне. Говорио је да је имао само два решења: „ампутацију” Хрватске или укидање устава. Питање је, међутим, да ли је то била једина алтернатива и да ли се то могло избећи. Правдао се да се заклео на поштовање устава, али исто тако обавезао да ће чувати интегритет државе, који је био угрожен. Његова највећа погрешка била је што је увођењем личног режима прекинуо политички контакт са народом, лишавајући се те велике колективне енергије био је принуђен на придобијање појединаца као „представника” појединих народа, на задовољавање о државном трошку њихових политичких и материјалних интереса. Очекивао је да ће то стање трајати кратко, али оно се одужило на неколико година. Тек октобра 1931. „даривао” је народу устав, којим је уведен дводомни парламентарни систем, са Скупштином која се бирала јавним гласањем, и Сенатом чија је половина посланика именована. Квалитет парламентарности зависио је од одговорности владе парламенту, а та одговорност није била велика јер је владу постављао и разрешавао краљ. Ипак, према мишљењу теоретичара државног права, постојала је правна држава и систем уставне монархије са парламентаризмом, кој и је, истина, био ограничен неким овлашћењем владаоца (као што је тада било и у неким другим европским државама), али је и најгори парламентаризам бољи од одсуства сваког парламентаризма.
    Временом је и сам увидео да његова лична владавина није дала резултате које је очекивао: нити је постигнута национална консолидација, нити је народ „заволео Југославију”. Имао је снаге да призна да је 6. јануар била његова велика грешка. Изражавајући спремност да одбаци шестојануарски режим, од 1933. интензивно је радио на припремању програма коренитих политичких промена, које би се оствариле образовањем концентрационе владе и спровођењем слободних избора после којих би дошло до споразума о друкчијем државном уређењу. На том програму успео је да придобије србијанске опозиционе странке као и вође хрватске и словеначке опозиције, прихватајући њихове захтеве за повратак демократске владавине и друкчије државно устројство, на основу изражене воље појединих народа. Планирао је да се читав тај програм почне остваривати после његове посете Француској октобра 1934.
    Као што му је историј а била наклоњена као ратнику, тако је и као државник имао велике успехе у спољној политици земље. У дипломатској активности, у односима према другим државама, држао се начела да не постоје стални пријатељи и вечити непријатељи. Успоставио је добре односе са традиционално непријатељским државама као што су биле Турска, Бугарска и Немачка, истовремено је имао разлога да искаже резерве према вечитом савезништву са Француском и Енглеском. У послератној Европи, завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, у којој су ревизије мировних уговора, а самим тим и границе појединих држава, биле предмет сталних спорова, настојао је да води самосталну политику, учврсти положај водеће државе на Балкану и обезбеди утицај у решавању међународних питања у Средњој Европи. Успевао је у томе залагањем за стварање регионалних заједница малих држава. Мала антанта (остварена 1921, реорганизована 1933), заснована на безбедности трију држава (Југославије, Чехословачке и Румуније), респектована је у међународним односима као „пета сила” у Европи. Она је представљала јасан показатељ неповерења према великим силама и спремности да се супротстави сваком споразуму о ревизији граница постојећих држава. У другом регионалном блоку, Балканском савезу (склопљеном фебруара 1934), испољена је чврста намера четири државе (Југославије, Румуније, Грчке и Турске) да се ослободе традиционалног утицаја великих сила и самостално организују у циљу
    унапређења међусобних односа. Балкан је постао мирнији него што је икада био: уместо да буде стална опасност за Европу, Европа је постала једина опасност за мир на Балкану.
    Велики успеси владара једне балканске државе нису одговарали великим силама, посебно фашистичкој Италији, чија је експанзија према истоку осујећена. То је разлог што је Мусолини, преко усташких терориста, годинама планирао убиство југословенског краља. Успело му је то 9. октобра 1934, када је Величко Георгијев, члан терористичке групе, у служби усташког вође Павелића, у атентату усмртио југословенског суверена. Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата”.
    Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.
    ЛИТЕРАТУРА: Claude Eylan, La vie et mort d’ Alexandre I-er Roi de Yougoslavie, Paris 1935; Stephen Graham, Alexander of Yugoslavia The Story of the King who was murdred at Marseilles, New Haven 1939; Vladeta Milićević, LAssassinat du Roi Alexandre I-er a Marseille. Le crime et ses mobiles, Bad Godesberg 1959; Roger Colombani, Jean Laplayne, La mort d’un Roi, Paris 1971; Бранислав Глигоријевић, Католички блок и убиство краља Александра, у: Историја 20. века, Београд 1991, 1—2, 23—36; Бранислав Глигоријевић, Личности — Краљ Александар Карађорђевић (1888—1934), ВИГ, 1995, 2—3, 210—219; Бранислав Глигоријевић, Основе и карактер личног режима краља Александра Карађорђевића, у: Српска политичка мисао, Београд 1995, 1, 27—48; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, Београд 1996; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар и Никола Пашић, зборник радова „Никола Пашић и његово дело”, Београд 1996, 417—439.

    Бранислав Глигоријевић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Вишеслав (Boioso0XaPoo), кнез (архонт) (? — ?), Србија, VIII в.

    Први по имену познати владар међу Србима досељеним на Балканско полуострво. Име му је забележено једино у грчком облику BoiosoG^aPoo. Потицао је од рода онога кнеза који је „половину народа” довео из „Беле Србије”. Како је он умро пре 680. а следили су му син, па унук и други потомци, пре појаве Вишеслава, овај је морао припадати VIII в. На такав општи хронолошки оквир упућује и чињеница да су му следили Радослав, можда син, па Просигој, а затим Властимир, који је владао пред средину IX в. У спису цара Константина VII Порфирогенита забележено је једино да су ови српски владари живели мирно „покоравајући се царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства”. У раном периоду српске историографије Вишеслав је сматран за родоначелника најстарије српске династије, која је по његовом имену називана Вишеслављевићи.

    ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959.

    ЛИТЕРАТУРА: Георгије Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци, ИЧ, 1948, бр. 1, 24—29; Историја српског народа, I, Београд 1981, 147.

    Сима Ћирковић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Завида, кнез, припадник владарског рода (?, почетак XII в. — ?, пре 1165?), Дукља

    Споменут је једино у запису на Мирослављевом јеванђељу као отац кнеза Мирослава, што значи да је био и отац Стефана Немање. Међутим, у житијима које су написали Немањини синови он се не спомиње по имену. Стефан Првовенчани пише да су „родитеља” Немањина браћа изгнала из земље, па се склонио „у место свога рођења звано Диоклитија”. Ту је, у месту Рибници, Немања дошао на свет. Време унутрашњих борби и Завидиног изгнанства одређује се Немањиним рођењем, вероватно 1120—1130. Закључује се да је припадао породици Десе и Уроша II, династији српских великих жупана. С друге стране, са дукљанском династијом био је повезан браком своје кћери са претпоследњим дукљанским кнезом. Његови синови, Немања и Мирослав, били су ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила, из чега следи да су претходне генерације двеју династија биле довољно удаљене и да није било канонских препрека за брак. Иако рођени у Диоклитији (Дукљи), Завида и Немања нису потицали од дукљанске династије.

    ЛИТЕРАТУРА: Драгутин Анастасијевић, Отац Немањин, Београд 1914; Ђорђе Сп. Радојичић, Завида отац хумског кнезаМирослава, ЈФ 1958, бр. 23, 255—262; Jan Lesny, Stefan Zawida als Sohn von Uroš I und Vater von Stefan Nemanja. Ein Beitrag zur serbischen Prosopographie, SF, 1989, бр. 48, 37—49; Сима Ћирковић, Преци Немањини и њихова постојбина, у: Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Београд 2000, 21—29.

    Сима Ћирковић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКО ЦАРСТВО ДО КРАЈА 1363. ГОДИНЕ

    Питање распада Српског царства је једна од тема око које је настајала српска критичка историографија. Развојни лук води од И. Руварца и К. Јиречека, преко Г. Острогорског и М. Динића, до С. Ћирковића. Ако се томе додају прилози многих савремених историчара, добија се добра полазна основа за приказ догађаја и процеса који су непосредно претходили појави краља Вукашина и деспота Угљеше. Тек расветљавањем историјских околности које су довеле до настанка њихових области, могуће је разумети прилике на тим просторима након изненадног нестанка браће. Уопште, сам наслов овог рада је донекле полемичан пошто је појам области Мрњавчевића вишеслојан. Никако не треба заборавити да је Вукашин био законити српски краљ и савладар Уроша Немањића на целом државном територију, о чему ће бити више речи. Краљ Марко је по том питању наследио сложене односе са Николом Алтомановићем и кнезом Лазаром, али не и средства којим су располагали његов отац и стриц. У сличном светлу треба посматрати и занимљив однос према господарима Зете, косовско-метохијских и још неких простора који су периферни у односу на стварне поседе Мрњавчевића. Блиска политичка сарадња са овом породицом и формално признавање њихове власти није подразумевало стварну контролу краља и деспота над споменутим територијама. Јасно је да су неки од тих великаша имали готово самосталне области. Затим, очигледно је да је у оквирима стварних поседа Мрњавчевића било друге властеле која је располагала знатним утицајем. Неке породице су имале најугледније порекло, али су и поред тога политички биле сузбијене. Након маричког слома њихови наследници, а то се посебно односи на синове деспота Дејана, имали су још довољно снаге да воде политику ширег значаја. На крају, положај Марка Краљевића у држави, те однос према моћном стрицу, утицао је на историјски развитак након 1371. г.
    Покушај да се сажето прикаже временски распон од краја 1355. до 1363. г. најбоље је започети ставом да су разграђујуће снаге биле најизраженије на југу Србије. Ова појава је природна, пошто су ти крајеви последњи освојени. Међутим, српски губици нису значили и обнову византијске власти. Убрзо након смрти првог српског цара, децембра 1355, браћа Јован и Алексије Палеолог отргли су северноегејске градове Хрисопољ, Анакторопољ и Христопољ и формално признали власт цариградског цара, задржавајући знатну самосталност. Још мање веза са удаљеном престоницом на Босфору имао је Нићифор II Орсини. Некако у исто време кад и споменута браћа искористио је смрт кесара Прељуба и преотео Тесалију, јужни део Епира и Кефалонију. Међутим, покушај Матије Кантакузина, сина и савладара Јована VI, да са одредима турских најамника нападне Сер неславно је завршен, пошто су нападачи одбијени а Матија заробљен. Овај значајан успех указује на покушаје централне владе оличене у младом владару и његовој мајци да надзиру ток догађаја.
    Испрва су имали и подршку већине властеле што је исказано на државном сабору у Скопљу 1357. г. Међутим, односи тог слоја према владару, као и између појединих велможа, били су јако промењиви, што лепо осликавају два догађаја. Најтежи изазов неискусном Урошу дошао је од Душановог полубрата Симеона који је као деспот управљао Епиром. Сакупио је четири до пет хиљада војника и у Костуру се прогласио за цара. Тиме је истакао захтев за врховном влашћу у целокупној држави, а не жељу да постане савладар свом братанцу. Да би остварио тај циљ упутио се ка северу, али су његови одреди поражени код Скадра 1358. г. ОваЈ пораз je узурпатора лишио, не само сваке наде на високо достојанство у целој земљи, већ га је привремено политички усамио. Неко време слабу подршку могао је да очекује само од деспота Јована Комнина Асена, господара области око Канине и Валоне. Брат царице Јелене је, међутим, врло рано постао зависан од Млечана. Тако је још једна област Србије без већих потреса извучена из државног оквира. То раздобље је обиловало наглим преокретима, а један од највећих донео је успех оружја епирских Арбанаса. Повлашћени под Србима, побунили су се против мера Нићифора II Орсинија. Средином 1359. г. код Ахелоја убили су старог и потражили новог господара, што је Симеону отворило врата да у двема пространим и богатим земљама на југу оснује самосталну и релативно успешну владавину засновану на мешању византијских и српских државних традиција. У све ово је умешана и личност која је у литератури обично позната као Радослав Хлапен.
    Поред готово извесног угледног порекла, ову особу је одликовала и знатна политичка спретност. То се најбоље огледа у његовој разгранатој брачној политици. Најпре је умео себи да нађе одговарајућу сапутницу. Након што је Прељуб умро и Тесалија запоседнута, ћесарова удовица Ирина и деца су нашла уточиште на Урошевом двору. Ту су јој 15. априла 1357. г. потврђени баштински поседи у Мариову и у још јужнијим пределима. Убрзо, а вероватно исте те године удала се за господара Бера и Водена. Његово трајно сврствавање уз Уроша постаје још важније јер је постојање царског противкандидата претило јединству. Сматра се да је заједно са севастократором Бранком Младеновићем из Охрида, те Вукашином, помогао усмеравању напада Симеона ка западу и тако, изгледа, допринео његовом брзом слому и изолацији. То непријатељство је можда изражено у Краљевству Словена, али је са Симеона пренето на његовог сина Дуку. Разлог Хлапенове зависти према његовом наводном зету је био страх да овај способан и омиљен јуноша „постане господар Рашке”. Споменутим браком Радослав је стекао и нека права над Тесалијом, а прилика и да их оствари пружила му се након битке код Ахелоја. Претекао га је Симеон, тако да је дошао у посед само тврђаве Дамасис на северу те области. Даљи сукоби су спречени браком Радослављевог пасторка Томе Прељубовића и Симеонове Марије Палеологине, чиме je,,[…] постигнут очевидно шири споразум […]”. Прилично je Јасно да иза Радослава стоји владарев двор, који је најмоћнијем великашу на југу поверио задатак да иступи у име државе. Овакав Хлапенов наступ подсећа на деловање Павла Раденовића и Влатка Вуковића који су по налогу краља казнили Санковиће због покушаја продаје Конавла Дубровнику. То све личи на логичне потезе којима би се утврдила поколебана тесалска граница. Запоседање две простране покрајине на југу у време Стефана Душана имало је одлике непланираног излета како би се искористила указана прилика. Вероватно се у Србији схватило да трајно задржавање Епира и Тесалије није могуће с обзиром на односе снага унутар њих и новоисказане слабости у земљи. О делотворности оваквог става ће бити још речи, као и о даљем Хлапеновом деловању.
    Друга епизода открива да се властела осилила и на крајњем северу Србије. Причање савременика Матеја Виланија је лишено многих појединости, али открива да су Растислалићи, као господари Браничева и дела Кучева, били угрожени од још већег моћника. У њему треба видети Војислава Војиновића. Пошто нису нашли подршку на српском двору, обратили су се Лудовику и постали његови вазали. Ово је 1359. г. отворило пут мађарском нападу који је цар Урош, вероватно уз велику помоћ кнеза Војислава, сузбио тек у планинским пределима око Рудника.
    У то време се овај великаш, као господар пространих области од српског Приморја преко старих српских земаља у Динарском масиву до предела око планине Космај надомак Београда, већ издваја по снази међу српском властелом. Његов утицај на српске прилике најбоље се видео током сукоба са Дубровником 1359. и 1361-1362. г. Рат са комуном, која је 1358. г. постала поданик Угарске, довео је до спољнополитичких заплета, али и показао државну слабост. Његов ток углавном је одређивао моћни кнез, а не владар. За време другог рата дошло је до новог престројавања и јасно видљивог слабљења државног јединства. Нека ситнија властела и зетски митрополит су заузимали став првенствено према својим потребама. Насупрот Војислава Војиновића и Котора, који је и даље везивао своје планове за Немањиће, стојали су непријатељски Дубровник, али и Балшићи. Они се тих година први пут јављају у изворима наступајући на своју руку. Међутим, Дубровчани их марта 1363. г., одвраћајући Војислава од напада на њихову Доњу Зету, још сматрају Урошевим поданицима. У једној повељи цар Урош је стао иза следећег одобрења Дубровчанима: „Да иду с тргом и са сваком купљом слободно у земљу царства ми, и на веру царства ми да греду или на Зету на Балшиће, или на државу кнеза Војислава и у земљу царства ми”. Израз „држава” треба прихватити једино као управну област под надзором одабраних управника. Стоји уз кнежево име, али логика налаже да се односило и на „Зету на Балшиће”. Осећа се да је иза њих стајала снажнија сила која је преко зетских великаша пркосила Војиславу. Наслућује се да су моћници из сенке били Мрњавчевићи који су раном удајом Оливере пресудно утицали на успон до тада незнатних Балшића.
    Неуспех Војислава Војиновића да поврати Стон и Пељешац у оквир Хумске земље није крај његових политичких тежњи. Овај је већ показао насртљивост према својим суседима, чиме је објашњено одступање од државног јединства браничевске господе. Сачувана је повеља из 1363. г. којом је његова „држава” у жупи Брвеник са истоименим градом замењена за древно утврђење Звечан са околним пределима челника Мусе. Био је то покушај да се запоседањем кључа Косова деловање још више приближи државном средишту. Ова политика могла је да очекује помоћ легалног владара. Њихова повезаност нашла је одраз и у титули великог кнеза све српске, грчке и поморске земље, коју је Војислав носио пре смрти 23. септембра 1363. г. која је, можда, дошла услед епидемије заразне болести.
    Успон Мрњавчевића познат је само у главним цртама. Потоњи описи њихових почетака углавном су прожети легендама у којима се наглашава њихово наводно ниско порекло. Није извесно ни то да су носили породично име Мрњавчевић. Браћа су очигледно увек блиско сарађивала, али су њихове каријере биле другачије. Марта 1350. г. у Прилепу је за жупана Вукашина завршен један требник, а да је реч о Угљешином брату уверава више споредних података. Ова усамљена вест добија већу вредност захваљујући опсежним истраживањима ове титуле. Реч је о старом и наследном звању словенског порекла. Средином XIV в. носили су је споредни чланови владарског рода, али и бројна истакнута властела угледног и старог колена. И једни и други су углавном располагали крупним баштинама, али и пространим „државама” у којима је њихова моћ потицала од овлашћења преузетих од владара, као и пространих личних поседа. Додуше, и овде је приметно социјално раздвајање, па код властеле која је у Душаново време изгубила утицај она више није наследна за њихове потомке. Такође, додавањем речи „велики” створена је нова титула за „силне” у „српским” земљама, која по угледу није заостајала за највишим византијским титулама са југа државе. Жупана Вукашина свакако треба сврстати у скупину утицајне властеле, а моћ му је потицала од „државе” која се, вероватно, простирала у прилепском крају.
    Разматрана титула је припадала локалној властели, а остали непоуздани извори Вукашину приписују високе угледне дворске титуле. Халкокондил, а по њему и Орбин преносе да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Следи помен извесног челника Вукашина из 1351. г. У вези је са наредбом да се изда једна повеља Стефана Душана, односно списком владаревих сведока у которским повељама из 1355. г. Да се не ради о рано препознатим фалсификатима, лако би се могло узети да је реч о документу који сигурно сведочи о преласку Марковог оца у ред дворске властеле. Међутим, како је та титула била при дну лествице дворских звања са цивилним и војним задужењима, може се лако замислити да је Вукашин прешао и ту лествицу на путу ка коначном успеху. У време закључивања мира у Оногошту августа 1362. г. Вукашин већ избија у план најутицајнијих велможа. Дубровчани му се, као и царици, обраћају за заштиту, а за узврат он је тражио повлашћени однос за трговце из његовог богатог Призрена.
    О Угљеши има нешто више сигурних података. Први упућује на то да су Мрњавчевићи заиста пореклом из западних српских земаља, баш као што и наговештавају списи са легендарним одликама. Наиме, око 1346. г. Угљеша је управљао крајем око Дубровника, можда Конавлима и Требињем. Следи низ података о његовом деловању на југоистоку тадашње Србије. Недавно је боље расветљен његов однос са кесаром Војихном који је очигледно имао пуно заслуга за успон свог зета. Војихнин углед је био видљив већ 1348. г. када га је владар ословљавао са „братучед”. Ово је свакако стваран одраз припадања бочној грани породичног стабла, чиме се објашњава његова висока титула. Међутим, дуго се узимало да је Војихна био господар само града Драме, мањег пограничног места у близини Сера. У повељи деспота Угљеше из 1369. г. за цркву св. Арханђела више Габрова на Беласици код Струмице споменуто је „записаније родитеља ми кесара”, доказ да је исти храм у другачијим околностима раније даривао и његов таст. Ако се овоме додају вести из наративних извора, јасно је да се његова моћ простирала на већим просторима, односно да је био један од главних ослонаца царице Јелене за време њене управе Серском облашћу. Последњи пут се спомиње 1358. г., а у пролеће 1371. г. његов гроб је посетио зет Угљеша. Сачувана су само два податка о деспотовом деловању крајем шездесетих година XIV в. Из октобра 1358. г. је једна повеља манастиру Кутлумушу коју је потписао на српском као велики војвода. Важан је и веродостојни додатак, у иначе кривотвореној повељи, из којег се сазнаје да је у Хрисопољу водио преговоре са царем Јованом V Палеологом. Овај догађај би требало да пада, такође, у исту годину. Једна од главних тема свакако је било питање приморских градова које су отела браћа Палеолог. Са правом је оцењено да је Угљеша био једна од најповерљивијих особа из Јелениног окружења.
    Из досадашњег прегледа види се да распад државе није био нагао као што се дуго замишљало. Осим тога, и поред губитака на југу и исказане слабости у рату са Дубровником државно језгро још није било угрожено. Не треба заборавити да су и раније, али и након мира у Оногошту, тврде зидине и знатна флота чувале овај град од снажних непријатеља са копна. Обично се узима да је смањивање утицаја сина на царицу Јелену у Серу и претварање овог значајног града у средиште простране државе на југоистоку означило нови ступањ у политичком раслојавању Србије. Вишеструко заслужни византолог је изнео став да је око 1360-1361. г. прекинута “[…] фикција заједничке власти” између остареле мајке и сина у Серској држави у њену корист. Полазиште је нађено у речима дописаним на крају повеље којом је владар на лични захтев потврдио мајчин дар Хиландару, а који у преводу гласи: „Госпођа света царица заповеди сама у Серу”. Ни остали ретки извори дипломатичког порекла до 1365. г. више не спомињу Уроша у том делу државе. Међутим, до претпостављеног раскида као да је дошло без икакве најаве. Године 1360. ван земље настала је оцена: „док је код нас владао побожни цар Стефан Урош и мати његова Јелисавета”. Обавештења су, можда, стигла од митрополита Јакова који је и подстакао настанак белешке слањем богослужбених књига на Синај. Брига о овој малој српској духовној колонији је била неформална државна обавеза, а приметно је и давање непримерено великог значаја мајци.
    Захваљујући великом ауторитету цитираног истраживача, овај став је постао готово опште место савремених приказа. Међутим, правилно оцењујући да се 1360-1361. г. владарев утицај смањио, код њега је преовладао фактографски приступ. Код млађих аутора, чини се, дошло је до привидно благе, али заправо суштинске промене горњег закључка. У делу литературе је заживео став да је Јелена окренула леђа сину, па чак и идеји српске државности, што никако не може бити тачно. Изнето је уверење да “[…] добри односи сина и мајке нису се прекидали, али је постепено нестало тесне политичке сарадње”, а њен даљи боравак у Серу је оцењен као краткотрајна самостална владавина. Слично томе, област око града сматрана је за “[…] већ осамостаљену феудалну покрајину”. Користи се и израз „посебна” држава. Понуђено је и опрезније мишљење у виду става да “[…] царица Јелена наступа све обазривије”. У Јеленином деловању претпостављене су сепаратистичке тежње још пре истека шесте деценије. Због тога није чудно опредељење да југоисточна Македонија на почетку шесте деценије “[…] отпада от србската држава”, да би наставила: „самостолтелен политически живот. Ако се вест да је Јелена сама издала наредбу о писању повеље упореди са сличним местима из српског дипломатичког материјала, види се да тај податак никако није пресудан доказ о потпуно самосталној Јелениној владавини и напуштању државног оквира. Наиме, сличну наредбу могао је да изда и угледни великаш. Додуше, тада је примењивана формула „рече”, а не „повела”. У вези са разматраном повељом треба рећи да постоје два јако слична документа са малом садржинском разликом. У тзв. Хиландарској број 50 Јеленин скроман прилог Хиландару је био мотивисан давањем помена покојном супругу и владаревом оцу. Самим тим је потреба истицања породичног јединства расла. То је исказано и у првом делу текста низом личности, од родоначелника св. Симеона па до тренутног владара. Ови „српски” мотиви свакако не говоре о великом расколу, већ сасвим супротно. У крајњој мери разматрано дипломатичко место је само још једна потврда неоспорне чињенице да је у државној управи, а посебно на југоистоку, Јелена имала најистакнутије место. Такође, из октобра 1361. г. (датирање је извршено само по петнаестом индикту) је потврдна царева повеља за мајчине дарове Лаври Светог Атанасије. Њено доброчинство је поново било оправдано давањем помена Стефану Душану.
    Споменути акти не показују одступање од српских држаних политичко-идеолошких традиција. Много пута је понављано да је царица Јелена наводно инсистирала на свом угарском пореклу, а као кључни став узета је стара анализа фреско сликарства у Матејчи. По њој, тамошња владарска лоза је сликовит израз њене потребе да се прикаже као настављач комненовско-асеновских предака. Последња и најсвеобухватнија разматрања о овом споменику су показала да је одлучујућу реч у изградњи и осликавању овог храма имао ипак њен супруг, пошто је храм завршен још за његовог живота. У Богородичиној цркви је заправо још једном приказана династија Немањића.
    Јасно је зашто је Ромеј Димитриј Кидон у свакодневном изражавању удовицу-монахињу 1367-1368. г. сматрао „деспином” Србије.
    Истакнути византолог је знао да је Јелисавета и даље била блиска са сином пошто је 1367. и 1368. г. боравила на његовом двору, где су заједно водили рачуна о преосталим скромним владарским надлежностима. Међутим, није му било познато да су Дубровчани, припремајући мир 1361. г., слали писма и посланства Вукашину и царици, а не цару, како је то давно погрешно прочитано. На исту страну су и наредног лета из притиснутог Јадранског града слати преговорачи. Постоје још непосреднија сазнања. На 1262. г. се односи следећи текст о дубровачком посланику: „Искричевићу је 3. јула из Дубровника изричито наложено да предочи дубровачке ставове госпођи старој царици и свим великашима који се тренутно налазе на двору […]”. Царево лично присуство на северу државе у том раздобљу је објашњиво и тамошњим недаћама, таквим да је чак и Јелена привремено напуштала Сер.
    Члан 195. Душановог законика се среће само у Раковачком препису и предвиђа да искључиво царица и краљица имају право да законито „облежу” у цркви од свих жена државе. Напоредно навођење ове две личности сугерише да је ова одредба подобна приликама након 1365. г. Указивање таквог поштовања наводној „разбијачици” државе није примерено. Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака преноси да је царица Јелена поставила извесног Ивоја за челника царске лавре овог српског краља. Утврђено је да је ово било владарско право јер су се обојица ктитора посебно старала о избору ове личности и ваљаном испуњавању његових обавеза. Навођење владареве мајке у тој улози отвара многа питања о разлозима Урошеве неспремности да испуњава чак и основне владарске задатке, осим ако није реч о одразу Цамблакових јаких мизогених ставова. Урошева мајка је очигледно будно водила рачуна о кључним државним питањима, што није у складу са претпостављеним напуштањем српске државне политике.
    Штуре вести о деловању ових Немањића у шестој деценији знатно допуњују подаци о њиховим оданим и поверљивим челницима, браћи Повика или Повић. Њихов успон сигурно је пре смрти 1367. г. помагао најстарији брат Ђурађ, дугогодишњи логотет цара Душана. Средњи Радослав је 1365. г. био кефалија Сера, али и велики челник на двору Јелене, која је обновила ту највишу титулу. Након царичиног повлачења из Сера и њен „зет” се бележи у изворима без ознака достојанства. Најмлађи Милош је најпре познат по томе што је још 1361. г. приложио четири села код Ђаковице Хиландару. Од 1368. г. као обичан челник обављао је најповерљивије послове на Урошевом двору, али се његово име у сличном светлу везује и за царицу мајку. Мало је вероватно да се претпостављени политички раздор из владарске породице не би пренео и на њихове одане вазале. Такође, након царевог посланства које је преузело Стонски доходак за 1366. г. у Дубровник је стигло и посланство царице. Одговор, међутим, није записан, али Јелена се и даље сматрала позваном да се меша у тако осетљива међудржавна питања.
    Посредно, важни су и савремени резултати оновременог српског новчарства. Царици Јелени се приписују три врсте новца, датиране по литератури о политичким збивањима у раздобље 1360-1365. г. Све су на неки начин имале узоре у новцу цара Уроша, што на први поглед није од веће користи јер се мање емисије угледају на значајније. На првој је уписано краљево име, а на реверсу, словима грчког алфабета, имена цара и његове мајке. На другој врсти је било простора само за краља и стару царицу. Дакле, на њима је очигледно приказан и Вукашинов удео у врховној власти који је вероватно започео у другој половини 1365. г. Трећа врста Јелениног новца је самим распоредом навођења оцењена и као временски последња. На њој је приказан цар како седи на престолу у пуном владарском орнату, али и краљица у стојећем положају. Све то је далеко од реконструкције по којој је већ почетом шесте деценије мајчиним деловањем дошло до државног расцепа. Највећи су изгледи да је у време издавања ових серија Јелена још углавном столовала у Серу, што је никако није спречавало да прати, а можда и одређује, политичке напоре свог сина. Из пуке обазривости треба оставити могућност да је трећа врста ковања нај старија, што не би много променило главно виђење да је у време обнове савладарства царица и даље била уз свог сина.
    Ствар поново треба гледати искључиво у склопу општих политичких прилика, а са мање осврта на дипломатичка тумачења. Знатна по свом обиму, Серска област није могла бити такмац Византији са којом се додиривала са две стране. Ова држава се тешко мирила са губитком територијалне споне са другим градом царства. Управо је Јелена са кесаром Војихном стајала на челу српске одбране и брже него што је то учинио њен покојни муж заштитила државну међу на кључном простору Југа Царевине. Овакав тежак задатак ниЈе могла остварити без ослонца на српско залеђе. Не само да је неповољни географски положај у односу на непријатељски настројену Византију био озбиљна препрека за Јеленино пуно осамостаљивање, већ се у самој Серској области она морала ослањати на локалну ромејску властелу. Без јаког страног војног присуства (сачувана су имена понеког таквог вође) Сер би вођен од стране једне старије жене лако склизнуо у руке матичне државе.
    Посебно је важно што је Јован Угљеша деспотски венац добио 1363-1364. г. Високо звање је несумњиво стигло од цара Уроша, свакако на Вукашинов миг. У том тренутку Угљеша је био царичина десна рука и готово све је било спремно да у потпуности преузме власт у Серу. Ако се пође од тога да је Јелена била самостална и непокорна сину, јавља се велика недоследност у њиховом односу. Другим речима, владар-син уздиже дворанине наводно отргнутог Сера, а мајка, наводна одметница, тражи и добија ослонац у Вукашину као моћнијој особи из Урошевог окружења. Најбезболнији начин да се ова супротност избегне је став да су ти односи били постављени на сасвим другачијим основама.
    Чин Јелениног монашења такође упућује на то да она није имала велике амбиције у политици, барем не као самосталан чинилац или носилац државног суверенитета. Попут многих жена своје епохе, мисли се најпре на књегињу Милицу, али и Теодору – Јевдокију или Јелену – Јелисавету, она је била присутна у јавном животу, али то никада није прешло границе које је себи наметнула обукавши монашку ризу. Она је, заправо, била на челу једног облика удеоне кнежевине који је одговарао приликама у Царству, пошто није било прилично да царева удовица на управу добије део „краљевине”. То што су у Серу поштоване локалне прилике и државна управа изграђивана по византијским облицима, само је наставак опште политике из претходних векова. У српском приморју, и поред читавог низа удеоних кнежева из рода Немањића, чуване су многе локалне посебности. При томе разлике према унутрашњости свакако нису биле тако велике као између „српских” и „грчких” земаља, па се нису јасно ни оцртавале. Посебно је важно да су неке установе византијског порекла, као што су васељенске судије, постојале у серској области још за време Стефана Душана. Њихов развитак у наредним деценијама, дакле, никако није знак политичког и државног удаљавања од Србије.
    У светлу ових доказа поставља се питање какав став је заправо имала Душанова удовица. Уверење да је она окренула леђа свом сину и повела рачуна искључиво о властитим потребама исувише је смело. Објашњење пре треба тражити у склопу околности који су је приморали да схвати, баш као и савременици, да цар Урош више није у стању да држи корак са политичким збивањима. Његова благородност и припадност династији Немањића постала је оптерећење, а не предност. Постоје наговештаји да је Урошева моћ просуђивања слабо цењена. Могуће је да су се његово физичко и ментално стање погоршавали. Ако се последња претпоставка и не може доказати изворима, чини се да је након шестогодишњег периода постало јасно, чак и највећим Урошевим поборницима, да се слабост владара не може више оправдати младим годинама. Његова неспособност да успешно испуњава царске дужности је, до данас из непознатих појединости, била трајна. Данас тих десетак година изгледа као трен, али у средњовековним условима толико дуг политички вакум углавном је углавном доводио до великих преокрета. Стога кривицу не треба сваљивати на Јелену која је доследно испуњавала церемонијалне и саветодавне дужности царице мајке, што ју је приближавало некој врсти савладара. Такође вршила је и послове, и то сасвим успешно, удеоног кнеза у кључном делу државе. Мада задатак историчара није да првенствено траже одговорност историјских личности, у овом случају њу најпре треба свалити на Уроша, неспособног да се избори са владарским задацима који су се од великих изазова постепено претварали у све веће потешкоће. У таквим условима Јелена је била приморана да се све више ослања на себе, односно да преузима одговорности које јој иначе нису припадале по оновременим државно-правним схватањима. Била је свесна да новонастало стање никако не може бити дуготрајно решење. У прилог јој нису ишли ни пол, ни зреле године, као ни монашка риза коју је обукла убрзо након смрти супруга. Њен видан уплив у политичке и државне токове као да се одразио и на начин њеног навођења. У изворима из међусобно помешаних временских слојева ова удовица је час означена световним, а понекад и монашким именом.
    Како су се ствари погоршавале и властела јачала, расла је њена зависност од непосредног моћног окружења. До септембра 1363. г. највише утицаја у земљи имао је Војислав Војиновић који је најраније заокружио велике поседе. На југу државе увек је имао моћне супарнике, те стога не изненађује посебан однос Дубровчана према тамошњој властели. Изгледа да је за његова живота Урош успевао још да очува већи део регалних права и привид јединства. То потврђује ток и исход мировних преговора 1362. г. У њима активно учествују најистакнтији великаши из оба дела државе, те владар са мајком и патријарх. Војислављевом смрћу нестала је особа која је била Урошев најјачи ослонац, или барем вршила пресудан утицај. Војислав није био Урошев таст, али је кнеза називао „братом”, што није нимало случајно. Од тада је Јелена била принуђена да се све више ослања на иначе блиског и у ратовима вештог деспота Угљешу и његовог брата. Оваквим политичким тренутком могу се најпре разумети разматрани процеси у Серској држави 1360, и 1365. г. Да би се они боље расветлили, треба додатно објаснити још две теме: постављање Угљеше за деспота, а Вукашина за краља, као и њихов однос према другој властели из јужних области Србије.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДЕСПОТ ЈОВАН УГЉЕША И КРАЉ ВУКАШИН

    Након опсежних истраживања изнето је да је августа или септембра 1365. г. господар Сера од српског владара добио деспотски венац. Не треба посебно наглашавати да је и овај став постао готово опште прихваћен, тако да се и данас среће у најзаступљенијим прегледима домаћег порекла. Међутим, још 1975. г. објављен је запис са гроба Јелене, Вукашинове и Угљешине сестре, који је датиран у време пре септембра 1364. г. У њему се млађи брат титулише као деспот, што време проучаваног догађаја смешта најраније у октобар 1363. г., а свакако пре јесени 1364. г. Потврда се налази и у Угљешиној повељи монасима светогорског манастира Симонопетра. Овај касни препис као време издавања пружа оквир између 1. септембра 1363. и 31. августа 1364. г. са одговарајућим индиктом. У тексту се истиче да је мало пре његог издавања ауктор крунисан за деспота целе Србије и Романије. Исправност елемената датума, поклапање делова титуле са обичајима епохе и српским приликама повећава веродостоЈност овог акта. Ова значаЈна хронолошка исправка непосредно се тиче и питања када је Вукашин добио краљевску круну, пошто се обично замишљало да је реч о два временски повезана догађаја.
    Постоје бројни докази да између два свечана чина ипак постоји известан хронолошки отклон. Посредни се тичу тумачења улоге и значаја деспотске титуле, која и поред свег угледа, сама по себи носиоцима није давала владарска права. И поред тога, често се веровало да је Угљеша деспотску круну добио тек као краљев брат. Међутим, у Србији је традиција краљевства и даље била жива након 1346. г. Одржавала се у формалној подели државе на „српску” и „грчку” земљу, титули краља савладара тј, престолонаследника, достојанствима велможа са севера, израженијим немањићким култовима и још неким мање значајним појавама. У том светлу тешко је веровати да је једно византијско достојанство могло бити повезано са тренутком стицања српске круне без обзира на најближе сродство носилаца. Може се замислити и следећи развој: српска држава је у то време добрим делом била заснована на византијским идеолошким традицијама и није се могла замислити без деспота, севастократора и кесара. Од Царства су најпре отпала двојица деспота из јужних области, блиских владаревих сродника. Смрт деспота Јована Оливера и Дејана пре 1363. г. може се претпоставити са великом сигурношћу. Најближи владареви сродници су постали најстарији Драгаш, а преко брака са Војихнином ћерком Јеленом и Јован Угљеша. Степен сродства није био исти, али се несразмерно разликовала и њихова политичка моћ.
    Сигурнији је материјални доказ у виду новца који је сачуван у свега три примерка, што наговештава малу серију услед кратког времена ковања. Поред незаобилазног лика владара, који је можда преузет са крунидбеног новца цара Стефана, стоји легенда у виду сигле GFh ЗР. На реверсној страни је крст чији кракови чине четири поља. У горњим је уписано: „ДбО-ПОТ/ВД-ЛИ”, а у доња два: „ЕЛР-КЛ/ ШН”. У светлу нових открића намеће се закључак да је овим новцем обележен успон Угљеше на деспотство, у чијем политичком успеху је тако много учествовао и његов брат. Одсуство сваке титуле уз Вукашиново име се не може тако лако превидети. Објашњење је једноставно и састоји се од чињенице да Вукашин још није имао владарску титулу. Све изнето је у непосредној вези и са деловањем царице Јелене. Престаје да важи дуго претпостављано временско поклапање између њених последњих помена у Серу, тј. повлачења из тог града, и успона деспота Јована. Пошто је знаке високог достојанства добио од српског владара, поново се намеће закључак да је између Уроша и Јелене и даље постојала политичка усклађеност.
    Ново звање пратила су по много чему занимљиве серије новца новог деспота међу Србима. Промена у његовом животу је наглашена натписима, али и увођењем представе двоглавог орла, једним од деспотских обележја. Упркос упорних наглашавања његових сепаратистичких тежњи, Јован Угљеша није ни овом приликом заборавио да спомене личност која му је то звање уручила, односно цара Уроша, да би у последњој од три групе био споменут и Стефан Душан.
    Вукашин је, дакле, извесно време остао без високих титула, па и оних византијских. Од степена поверења који је пружен српским летописима и Мавру Орбину разликују се ставови историчара о његовом наводном успону за деспота. Чини се да ту мисао треба сада коначно напустити. И поред очигледног прилагођавања ромејског система титулисања српским приликама, није било могуће прећи преко чињенице да Вукашин није био родбински повезан са владарском породицом. Додуше, претпостављана је таква спона са царицом Јеленом. Међутим, политички развој му је ишао на руку и на крају је донета одлука да буде уздигнут за краља и тако формално легализује положај најутицајније особе у држави. Његова интитулација у повељи из 1366. г. гласи: всемостежлнигс, рекоже зетли сревскои, и всемк Грккотк, и Поморшо и (TpaNdMb злпддиимк и всемо дисо, а потпис: крдлк Бвлкдшиив Блдговрим Срвлкмв и Грвкомв. Овај чин је означио суштински преокрет у државно-правном и идеолошком усмерењу Србије, а такве велике промене су биле могуће само уз сагласност, најпре последњих Немањића и патријаршије. Одлука је свакако добила известан легитимитет на државном сабору. Патријарх Пајсије много касније пише о притисцима Мрњавчевића на учеснике сабора, у чему треба видети благи одраз ранијих прилика.101 Подршка властеле је такође била неопходна. Основно познавање политичке прошлости Србије од друге половине XII в. до разматраног раздобља открива да је овај слој често имао пресудну улогу у избору владара. Из много разлога одабир је дуго падао на чланове светородне куће Немањића, али суочени са њиховим неминовним ишчезавањем добар део велможа је указао поверење најспретнијем од њих. Посебно свечан је морао бити и сам чин крунисања. Више се никако не може говорити о суровом преотимању престола од нејаког Уроша. Критичка историграфија је са Мрњавчевића скинула тежак терет вишевековног оптуживања за тешку турску окупацију.
    Доста се расправљало у које време треба сместити овај догађај. Најчешће се у литератури, како је напред већ објашњено, среће август-септембар 1365. г. Како то више није поуздан и сам по себи довољан временски граничник, поново се кренуло од сигурнијих одлука дубровачких већа у којима се Вукашин последњи пут без титуле краља среће јануара 1364. г. Међутим, у његовој повељи светогорском Светом Панталејмону, насталој након отприлике две године, први пут се краси владарском ознаком. Примамљива је примедба да фреске параклиса Светог Григорија Богослова у охридској Богородици Перивлепти нуде одговор. Овај храм је осликан најкасније 1364-1365. г., када су приказани ктиторски портрети двојице Бранковића и цара Уроша као јединог владара.
    Изостанак његовог савладара упућује да је ипак било тачно помишљање на 1365. г., само га не би требало повезивати са Угљешиним деспотством. Са друге стране, добро посведочено повлачење царице Јелене из Сера, које такође пада у то време, и даље има важност за ову тему. Међутим, terminus post quem би могао бити 11. март 1365. г. када је издата повеља двојици Бранкових синова. Тешко да би Вукашин пропустио прилику да нагласи велику промену, посебно што се радило о њему јако блиској властели, о чему ће бити још речи. Вероватно је за то одабран велики црквени празник, није искључено ни да је то био дан Св. Димитрија.
    Изнет је и став да је до разматране промене дошло већ 1362. г. Полазиште је најпре нађено у једном тешко оштећеном кратком запису из те године, а који се оправдано повезује са Вукашиновом гробном црквом. Поред цара наводи се и извесни краљ, али део текста који говори о историјским околностима је потпуно нечитак. Стога треба пре узети да је писар, као и многи други, направио хронолошку грешку. Осим тога, исти аутор је претпоставио да је у одлуци дубровачког Већа из 1364. г. краљевска титула изостављена због интерне природе ток документа. Овај занимљив прилог је с правом одбачен у целини, а посебно у делу који се тиче тумачења дубровачких извора. Није јасно ни да ли је између проглашења за краља и свечаног крунисања старом немањићком круном било временског размака, и коликог. Наиме, у свим актима комуне након јануара 1363. г. уз Вукашиново име навођена је краљевска титула, без обзира на то да ли је реч о тајном протоколу или писму као јавном документу. Залагање за 1362. г. наилази на најозбиљнију препреку у једноставној чињеници да за живота Војислава Војиновића нису постојали основни политички услови за успостављање савладарства. Након његове смрти било је потребно извесно време за ново политичко разврставање услед нових околности.
    Вукашин је стигао да јавну потврду свог положаја добије и од царице Јелене и то средством које је без разлике на социјални положај стизало у многе домове њихових поданика. Реч је о посебној серији заједничког сребреног новца Вукашина и царице. У један мах одрицана му је веродостојност или му је, пак, време настанка одређивано по ранијим тумачењима историјског развитка. Након што су она промењена може се поново позабавити и том хронологијом. Намеће се краткотрајно раздобље непосредно након Вукашиновог краљевског успона. Овај новац би прикладно обележио велику промену и означио поновно обнављање институције савладарства у Срба, али овога пута са крајње неочекиваним учесницима у њему.
    Стефан Душан се након другог крунисања старао да у иностранству добије потврду своје нове круне, нарочито што је стварање новог царства у Европи увек занимало више сила. Посебно су Византија и Угарска пажљиво пратиле развој стања. У овим настојањима Стефан Душан није имао увек успеха, али је важно да је ослушкивао спољне гласове. Није извесно да ли се Вукашин трудио да добије неки вид међународног признања свог положаја. Ромеји су чак могли и да одахну пошто се одустало од идеје царства и вратило у оквире „националне” државе. Стога је и стари Вукашин означен раширеним називом за српске владаре: Kpđk^v. Ствари су постале једноставније и Дубровчанима пошто више нису морали да воде рачуна о титули најутицајније особе у Србији, тако да и на тој страни није било потешкоћа. Заправо, ово признање је највише могло да допринесе снажењу делимично оспореног Вукашиновог легитимитета. Наиме, Никола Алтомановић је још за живота цара Уроша тражио за себе светодмитарски доходак. Закаснели доказ да су у Мађарској у Вукашина видели као новог краља јужних суседа долази из повеље краља Жигмунда из 1407 г. у којој је дестинатар означен са Demetrio filio Vlkasini regis. Додуше, треба размишљати и о томе да су политички односи били потпуно промењени и титула Димитријевог оца Угрима није била од значаја, што не важи и за краљевог сина.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА

    Реч грабеж није уобичајна у савременој историјској науци, али овога пута сажето приказује збивања у месецима након нестанка Мрњавчевића. Поред класичних феудалних ратова око Призрена и Рудника геополитичка карта Царства углавном није свуда насилно кројена. Непосредно након Косовске битке главу није дигао само Лазарев зет. Крупнија властела је чак покушала и да се осамостали, али су изгледи за то били мали. Вук Бранковић је тада одвојио много градова и жупа, али непосредних вести о тој промени нема иако су ту насеобине Дубровчана биле густе. Страшни извештаји о разарањима и бежанији пристижу тек доласком Турака наредних година. Властелина Обрада Драгослаљића су казнили зато што је пришао Бранковићу. Такав политички след је утемељио мит о Вуковој издаји. Легендарни опис Вукашинове смрти такође садржи сличан развијени мотив. Његова знатна заступљеност у великој мери има подлогу у духу несталне епохе. Властела је у то време заиста могла да изнесе терет смене власти. Твртко I је приволео владајући слој из Драчевице, Конавла и Требиња на своју страну и запосео три кључне жупе од Балшића. Прошлост Тесалије и Епира пружа допунске смернице јер су имале јако слично државно и управно устројство. Барем у два случаја смрт ранијег господара је доводила да такмацима прилазе нижи носиоци власти, властела и истакнути представници цркве. Овакве примопредаје су се у начелу дешавале брзо.
    Додатни разлог за претпостављени низак ниво сукоба је истицање сезоне ратовања. Походи у зрелу јесен, а посебно усред зиме нису били препоручиви из много разлога. Посебно су од хладног и снежног средишњег Балкана морали да зазиру Турци, још ненавикнути на локалне прилике. Ова околност је можда хришћанима донела толико жељени предах, али је и онемогућавала опсежније походе једне против других.
    Смрћу Вукашина његова породица је обезглављена, иако је краљ био већ прилично стар и вероватно не би још дуго био у стању да је води. Лик оседелог старца са зидова Псаче сведочи о томе упечатљиво. Можда га је и свест о поодмаклим годинама додатно подстакла да одреди још једног савладара, односно наследника. Међутим, није била толико ненадокнадива Вукашинова личност, колико су биле страшне околности у којима је дошло до смене. Судећи по развијеној композицији поред јужног улаза у храм св. Димитија у Сушици, већ у јесен кобне 1371. г. Марко је крунисан српском краљевском круном. Он и његов отац су насликани на црвеној позадини, достојној најпре или искључиво суверена. Марков владарски положај је истакнут и овнујским рогом у његовој руци, подсећањем на миропомазање као саставни део обреда крунисања. Представљен је као други Давид, старозаветни владар за кога се посебно везује чудесан догађај, изливање Божје благодети у виду мира. Вероватно је указано, поново путем сложених алузија, и на посебне (не)прилике које су задесиле српску државу. „Можда је, дакле, и у овом случају краљ Марко хтео да подвуче сличност положаја и свест о неминовности жртве”. Свечани чин крунисања је био испуњен устаљеним садржајима, међутим, времена ни разлога за славље није било. У прилепској цркви св. Арханђела Марко је приказан у белој одежди, оновременој ознаци жаљења, у тренутку небеске инвеституре, односно док му на главу рука Божјом вољом ставља круну. Очигледно, савременици нису могли да прикрију туробне околности у којима је дошло до уздизања новог владара. Оне су биле такве да је неоснована помисао да је више обласних господара, а набројани су жупан Никола Алтомановић, кнез Лазар и деспот Јован Драгаш, једно време давало преимућство легитимном владару. Прва двојица су се усуђивала да пркосе моћном Вукашину. Примеренији је став да је извесно кратко време Марко сматран легитимним наследником пространства од Шар – планине до данашње северне Грчке. По Троношком летопису држава је „шест” година била без владара, све док се кнез није устоличио упркос Марковом противљењу. Процењује се да је Марко био у најбољим годинама када је ступио на престо. Портрет код јужног улаза у породични храм открива “[…] физиономије одлучног младог човека, оштра погледа, кратке црне браде”.
    На ово раздобље се устаљено гледа као на низ неуспеха и незадрживи политички суноврат. Отпадале су богате области и важни градови, стара пријатељства и савези су прерасли у своје супротности, а крупна властела се једна за другом осамостаљивала. Међусобно су упоређени токови државног развитка две новонастале творевине. Марковој је супростављена земља Драгаша, где се претпостављало ширење и укрупњање у годинама након 1371. г., као и јако владарево присуство у свакодневном политичком животу, нарочито пошто је власт обједињена у лику Константина.
    Да се Андрија Гропа у Охриду заиста до краја осамосталио постоје неке, на први поглед, неоспорне вести. На свом новцу користио је израз По милости Божјој. У односу на распрострањеније В Христа Бога ова формула је још јачи и недвосмисленији исказ политичке самосталности. Ово је природно употребљено за јачање става да се у потпуности отргао од сениоровог надзора. Властеоска ковања новца иначе нису никаква назнака политичке самосталности, посебно ако на њима изостају слична владарска обележја. Следбеници Вука Бранковића и кнеза Лазара су били далеко од помисли да учине нешто слично. Ова врста извора чак изузетно лепо осликава њихове вазално-сениорске односе. Тако гледано испада да је Гропа у потпуности напустио Маркову политичку орбиту. Међутим, и краљевић, односно господин Андреја, је издавао новац са натписом В Христа Бога, упркос оцени да је све време признавао братовљево првенство. Намеће се питање у коју скупину треба ставити господара Охрида.
    Ако се на крају и прихвати да је Гропино интитулисање примерено самосталним господарима, није био самопроглашени велики жупан. Титула је само условно непримерена управним приликама у тој државној зони. Њен носилац долази на место севастократора Бранка у срцу „Романије”. И поред тога, жупани нису били потпуна непознаница у тим пределима. Као што се средином педесетих година ни потоњи краљ није стидео своје наследне жупанске титуле и Гропа је имао пуно разлога да је касније с поносом истиче. Могао је да потиче из северних арбанашких крајева под дуготрајном српском влашћу. Његови преци су тако могли стећи то угледно звање у мало познатим процесима српско-арбанашке синтезе. Звање је било мање угледно од севастократорског, али не и надлежности пошто је жупан у Охриду заправо био управник Једне „државе”.
    Разматрана титула је, дакле, у свом огољеном виду била наследна. Тек након осамостаљивања, додавањем израза „велики”, могао је у појединим приликама да истакне свој новостечени положај. У Србији су, међутим, тада важила другачија правила. Понекад су старе титуле жупана и кнеза биле праћене речју велики, ознаком да су додељене од самог цара. Попут пандана са Југа, деспотског, севастократорског или кесарског достојанства, ни она са севера се у српској Царевини нису могла узурпирати. Како ствари стоје са господарем Охрида? Једино се у грчком натпису насталом јула 1378. г. у охридском храму св. Климента налази проширена верзија. Значајно је да и ту Гропино име усамљено стоји у делу предвиђеном за световне господаре тог подручја. Супротно је у Бигорском поменику, о којем ће још бити речи, гробном запису Остоје Рајаковића из октобра 1379. г. Ромеји су уз жупанску титулу током преписке имали обичај да дестинатара ослове и придевом „велики”. Ово није део званичне титуле већ начин углађеног обраћања страним представницима. С тим се подударају и новија читања натписа са Гропиног новца.
    Неусаглашеност би могла ишчезнути са ставом да је велико жупанство добио у тренутку увођења у охридску „државу”. Овакви управници у држави Немањића поново се јављају од успостављања царства, и то искључиво међу тзв. „српском властелом”. Стога би избор најпре пао на цара Уроша. Међутим, док се он још питао о тим стварима, намесник Охрида је био севастократор Бранко. Био је наклоњен будућем краљу јер је свог сина оженио његовом сестром. Следећи на реду да уређује ствари у Охриду био је Вукашин. Међутим, није установљено да је након крунисања био овлашћен да додељује било какве титуле. У супротном, можда се определио за старо звање, део српског управног наслеђа примерено његовом „краљевању”. Тако би заправо државни апарат на југу био прилагођен још увек живим традицијама српског краљевства. Извесно je да Вукашину од 1365. г. у том делу државе ниједан иоле важнији политички чин није могао промаћи. Извесни кесар Новак је сведочанство о својој управи оставио ктиторским натписом из 1369. г. у Св. Богородици на преспанском острву Мали Град. Био је исључиво краљев вазал јер је навео само Вукашиново име, а изоставио Урошево. Шансе да je претпостављени чин Гропиног успона био Маркова заслуга су најмање. У сваком случају јасно је да је у Охриду ојачао најпре као представник државне власти и да је то био темељ касније моћи. Он није био странац који је са запада на челу своје ратничке дружине запосео богати плен, већ остатак раније српске власти. Снажно визуално средство Гропиног личног представљања био је ћирилични монограм.
    Вукашинова брачна политика је оцењена као јако успешна, иако није испунила сва краљева надања. Нису позната имена изабраница његове тројице млађих синова. Вероватно су дошле из угледнијих властеоских домова. Тек задњих неколико година Вукашинови погледи су били усмерени ка Цариграду и угарским властелинкама блиским Твртковом двору. Иако даљи сродник Немањића, отац Маркове Јелене Хлапен је ипак био само крупан великаш. Оливера је одаслата пут Зете где су Балшићи вероватно управо овим браком створили трајније упориште у тој покрајини. Од сродника Мрњавчевића нешто се ближе зна једино о Остоји Рајаковићу. Октобра 1379. г. био је мртав, када је приказан као зет Андрије Гропе и рођак краља Марка. На страну с просопографским делом ове вести, као и значењем појма сродник. Ово питање је чак и у ширем оквиру доведено до краЈњих граница проучености. Овакве вез би по својој природи требало да трају. Тешко да је запостављена чак и када је, како се обично претпоставља, Охрид иступио из оквира Маркове државе. Ако ништа више, пре истека седме деценије тиме је у том граду још показиван “[…] однос уважавања […]” према краљу Марку. Натпис из 1379. г. је био званичан и да је тада Гропа као нови владар Охрида имао ратоборан став према ранијем суверену, тешко би био изведен у самом средишту његове управе.
    До сада је остало неисказано да је заправо један од Мрњавчевића вероватно стајао у позадини брака између Остоје и неименоване Гропине ћерке. Тим путем је и жупан додатно увучен у проширени породични савез. Портрет Остоје Рајаковића открива млађу особу чију смрт уз доста обазривости треба омеђити осамнаестим и тридесетим летом његовог живота. Распон јесте широк, али изгледа да пре треба тежити првој години или средини овог интервала.5 Стога треба претпоставити да се Остоја оженио некако око 1371. г. У случају да је то било за време старог краља може се претпоставити да је управо удајом ћерке Андрија Гропа ушао у ред велеможних. Ако је то било након Марице, искрсава назнака да је првих година Маркове владавине за великог жупана брак са владаревим сродником и даље био, ако не неопходан, оно барем јако пожељан. Ипак, далеко је од тога да се баш Марковом вољом устоличио у Охриду. Може бити, такође, да је њиме Гропа озваничио своју недавно стечену независност. Овде је прилика да се изнесе основна поставка о њиховим односима. Има још доказа да они нису били непријатељски, иако се жупан Гропа придружио многим моћницима који су након Марице окренули леђа краљу Марку.
    Неки су опште и начелне природе. Не зна се који су све предели управно тежили древном граду са језера. То никако није била пространа територија у поређењу са оним чиме су располагали Гропини први суседи, а нарочито остали обласни господари. Као полусамостални или потпуно независтан господар Охрида Андрија је заиста након 1380. г. могао да буде изложен нападу продорнијег Карла Топије. Полазиште за ову поставку је концепт уводног дела писма из којег се види да је овај великаш био други ктитор тамошњег манастира св. Климента. Како је великашов духовник био авињонски контрапапа Климент VII, није без основа тврдња да је порив за овај градитељски подвиг дошла са те стране, што истовремено не подразумева и политички надзор над Охридом. Такође, Топија је посебно истакнут као нови ктитор, а не и као владар поменутог краја. Ту су и две белешке у тексту Хамартолове хронике, по издавачу из 1371. г. призивају Божју помоћ Карлу, који није означен ни једним епитетом. За овог арбанашког великаша је изгледа написана и словенска књига Слово Светог Григорија Богослова. Међу маргиналијама „грешног” Дамњана је и Топијино име исписано црвеним мастилом, уобичајним владарским правом. Свестан свог незавидног положаја на раскрсници главних путева, Гропа је могао да потражи ослонац на најмање два места. Најпре код Турака, без којих се више није могло завршити ниједно крупније политичко питање. Следи двор који je у нека срећнија и сређенија времена вероватно пуно допринео његовом уздизању. У Прилепу су, пак, били задовољни јер се на југу граниче са савезником. Искуство стечено изучавањем српских политичких односа између 1371. и 1463. г. открива динамику препуну наглих и неочекиваних заокрета. Заједнички наступ тројице моћника упућује на исто. Кнез Лазар и Вук Бранковић су, на ближе непознат начин, потисли Балшиће из унутрашњости и свели их на господаре Приморја. Потом уређују међусобне односе, па чак се и сложно старају око редовне исплате Стонског дохотка. Од 1386. г. Балшићи су чак признали првенство кнеза Лазара. Марко је такође попут кнеза Лазара могао стајати на челу једног породичног савеза мањег обима, готово скривеног од истраживача.
    Остојином смрћу 1379. г. прекинута је важна спона између Охрида и Прилепа. Ово, само по себи, није морало да изазове или појача постојећу нетрпељивост. По много каснијим вестима око Костура међусобно су се надметали околни моћници: породице Балшић и Музаки, Топија и Гропа након чега је у том граду ишчилила Маркова власт. Предложак за ове смушене приче стварно је могло бити неко феудално сукобљавање. Ни Гропино господство изгледа није било дуготрајно. Оставе новца показују да његово новчарство не премашује седму деценију. Ово није до краја меродавно пошто и његови моћнији и дуговечнији суседи у то време прекидају ову делатност. Међутим, удаја ћерке за Остоју Угарчића пре истека седме деценије додатно упућује да је тада већ био у зрелим годинама.
    Иначе, жупан Андреја и његова супруга се посредно срећу у самом окружењу краљеве породице. Уписани су у поменик св. Јована Бигорског, али тако да се јављају извесне разлике. У једном ранијем читању, баш као и фотографском снимку, стоји: “[…] Андреаша, жупана Лазара, […] монахињу Матрону, Елену ћерку њену и Кирану, подружју Андријашеву.” Марков брат је споменут раније тако да се без устручавања закључује да се ради о брачном пару из Охрида. То је ранијим издавачима промакло. Сметнуто је и с ума да други извори сведоче о браку између жупана и Киране, друге ћерке епирског деспота Андрије Музакије. То знатно повећава веродостојност оваквог поистовећивања. Ни то што је жупанство везано за извесног Лазара, а не за претходно уписану личност не смета. Овај поменик иначе обилује грешкама и нејасноћама. По другом читању начин њиховог навођења није битно другачији, али се изоставља Андрешева, односно Лазарева жупанска титула, а ни Кирана није означена као његова супруга, већ само као монахиња.
    Упућеност ове породице на северне крајеве наговештава и хроника породице Музаки где се Гропи приписује власт над Охридом и Дебром. Као да се овога пута може веровати непоузданом Ј. Хану да се Гропини потомци јављају под Скендер-бегом у последњем од два набројана предела. Отуда вероватно и њихова потреба да се упишу у поменик знатнијег локалног храма. Чини се да је то урађено накнадно пошто два крстића и две тачке попуњавају знатнију празнину којом је овај део поменика видљиво раздвојен од претходог, главног дела. Раније је овај занимљив извор оквирно датиран у средину седме деценије, што као да потврђује да између два двора нису прекинуте све везе. Један Гропин новчић је нађен у тврдом граду који је стражарио над маузолејом Мрњавчевића. Политичке границе нису биле непрелазне препреке за стране валуте, али и ово као да сведочи о сношљивим односима између два двора. Ово је доказ више поставци да сваки политички расцеп није био обележен звекетом оружја.
    Нови краљ је убрзо протеран из више кључних места средњовековне Србије. Призрен, који је сам недавно украсио још једном црквом и посветио је Ваведењу Богородице, пао је у руке Балшића. Продор је готово извесно пошао из њихових упоришта у долини Дрима. Помучио их је утврђени део тог града. Десетог септембра 1372. г. Дубровчани су победнике даривали скупоценом ратном опремом: „quando Jura cepit castrum dicti loci”. Реч castrum искључиво се односи на градски акропољ. Те године је у Душановим Св. Арханђелима као монах Сава сахрањен Страцимир Балшић, тако да је штета што је део његовог надгробног споменика оштећен у делу где је стајао остатак датума, јер је са комадом надгробног споменика ишчезао и значај доказ. Намеће се питање колико су зетски великаши могли још да зађу у копно, ако су добро запели већ на првој препреци. У сваком случају, недавно страдали краљ није уписан у поменик призренског катедралног храма. У сличном спису оближњег манастира св. Петра Коришког непотпун низ владара Немањића почиње оснивачем, све до цара Уроша. Следи: „Помени господи благочастиваго и христољубиваго краља Влкашина”. Међутим, изостаје „и приснопоминајемаго” које се среће уз Немањиће, али и кнеза Лазара. Уписан је одмах после Вукашина, тако да изостају Балшићи и Вук Бранковић и поред дуге непосредне владавине градом. Са Призреном је несумњиво изгубљена и његова пространа област, а вероватно и много више. Тиме се заправо завршавају поуздани подаци о Марковим губицима непосредно након Маричке битке.
    Међутим, тешко стечени Призрен је угрозио Никола Алтомановић. Његове војска је на почетку 1373. г. унела праву пометњу у тамошњу дубровачку заједницу. Ово показује да је великаш вероватно снажно ступио и на просторе данашње целокупне Метохије, или је то барем покушао. Из свега реченог види се да су након великог поремећаја с јесени 1371. г. уследили многи мањи, све док се стање није донекле усталило. Чини се да је било лакше стећи, него одржати власт над новостеченим поседима. Питање је колико су Балшићи уоште још продрли у унутрашњост. У тековине до 1375. г. приписује им се и Пећ.
    Јако је важно и Орбиново сврставање Николе у постмаричке добитнике. „Никола Алтомановић, с друге стране, заузео је читаву област која се граничила његовим земљама”. Недовољно јасно исказан простор је вероватно био на северозападу данашњег Косова и Метохије. Николина најјужнија позната област је жупа Будимља. Међутим, из ње га је 1373. г. потиснуо северни сусед, али је трајно пак задржао Лазар. Природа терена и распоред матичних земаља су условили правце и могућности отимања скоро исто толико колико и однос снага. У општој пометњи, крајем 1371. и почетком наредне године, Рудник се вратио у окриље жупана Николе Алтомановића.
    Лазар је у коштацу са Николом на северу трошио највише својих снага. Осим тога, морао је да се до краја учврсти као владар слива три Мораве, где је такође било крупне властеле. Њен део је могао чак и да приђе кнежевим непријатељима. Стога није могао да се размахне на југу где његови успеси изгледају скромно. По ретроспективном Халкокондиловом излагању Лазар је узео Приштину и Нишавску област и допрео до Саве. У Хроници о турским султанима се каже да је кнез проширио своју власт до реке Илира која се зове Сава. Још један потоњи извор Лазаров успон непосредно повезују са сломом Мрњавчевића уз наводе о преузимању Новог Брда и Приштине. Друго место се, међутим, приписује Вуку Бранковићу. Кнежев властелин и рођак челник Муса се усталио у Звечану у име кнеза Лазара. Поред тога, око Горњег Лаба истом великашу je поверена „држава”. Кнез je тада вероватно запосео и Липљан КОЈИ је непосредно држао 1388. г. Раније је већ оцртано посебно место и снага властеле у данашњим косовско-метохијским и оближњим крајевима. Међу баштиницима и управницима „држава” свакако се истицао Вук Бранковић. Непогрешиво је осетио ветар промена и са великом свитом окренуо се Лазару.
    Његовом ћерком Маром се оженио вероватно након великог слома. Пре 1. септембра 1376. г. Вук Бранковић је заузео престоно Скопље, очигледан знак способности да води велику политику. То не би требало да чуди након што је утврђено да се након 1371. г. источна граница Вукове земље према непосредним поседима његовог таста усталила на линији коју у низу чине планине од Скопске Црне Горе преко Жеговца, Кознице и Пруговца, све до доњег тока реке Лаб. Од насељених места значајем се истицала Приштина, дворови из жупе Ситнице, те Грачаница и рударско Јањево. Томе се придодаје баштинска Дреница, па тековине из 1378. г., односно Призрен са ширим подручјем данашњег Ораховца и Ђаковице, те манастир Дечани. Јасно je да се заправо ради о Јако пространој „држави”, која у крајњој мери одговара кнежевом зету, али и Лазаревој потреби да себи привуче што више великаша.
    Окосницу двора Драгаша су тих година чинила два млада човека и њихова искусна мајка најплеменитијег рода. Старији Јован је остао запамћен, судећи по Халкокондилу, по разборитости и војничкој спретности. У време када је ова лична особина могла да донесе највише користи имао је око двадесетак година. Око таквог војсковође су се природно окупљали преживели из неславног похода, иако је изворни ослонац исувише климав. По годинама подсећао би на Николу Алтомановића који је био сличног узраста док је једно кратко време носио тешко бреме најмоћније личности на северу српских земаља. Још је помало присутна збуњеност брзом обновом породичне моћи рашког властелина. Несумњиво објашњење лежи у тековинама његовог стрица, па нема разлога да се сличним током догађаја не расветле и прилике на југу. Чини се да су се Драгаши највише окористили од слома Мрњавчевића, јер не само да су из сенке поново избили у први план, него су и по обиму територија највише захватили од њих.
    Наивно се мислило да је у тракијској равници пострадало “[…] племе српске
    господе у седмом роду илити колену […]”. Зрелих мушкараца способних да носе оружје или преузму управне задатке и поред великог осипања је ипак било. Алексије Асен је био у пратњи царице Јелене у Серу 1365. г. да би након десет година био члан мешовитог суда Серске митрополије. Слично је установљено и за Дуку Коресиса и Георгија Исариса. Довољно година да носе оружје имали су и Крајко и други Оливерови синови. Најопсежнија студија о Маричкој бици тврди да Османлије нису гониле разбијену противничку војску до потпуног уништења. Међутим, да су преживели били потпуно скрхани и неспремни на усклађен отпор могло се и раније помишљати. Потврда је код незаобилазног Исаије: „Не бејаше кнеза, ни вође, ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, већ се све испуни страха исмаиљћанског, и срца храбра јуначких мужева у женска најслабија срца претворише се”. У изворнику стоји реч „вожд”, што је протумачено „[…] да се односи на такву личност која је способна да се супростави турској најезди, да спасе и избави народ од погибељи. У насталим околностима требало је да вожд буде ратни и политички вођа […], који је по схватањима тог времена био изасланик божији”. Па ни много касније, када се стање увелико смирило и државне власти углавном усталиле, именом непознати српски писац друге половине XIV в. примећује да: „Богомрски они Исмаилћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву земљу нашу протрчаше, јер не би онога који ће забранити тима”. Бугарска анонимна хроника нуди посредно објашњење османских успеха оквирним исказом да при томе нико није могао да им се супростави. Пајсијево житије последњег Немањића је колаж различитих историографских средњовековних текстова чије порекло се углавном може без муке пратити. Међутим, изворник описа маричких догађаја је неповратно ишчезао. Оно што је пренето открива зрелог писца, књижевника богатог језика, али и доброг приповедача који је у неколико редова успешно пренео дух постмаричког страха и неверице, нимало не заостајући за хваљенијим Исаијом. У прилог овом ставу стоји: „И Агарени се вратише ка Адријанову граду са победом и радошћу, а наши у скрби и тесноти: једни брата жељаху, други родитеље, други децу своју, други сроднике, и би вапај и плач и ридање […]” Такође, опис поражених ратника тера на дуго размишљање: „[…] и дођоше кући, тужни и посрамљени машући главама један ка другоме говораху: Јаој нама!”. Њима су се временом придружили и срећници који су се неким чудом, углавном великим откупом, ослободили турског ропства. О последњима, такође, пише и старац Исаија. Морализаторски приступ је приметан у Причи о Боју Косовском, где се погибија српских војсковођа и већине њихових војника тумачи као последица Урошевог убиства, док „мало неки праведни осташе .
    Преживела средња и ситна властела није могла да стане спрам Дејановића. Њихов опстанак је непосредно зависио најпре од постојања непосредно угрожене државе са хришћанским предзнаком. Њеним нестанком изгубила се и потреба за овим ратничким слојем. Зато су малобројни преживели са југа Србије лако пришли уз наступајуће Драгаше, или пак остали верни Вукашиновим синовима. Није било времена за политичке тананости нити оклевање. Окретнији, сналажљивији, а посебно снажнији су се наметали чак и онима који исправа нису сматрали да треба да се потчине било коме. Након делимичног смиривања и успостављања новог стања промене граница су биле могуће, али је морало ићи много теже.
    Из матичних поседа, вероватно стратешки постављених, Драгаши су надирали у више праваца. Међутим, повољну прилику с краја 1371. г. нико није хтео да пропусти. Ромеји су повратили Сер и многе околне мање градове између Месте и Струме, као и целу Халкидику. Овај успех је схваћен као ослобађање од тираније „Трибала”. Судећи по изразу „ушао у Сер” из рукописа бр. 21 Светогорског протата, који једини говори о овом догађају, изгледа да солунском деспоту Манојлу II Палеологу није пружен озбиљнији отпор. У прилог томе иде и мали временски размак између два догађаја, као и етнички састав владајућих у граду. Ни мањински Срби нису имали разлог да пружају отпор, под условом потврде или проширења у међувремену стечених права. Јавила се и лажна нада да ће Ромеји ојачани запоседањем путева и кључних кланаца ка престоници сузбити и азијатске нападаче.
    Због породичне усамљености са Угљешиним нестанком у потпуности је ишчезла и његова политичка творевина. Мушки свет ратника и државника је те године његовој супрузи донео још један у низу страшних личних удараца. Изгледа да је непосредно након Марице нашла прибежиште у Солуну, где је у култу Богородице Катафиги (Оне Која Пружа Уточиште) потражила некакву утеху. Изгледа да су се Ромеји према њој понели са пуно уважавања и бриге упркос томе што су управо тих месеци доприносили рушењу политичке творевине њеног супруга. Могло би се рећи да ратовање није било толико жестоко да би нагнало тренутно јачу страну на неко недолично понашање. По свему судећи, краљ Марко, као претпостављени наследник серског деспота, био је далеко од помисли да оствари та своја права, односно да се шири на истоку.
    Драгашима је, пак на тај начин, вероватно, олакшано запоседање њених северних остатака. Ту су стекли границу са и даље незнатном Византијом. Јавила се недоумица где се пружала та линија и када се усталила. Наиме, документ од 12. јуна 1374. г. тиче се струмичке Брезнице браће Ласкарис и бриге Константина Ласкариса да ово село обезбеди хиландарском манастиру св. Панталејмона. У документу насталом у уреду Цариградске патријаршије браћа су означени као бобХог-робови византијског владара, а претпостављена власт Констанина Драгаша нигде није ни наговештена. Ту је виђена прилика за став да су Ромеји најпре држали долину Струмице, па и области око Мелника и Петрича. Извори ћуте о замишљеном сукобу, али је промена границе повезана са покушајем насилног преузимања византијског престола 1373. г. и повлачењем одлучног Манојла II Палеолога из Солуна након три лета. Занимљиве одлике споменутог документа из 1374. г., са друге стране објашњиве су и непризнавањем српске власти јер се, очигледно намерно, изостављају и два ранија српска акта којима је спорна Брезница припала Хиландару. Поређења ради, површна власт Цариграда над Тесалијом на почетку осме деценије XIV в. је остваривана преко Анђела Филантропина. То није спречавало тамошњу властелу да се 1381. г. изјасни као „слуга моћног и светог нашег господина и цара”, односно након седам година „слуга моћног и светог нашег господара и цара”.
    У време деспота Јована Угљеше крупна властела грчког порекла се пријатно осећала без обзира са које стране српско-византијске границе се налазила. При томе, без устручавања се у туђини истицала потчињеност страном господару. Никита Педијасим је боравио у Солуну по налогу деспота Угљеше. У Мелнику Драгаша је 1379. г. у једној судској парници поред клерика учествовао и серски протонотар Константин Глава. Због свега тога ипак треба веровати да су Драгаши пре војске из Солуна стигли до природне границе какву чини масив Беласице. Дејанови синови су наступали као општепозната домаћа сила унутар српске државе, односно добро су познавали тамошње управитеље. Са друге стране, повратак страних Ромеја, посебно дубоко на северу, је значио нежељене непознанице. Неколико година без сведочанства о власти Драгаша је у складу са великим празнинама у изворима овог раздобља. Такође, мук је објашњив њиховом природом, углавном са манастирских поседа. Тек кад су се нове власти учврстиле почеле су да решавају спорове тешко помирљивих светогорских братија.
    Настојање да се утврди време настанка повеље коју су Драгаши издали Св. Панталејмону најпре има значај за дипломатику. Међутим, није од важности за настанак државе Драгаша. Уверљиво је да је старији Јован најзаслужнији за велике успехе, као и да је његово присуство на северу било израженије. Међутим, млађи Константин никако није могао да се тек најкасније у лето 1374. г., као господар заокружене области настале на недовољно одређеним јужним просторима, придружи свом брату. Јован је, пак, приказан као искључиви наследник очеве баштине у северним областима, на чијим темељима је претежно надограђивао своје и породично политичко здање. Извори доследно не иду у прилог оваквој реконструкцији јер се заправо тичу државне управе Драгаша, а не политичке прошлости. Други се, пак, не односе баш на овог Константина. Млађи брат је тек доласком у зреле године преузео удео у управи, најраније 1375. г. И након две године био је у сенци деспота, пошто у дубровачкој одлуци стоји: „Dragas e Costadino suo fradello”. Последње три речи ближе објашњавају личност недовољно познату у Јадранској комуни. У пространој држави, коју je наслеђем, мачем и угледом створио старији Драгаш, састављеној из више географских природних целина по обичајима српске државности, кључне земље је задржао за себе Јован, а сродницима је препустио споредне пределе.
    Чак и међу искусним историчарима било је мањег или већег неразумевања о степену Драгашевих успеха након Марице. Тако се обазриво питало откуд у потпису једне повеље господина Константина спомен Подунавље, када је његов стварни господар био кнез Лазар. Највише пажње је усмерио на шири новобрдски крај, највреднији плен уопште. Суштински, на северу су Драгаши захватили само део слива Јужне Мораве где су њихову власт јачали баштински поседи у прешевској жупи, ван које су на северу имали мало својих баштина. У време Царства слабо су утицали на север разматраних области. Константину као владару тог краја 1380. г. обратио старац Тома Гавала за захтевом да дозволи прилагање Хиландару села Раков (Раковац) и Лапардинци: „и о\спомеио\ ми 3d села ижв со\ Ерлиигс, клко да ик приложи пресветои матври Божиои Хиллидлрскои. И R Ностадиик ивгово о\спомеио\тик прик\к се о\срдикмк и приложи\к татери Божиои […]”. У том кратом акту господин Константин исказује да се села поклањају његовом крајњом вољом, али су то заправо били баштински поседи његовог властелина КОЈИ се много пре тога замонашио. Развој je највише зависио од усмерења кесара Угљеше Влатковића. „Држава” му је вероватно већ тада била у Иногошту, Прешеву и Врању, али баштинске земље у Славишту, у срцу земље Драгаша. Природно више везан за очинску земљу, у неколико драматичних месеци након 26. септембра 1371. г. ипак је стао уз Драгаше, а не уз кнеза Лазара. Ако је код овог далеког сродника Немањића уопште било колебања, у сваком случају је вагао између сродника. Његова одлука можда показује величину снага тих година између деспота Јована и кнеза Лазара.
    Натпис са иконе из цркве Преображења из преспанског села Њивица из 1373. г. садржи молитву за спас извесног Михаила, Константина и Манојла […] Драгаша. Не постоји ниједан разлог да се ова тројица поистовете са члановима много познатије породице, па чак ни да се придружи изворима који говоре о Константиновом наводном деловању у јужним областима. Још мање има услова за то да је у долини реке Црне деловао као намесник краља Марка. Није поуздано утврђена ни граница, свакако порозна, између браће Мрњавчевић. Стога нема коначног сазнања да је ова линија одредила домете Драгаша. Нагађа се да су до 1378. г. као сродници Немањића, наследили поседе рода Јована Драгушина, који су такође, били крвно повезани са српским владарима.
    Потпуно скрајнут и без утицаја легитимни цар се не спомиње у догађајима. Искусни и иначе добро обавештени старац Исаија се уз напор присећа његовог редног места на листи владара Немањића. Урошеву смрт, а тиме и нестанак најславније српске династије, бележе и неки други савремени извори, али општи је утисак да између Маричке битке и 2. децембра 1371. г. на тој страни нема нимало снаге. Царица Јелена је доживела да најпре сахрани славног мужа, а затим и сина јединца. Тиме је изгубила највеће покриће за истицањем у јавном животу. Додуше, у јеку договора између српске и цариградске цркве очекивало се да је посете посредници. Питала се о овоме због тога што је била упућена у раније преговоре о прекиду шизме. Доследно је користила преостала почасна права, као што је убирање стонског дохотка. Тим поводом се Дубровчанима 1375. г. јавио њен логотет Иван. Умрла је 7. новембра 1376. г. Хиландарци су проценили да само четири супруге српских владара почев од Ане, пратиље Стефана Немање, заслужују годишње помене на дан њихове смрти. Краљица и царица Јелена, те књегиња Милица су надмашиле остале владарке самосталном владавином у појединим деловима српске земље. Судећи по посебној пратњи дворана са највишим титулама и савременом познавању државног уређења, на располагању јој је стајао некакав посед, где би требало да је своје последње дане провео и њен син. За њим је остала и удовица Ана, која се у монаштву изгледа звала Јелена.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КРАЉ МАРКО И БРАЋА ДРАГАШ КАО ТУРСКИ ВАЗАЛИ

    Готово без изузетка се уз имена Марка Краљевића и браће Драгаш додаје да су били турски вазали. Прећутно се прихвата да је њихово подаништво у складу са довољно познатим односима хришћанских и турских владара, уз ретке додатне оцене. Однос Турака према наследницима Мрњавчевића је био пресудан за њихово свеукупно деловање, и стога те везе ипак захтевају посебно разматрање.
    У први план избија питање времена и начина ступања у ред турских харачлија. Сигурних података нема, као што је то у случају Јована V. Византијски владар се маја 1373. г. већ спремао за султанов табор који се окупљао ради одласка на малоазијско ратиште. Можда се могу искористити папска писма од 14. маја 1372., односно од 8. децембра 1375. г. У последњем: „папа са жаљењем истиче како је ромејска држава постала жртва муслиманских нападача који су је напали, освојили и готово порушили, док је слична судбина задесила два њена јужнословенска суседа, Бугаре и Србе”. Последња одредница се може, уз знатне ограде, односити на државе непосредних наследника Мрњавчевића, присиљене да постану вазали. Ово је, заправо, у складу са уверењем већине истраживача који, суочени са мањком извора, углавном наводе да између Маричке битке и разматраног чина ипак ниЈе прошло пуно времена. Јако турско ВОЈНО присуство у јужним српским земљама у месецима након 26. септембра 1371. г., трајна близина правих турских европских поседа, као и жеља да се утврди новонастало политичко стање, можда ратујући уз бок са Османлијама, били су довољни разлози да два хришћанска двора одвојено преузму посебне обавезе према Мурату.
    Не баш убедљиво, мишљење полази од тога да се старији Драгаш потчинио међу првима, а највероватније већ на пролеће 1372. г., а Константин у распону од 1373. до 1377-1378. г. Засновано је на турским хроникама. Неке бележе Лала Шахинове нападе на Ихтиман и Самоков непосредно након Марице. Том приликом је усвојено и схватање да се појам Сарујар односи на деспота Јована. Како се у изворима истог порекла покоравање Константина Драгаша повезује са личним наступом Мурата, посредно посведоченим тек 1377-1378. г., створена је представа о одвојеном признавању султанове врховне власти двојице Дејанових синова, најкасније до времена појаве емира. Овај историографски жанр је пословично познат по збрканој хронологији, а ни опширни описи догађаја углавном нису настали са основном намером да буду веродостојни. Њихови творци се слабо сналазе и у генеалогији, па неретко мешају личности чак и из два различита поколења. Овом приликом се узима методолошки став да је у већини случаја, ипак, боље дати првенство новим историјским тумачењима о вазалним односима и политичким приликама утемељеним на другим, поузданијим изворима, него турским источницима. Ни касније разраде и допуне горе изнете поставке, чини се, нису одговориле на неке недоумице, безразложно стварајући и нове. Уверавање да je Константин постао харачлија тек приликом Муратовог похода на Ниш 1386. г. садржи неколико кључних пропуста. Блажи се тичу историјског тумачења: Велбужд није постао престоница након 1383. г., док Константиново означавање за самосталног владара изразом „у Христу Богу” у документу из 1381. г. никако није мерило за односе са Турцима. Наиме, ово је био део потписа и титуле и многих других поданика српске народности, а који су међу осталим хришћанима, ипак, сматрани самосталним владарима. Међутим, немогуће или барем тешко је одбацити изворну вест да се те исте 1386. г. Константин налазио у малоазијском походу свог господара. Да ли значи да није учествовао у низу окршаја у вези са Плочником? Иначе, постоје и изворни одјеци стања по којем су Османлије прихватале Драгаше искључиво као независне у односу на суседне владаре, посебно пошто су изразили прву спремност да им се покоре. Нумизматички материјал који се односи на деспота Јована је скроман, а и питање је да ли се ова врста извора у начелу може употребити за разматрану тему, чак и тамо где су сачуване бројне серије новца. Ипак, треба указати да је престанак ковања његовог новца повезан са личним везивањем за Мурата.
    Све горе речено захтева посебно разматрање. Наиме, два стратешки постављена бугарска града нису улазила у састав области Драгаша. Њихово запоседање од стране Турака се не може повезати са непосредним притиском на њих, мада је могло да помогне да се брже одлуче на то. На посебну пажњу обавезује изједначавање старијег Драгаша са Сарујаром. Један од старих османских познаваоца прошлости, Коџа Хусеин, овим појмом означава равницу, док је код Сеаддина реч о земљи. Вреди и подсећање на то да је у рано турско време опстало сећање само на последње хришћанске владаре, а Јован то није био. Овде би се јавио случај да поред Константинове земље на истом простору напоредо траје сећање на његовог претходника. За даља истраживања могло би бити важно и то што се спорна реч може превести и као „Жута земља”. Осим тога, истоимено дупничко село пописано је у Ћустендилском санџаку 1570. г. Други назив му је „Црвени брег”, а старост открива његова величина. У првобитном издању једног путописа уз Дупницу стоји: „Две миље одавде у месту Сијарова има топло купатило са каменим кубетом”. Међутим, у новијем покушају да се приближи овај извор стоји: „На две милји југозападно од ова касаба, во селото Спарда, има топла бања во камена зграда”. Да се ипак радило о топониму или хорониму, а не о личности повећава подсећање на старо село Саријар, северно од Лагадинског језера. Када се боље прати излагање првог турског хроничара, види се да је незаштићени живаљ тајанственог краја у близини Софије био тај који је сам признао турску власт, док се њихов владар изричито не спомиње. Ово није изузетак, пошто ће у наставку раду бити изнето још примера да су неке личности или установе самостално ступале у посебне односе са освајачима. Због тога у Сарујару најпре треба видети знатнију географску целину која је турски назив добила по природним одликама, а не државу, или њен део, деспота Јована Драгаша.
    Осим тога, основни доказ против залагања за одвојено примање вазалства двојице браће требало би да буде то што Драгаши нису располагали одвојеним областима које су се тек временом спојиле у једну целину. У време Јовановог потчињавања Мурату, вероватно раног, првенство је у сваком погледу, а најпре се мисли на владарска права, имао старији Драгаш. Све што се поуздано зна о односу Турака у најранијем ступњу њиховог притиска према вазално потчињеним хришћанима са простора ранијег Душановог царства говори да је деспот Јован могао да прими вазалне обавезе искључиво за целокупну државу, а не само за њему непосредно подложне покрајне Треба подсетити да је Вук Лазаревић имао истакнуто, савладарско место у земљи свог брата, али да је посебан положај према Османлијама стекао тек 1409. г. у склопу догађаја који су имали шири оквир. Изјава покорности и доследно испуњавање свих дужности је било сасвим довољно да у први мах умири нападаче, тако да тешко изводиво лично појављивање пред Муратом није било неопходно непосредно након Марице. Изгледа да су поклони и посланство, како Орбин преноси сада већ изгубљено врело, били довољни да Ђурађ Страцимировић буде примљен под окриље истог емира. Док није успостављено међусобно поверење, то је и за Стефана Лазарвића био најсигурнији вид општења са Бајазитом. Ова тешка одлука је донета пре 11. августа 1389. г., а прве последице су се осетиле вероватно већ на пролеће 1390. г. Иначе, пада у очи да предлагачи тумачења о одвојеном признању његовог првенства од стране двојице браће не указују на то када је могло доћи до сусрета деспота Јована и Мурата, као што се залажу у случају Константина. Мехмед-паша Кучук Нишанџи саопштава да се господар Ћустендила потчинио у лично и у име своје крупне властеле. Овакве одлуке су захтевале сагласност врха владајућег слоја, укључујући и цркве, те овај спомен велможа није историјски неоснован, мада се увек може позвати и на пишчеву машту. По Нешрију, Константину су уз скуте 1389. г. стајали сви земаљски великодостојници. Спис Historia Turcica Феликса Петанчића приказује деловање Мурата у хуманистичком маниру, истичући да је у краљевствима Рашке и у Илирику затекао више ситниј их краљева, славних врлином не само својом, већ и својих предака. Претњама их је нагнао да бирају између сурових закона ропства и рата; а да се брже одлуче, затражио им је таоце. У међувремену лукаво је обасипао њихове прве људе даровима, срамотећи их после као пребеге и издајнике. Све ово у суштини не одудара од уобичајног турског поступања. Ово би био додатни наговештај да је и земља Јована Драгаша била састављена од већег броја „држава”. На њиховом челу су били преостали крупни феудалци који су дошли под окриље деспота у успону. Међу њима је морао бити и Константин, ако се владар и његова породица посматрају као најкрупнији земљопоседници. Ова опаска је важна због тога што се њом, можда, могу растумачити и појаве из даљег политичког развитка. У истом правцу суштински иде и исказ Лаоника Халкокондила да је након Јованове смрти његов брат преузео већ успостављене вазалне обавезе. Од њега завистан Орбин преноси исту вест. Иначе, по правилу се очекивало да вазални односи буду обнављани услед смене једног од владара, било сениора, било вазала, што је неретко био повод за теже политичке заплете. Описи турских историчара о свечаном, мада невољном, Константиновом потчињавању Мурату су свакако нека врста нејасног одраза тог догађаја, посебно што изостаје опис било каквих ратних догађаја. Овом приликом је хришћански владар приказан као прилично самовољан вазал, што заиста одговара етапи у којој су Османлије могле показивати више попустљивости према својим харачлијама, а они више храбрости да искажу свој став.
    У новом светлу треба посматрати и исказ Хаџи Калфе након објављивања новог преписа његовог „Огледала света”. У доступном преводу делови описа Ђустендила гласе: „Порано овој град бил бугарско живеалиште (подвукао В. А.)”. Даље: „При преземањет на „неверничките” (христијанските) земји (држави), нивниот господар (подвукао В. А.) нашол прибежиште кај Високата Порта и, во […]. 1371-2 година замолил да плака арач […] Покојниот Гази Худавендигар издал царска наредба за соодветно решение”. Текстолошке разлике у оносу на до сада коришћени рукопис заправо нису мале: „Ова је варош некада била столица бугарска. При освојењу ових земаља године од Хеџре 773 (1371-1372) тадашњи заповедник вароши обрати се Високој Порти с молбом да му се опрости данак, што му се и одобри”. Иако није занемариван, Хаџи Калфин спис, с правом, није сврставан у пресудне доказе, а питање је да ли је ће то и на даље бити могуће. У крајњој мери, ето још једног разлога зашто изворе овог типа треба тумачити са великом пажњом. Међутим, нови препис је у већем складу са сазнањима савремене историографије по којима је деспот Јован као господар читаве своје земље пришао непосредно султану, а не неком од турских војвода.
    На крају, треба нагласити да Лаоник Халкокондил зна да су Турци оружјем присилили Драгаше на губитак дела политичке самосталности. По њему, тада су ратовали и против великаша Богдана, чије земље смешта у Родопе. Поузданији извори, пак, одређују Богданово деловање на простору између Сера и Солуна. Ако се прати нит овог исказа, поново би испало да је до вазалства дошло врло рано јер су Турци морали врло брзо да се појаве на важном путном правцу. Њихови ратници су већ априла 1372. г. разигравали своје коње под дугим зидинама града св. Димитрија свесни да је за њих још неосвојив. Међутим, по угледу на овог писца Орбин такође описује ступање у вазалство у склопу непосредних последица Маричке битке. Збркани описи не пружају довољно сигурне назнаке да је послемаричко турско залетање био довољан разлог да се на двору Дејанових наследника приклоне моћним нападачима, или је било потребно њихово додатно деловање. Турске историје сведоче о јуначким подвизима приликом продора у средишњи Балкан, можда из жеље да преувеличају успехе славних предака. Постоје и документарне, додуше позне, вести уопштене хронологије о њиховим губицима у области Конче, на југу земље Драгаша. Тачније, ради се о страдању Иса-бега Прангија, оцу чувеног Евренос-бега.
    Судећи по народним песмама, Марко се приклонио Мурату после Драгаша, а обојица су међу поданицима упамћени и као турски вазали. Није установљено када је краљ Марко то постао. Очигледно је легендарно уверавање да је због неког греха Марко утекао у Једрене пред разјареним оцем. Тако је постављен за „малог пашу” у Охриду и Прилепу. Страх од српске господе, непријатељски настројене према Вукашиновим синовима због његовог наводног злочина према цару Урошу, нагнао је његове синове да крену у турски табор. При томе је мање важно што су означени као војводе од грешке у одређивању краљевих синова: „Марко син краља Вукашина и Костадин Жеглиговац, син воеводе Дејана и Драгаш”. У Зографској историји, која је зависна од Андрије Качића Миошића, успех његове владавине је повезан са поклоњењем цару.883 Мало поверења треба указати и касним западноевропским и поствизантијским вестима које говоре о наводним Муратовим походима на Вукашиновог сина, а што је датирано у распон од 1377. до 1379. г. У спису Briefve description de la court du Grand Turc из 1546. г. писца Антоана Жефроа (Anthoine Geuffroy) спомиње се „[…] deffirent en bataille ledict Marc Carlovich, prindrent prisonnier le Conte Lazare de Servie, qui est Misia inferior”. Номинални и стварни владари Срба су стављени у потпуно незамислив оквир, чиме се додатно оправдава отклон од сличних историографских дела. Слични пасуси нису малобројни и у њима се Марко ставља у контекст битке, која се понекада да препознати као Косовска. Невешт, непрецизан и сумаран начин на који се то чини приморава на њихово сврставање у групу далеких одјека давног догађаја који се десио у далекој земљи.
    Горња временска граница је свакако 1385-1386. г., када је у новијим радовима смештен поход Тимурташ-паше на Прилеп и Битољ. Редослед њиховог заузимања указује да су нападачи користили путни правац Сер-Дојран-Демир капија, односно да су прешли преко земље Драгаша. Ова корисна примедба, ипак, није од пресудне важности за питање времена претпостављеног првог Марковог потчињавања. Исто важи и за тумачење његовог фреско – портрета са јужног зида цркве св. Димитрија у Сушици, које се приписују митрополиту Јовану, док је време настанка одређено у 1383-1385. г. Залаже се да овај приказ одражава новонастали однос према Турцима и да је зато представљен као легалан, миропомазан владар који је прихваћен од Османлија. Међутим, пре ће бити супротно, јер након што је у ближе непознатом времену примио вазалство, вредност његове легитимне титуле је знатно смањена. Марко је могао додатно наглашавати свој пун легитимет и искључиво право на очево наследство и због притиска млађе браће. Поређењем са устројством у држави њихових источних суседа изнето је уверење да су и краљева млађа браћа били непосредни османски вазали. Тиме је углед двојице Вукашинових синова неосновано подигнут на непримерен ниво. Најмлађи Иваниш се склонио на двор Балшића јер: „[…] није могао да дуго издржи под њиховом тиранијом […]”, изричит је Орбин, преносећи изгубљени изворник. Изгледа да је и он имао пуно додира са „неверницима”. Марково вазалство је повезивано и са крунисањем Твртка I српском краљевском круном 1377. г. Међутим, тај догађај проистиче из развоја политичких догађаја на северу српских земаља и нема много везе са приликама на Југу. У исти оквир треба ставити и успон „самодржавног” кнеза Лазара, на кога је најкасније од 1379. г. озбиљно требало рачунати не само на политичком, већ и на идеолошком пољу. Промене у титули су поново пратиле крупне политичке догађаје.
    Међутим, приметно је да деловање Османлија није забележено у догађајима који су на крају довели до знатног крњења Маркове државе у корист његових хришћанских суседа. То би била не тако слаба назнака да се Марко није много журио да се покори Турцима. Како се одбрана знатног Призрена отегла готово читаву годину, треба узети да је мало вероватно да се пре септембра 1372. г. Марко потчинио источним нападачима. Њихово уплитање вероватно не би промакло тамошњој знатној дубровачкој колонији. Пратећи исту мисао треба узети да је и Скопље пало ближе години Маричке битке него првом помену у саставу Вукове области 1376-1377. г. Султанова „заштита” још није тражена или није била делотворна. Осма глава Троношког летописа преноси да се краљ најоштрије противио Лазаревом уздизању, и да је са Андрејом и турским помоћним одредима уочи Косовске битке отимао без борбе своје раније изгубљене градове, изричито се наводи Прилеп. У вези са претпостављеним временом ових догађаја, ствар треба посматрати шире. Дугачак низ расцепканих хришћанских државица од Византије (читај Цариграда), све до средње Грчке је, поуздано се зна, већ до средине осме деценије XIV в., ако не и много раније, већ био потчињен. Наводно су се кнез Лазар и Вук Бранковић после турског харања по Србији 1386. г. обавезали на харач и хиљаду ратника. Други извори обавештавају о њиховом присуству у караманској војни. Постоје и друге, мада слабе, назнаке да је господар слива три Мораве био краткотрајни турски вазал. У таквој ситуацији тешко да су земље Марка и Дејановића могле да избегну сличну судбину тек неку годину пре споменутог низа држава.
    Однос турских владара према вазалима се мењао у зависности од општих прилика и најразличитијих околности. Ипак, може се узети да је плима готово сталног турског јачања изазивала истоветну осеку хришћана у најширем смислу. Упечатљива је оцена да се: „[…] са формалне стране ништа није променило у односу царства према османлијској сили, али је неоспорно да је за време владавине султана Бајазита I (1389-1402) положај Византије изузетно погоршан . Упркос неусаглашености различитих аутора оцртана су три ступња њиховог међусобног односа. Од 1354. до 1371. г. преоваладавају општи напади Османлија. Затим, до 1389. г. неку врсте преваге добија смишљена попустљивост, да би до 1402. г. освајања поново постала основни вид међусобних односа. Овај оквир увек треба имати на уму када се размишља о стварном значењу њихових међусобних односа.
    Ратовање за Турке је вероватно била најтежа обавеза већине потчињених хришћана. Њено испуњење је одређивало ритам живота. Упркос томе што је ово пружало и неке могућности, сачувана су жива сведочења о невољном одласку у овакве походе. Много касније, Константин Михаиловић из Островице је правилно оценио допринос Срба паду Цариграда када је записао: „а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен”. Насупрот томе, постоје довољно јасни и поуздани извештаји, о исказаној великој личној храбрости, па чак и оданости, у војним окршајима. Издваја се доследност Стефанових Срба у бици код Ангоре. На први поглед необјашњиви, овакви поступци углавном добијају прави смисао тек када се ставе у оквир политичких односа, а много мање и ритерским духом епохе.
    У таквим околностима и господари области јужно од Шаре су испуњавали ову мучну дужност. Најранија вест се тиче битке код Коње 1386. г. када су Константинови и Сараџини (Страцимирови) коњаници размештени на крају десног османског крила. Подељена су мишљења о томе да ли је Константин могао да прати Али-пашу против непослушника из североисточне Бугарске 1388. г. Међутим, његови и Страцимирови одреди се спомињу на Косову. Заједно са Сараџиним поданицима показали су најповољнији пут. Са друге стране, то што сачуване вести говоре да је Марко у војним походима пратио само Бајазита, а не и његовог оца, више говори о стању извора него о природи краљевог вазалног односа. Да ли су његови помоћни одреди били толико мали да су измицали општој пажњи? Можда се на њега, или Константина, односи реторски део писма Манојла II Палеолога где се као његови саборци у Бајазитовом малоазијском ратовању спомињу Мизи, Трибали и Илири.
    По Сад-уд-дину, хришћански вазали су на Косову придружили чак 7 000 војника, што је свакако претерано. По другом познаваоцу старина, Константин би требало да се 1389. г. појавио са свим својим силама. Питање је да ли су ови подаци у било каквој вези са следећом, такође претераном проценом, у смислу да је мобилизациони максимум претворен у помоћне одреде. Наиме, Лауро Квирин је тридесетих година XV в. био обавештен да је падишах из Константинове земље могао да дигне чак 8 000 спахија. И поред увеличаних бројки јавља се повољан однос према другим покрајинама царевине, вероватно
    913
    због тога што је широка земља Драгаша била сачувана од већих разарања. Други хришћански очевици и зналци турског војног уређења су оставили такође вредне вести на ту тему, али и поред тога праћење овог трага никако не води до поузданих закључака. По српској Подгоричкој хроници Константинову злу судбину поделило је 8 000 бораца и тројица војвода. Међутим, ово би могло да се односи и на укупне турске губитке. Постоји још један заобилазан пут, отворен изузетном расправом Симе Ћирковића. Снага уједињене хришћанске војске на дан најпознатијег Видовдана је одмерена на 15 000 до 20 000 хиљада. Међутим, слободна и груба процена упућује да су разматране области, будући вишеструко мање, али нешто насељеније, њеним господарима стављала на располагање око четири до пет хиљада ратника, и то у најповољнијим околностима. У Мађарској је од 1397. г. сваки властелин био обавезан да на 20 становника опреми једног лаког коњаника и неодређен број пешака ради заштите све угроженијих јужних крајишта. У држави српских деспота се спомиње „петник”, у смислу да је пет домаћинства давало једног ратника. Не постоје ни најмањи наговештаји да су ова правила примењивана и у јужнијим крајевима, али тамо где је ова мера сповођена то је вероватно чињено уз крајњи напор. Стога се може узети да је ово представљало крајњу границу напрезања целокупне државе преко које се није више могло. Ако се за број становника из Ћустендилског санџака уз силне ограде узму подаци из 1530. г., односно 60. 876 домаћинста и подели са 20, односно пет, добија се велики распон од 3 000 до 12 000. Из предострожности, али и због тога што је усклађенија са приликама са Косова 1389. г., свакако треба нагињати ка првој цифри. Добро је навести још упоређујућих вести. Угри су постепено изграђивали одбрану своје јужне границе у очекивању турских најезди. Њен део су на почетку XV в. биле држава српских деспота и Босна. Од прве се очекивало 8 000, а од друге чак 9 000 коњаника. Опште познавање прошлости упозорава да не постоје вести да су тако велике војске икада стављене под један стег. Димитрије Палеолог се 1451. г. вазалним уговором са напуљским краљем као господар Мореје обавезао да у случају великог рата против Турака подигне од 6 000 до 8 000 коњаника праћених највећим могућим бројем пешака. Бројка приписана Драгашу није занемарива, али недовољна за озбиљније супростављање главном непријатељу. Турци су појединачно били најјачи, а њиховим противницима је у време феудалног расула била слаба утеха то што су снаге балканских хришћана скупа надмашивале Османлије. Треба подсетити да је у један мах пут Једрена кренуло најмање 20 000 ратника, док по другим проценама треба рачунати на 60 000 до 100 000 крсташа. Упркос бројности, неславно су заустављени код Никопоља. И поред тога, међу Турцима се ипак зазирало од многобројних војника и „спахија” Константина Драгаша.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    II

    Заправо, ту би требало завршити озбиљне напоре да се одреди тачна или процењена величина помоћних трупа. Неколико стотина, па чак и хиљаду ратника горе доле није било довољно за озбиљније супростављање. Ипак, наводимо неколико вести не би ли се стекао оквирни општи увид снага којима су вероватно располагали њихови суседи. Поузданост опада са њиховим редоследом. Приликом похода на Памфлију Манојла је, као сина византијског василевса, пратило стотину коњаника. Требало би да је Мурат од Лазара након Плочника захтевао десет пута већу јединицу. Наводних 12 000 ратника скупљаних из земље Ромеја након 1379. г. не треба узимати озбиљно.
    Важно је и то да је издржавање ове војске било јако скупо, посебно дуги маршеви, час по планинском Балкану, мало по забитима Мале Азије. Све то је додатно оптерећивало благајне хришћанских држава, иначе угрожених многобројним неповољним последицама немирних времена. Године 1444. Алфонс Арагонски је добио вазалне заклетве од Стефана Вукчића Косаче. Током преговора озбиљно су размотрени услови њихових будућих односа, те је, између осталог, предвиђано да у случају рата у којем учествује лично и краљ, вазал плаћа сениору издржавање за 1 000 коњаника тачно 32 0004 дуката. Толико је, ваљда, износила и војна помоћ у људству слата ранијем господару. Инфлација је од 1395. г. учинила да се овај податак не може употребити без допунске анализе са неизвесним исходом, али је наведен како би осликао високу цену рата у позном средњем веку. И поред све већих прихода од развоја рударства и пратећих делатности као што је трговина, трошкови су били исувише високи. Управо због тога, с краја XIV в., у држави српских деспота су уведени нови порези, обично означени као зимска и летња унча. Дакле, поред данка, који је био непосредан облик привредног притиска на хришћанске поданике, и војна обавеза је кочила живот потчињених држава. Само одсуство владара је било препрека и отежавало устаљени животни ток. Тако се Манојло II свечано венчао Константиновом ћерком почетком 1392. г. у раскораку између два вазална рата. У години битке на Ровинама јавиле су се мање несугласице око скадарске царине у Дању између Дубровчана и цивилних власти. Мајка Константина Балшића је исказала пуно добре воље и труда да нађе неко решење. Из преписке је очигледно да се, ипак, чекало на повратак њеног сина из далеке Влашке, на коме је било да да коначну реч. Теодора није једина жена која је из сличних разлога провизорно владала у име мушких чланова владарске породице, па је тако супруга Андроника IV извесно време била у сличном положају. Услед оваквих неприлика послови су чекали или пропадали. Посебно је било тешко прибрати своту ако би се тражило да се надокнаде неисплаћени харачи и плати унапред за три следећа, као у случају Михаила Шишмана 1388. г. И више од тога, турске власти су овим двема мерама успевале да доспу у готово све домове и постану део животног ритма и свакодневнице. Када је нестало посредних власти, становници ишчезлих држава су већ били прилично добро упознати са оним што их чека под окупаторима. Нема сумње да је терет тешких обавеза пресудно утицао на обликовање једне од основних одлика краља Марка и господина Константина као легендарних ликова, односно да изричито буду означени као турски вазали. Ово чини велику супротност у односу на „цара” Лазара, приказиваног као заштитника државе и својих поданика.
    Сачувана је једна турска позна вест која бележи Константиново присуство у
    малоазијском рату. Док се овом делу може указати знатно поверење, извори откривају да су тада наводно били присутни и Лазареви војници. Међу њима се јавило велико незадовољство због лошег односа према њима пошто су они себи приписивали већину успеха турског оружја. Заправо, види се да је у позадини њиховог гнева најпре што се пресудно помагало властитим поробљивачима. Овде је на други начин исказана иста мисао коју је Константин Филозоф приписао Марку уочи краљевог последњег боја. Константину је наводно упућено: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”. Много касније, забележена је и у другачијем и разрађенијем облику. Без обзира на разлике краљ је представљен као трагична личност на којег се обрушило тешко бреме несрећне епохе. Готово нимало разумевања за његов, као и положај осталих турских вазала из краљевог окружења, нема у Причи о Боју Косовском. Ту смрт двојице вазала из слива Вардара произлази из Божје воље. Како је нешто раније исказан и њихов грех, ударили су на хришћански логор, позадина њиховог нестанка је јасна. Међутим, и код Константина Драгаша би се на основу неколико речи из повеље Богородици Милостивој дало приметити дубоко антитурско опредељење. Тон молитве Богородице је истовремено и исповедан и гласи: „[…] а надамо се ћеш твојим брзим милосрђем, на дан страшнога суда Господњег, да се помолиш за Владаре и родитеље наше, као и за нас сада, а наше непријатеље и противнике наше [да ћеш] уништити и покорити […]” Не треба много домишљања да би се открило коме су упућене ове преке речи. Временом је било све мање основа за ратоборност, а борбеност смењују сасвим супротна осећања, на дирљив начин исказана 1393. г., када је Богородица Пантанаса уступљена Ватопеду. Заузврат, од монаха је тражено да: „[…] за спасење душе мојих родитеља сваке седмице две литургије и нарочито за моју јадну и напаћену душу једну литургију недељно . Као зрео човек Константин је сигурно доживео много лепих ствари, али су превагу однели лоши утисци. Марко је, такође, био изложен бројним страшним искушењима. Након његове смрти у цркви св. Димитрија у Сушици постављена је олтарска Исусова икона. Вероватно са сврхом Исус Христ текстом у руци позива к себи све уморне, обећавајући им одмор и уточиште. Понегде се чита да ратоборни, антиосмански тон провејава и у сликарству блиском Марковом двором, али се на томе, изгледа, све и завршавало.
    Ово није усамљен пример да је постојала свест о нужности сарадње Исусових следбеника. Из 1386. г. је једно писмо које је препоручивало византијско-румунски савез. Израз тог схватања је исказан у Бориловом синодику где се спомињању Стефан Урош, Вукашин и Угљеша, а све је праћено формулом „вечна памет”. Посебно је занимљиво навођење молдавских господара Стефана и Јована Петра који су дали свој допринос у борби против „безбожних Турака за славу хришћанске вере”. Патријарх Јефтимије се истовремено моли за спас како Бугара, тако и Срба Нека доказ увелико успостављеног духовног јединства буде и то да је супруга Страцимира, владара суседног Видина, наручивала зборник писан српским језиком. Овде је сарадња ишла много лакше због просте чињенице да су два народа делила много заједничких тековина. Најтеже је било успоставити неки вид јединства између остатака некада моћног византијског света и расточеног словенског југа. У односу на пређашни период достигнућа су била завидна, али у случају Срба изнета је упозоравајућа опаска да „[…] приближавање није исто што и поистовећивање две врло различите историјске целине […]”.Ипак, широм ромејског света се све до доспећа отрежњујућих вести ликовало због смрти емира Мурата.
    Многи дворови су, наравно, били међусобно повезани родбински. Стога су и Турци били обазриви и неповерљиви, а нелагодност је можда расла када су слати у бој против сународника. Отуда код Нешрија вест да је на ратном већању уочи Видовдана одлучено да се Константиновим војницима повери споредно место.
    У неким приликама Османлије су одређивале посебне људе ради надзора вазалних одреда. Ова мера је најбоље посведочена у бици код Трипоља где је под паском био Ђурађ Вуковић, али је тог дана заказала у случају кесара Угљеше Влатковића.
    Подаништво је хришћанску господу приморавало на још значајне обавезе. Војничкој служби је веома блиско било појављивање у султановој пратњи и у мирна времена. Ово се често преносило и на њихову родбину и „благородне”. И у оваквим приликама се од њих очекивало исказивање потпуне оданости и пружање помоћи у виду савета. Иначе, ово одговара дужностима вазала према сениорима познатим широм хришћанске Европе. Суштинску разлику чини то што се ишло на невернички двор. Можда је савремена представа о тежини ове службе у великој мери изграђена на вестима о страшном серском састанку из октобра 1393. г. Тада је за мало превагнула одлука да се поштеде животи пореклом и титулама славних хришћанских владара, а заправо принудних Бајазитових сужња. Његова моћ је допирала чак и иза зидина Цариграда. Византијски Јован V је често био изложен бројним увредама и несносним уценама. На Муратов притисак чак је ослепио свог сина Андроника који се придружио Сауџијевој завери 1373. г. У последње спада и ударац који се понекад узима као разлог његове изненадне смрти 1391. г. Под претњом ослепљења сина Манојла, тада у турској војсци, принуђен је да поруши управо обновљене зидине престонице. На вест о смрти оца, византијски савладар се спасио бекством у Цариград из Бајазитовог успаваног логора, у којем je стекао мноштво лоших успомена. Није познато да ли су се и господари проучаваних области нашли на удару неких сличних прохтева, али се то може са великом сигурношћу претпоставити.
    Одлазак на султанов двор је био пун непознаница. У таквим околностима Никола Балдовин је свакако пре 1385. г. поклонио два села Богородици Месонисиотиси, задужбини његовог таста Хлапена. Те години, услед нарасле несигурности, тај храм je приложен атонском светом Павлу. Устезао се и морејски Теодор Палеолог пред серски скуп, донекле и да би створио утисак самовољног поступања, а мање јер је иза премишљања стајао јасан политички став. Слутње су биле оправдане јер се емировог заточеништва спасао тек бекством. Услед страха од султана и Карло I Токо је зазирао и оклевао пред полазак у поход на Мореју 1423. г. Због тог разлога ни влашки кнезови нису лично предавали хараче. Стицајем околности двор или ВОЈНИ логор турских владара су постали стециште многобројних хришћанских владара. Један Србин, чији преци су била велеможна властела, деда му је био севастократор, био је невољни „слуга”, шта год то значило, на Бајазитовом двору. Из записа проистиче да је личну слободу повратио још пре 1402. г., закалуђеривши се на Светој Гори. Уједињени срамном службом, готово је извесно да су овакви присилни скупови били одлична прилика за преношење корисних вести, упознавање са општим приликама у удаљеним областима, па можда чак и међусобно зближавање. Врела и о овој појави ћуте, мада се уз велико натезање наслућује да је споредан исход Караманског похода из 1386. г., или неке друге војне на том континенту, политичка веза која је након октобра 1387. г. довела до Константиновог претпостављеног брака са Јевдокијом. Извесније је да је у сличним околностима могао бити уговорен брак његове ћерке са Манојлом II Палеологом и поред тога што никада не треба занемаривати окретност оновремених дипломата.
    Међутим, доступне су и бројне вести које откривају да су Османлије умеле да скривају нетрпељивост према иноверцима и смишљено поступају увиђајно са њима. У класно и верски подељеном друштву остављање права на одећу достојну друштвеног ранга је такође био битан знак пажње, наравно ако су касније посведочене норме строге верске подвојености имале тако рану примену. Драгаши су се, попут осталих хришћанских владара и феудалаца, увек појављивали у руху примереном њиховом статусу. Пуко истицање за потоње епохе непримерене попустљивости вероватно је одјек времена које је налагало много више разумевања за слабију страну. Халкокондилова оцена да је Мурат био жељан рата и добар према хришћанима тумачи се као нужан компромис између освајача номада и стварних потреба младе исламске државе. У оспораваном писму Мурата I Евренос-бегу из 1386. г. наглашено је да су румелијски простори удаљени и да је за њихов надзор неопходно много људи од сабље и од пера. Сличан мотив се налази још у преписци између Сулејмана и Орхана. У савладавању овог изазова од велике помоћи су били верни клетвеници, чији поседи су испрва далеко надмашивали европске земље под непосредним османским надзором. Део сношљивог поступања проистиче и из општег уверења да се верско-правно норме морају поштовати. Тако позни турски хроничар наводи да су неки хришћански вазални ратници кажњени због непоштовања paje.Тада су настали и описни искази као што су „и с народом су се измирили”, или „с народом су успоставили споразум и сагласност”. Један од турских писаца Мурату приписује следеће речи у походу из 1388. г.: „Али, који ти
    буду дошли пјешке […] не поступај са њима као са непријатељима”. Опис неуспешне опсаде Солуна поново открива двостук однос према побеђеним становницима његовог окружења: покорни су поштеђени, а непослушни и противници су погубљени. О томе има потврда и на другој страни. Упркос губитку слободе 1387. г., Солуњани су добили неке ближе непознате повластице. Ова додатна мера је била делотворна пошто је важна лука запоседнута само са малобројном посадом. Оваква политика није остала без последица, нарочито што је турско надирање многима изгледало незаустављиво. Многи су га прихватали као неминовност и настојали да сачувају барем делиће нестајућег старог света, посебно оне који су им највише погодовали. Српски властелин Радослав Сабља је богатство у виду пространих поседа стекао под Стефаном Душаном, да би након 1371. г. пришао Ромејима. Потом се придружио Турцима, ако је веровати сумњивом документу Мурата I из 1386. г. о потврди Радослављевих поседа. Овакво поступање Ромејима ипак није била препрека да га узму под своје, тако је сналажљиви властелин сачувао стечене повластице и након новог преокрета 1403. г. Без познавања ових чињеница тешко је разумљива знатна улога појединих великаша, попут Богдана, у грађанском рату са почетка XV в. Са преовладавањем оваквог опшег стања духа међу поданицима јасно је зашто су и многи владари доследно следили Турке.
    Маркове догодовштине у султановом пратњи или двору су један од чешћих
    мотива народног предања. На лично присуство Константина у пратњи свог сениора сачувано је више вести. Орбин сажето преноси како је млађи Драгаш, попут свог покојног брата: ,,[…] и сам био присиљен да често посећује двор Турчина”. Најопширнији је османски историчар Битлиси: улогорио се у ихтиманском пољу: “[…] од два правца који су водили до циља, један преко Софије а други преко Константина (земље Константина Дејановића), султан је одабрао овај други зато што је Константин, владар ове покрајине, спадао у ред покорних султанових харачника. У вријеме ових догађаја невјернички владари (који су били подложни султану) нису скретали с пута покорности, него су према утврђеном правилу покоравали се и извршавали наређења султана. Када су султанске побједоносне заставе стигле до граница његове земље, Константин је послао на поклонство почасну поворку да се поклони и искаже оданост султану с разноврсним даровима за султана и чланове његове пратње. У свим касабама, селима и цијелој покрајини својој приредио му је дочек и у знак вјерности разноврсне дарове и поклоне царске понудио султану. Он сам прикључио се са својом војском султану и исламској војсци. Ови његови цијењени изрази оданости јако су се допали султану, па је и султан њему такођер указао царске почасти и обилато га наградио […] султанова војска утаборила у близини планине Риле”. Са мање појединости слично се налази и код Нешрија, односно Коџа Хусеина. Опширни пасус, на КОЈИ се иначе често освртало, пренет је највише да би се осликала пуна Константинова зависност. Изгледа да до сада ова вест није упоређивана са оним што се зна о дворској етикецији у српским земљама. Начин на који је сачекан Мурат јако сличи поступцима Стефана Немања у Нишу 1189. г. Велики жупан је пред Фридриха Барбаросу упутио браћу са угледном пратњом, да би тек потом уследио и њихов лични сусрет. ПостоЈе извесне подударности и са описом приштинског сусрета Стефана Душана и Јована Кантакузина из 1342. г. Ово не би требало да чуди пошто је Драгаш начин опхођења вероватно научио на српском двору или у средини која се обликовала под његовим утицајем. Оваква дворска етикеција је вероватно оставила утисак на савремене Турке не само због богатства, већ и због њене посебности.
    Од посведочених личних сусрета Константина Драгаша са турским господарима најзнаменитији је чувени састанак у Серу. Са њим се везује настанак једног занимљивог акта из октобра 1393. г. којим је Дејановић Ватопеду даривао омањи мелнишки манастир Богородице Пантанасе. Нарација садржи и део: „А десило се да сам о томе обавестио врховнога мога и свих (људи) господара и наредио ми је да то учиним”. Снисходљив тон молбе и одабир глагола јасно упућују на велику личну зависност. Шта више, сазнаје се да се Бајазит непосредно мешао у свакодневне прилике својих поданика, што није у складу са до сада готово општеприхваћеним уверењем да је ниво самоуправе био јако висок. При томе, треба узети у обзир да је реч о времену јако блиском коначном нестанку Драгашеве државе. Додатно светло је бачено и на ток серских догађаја, пошто је Јилдерлим био спреман да изађе у сусрет овом скромном захтеву који није много мењао опште прилике, али је Константину пружао извесно задовољство. Има још назнака да је разматрани збор морао бити испуњен гиздавом дворском помпом, чему су средњовековни људи били склони, или се барем тако завршио, пошто емир није отпустио Манојла без богатих поклона. Међутим, треба подсетити да ово није Бајазитово једино доброчинства према српском „господину”. Након освајања Трнова 1393. г. мошти св. Илариона Могленског је поклонио „господину” Константину који им је нашао достојно почивалиште у Сарандопорском манастиру. У зависности од политичког тренутка опраштани су и тешки грехови „порабоћенима” тј. поробљенима. Односи су стицали привид присности јер би сениор постао „отац”, а вазал „син”. Судбина је одредила да се тако прикажу Бајазит и Стефан Лазаревић, који је био први међу вазалима са два континента.
    Додатна потврда раширености оваквих односа долази из описа догађаја из 1388. г., сачуваном у савременог натпису из цркве поред Мистре на Пелопонезу, а тиче се Теодора Палеолога: „Затим, видевши да Агарени у својим рукама имају сву власт, упркос умору, напору и опасности, жури ка свемоћном господару, са добром намером да би смо још могли да се надамо спасењу и сачувамо од злостављања. Пошто је, наишавши на љубазан пријем код туђина, провео угодно време са емиром, освоЈио je Пелопонез”. Цитирано место, чини се, не захтева додатне напомене, посебно када јој се придруже и друге сличне вести. Када се списку вазала касније придружио Стефан Лазаревић, између њега и Бајазита су успостављени посебни односи тако да „велики цар […] се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину […]”. У познатој повељи из 1392. г. из које се сазнаје да је и Вук Бранковић нешто раније поклекао, Бајазит се означава као велики господин цар. Порекло величајућег тона у аутобиографском делу Вуковог акта је само донекле нејасно, упркос томе што Турци нису били непосредно умешани у правне радње око условног ослобађања од данака.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    III

    По Псеудо Сфранцезу, Јован VII Палеолог је дуго боравио код Бајазита и добијао многа доброчинства и дарове, те се ту осећао као домаћи. Зачудо, али само у први мах, на сличну предусретљивост је наишао и његов рођак и супарник за престо. Манојло, касније други по реду василевс тог имена, показивао је мање склоности да се мири са тешким стањем, или и такта у скривању стварног става према тлачитељима. Ово је довело до познате солунске авантуре и њеног пуног слома 1387. г. Ипак, након свега тога прихватио је позив и обрео се на Муратовом двору, који је тиме надзирао озбиљног претендента за царско наслеђе. На какав је пријем наишао Есау де Буонделмонти, након 1385. г. нови владар већ вазалне државе са средиштем у Јањини, овом приликом није познато. Пада у очи да је након Косовске битке тамо провео чак четрнаест месеци. Овакав боравак више подсећа на положај добро паженог таоца, него на радо виђеног госта. Некако у то време у сличном положају нашао се Јован Урош Дука Палеолог. Време његовог одсуства ван Тесалије није познато, али да се на њега гледало са извесним неповерењем види се из тога да је већ 1393. г. његова држава стављена под непосредну турску власт.
    Из неког разлога отегао се и знаменити серски скуп. Марково присуство на њему није посведочено, што се понекад објашњава његовим малим угледом и утицајем међу хришћанском господом. Пре ће бити да је његово име промакло творцима малобројних извора. Да је овај догађај коснуо Вукашинове синове, зна се посредно пошто се у овој породици јавио раздор, вероватно изазван неслагањем о даљим политичким корацима. Турско мешање у домаће и породичне прилике је посведочено широм Балкана. Муратов став је био пресудан за исход византијских размирица, па је тако на престо 1379. г. поново дошао Јован V, након чега ,,[…] његова политичка окренутост Османлијама се не само препоручивала него и подразумевала […]”. У Зети Балшића након 1385. г. подржавали су час једну, час другу страну. Нешто касније у Србији Лазаревића су најпре подстицали крупну властелу, а 1409. г. раздор између Стефана и Вука је безмало довео до полућења државе. До појединости је расветљено задирање, сада већ цариградског двора, у односе између херцега од Светог Саве и његовог сина Владислава. Знајући све ово, за очекивати је да су и приликом раздора између Мрњавчевића они били пресудни чинилац. Нажалост, остаје непознаница шта су били суштински разлози за сврставање сваког од учесника. Једино крајњи исход, Марко се одржао, док су се браћа Андријаш и Дмитар упутила Угрима, наговештава основне чињенице. Њихов одлазак поштедео је земљу династичких сукоба попут многих других који су обележили епоху турског наступања. Поред Марковог начелног незадовољства стањем, о чему у виду скаске говори Константин Филозоф, ово су једине назнаке да се у овим срединама помишљало на отказивање верне службе. Можда их је у томе ставу учврстило искуство и неуспеси сличних покушаја Манојла Палеолога, а потом и Михаила Шишмана и Иванка из Добруџе 1388. г. След војних и дипломатских догађаја из те и наредне године је недовољно познат, али као да се тада јавило прво веће таласање против Турака, које се, међутим, протезало само у подунавским државама. Живот у сенци све моћнијих турских владара је савременицима остављао мало илузија. Савременик Григорије Цамблак је оставио литераран траг да ни верна служба није била довољна заштита од самовоље великог господара, тако да је напад на Трново 1393. г. дошао изненада и без икаквог знатнијег повода. Бој који је широм Европе донео привремену наду у могућност преокрета, Марку и Константину је донео смрт, а њиховим поданицима непосредну турску власт и губитак последњег привида самосталности. Остаје за науку неумесно домишљање на тему да ли би се и они придружили оним хришћанским силама које су се 1396. г. усудиле да откажу послушност. По свему што се зна, за то било је мало услова.
    Многи турски извори Константина изричито називају харачлијом. Залаже се да је 1413. г. Константин-или била позната под називом Харач. Објашњење би било двојако: или је та покрајина имала посебан статус у држави, или је раније плаћала велике износе харача, што се и касније добро памтило. Наративне вести о његовој висини и тежини за поданике појединих држава давно су сабране. Придружује им се јадиковање у говору солунског владике Исидора датираном између 1383. и 1387. г.,,[…] данак који су нам безбожници одредили био тако висок, да смо морали или да га платимо или бисмо били осуђени на пропаст”. Док је за оне који су се лишавали много чега како би сабрали годишње износе били претерани, Турци су их сматрали само симболичним свотама. Заправо, стајалиште посматрања је било пресудно у обликовању садржаја оваквих извора. Њиховим тумачењем дошло се до става да су из поданичких хришћанских држава у турску ризницу пристизала огромна средства.
    Она су након престанака постангорског грађанског рата чинила несразмерно висок део прихода и знатно надмашивала доприносе малоазијских покраЈина. Обазривост налаже да се запита да ли је такав однос и раније постојао, односно када је отприлике успостављен. Из раздобља између 1371. и 1395. г. постоји само неколико непоузданих вести о харачким оптрећењима. Мавро Орбин је однекуд упућен да је бугарски цар у рату против брата Ивана Страцимира тражио турску помоћ, а заузврат нудио велике новчане износе. Претерано се процењивало да је Јован V пристао да након 1379. г. ослабљена држава Ромеја плаћа увећани данак од
    10 000 млетачких дуката, односно 30 000 византијских перпера, тј. 300 000 турских аспри како би се ослободио ропства. Заиста је штета што нису сачувани истински поуздани подаци о новчаним задужењима Византије јер су доступна историјска поређења, додуше за нешто ранији и нешто каснији период, о односу финансијског стања у њој и Србији. Показало се да је превага дуго била на страни државе Ромеја. Тек у XV в. дошло је до неког вида изједначавања успоном српског рударства, односно преусмеравањем прихода од левантинске трговине у касе италијанских поморских република. Оно што се данас зна о привредном стању Византије Палеолога не пружа слику напредног и полетног друштва. Сасвим супротном, превага је прешла у стране руке, а економију уситњене државе обележава придржавање превазиђених пословних облика. И поред тога привредна зона око тих бедних државних остатака је била вишеструко снажнија од оне која се простирала дубље у балканском залеђу. То би значило да би задужења држава насталих на југу ишчезлог Српског царства морала да буду вишеструко мања, чак и од онога што је запало у терет ослабљеном Цариграду. Велику препреку, међутим, ствара и то што се у одређивање харачке суме мешала и политика, односно став Османлија који нису увек морали да одмере хараче у складу са стварним могућностима њихових слугу. Када су у питању остали делови византијског света, и они су трпели због привредног опадања. То осликава што је за откуп деспота Исаула Буонделмонтија из албанског заробљеништва тражено 10 000 флорина, али тај новац није напабирчен у пространом Епиру, већ у Фиренци. Скромне финансијске могућности су биле чак и у деловима Балкана који су били поштеђени већих пустошења. Турски извори су потпуно неусаглашени у вези Лазаревих новчаних обавеза, наводно преузетих 1386. г. И без те појаве, питање је колико се на њих може ослонити.
    Давно је позната вест да је Вук Бранковић поштедео Хиландарску метохију са својих поседа одлучивши да о свом трошку исплаћује њихов део данка од 200 унчи. Опсег Вукове државе након 1392. г. је углавном установљен. Скопље је изгубљено, али су до 1396. г. у њен састав улазили и Призрен, Приштина, Пећ, делови слива Ибра и Полимља. Исто важи и за поседе Светогораца са тог простора, мада није сасвим извесно да су сва имања, побројана у бројним даровницама сакупљаним још од Стефана Немање, опстала током готово две стотине бурних година. И поред тога, Хиландарци су вероватно на располагању имали више десетина села, цркве и манастире са својим поседима, привредне објекте и повластице. Када се овакви резултати сравне са сазнањем да је 200 обрачунских унчи у стварном новцу износило око 4 000 сребрених новобрдских динара, или око 95 дуката, стиже се до закључка да терет на основу турског харача није био тако висок. Наиме, почев од 1395. г. у земљи Лазаревих наследника јавља се летња и зимска унча као нова врста пореза. Убирана је по огњишту најпре ради опремања војске, па се назива и војница или војштаник. Износила је две унче, тј. око 40 динара, што је нешто мање од једног дуката, колико су од 1417. г. били приморани да плаћају и забаштињени Дубровчанини. Такође, почетком 1410. г. Млеци су у Скадру намеравали да скупе дукат по огњишту, следећи меру коју су увели још Балшићи након 1385. г. При овом разматрању не треба заборавити ни удео развијених градских насеља из Вукове земље у плаћању харача. Испада да, или оптерећење по домаћинству није било велико, или да се хиландарска метохија знатно осула, мада је тешко веровати да се свела на стотинак огњишта, колико је обично чинило једно пољопривредно насеље. Ова бројка је узета како би се изједначила дажбина по огњишту из суседних области. И поред немогућности да се дође до тачних и поузданих података, као да се назире да је оптерећење за становнике Вукове државе било осетно, али можда нешто сношљивије него у суседним областима. Због тога су Хиландарци, иначе навикли на повлашћени положај, пожурили да траже изузеће. Друга слика се добије када се посматра цела држава у целини јер, како ју је Вук целу пописао, јасно је да су пут Једрена слате препуне бисаге. Међутим, можда су удаљеније балканске покрајне давале мање. У апокрифном тексту о односима између Бајазита и Мирче наводи се „свега” 3 000 дуката.
    Новчана средства се нису одливала само на један начин. Битлисијево приповедање о свечаном сусрету Мурата и господина Константина из 1389. г. поново документује раширен обичај даривања владара и његових великодостојника. Последњи су спрам положају и утицају, очекивали и добијали дарове и мито. Овај трошак није био узалудан јер је њихова благонаклона реч била добродошла на серском збору и можда донела превагу. Међутим, и Мурат је био великодушан и дарежљив, посебно што му је Константинова наклоност тих недеља била јако важна. Хаџи Калфа зна да је овом приликом чак и опроштен данак. Међутим, данима пред велики сукоб стекли су се услови да он овом приликом буде исплаћен у натури. Са друге стране, снабдевање намирницама турских одреда се подразумевало и није забележено само овом приликом. Није било разлога да Турци поштеде своје вазале оптерећења која су се подразумевала и доследно споводила и онда када би им сениор био хришћанин. Ова пракса је можда забележена и у књижевном исказу Константина Филозофа, где се истиче: ,,[…] и ишли су да оно што остане поједу […]” Био би то ванредни харач, лакши једино утолико што је разрезиван од прилике до прилике. Испрва ретки, турски одреди, али и службеници и гласници, временом су постајали све чешћи призор на несигурним друмовима који су водили ка северу и западу. Вероватно је обавеза њихове потпуне опскрбе теретила становништво. Мада нису спадале у основне нити најтеже дажбине многе српске повеље, посебно манастирске, садрже одредбе о ослобађању од оброка и позоба у корист представника државне власти. У новонасталим околностима поЈавила се нова обавеза коју је вероватно било тешко, ако не и немогуће, заобићи.
    Садржај турских хроника је нагнао неке истраживаче да закључе како су непосредно по ступању у вазални однос трвђаве земље Драгаша запоседнуте турским посадама. Пуштање у градове, што је можда било праћено симболичном предајом њихових кључева, није неминовно морало да доведе до трајнијег турског присуства. Њима је било битније да у сваком тренутку имају приступ најважнијим путевима. Сами градови уз њих, који су захтевали велике издатке за посаде и одржавање, нису привлачили толику пажљу све док су вазали по потреби отварали врата турским четама на пропутовању, жељним привременог уточишта и нешто удобности. Године 1380. или 1381. г. у Петруско крајиште су упали преко територије Бугарске. Попут овог напада, и поседи Драгаша су вероватно коришћени ради напада његовог западног суседа средином осме деценије. Након продора у крајеве који теже јужном Јадрану и Јонском мору, јавила се потреба за новим путним везама. Нису неминовно морали да напредују сигурном трасом Виа Игњација јер се из данашње западне Македоније лако може угрозити данашња северна Албанија. Међутим, ово је посведочено тек у XV в. Нешто је боље проучен познати пролаз Муратове ордије ка Косову, који ипак заслужује још пажње. Треба споменути да су одреди који су у Дубровник нагнали житеље широког динарског залеђа, готово извесно, већим делом пристигли преко њихових поседа. Откако је Скопље постало стециште бројнијих турских трупа и заметак чувеног крајишта, ова појава је учестала. Са њом је повезано и померање просторног опсега турске моћи према северу. Са некадашњом престоницом Немањића је било повезано и разгранато крајиште које је у рано турско време захватало многе кључне тачке које су у низу ишле све до средишње Босне. Постоје јасна сведочанства да су се учестали походи ка овој земљи, или ка северу уопште, итекако тицали становника државе Драгаша и након њеног нестанка. По Сарандапорској хроници, у манастирском комплексу је боравио и Мехмед II Освајач приликом похода који је означио крај средњовековне Босне.
    Нешто је већа вероватноћа да су се након напада на област краља Марка
    1385. г. трајније задржали у већим средиштима. У другој половини XVIII в. До светогорца Пајсија је стигла, вероватно искривљена, вест да је управо Марковом заслугом из Охрида повучена страна војска. Тек што је почело, тумачење извора се прекида услед њиховог недостатка. Поново више вреде новија научна сазнања, пошто се обичај постављања гарнизона на истуреним путним правцима не само назире, већ је заправо вишеструко потврђен сигурним подацима. Из више разлога се озбиљно узима постојање турских гарнизона у истуреном Видину након похода из 1389-1390. г. Посредно, наговештен је дуализам власти и у Скадру, где су Турци чинили војну власт, док је цивилна управа била препуштена Константину Балшићу и његовој мајци. Бајазитови властелини са задужењем да надзиру локалне прилике су забележени у Влашкој од 1395. г. пошто се војвода Мирча обавезао на неки вид, можда благог, вазалства. Тешко је поверовати да су они били лишени знатније пратње. Турски одреди и службеници су добро посведочени на кључним местима ишчезле државе Вука Бранковића, упоредо са управницима постављеним од свих њених потоњих господара. Јако je важан случај изузетно важног и великог Солуна. Пао у је првој половини 1387. г. и у њега је уведен мањи одред са основним задатком да обезбеди давање харача од стране градских старешина. Освајач Хајредин паша је испунио обећање о благом поступању, намерно дато када и ултиматум са почетка вишегодише опсаде. Овом граду је на неки начин био наклоњен и Бајазит. Вероватно су били свесни да нису у стању да управљају тако великим градом. Међутим, исти владар је издејствовао увођење кадија за турске трговце и у самом Цариграду много пре његовог запоседања. Био је то додатни услов да прихвати смену на престолу из 1391. г., а захтев је „[…] правдао околношћу да каурин не треба да суди муслиману и да то може да чини само муслиман”. Ово није био изузетак већ део ширег схватања. Млечани су 1425. г. настојали да уреде односе са султаном тако да се у Солуну прекине са сличном праксом. Турски пословни људи се спорадично, али релативно рано срећу и у земљама њихових најудаљенијих вазала. Остаје нејасно да ли су пре 1395. и они постали део шареноликог света који се вероватно сретао на трговима наследника Мрњавчевића, а још више да ли су били заштићени верском аутономијом. У јонском залеђу тимарници се јављају већ 1394. г., иако запоседање није доведено до краја. Из још каснијег раздобља је проблем, до сада недовољно расветљен, турских посада у средишњој Босни. О најранијој турској колонизацији ће бити још речи. Ови примери су корисни утолико што начине турског ширења показују у једном новом светлу. У ове оквире могуће је сместити и њихово поступање према проучаваним областима. При томе, извесније је да је од око петнаесте године владавине, па све до краја краљевања понашање краља Марка у самој његовој земљи помно пратио истурени турски војвода праћен довољним бројем бораца. Остаје уверење да ће нови извори донети коначно решење. У једном тренутку међу Турцима се појачало занимање за Кратово, што није значило и потпуни нестанак нижих облика Константинове државне власти.
    Хришћанским владарима је морало посебно тешко пасти слање ћерки и блиских сродница у харем. Не постоји ниједна назнака да је ова турска мера за покоравање поданика погодила двор синова Мрњавчевића или Драгаша. Изузетак је збркано и временски удаљено приповедање светогорца Пајсија који је створио немогућу генеалогију тако да је Марко по Мари, ћерци Александра Шишмана и мајци Бајазита, био сродник последњег. По овом фантастичном излагању, ова веза је Марку наводно обезбедила повлашћен положај. Са Константином је, пак, преко удовице истоименог бугарског деспота неосновано повезивана Кера Тамара, ћерка Ивана Александра и сестра Ивана Шишмана и Ивана Страцимира. Трновском владару је убрзо након устоличења стигао захтев да пошаље своју лепу сестру од око 30 лета. Овај догађај је оставио знатан траг у изворима, али je заживео и у народном предању. Док са Једне стране ова епизода говори да су Турци рано увели овај обичај, одсуство вести у случају српске господе јужно од Шаре наговештава да су њихове породице стицајем околности биле поштеђене овог срамног терета. Примећује се да је слање у харем сродница хришћанских владара остављало велики утисак на савременике, те би и ово говорило против сличног догађаја. То би најпре била последица породичних прилика, пошто су сестре било краља Марка, било браће Драгаш, од раније биле удате. Заслугом ближе непознатих околности, а вероватно и великом бригом њеног оца, Јелена Драгаш је постала једина Српкиња византијска царица, а не једна од харемских наложница.
    Међутим, као лични Јеленин изасланик, Георгије Сфранцез је у току сложених преговора са Муратом II осетио потребу да истакне како је његова господарица рођака новог султана. Ова опаска сама по себи није задовољавајуће решење. До сада је упућивано на везе Јевдокије Комнин, наводне друге Константинове супруге, са Таџединима, где је најпре била удата. Родослов споменутог султана је познат добрим делом, али се намеће питање да ли се овде заправо ради о Константиновој ћерци или нешто даљој рођаци, неспоменуте у изворима, послатој на двор двојице последњих османских емира у XIV в. Посредно, то би значило да је из те везе рођено барем једно дете, вероватно женско. Та особа, или њена деца, би истовремено била довољно блиска султану, али и Јелени. Царица је могла очекивати неку корист од таквог стања у време када је требало одредити односе са новим сениором. Ова претпоставка чека могуће доказе, а тешко ће се наћи у делима турских хроничара. Наиме, Мехмед Нешри и Идрис Битлиси, не баш убедљиво, тврде да се Мурат I ородио са ромејским царским домом на начин да се он са двојицом својих синова истовремено оженио царевим ћеркама, и то на дан њиховог обрезивања. Логика налаже да се сумња на Јована V, међутим тако велики догађај доследно измиче пажњи осталих византијских и поствизантијских извора. Због тога су ови подаци до сада посматрани најпре као занимљивост или као грађа за проучавање османске хронистике. Остаје питање да ли подстицај за њихов настанак, уз велико искривљење и прилагођавање апологетском тону, није дошао од крвних веза које је Јелена Драгаш имала са турским владарима, а о чему је нешто знао и Георгије Сфранцез.
    Манојло Палеолог је први утицајнији савременик који је кренуо путем непослушности. Споредна последица је можда била најезда на Маркову земљу. Слаб је траг да је и краљ био колебљиве природе. По песмама из Далмације сарађивао је са Угарским краљем против Турака. Ако се изузме могући одјек турског пораза код Билеће и Лазареве припреме, нису познате ближе околности које су нагнале господаре трновске Бугарске и Иванка из области која се данас назива Добруџа да пред Косово откажу послушност. Вук Бранковић се држао Бајазита само неколико година пре него што се узјогунио, при томе се надајући опсежној западној помоћи. Упркос великој турској војној премоћи долазило је до таласања, али никада уједначог и ширег замаха. Због тога не изненађује да су поред исказа о великој Константиновој оданости доспеле и супротне вести. Мете турске одмазде би требало да су постали Штип и Ћустендил. Остаје нејасно откуда је до Евлије Челебије доспела вест о разарању Велбужда, чему је претходило развргавање уговора и нелоЈално понашање. Са доста аргумената је оспорен дуго понављан податак из турских хроника да је у распону од 1382. до 1385. г. на турском удару био Штип. То баца неповољну сенку на настојање да се Драгашово одметање повеже са деловањем Манојла II Палеолога као господара Солуна почев од 1382. г. Турска војна премоћ је првобитне успехе усамљених Ромеја свела на праву меру, што је неминовно означило и крај претпостављеног Драгашевог бунтовништва. Са друге стране, око бунтовног принца се тих година окупило више значајнијих владара из средње Грчке, што је исказано било симболичним чиновима, било стварном, али недовољном помоћи. Ако се дословно прати излагање више каснијих извора, испада да се овај владар након горког искуства са скупа у Серу приклонио оним хришћанима који више нису били спремни да следе Бајазита. Међутим, како управо те пасусе истих извора одликује завидна непоузданост у вези са другим догађајима који се тичу управо Константинове породице, природно је да их треба одбацити и следити низ неповезаних и међусобно удаљених вести из којих се види да се и овај Драгаш определио за политику доследне послушности турском двору.
    Много пута је посведочено да су Османлије подстицале хришћанске господаре да им се прикључе мешањем у њихове међусобне односе. Изгледима на брзу и делотворну помоћ бројних и искусних ратника против огорчених супарника, нису одолели многи лакоми и кратковиди моћници. Приметна је знатна устаљеност политике подршке тренутно слабијим супарницима увек када је то било могуће. Краткотрајна последица је била ширење политичког и војног утицаја, а далекосежна онемогућавање стварања могућих јаких непријатеља. Турски владар је имао искључиво право одлучивања и у случају спора његових вазала, што је врло рано посведочено на примеру Монемвасије. У размирице између морејског огранка Кантакузина и Палеолога Турци су се мешали још 1382, г., да би њихова упорност се на крају исплатила. На познатом серском састанку емир није дао поверење ни једној од парничних страна, већ је преломио да његови људи преузму Монемвасију, што је довело до низа нових заплета. У начелу, турски вазал је стицао велику подршку пошто је његова граница била заштићена од напада, најпре од других вазала, а затим и од свих осталих. У овај круг су улазили независни владари истог рода, али и Угри. Оцењено је да су Турци могли учествовати у формирању области Драгаш, а на штету њихових суседа. Престанак притиска са истока је заиста могао да Драгашима пружи предност, посебно према западнијој држави. Старије је, али и даље присутно, уверење да су браћа најпре својом снагом створила већ заокружену државу. Турски допринос се вероватно најпре огледа у очувању овако настале творевине, убрзо по њеном настанку. И даље се понегде понавља став да је због приступања Мурату Константин награђен Дупницом, Радомиром и Рилом.
    У крајњој мери, одани клетвеник се уз претходно господарево допуштење могао надати територијалном проширењу. Један такав догађај се у историјској литератури већ дуго, уз извесне дораде и промене, везује за Константина. Конкретно, претпостављено је померање међе његове државе јужно и југозападно од Софије, а у вези са турским продором у тамошњу долину. Била би то награда за верно испуњавање свих дужности. Сведочанства из проучаваног раздобља не упућују да су Драгаши захватили Демир Хисар и Дојран, док касније они чине део нахије Петрич. Ово неслагање је уједначено замишљањем да је искоришћен турски притисак на Солун 1383-1387. г. и уз њихову помоћ размакнута граница ка југу. Сличним домишљањем је објашњено увођење израза „господар Подунавља” у потпису једне Константинове повеље, што је, ипак, неодрживо. Развој догађаја где су Бугари под Јованом Шишманом, упркос јаком отпору поражени и вазално подјармљени, издејствовали територијално проширење у долини Стуме, која се иначе везује за земљу Драгаша, мало је вероватан. Био би то у пуној мери прилично несхватљив изузетак од онога како је до сада схватана турска освајачка доктрина. Природнији је супротан след, у којем би одлучан или непоуздан следбеник Турака на даље владао окрњеном земљом. Управо то је 1388. г. задесило истог владара. Константин је свакако деловао против источног суседа и допринео нестанку Трновске Бугарске.
    Изнето је да је Константин био у лошим односима са северним суседима као турски вазал, уз претпоставку да је користио њихову помоћ против кнеза Лазара и Вука Бранковића. Снаге вазала из слива Вардара су морале непосредно да учествују у освајању Скопља 1392. г. Ехо тог супарништва као да је доспео до Халкокондила Тиме је објашњена и чињеница да су сви турски извори ретко сагласни и да Кратово смештају у Лазареву земљу. Требало би да је овај искористио вазални положај свог јужног суседа и у освит Косовске битке заузео Кратово. Војнички ослабљена Србија није могла дуго да задржи овај важан рудник, тако да га је поново надзирао Константин. Узимало се да се овај чак ширио и на рачун северних суседа, што, ипак, није посведочено изворима. Заправо једина вест која говори да је са турске стране било којем од непосредних наследника Мрњавчевића стизала помоћ долази од Орбина, који зна да се Марко ослањао на турску помоћ у борбама око Костура. У светлу свега изнетог, ово би могло да буде и тачно, али мањкају подаци којима би се ова вест ставила у стваран оквир.
    Талас приклањања победносним Турцима није захватио само све мање и слабије државице. Уситњавање понегде иде дотле да и њихови делови постају вазали. Ако се радило о крупнијим феудалцима, они би тим поступком повећавали углед у односу на сизерена и своје средину уопште, стварајући за себе и своју породицу читав низ нових прилика за даље уздизање. Ако се упореди касније стање, у Босни притом нису морали формално да напусте државне оквире, али би најкрупнији и поред тога стицали суштинску самосталност. У јужним пределима државне традиције су биле другачије, па је исход вероватно био драстичнији и неповољнији за сизерена. Мисли се на кесара Угљешу Влатковића и жупана Андрију Гропу. Важно је приметити да вероватно у први мах, па ни много година након Марице, на српском југу није било простора за овакав вид уситњавања. Поново боље проучена турска политика надомешта мањак писаних трагова. Протекла је скоро деценија од Косовског слома, пре него што се на османски миг ускомешала крупна Стефанова властела. Због тога се овде прихата став да пре 1389. г. уздржани и релативно сношљив притисак на вазале Турцима још није дозвољавао политику растакања поседа својих вазала коришћењем недостатака у феудалној структури њихове државне управе.
    Деобе као нужност или потребу су прихватили и играчи са много мање политичког утицаја. Суочени са изненадним продором непријатељских коњаника, становници тајанственог Сарујара су на тај начин избегли даља разарања. Слично преноси Ашик-паша Заде када говори о Тимурташомом нападу на Битољ. Солун је стицајем околности имао посебан положај према Османлијама. Из њега чак 1389. г. потичу Турци најамници. Формално и даље у оквирима царства, савладарство Јована VII Палеолога у Селимврији савремени истраживачи су оценили као суштинско турско вазалство. Слично важи и за бројне угледне црквене установе, које су наступале самостално како би обезбедиле повластице и стекле основну безбедност. При томе, односиле су се не само на црквену зграду и пратеће објекте, већ су се преносиле и на њихова богата властелинства над којима су духовне старешине имале управну и судску власт, допуњујући својим надлежностима управна овлашћења световних органа. Већ након првих напада Светогорци су правилно оценили новонастале прилике. У оквирима ослабљене Византије изгледа да је и Атос плаћао харач, што је његове становнике заштитило од Османлија, али не и од других пљачкаша. Међутим, када се Манојло 1382. г. одметнуо, морали су одвојено, мимо државних власти, да се потчине Турцима. Иначе, верује се да су легенде о раном и добровољном приклањању иноверцима настајале много касније како би се њихови творци заштитили од представника власти већ чврсто укорењене турске државе. То је извесно за Дубровчане, а нешто мање и за неке друге уживаоце повластица. Можда им треба придружити и дванаесточлану берску породицу Харитопулос. Током XVI в. настало је више турских аката о њиховим великим повластицама, а један садржи јасну напомену да је њихов предак Јоанис 1448-1449. г. помогао у освајању Бера. Да датум не збуњује, овај догађај је одређен у много раније време, све би се потаман уклопило.
    У манастиру св. Јована Претече на Маникејској гори код Сера чувао се ферман Мурата I датиран између 27. децембра 1372. и 5. јануара 1373. г. Занимљивост, колико и потешкоћу, у тумачењу представља да је издат убрзо након успостављања византијске власти. Оспорено је, па изгледа, поново довољно оснажено његово изједначавање са „црквом” Маргарита више млађих турских докумената. Осим тога, Султан Бајазит је издао светогорском манастиру св. Павла оризму, негде се сматра једином сачуваном тугром овог владара. Иако је тешко оштећена, чита се име овог владара и поседи које је раније приложио Балдовин Багаш. Касније су настали потврдни документи Сулејмана Челебије и његовог сина Орхана из 1412. г. Овакви случајеви објашњавају зашто су након 1402. г. цареви Ромеја бранили Светогорцима да се потчињавају Турцима, који су вешто успевали да за себе вежу поданике својих вазала и тако их додатно ослабе. Није чудно да се већ 1392. г. датовање врши по Бајазиту. Слично је почетком XV в. један други писар, поданик кнеза Стефана, време настанка свог дела одређује по годинама владавине истог турског цара. У овом светлу већ споменута епизода са мелнишким манастиром баца другачију сенку.
    Може се узети да се на турском двору пажљиво мерио готово сваки корак подложника, али и да није мањкало људи различитог социјалног положаја спремних да им у томе изађу у сусрет. Поново је траг о раширености оваквих односа оставио Константин Филозоф у сажетом опису стања у Србији 1398. г. Са које стране, ако не са кнежевог двора, су до Једрена стигли извештаји о прикривеним додирима са Угрима. У крајњој мери ишло се и много даље. Отуда у посмртном слову намењеном брату деспоту Теодору Манојло Палеолог јадикује да су становници Мореје сами позвали и пустили Турке преко неприступачног Коринта. Његови ватрени и реторски срочени говори становницима Солуна, где је насупрот ропства стављао слободу, нису били довољни порив да далеки потомци Филипа и Александра Македонског, како су том приликом названи, са више воље и преданости наставе отпор. Још речитији Димитрије Кидон је током те преписке сликовито закључио да искуство доброг лекара не вреди ако сами болесници нису вољни да се лече.
    Из свега реченог јасно је да је испуњавање вазалне службе морало бити тешко у сваком смислу. Упркос привидној трпељивости, међу Турцима се на овакве поданике ипак гледало са мало истинског поштовања, највише с обзиром на верске разлике. То се види из стихова тадашњег дворског песника Ахмедија: „Кад он (Мурат хан) узе и освоји Рум, његове господаре (бегове) учини својим робовима. На крају крајева освоји га жеља [покорити] и Лаза”. И сами поданици понижених хришћанских владара су своје суверене неретко видели као робове. По је исказивано и у блажем облику, те се примећивало како су Турци од 1377. г. постали арогантни према својим „савезницима”. Исход непосредних покосовских догађаја Константин Филозоф је лаконски свео: „И од тада би поробљена српска земља […]”.Обавештеност хришћанског запада није увек била примерена, али у већ разматраном писму папе Гргура XI стоји да је положај василевса тежи од уобичајног вазалства, односно да су: „[…] скоро сасвим допали у њихове руке […]”.Шта онда рећи за осталу хришћанску господу која није била опасана дугим зидинама Цариграда? Тамошњи владар, а супруг Јелене Драгаш, је преписком са Димитријем Кидоном овековечио страшну моралну недоумицу која је разједала многе његове савременике у сличном положају. Свесни своје немоћи били су присиљени да ратују против својих најискренијих уверења, што је у његовом случају била нека врста срачунатог политичког програма све до 1393. г. И писац житија Стефана Лазаревића је осетио потребу да објасни не баш похвални поступак свог јунака, те правдајућим тоном износи: „[…] да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали . Слични услови као код овог писца изнети су и у Бугарској анонимној хроници, односно Хроници монаха Моксе. Некако у исто време, негде у суседној Бугарској, свештеници су читали имена феудалаца палих за истинску и православну веру, што је морало да врши додатни морални притисак средине. Он је заиста постојао и сваки озбиљнији владар је морао у извесној мери да води и о томе рачуна. На почетку Манојловог одметништва, мањи успеси у солунском залеђу су одјекнули у остацима стешњеног Царства несразмерно њиховој стварној тежини. Као да су само то хтели да чују, пут егејске луке су похрили многи незадовољници, чиме су додатно оспорили политику Јована V засновану на доследном удовољавању.
    Вероватно су полусамостални владари са мање или више спремности углавном трпели бројне недаће мрачне епохе живећи у очекивању великог преокрета. Један такав војни окршај је привидно избацио Турке у први план, па зашто неки сличан догађај не би довео до њиховог слома. Године 1389. изгледи Срба на Косову нису били мали, што је можда подстакло Бугаре да се мало пре тога побуне. Од 1393. г. послушност је још једном отказао и Манојло II Палеолог, овај пут као легитимни владар. Из Бајазитовог табора са реке Спархеј у Тесали се тада извукао и Теодор Палеолог, након што је емир потпуно променио став према владајућим Палеолозима. Број Бајазитових послушника се брзо осипао било освајањима, било њиховим одметањем. Већ следећег лета, на Никопољу, део балканских владара, а посебно Вук Бранковић, је рачунао на победу крсташа. Насупрот њему, његов стриц Стефан се у том случају није надао ничем добром за себе. Вазали из јужних српских земаља се од кнеза разликују у томе што нису доживели привремени турски слом, догађај који је омогућио вишедеценијски продужетак државности на северу поново ојачалих српских земаља. Политика ишчекивања није била без основа, посебно што друге могућности нису биле изгледне. По томе би били јако слични Манојлу II Палеологу коме је требало пуно времена да се одрекне туркофилске политике, у коју је дуго гајио наду. При томе их је дуго уљуљкивало и привидно сношљиво стање где је под Муратом највећи део Балкана избегао непосредну турску власт и поред њихове војне надмоћи. Условно речено, гледано из њихове личне визуре ово опредељење је било успешно. За Маркова и Константинова живота њихове земље су још некако опстајале, тако да ова велеможна господа није доживела потпун расап својих држава. Избегли су злу судбину која је задесила више њихових савременика. Ово је, међутим, била слаба утеха њиховим поданицима који су дошли под власт страног народа другачије вере.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕМАЊИЋИ У ХУМУ

    Доласком Стјепана Немање (1168-1196.) на чело српске државе та се држава почиње ширити. У рату који су водили Бизант и Млечани, Немања стаје на страну Млечана, надајући се да ће заузети Дукљу. Након тога, цар Емануел повео је успјешну војну против њега, те га као заробљеника одвео у Цариград. Ипак га је оставио на жупанској столици у Рашкој, његову брату Страцимиру дао је Травунију, а Мирославу Захумље. Послије смрти Емануела Комнена 1180. год., настали су нереди у његовој држави којима се окористио и Немања, па је одмах након тога, у савезу с угарско-хрватским краљем Белом III (1172-1176.), наканио проширити границе своје земље. Бела је у Захумљу оставио Мирослава на власти, уз увјет да призна његово врховништво. Након Емануелове смрти Страцимир и Мирослав помогли су Немањи проширити српску државу. Хумљани су 1198. год. признали власт хрватског херцега Андрије (1197-1204.), који је Хум сјединио с Хрватском и узео наслов хумског војводе. Након Мирославове смрти његову су удовицу протјерали из Хума. Немања се 1196. год. одрекао владања и повукао се у манастир Хиландар на Светој Гори, гдје је и умро. Сину Стјепану предао је Србију, а Вукану Дукљу. Кад је Дукља, под притиском цара Емануела Комнена, добрано ослабила, то је потакнуло Дубровник да опет ради на укидању Барске надбискупије. Дубровчани су то и успјели, тако што су придобили папу Александра III, који је 1167. год. укинуо Барску надбискупију и наредио неким бискупима да исказују послушност дубровачком надбискупу Трибуну. Рашки велики жупан Немања, те Страцимир и Мирослав, слабљење дукљанске краљевине и споменути сукоб унутар Католичке Цркве искористили су за ширење Рашке кнежевине и њезина православља и на ове католичке приморске земље. Код дубровачких кроничара налазе се подаци да су Немању и његову браћу на рат с Дубровником потакнули бискупи, који се нису мирили с тиме да им дубровачки надбискуп буде метрополита. У каснијем документу постоји и притужба Дубровчана да им је Немања у рату (1185.), продријевши у град до надбискупске писмохране, уништио буле које су биле свједочанство метрополитанскога права њихова пастира. Унаточ томе, из докумената се даде наслутити нешто друго. У прилог тврдњи да су Немању и његову браћу на рат с Дубровчанима потакнули бискупи иде чињеница да су се неки бискупи с подручја бивше дукљанске краљевине опирали признати дубровачког надбискупа за свога метрополиту. О томе свједочи и споменуто писмо папе Александра III из 1167. год. Изгледа да је Немања у том сукобу пронашао само излику за мијешање у тај спор. Да се ни Немања ни његова браћа Страцимир и Мирослав нису залагали за обнову метрополије у Бару, говори чињеница што је Бар поновно постао метрополитанско сједиште уз помоћ сплитског надбискупа Раинерија, коме је барски надбискуп обећао да ће у Риму признати примат сплитског надбискупа над Барском надбискупијом, ако му овај помогне добити метрополитански палиј за Барску бискупију. Осим тога, надбискуп Гргур се 1180. год. тужио на Немању, истичући да се за Цркву у Дукљи брине потиснути кнез Михаел. Да се тај однос није ни у ком смислу промијенио, свједочи чињеница како се пред Немањино освајање Бара 1189. год., скупа с Михаеловом удовицом Десиславом преко Дубровника повлачи и надбискуп Гргур, те одлази у Задар, одакле се више не враћа у Бар. Барска се метрополија његовим одласком, тј. Немањиним доласком гаси. Након склапања мира 27. рујна 1186. између Дубровчана и Стјепана Немање и његове браће Страцимира и Мирослава, положај Католичке Цркве донекле се побољшава. У склапању тог мира судјеловао је и дубровачки надбискуп Трибун. Будући да је важну улогу при склапању мира одиграо дубровачки надбискуп, може се претпоставити да је захтијевао слободно вршење надбискупских права над суфраганима које су му додијелиле папинске буле. Пригодом именовања новог надбискупа Бернарда, папа га је 1189. год. препоручио не само граду, него и великом жупану (Немањи), Страцимиру и Мирославу. Након освајања Хума осјећа се нерасположење Немање и његова брата Мирослава према католичким бискупима. Међутим, Немањићи још нису били начисто са својим вјерским опредјељењем. И сљедећи примјер свједочи да их је папа и раније сматрао синовима Католичке Цркве. Наиме, када је Мирослав 1181. год. Протјерао католичког бискупа Доната из Стона, а сплитском надбискупу Раинерију није дозволио поставити новога, интервенирао је папа Александар III, који је 7. српња 1181. послао легата Теобалда с писмом кнезу Мирославу, у којем тражи да прими бискупа у Стон. Писмо папе Александра III кнезу Мирославу 1181. год. било је насловљено “дилецто филио Мирославо цомити салутем ет апостолицам бенедицтионем” а онда је тај назив и благослов избрисан, те преко истог мјеста написано једноставно “нобили виро Мирославо, цомити зацхолмитано”. Папа му у писму ускраћује сваки благослов, наводећи и разлоге: нема респекта према Створитељу ни светој Цркви па није примио његова легата нити послушао интервенцију за сплитског надбискупа и не дозвољава ређење црквених достојанственика. Након што је Мирослав одбио примити папина легата, папа га је изопћио. Папа је, осим писма Мирославу, упутио још нека писма. Стонски бискуп Донат морао је напустити своје сједиште, па се повукао у бенедиктински самостан на Локруму, гдје је и умро 1211. год. Након њега за скоро 80 година у Стону неће бити католичког бискупа. Чињеница што Мирослав одбија примити папина легата и сваку комуникацију с папом, сугерира закључак да је посриједи стварни раскол и пуно опредјељење за источну Цркву. Такав закључак, уз прогон католичког бискупа из Стона и недозвољавање његова повратка, потврђује и чињеница да је Мирослав био дарежљив према манастиру св. Петра на Лиму, којем дарује посједе по Захумљу и Стону, што постаје темељ касније православне епархије и манастира у том граду. Какав је однос имао Стјепан Немања према Католичкој Цркви, види се и из његова живота. Он је био крштен у Рибници, по католичком обреду, а касније га је поново рашки епископ дао крстити по православном обреду. Незадовољни Мирославовом политиком, Хумљани су почетком 1198. год. признали власт хрватског херцега Андрије (1197-1204.), који је Хум сјединио с Хрватском и узео наслов војводе хумскога. Андрија у прољеће исте године продире у источни дио Хума. За вријеме тих борби вјеројатно је погинуо кнез Мирослав, а након његове смрти протјерана је из Хума његова удовица са сином. Политичка се ситуација потпуно промијенила након што су крижари освојили Цариград и основали Латинско Царство (1204-1261.). Наиме, утјецај је Бизанта ослабио, а ојачали су Млетачка Република и Угарско-Хрватско Краљевство. Поступак крижара у Цариграду није се одобравао у Риму, али се сматрало да би то могло помоћи црквеном јединству. С тим је циљем на Четвртом латеранском сабору 1215. год. на подручјима западног кршћанства дозвољена употреба и других језика у богослужју, осим латинскога, што је омогућило да се 1248. год. озакони старославенски језик и литургија. У оваквој се ситуацији Стјепан Првовјенчани окренуо Западу. Признао је папин примат, те је од папе Хонорија ИИИ (1216.-1227.) затражио да му пошаље краљевску круну. Папа је удовољио његовој молби, те је 1217. год. окруњен за српског краља. Хумску земљу Немања је одредио за сина Растка, односно Саву, а у њој је наставио владати кнез Петар, оптужен за херезу као и насљедник му Тољен и домаћа властела. Остале приморске земље Немања је предао католички опредијељеном најстаријем сину Вукану. У вријеме Немањиних насљедника, краља Вукана у Приморју и Стјепана у Рашкој, било је наде да ће се читава српска држава приклонити Католичкој Цркви. Вукан је успио обновити метрополију у Бару, а Стјепан је 1217. год. од папе добио краљевску круну. Међутим, трећи брат Растко, монах Сава, којему је у раздиоби државе Немања намијенио Хумску земљу, вративши се с Атоса, успијева одвратити Стјепана од Рима. Његова дјелатност била је много опаснија за католицизам у Хумској земљи од поступака кнеза Мирослава. Иако је био главни носитељ антиримског расположења, неки повјесничари истичу његову толерантност према католицима у Приморју. Нерасположење српских владара према католицизму у Хумској земљи осјећало се и за вријеме краља Уроша И (1243-1276). У то је вријеме дубровачки надбискуп обновио процес укинућа барске метрополије, како би се она и њезине суфраганије уклопиле у Дубровачку надбискупију. Главну је улогу папа дао требињском бискупу Салвију. Урош је након укинућа барске метрополије повео рат против Дубровника. Вјеројатно због тога што није пристао уз Дубровник у вријеме Немањина продора у Приморје, требињски бискуп није прогнан као стонско-хумски. Међутим, када је избио нови сукоб између Бара и Дубровника за метрополитанско право, требињски бискуп, бивши локрумски бенедиктински опат Салвије, као папин легат покушао је провести папинске одлуке у корист Дубровника. Краљ Урош И прогнао га је средином 13. ст., а он се склонио на Локрум. Из докумената о овом сукобу јасно се уочава процес стварања државне Цркве у Српском Краљевству при чему је српска држава својим законима све сљедбенике славенске службе Божје уклапала у српску Цркву. Католичким бискупима и надбискупима било је препуштено само романско пучанство, сљедбеници латинске службе Божје, али под врховном државном управом и без врховне папинске власти. То недвојбено потврђује Урошева изјава дубровачком надбискупу да би га најрадије убио те да ни он ни папа немају што тражити у његову краљевству, јер оно има своје латинске и славенске бискупе, надбискупе и властитог папу, којега једни и други имају слушати. Краљ Урош је, због отпора укидању барске метрополије у корист Дубровника, постигао одређене резултате и међу католицима. Наиме, када је у Бару прочитана була о укидању барске метрополије и писмо дубровачког надбискупа ђакону Матији, неки су од католика чак узвикивали: “Qуид ест папа? Доминус ностер гех Уросиус ест нобис папа!” И ове реакције католика у Бару говоре о томе колико је била развијена свијест о припадности католичкој вјери, односно о тому да људи средњега вијека на овом простору нису довољно разликовали православље и католицизам, него је тај осјећај припадности овисио о опредјељењу њихова господара.

    Извор: Дијана Кораћ – Вјера у хумској земљи, Мостар, 2008.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МРЊАВЧЕВИЋИ потичу можда од казнаца Мрњана, који се око 1280. спомиње у Требињу као благајник краљице Јелене, удовице краља Уроша I. Угљеша, каснији деспот, био је око 1346. царски намјесник у том крају. Породицу је дигао Вукашин, касније краљ, који је 1350. био жупан у прилепској области. Ту је његова породица ухватила главни коријен и одатле се ширила кроз готово цијелу Македонију. Вукашинова сина и насљедника Марка народна традиција признаје као јунака од Прилепа града. Народна предаја и неколико народних пјесама наводе М. као осниваче и господаре Скадра, али хисторија зна само, да је Оливера, кћи краља Вукашина, била. удата за скадарског господара Ђуру Балшића. Народна предаја говори о три брата М., о Вукашину, Угљеши и Гојку, али хисторија не зна поуздано ништа о трећем и најмлађем брату. Главне задужбине породице М. су у Прилепу и у близини Скопља. Марков манастир Св. Димитрија очуван је све до данас. Њега је почео зидати, односно обнављати Вукашин. Андрија, други син Вукашинов, подигао је манастир Св. Андрије на ријеци Трески. Од синова краља Вукашина познати су славни Марко, затим Андрија и Димитрије док је четврти, Иваниш, недовољно сигуран. Послије Вукашинове погибије на Марици (1371), наслиједио га је Марко као турски вазал, а послије Маркове погибије на Ровинама (1394), притисли су Турци потпуно његову државу. Иза Маркове смрти дошла су браћа Андрија и Димитрије у Дубровник, да приме оставштину очеву, а одатле су отишли у Маџарску, краљу Сигисмунду. Димитрије се спомиње до 1407. у маџарској служби чешће пута као посланик у разним мисијама, а најпослије као жупан зарандске жупаније и кастела Вилагоса. ТТ. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕМАЊА СТЕВАН, родоначелник династије Немањића (1114, Рибница — 13/2. 1200, Хиландар). Родио се у Рибници, код Подгорице, гдје му је отац Завида живио, прогнан из Рашке, ради династичких метежа. У оскудици православних свештеника Н. је у претежно католичкој Зети крштен по западном обреду. Кад му се отац вратио у Рашку, Н. је поновно крштен као православни. Као младић Н. је добио од оца на управу најисточнији крај српске државе: предјел око Топлице, доњу долину Ибра, Расину и Реке, код Крушевца. Ту је дошао у ближи додир с Бизантинцима.
    Српска. државна политика колебала је у то вријеме између Бизанта, који је у Мануелу Комнену имао енергична владара, и између Маџара, с којима су српски владари имали сродничких веза, и помоћу којих су се трудили ослободити се грчке врховне власти. Н. се спочетка опредијелио за Грке. Ради тога га је цар Мануел нарочито помагао и ојачао против браће, која су била других схваћања. Од цара је Н. чак добио и једну нову област, Дубочицу, код Лесковца. Та Н. политика изазвала је против њега осталу браћу, од којих је најстарији, Тихомир, био велики жупан (око 1167), и они Н. ухвате и затворе. У борбама иза тога, када се дочепао слободе, Н. је успио да потисне браћу и да сам добије великожупански пријесто.
    Као велики жупан Н. је у прво вријеме промијенио своју политику и покушао, потакнут, од Млечана, да с њима и Маџарима у савезу устане против Бизанта. У том покрету није имао успјеха, и једва се одржао на пријестолу морајући да се понизи пред царем Мануелом (1172). Послије тога ударца Н. се помирио с браћом, која су остала у животу (Страцимир је добио крај око Чачка, а Мирослав Хум) и настојао је да што боље учврсти свој лични положај у земљи и да среди прилике у држави. Смрт моћног Мануела (1180) дала му је могућност, да оствари своје раније намјере и жеље својих претходника. У савезу са Маџарима Н. је напао на Бизант (1183) и продро с њима све до Софије, а кад су се Маџари повукли, Н. је наставио ратовање за свој рачун. У времену 1183—1189. он је проширио Србију и према Тимоку, и према Вардару, а нарочито према Приморју. Зету, с приморским градовима, дефинитивно је придружио Рашкој, протјеравши од туда кнеза Михаила, посљедњег члана старе зетске династије.
    Нападаји Немањини и брата му Мирослава против Дубровника нису Имали успјеха. На истоку је Н. помагао устанак Бугара против грчке власти и ушао је у савез с њиховим вођама, браћом Асанима. Као побједитељ Н. је 27/7. 1189. свечано дочекао у Нишу цара Фридрика Барбаросу на његову походу у крижарски рат на истоку, и ушао је с њим у савез против Бизанта. Крај његовом ратовању донио је пораз Срба. на Морави (1190) од Грка, које је водио цар Исак Ангел. Мир, који је склопљен иза тога и који је трајао више година, испао је по Србе доста повољно. Они су задржали у својој власти добар дио освојених области: Зету с приморјем, читаво Косово и долину Мораве до данашње Ћуприје. Ниш, Призрен и Скопље остадоше у Бизанту као главни погранични градови. Немањин син Стеван добио је за жену Евдокију, синовицу цара Исака, под увјетом, да и он наслиједи оца на пријестолу, мимо старијег брата Вукана.
    Крај живота Н. је провео мирно, Због криза у Бизанту он се 25/;? 1195. одрекао пријестола и покалуђерио се, добивши име Симеон. По том имену он је у народу запамћен све до данас (»цар Симеон«). Као калуђер провео је Н. једно вријеме у Србији, а онда је (у октобру 1197) кренуо у Св. Гору, гдје му се налазио најмлађи син Растко као монах Сава. Тамо је Н., са Савом заједно, подигао манастир Хиландар, у коме је и умро, у дубокој старости, 13/2. 1200.
    Важност Н. је за стварање средовјечне српске државе изванредно велик. Дугом и енергичном и углавном сретном владавином, Н. је створио солидну државу, развио смисао за њу и ојачао у њој углед власти. Довео је у заједницу Рашку и Зету, које су се дотле пола вијека бориле за превласт, и показао је пут за стварање још шире националне државе. Православље је увијек штитио као државну вјеру Србије, а енергично је сузбијао све смутње вјерског и политичког карактера. Сав Н. рад даје утисак стабилности и свијести, да се ради за далеку будућност. Томе су рјечит доказ његове лијепе и солидне задужбине, од којих неке постоје још и данас: Богородичин манастир и манастир Св. Николе код Куршумлије, Ђурђеви Стубови (ови сви у рушевинама), а нарочито још читави Студеница и Хиландар. Ради свих тих заслуга, и још као оснивача династије Немањића, српска црква га је прогласила за свеца.
    Н. биографију написала су два му сина: Св. Сава, око 1210. и Стеван Првовјенеани 1216. Трећу биографију написао је светогорски монах Доментијан (1264). В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НЕМАЊИЋИ
    Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114—1200). Његови синови отпочели су двије линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовјенчани. Од трећег Немањина сина Св. Саве (1174—1235) није остало порода.
    Краљевска линија. Стеван Првовјенчани (— око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227—1233), Владислава (краљ 1233—1242), Уроша (краљ (1242—1276, — 1280) и Предислава у калуђерству назван Сава II (архиепископ 1263—1270). Краљ Радослав није имао дјеце. Владислав је имао два сина Стевана и Десу, који су остали без важности. Синови Урошеви бијаху: Драгутин (краљ српски 1276 до 1282, сријемски 1284—1316) и Милутин (краљ 1282—1321), Драгутинови синови су Урошиц (— прије 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321—1324). Њихова линија изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (— 1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321—1331). Константинова се дјеца не спомињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као дјеца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331—1346. цар 1346—1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355—1371). Са Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. Симеон (или Синиша) осјећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до од прилике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381. закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422—1423. То је уопће посљедњи изданак Немањића.
    Вуканова линија. Вукан (— 1208) имао је синове Ђорђа, Стевана и Димитрија, у калуђерству названа Давида (— иза 1286). Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара.
    В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРВОВЈЕНЧАНИ СТЕВАН, велики жупан 1195—1217, краљ 1217—1227. Био је други син Стевана Немање. Послије Немањина пораза на Морави (1190), Стеван се оженио бизантскоим принцезом Еудокијом, кћерком Алексија Ангела, брата цара Исака. Као зет царске куће П. је 1195, када се Немања одрекао пријестола, постао његов насљедник, обишавши старијег брата Вукана, који је добио на управу Зету, Хвосно и Топлицу. За Немањина живота браћа су остала у својим областима, и ако је Вукан већ тада спремао везе за касније борбе. Послије Немањине смрти, Вукан је, у савезу с Маџарима, напао Стевана и срушио га с пријестола (1202—1203). П. Је искористио борбе између Бугара и Маџара, када су посљедњи морали напустити Браничево, па се у другој половини 1203. поновно вратио на пријесто. Послије тога, Вукан није више покушавао нове нападаје, и живио је као дукљански краљ без битног утјецаја на српску државну политику.
    П., мудар по природи и са врло широком културом, опћом и књижевном, опрезно је владао у Србији за вријеме најтежих криза на Балкану. 1204. срушено је у Цариграду бизантско, а основано ново, латинско царство. Латински, западни утјецај освојио је домало цио Балкан. Бугарски владар крунисао се 1204. круном, посланом из Рима. Дубровник је 1205. признао врховну власт Млетака, чији је дужд, Хенрик Дандоло, био један од главних твораца латинског царства. И П. је знатно измијенио политичку линију свог оца. Још прије цариградске кризе он је био отјерао своју прву жену, Гркињу, па се око 1216. оженио Млечанком Аном, унуком Дандоловом. Преко нове тазбине обновио је П. своје пријашње везе с папинском куријом и затражио је отуда краљевску круну. 121. један папин легат донио је П. круну, послану од папе Хонорија III, и вјенчао га је њом.
    На самом Балкану ствари се нису развијале увијек повољно по Србију, али је П. Успијевао често помоћу свога умног брата, монаха Саве, да на вријеме отклони опасности. Бугарски владар Борил и његов зет, латински цар Хенрик, напали су П. 1214. стога, што је помагао извјесне одметнике од Борила, а нарочито Борилова рођака, Стреза, који се био, као Стеванов вазал, угнијездио у тврдом граду Просеку, на Вардару. Напад савезника није успио. Они су се, пометени, повратили прије него што су стварно и упали у П. државу. Незахвални Стрез одметнуо се међутим ускоро и од П., и сва настојања Савина, да га врати у стари одношај, остала су безуспјешна. Кад нису помогла савјетовања, Стрез је своју упорност платио главом. Савезник Стрезов, деспот Арте, Михаило бјеше покушао, да П. зада неприлика на Приморју, и почео је да подсиједа Скадар. Усред тога подузећа њега је (1215) убио један слуга, и тиме ослободио П. и Србију од далњих незгода. Сретно је измакао П. и опасностима савеза између маџарског краља Андрије II и цара латинског Хенрика. Они су се 1215. упутили на Србију, али је П. пошло за руком, да се, на састанку у Равном (код Ћуприје), споразумије с Маџарима и да, потом, енергичније иступи према Хенрику, који се, тек на маџарско заузимање, извукао из Србије.
    Али ослањање П. на западне силе и примање круне из руке папиног легата довело је до противности између П. и његовог брата Саве, који је, одгојен у Св. Гори, био заузет за православну оријентацију. Како је латинска опасност на Балкану почела да слаби послије смрти цара Хенрика (1216) и пада његовог савезника Борила (1218), а нарочито послије погибије латинског цара Петра (1217), П. је наскоро послије свога крунисања, постигавши што је желио, био вољан да попусти брату и његовој опозицији. Стога је 1219. пристао, да Сава у Никеји води преговоре о оснивању српске аутокефалне православне цркве. Патријарх и никејски двор радо су примили понуде српског двора, надајући се, да ће у Србима добити новог савезника за борбе с латинским царством. По никејском споразуму, Сава је постао први арлииепископ самосталне српске цркве. У споразуму са П. Сава је одмах извео организацију православне цркве у Србији, а за сједиште архиепископа је подигнут лијеп нови манастир, Жича, који је постао крунидбена црква српских краљева.
    Крај владавине краља П. био је углавном миран. Пред крај живота он се замонашио и добио је име Симон. Умро је 24/9, вјеројатно 1227. Црква га светкује, али се не зна, кад је канонизиран. Његов ћивот, (ковчег са костима), који је пренашан много пута, чува се у Студеници.
    П. се бавио и књижевношћу. Врло је вјеројатно, да је друга даровна Хиландарска повеља добрим дијелом његова прерада, а често је његов спис једно врло лијепо сређено, вјешто писано и солидно изведено реторско житије његова оца Стевана Немање. Житије Немањино објавио је П. Шафарик 1873. Од тога житија има један српски пријевод с архаизираним текстом професора Драг. Костића (1923) и бољи и књижевнији пријевод М. Башића (Српска Књижевна Задруга, 1924). В. Чоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ, српски владар 10. века. Отац му је био син кнеза Стројимира, а мати Бугарка. Бугари су га, за владе кнеза Захарије, истакли као свог кандидата за српски престо, али не искрено. Позвали су српске жупане, око 924, да га приме, па кад су ови дошли, Бугари су их вероломно оковали, а Србију прегазили. После смрти цара Симеона, ухвативши погодну прилику, Часлав је око 930. пребегао у Србију и дигао устанак против Бугара. Помаган од Византије, као њен штићешик, Ч. је ослободио Србију од бутарске власти. Његова држава обухватала је Босну, Рашку, Дукљу и Травунију. Ч. је погинуо у борби са Мађарима, који су почели насртати на његове земље (око 960).

    В. Ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    УРОШ I, српски краљ 1243—1276. Био је син краља Стевана Првовенчаног из брака са Аном Дандоловом. И љегова жена, Јелена, била је западног, француског порекла. Док се један У. брат, Радослав, ослањао на епирског цара Теодора, а други, Владислав, на бугарског цара Асена II, У. се није хтео везати ни за једну политику. Опочетка је имао веза са Никејцима, али се тргао, када су они, у свом налету, потисли из Македоннје и Бугаре и Епирце и избили на српске границе. 1253. до 1254. нашао се У. у врло тешком положају. Са севера и запада притискивали су та Мађари, који су у то време посели Босну и разделили је у више бановина и присилили хумског кнеза Радослава, српског вазала, да призна њихову врховну власт, а са југа и истока створио се против У. јак савез. У њему су били Бугари и дубровачка република, са којом је У. имао сукоба ради љихових тежња да притисну српска суседна земљишта и ради тога, што је тражио да врховну власт у католичкој српској цркви има надбискуп барски, а не дубровачки. Бугари су том приликом продрли дубоко у Србију, све до Лима, а можда и до Жиче. Није извесно, на који су начин Бугари потиснути. Вероватно је, да су били угрожени од Византије. Дубровник је после тога попустио, иако је хумски жупан био његов савезник. Барска архиепископпја однела је 1255. коначну победу, са пристанком папске курије.
    У другој фази своје владе У. се ослањао на епироког господара Михаила II и његове франачке савезнике, Вилхелма, кнеза ахајског и Манфреда краља Сицилије, који је са женом добио Крф, Драч, Берат и Валону. У савезу с Епирцима У. је освојио Скопље, Кичево и Прилеп, али је Византија, под водством енергичног Михаила Палеолога, разбила Епирце и њихове савезнике, и васпоставила своју власт. 1261. Палеолог је срушио латинско и обновио византиско царство. У. ипак те византиске победе нису много поколебале. Савезници стекоше пријатеља у мађарском краљу Стевану V, који је, помажући једног свог штићеника у Бугарској против Византије, посредно био од користи Епирцима и њиховим пријатељпма.
    Када је У. ушао у ближе везе са Мађарима не зна се тачно. Његов син Драгутин узео је за жену кћер краља Стевана. 1260, кад су Мађари ратовали са Чесима, у њиховој су војсци биле помоћне чете нз Бугарске, Босне и Србије, очевидно у вазалском односу. Може бити да је са тим у вези и српско добијаље Захумља. Када су у Мађарској 1267. избили грађански ратови, У. је покушао да се отресе њихове врховне власти. Поуздао се у помоћ Палеолога, чију је кћер требао да узме млађи краљев син, Милутин. Рачун је међутим био погрешан. Мађари су у Мачви зауставили У. надирање, и њега сама заробили 1268. У. се после тога колебао, не подузимајући ниједну значајнију акцију, сем против Дубровачке Републике. А и ту није имао среће. 1275. покушао је да освоји Дубровник, али је потиснут једним храбрим испадом грађана.
    Краља У. поразио је 1276. код Гацка његов син Драгутин, коме није хтео да уступи обећану половину државе. Са Драгутином су биле мађарске помоћне чете. Побеђенн краљ напустио је престо, покалуђерио се (добио је име Симон) и умро је 1280. Сахрањен је у својој задужбини, у лепом манастиру Сопоћанима.
    Владавина краља У. значајна је у привредном погледу. За његове владе дошли су у Србију саски рудари и почели су експлоатисати богате сребрне руднике. У. је први почео ковати српски сребрн новац по угледу на млетачке матапане. Значајна је и његова врло широкогруда верска политика према католицима у Србији, која му је стекла много пријатеља.

    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

    https://www.youtube.com/watch?v=T-8ZowsNhp4

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРИНЦ ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ

    https://www.youtube.com/watch?v=ztZeSqUjxnk

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЧЕТОВАЊЕ ВОЈВОДЕ ПЕТРА МРКОЊИЋА ПО БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ

    https://drive.google.com/file/d/1yKFJW5iSojYG9ncub83Kf_YcgYXNaYNq/view?ts=5a1d44b0

    Одговори
  • Војислав Ананић

    НАСЕЉАВАЊЕ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ КНЕЗА МИЛОША

    https://drive.google.com/file/d/0B6AQXTT1HsMaaGRmZ1Q5NVNFN0RZV096VVVOX3YxZ3g1Nk1F/view

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СКАДАР

    На југоисточном крају скадарског језера или Блата, као што га мештани зову, које је веће од охридског, а између Бојане, која из језера истиче, Дримца, отоке Дримове, и Кира, који утиче у Дримац, шири се варош Скадар. У Скадар се рачунају и два предграђа, једно на десној страни Бојане, а друго на левој обали Дримца, а оба су с вароши везана мостовима. Изнад вароши, на крајњем врху планинске косе. Коју пресеца река Кир, и која са северне стране затвара дримску равницу, сазидан је скадарски град Росаф, који се тако звао још у дванаестом веку, и који је висок пад језером 117 метара.
    C града. којем се може доћи само са северне стране, изглед је необичне лепоте. Испод ногу видиш Бојану, с предграђем на десној и Пазаром на левој обали њеној, за тим, од Пазара, одвојено, главни део вароши са више од двадесет мунарета, а још даље пружа се, између јужне падине поменуте косе и Кира, дугачка Табак-махала. Кад се поглед баци у даљину, види се на северозападној страни цело језеро и преко њега црногорске планине; на североисточној страни плаве се арбанашке планине, испред којих се шири, све до језера. равница. пресечена једном планинском косом, која допире до источног, најдужег затона скадарског језера, који се на крају зове Хумско Блато. Југоисточно, преко дримске равнице, губи се поглед међу разним планинским венцима, који се један за другим помаљају. С јужне стране не види се море, јер га брда заклањају.
    Питомину и лепоту скадарског краја дивно је опевао српски гуслар:
    „А какав је Скадар на Бојани!
    Кад погледаш брду изнад града,
    Све порасле смокве и маслине,
    И још они грозни виногради;
    Кад погледаш стрмо испод града,
    Ал, порасла шеница бјелица,
    A око ње зелена ливада,
    Кроз њу тече зелена Бојана,
    По њој плива риба свакојака“.
    Скадар је од памтивека имао велики значај, и с тога је трипут бивао престоница. Пре двадесет и два века ту су столовали владаоци Илираца, предака данашњих Арбанаса. Последњег њиховог владаоца, Генција победише Римљани 168. године пре Христа и његовом државом завладаше. Кад се римска царевина поделила на источну и западну, Скадар припаде првој и остаде у њеној власти и после досељења Срба, који га не могоше освојити, иако су завладали већим делом скадарске области. Српски владалац у Зети, Степан Војислав, покуша, пре 850 година, да овлада Скадром, али му то не испаде за руком. Срећнији је у томе био његов син Михаило, који завлада до Дрима и начини Скадар престоницом, и први од српских владалаца назва се краљем. Скадар је остао зетска престоница преко сто година, докле га не оте грчки цар Манојло Комлен, користећи се српском неслогом и међусобним ратовима. Ну није прошло неколико година, а Стеван Немања прогна Грке из целе Зете, и Од тога доба па све до 1392. године Скадар је био српски, а последњих тридесет година и престоница Балшићима. Поменуте, 1392. године заробише Турци у једном боју зетског господара Ђурђа Страцимировића (Страињиђа Бана по нар. песмама), и он мораде уступити Скадар султану Бајазиту, својем пашеногу, само да се опрости ропства. После три године Ђурађ оте од Турака Скадар, али, увиђајући да га неће моћи одржати, уступи га, 1396. године, са још неким градовима и земљама Млечанима, који се подвезаше, да плаћају њему и његовим наследницима по хиљаду дуката годишње од прихода скадарских. На тај начин Скадар пређе у туђе руке, пошто су њиме Срби владали више од триста година.
    После смрти Балше Балшића (1421.), његов ујак деспот Стеван, син кнеза Лазара, покуша. Да освоји од Млечана Скадар, али му то не испаде за руком; с тога начини с њима мир (1423), којим му Млечани признадоше господство над Горњом Зетом, Дривастом, Баром и Будвом и подвезаше се да му дају годишње хиљаду дуката од скадарских прихода.
    После пола. века, 15. маја 1474. године, падоше под Скадар седам санџака са 60.000 коњаника осим друге војске. 4. јуна стиже и Солиман паша с осталом војском и улогори се на околним брдима. Цела опсадна војска бројаше на сто хиљада. Из два топа, који су бацали зрна, тешка по 40 кила, тукоше Турци Скадар, који је бранио храбри Антоније Лоредан 33 дана (Од 17. јуна до 30. јула). а из два, чија су зрна тежила по 115 кила, бише га 22 дана (од 28. јуна до 30. јула). Из ова четири топа избачено је на Скадар близу деветнаест стотина зрна. Најглавнији је јуриш извршен 18. јула, ноћу, у којем је пало мртвих Турака на седам хиљада, али се Скадар јуначки одбрани. С тога се Турци оставише опсаде и повукоше се ноћу између 8. и 9. августа, после опсаде од три месеца, ка Дриму, и ту узгред срушише ДАЊ, где је царина наплаћивана и за српске и за млетачке владе.
    После четири године (маја 1478.) удари на Скадар главом султан Мохамед II, освојилац Цариграда, Србије, Босне итд. с војском од сто хиљада. Под Скадром би саливено једанаест џин-тоова, од којих је један бацао зрна од камена тешка 315, други – 315, а трећи —– 375 кила. 16. јуна предаде се, глађу приморана, Кроја, а у половини септембра паде Дриваст, али се Скадар, на који је од 22. јуна до 21. јула пало око 2.530 топовских метака, ипак одржа, иако су Турци у оба јуриша (22. и 27. јула.). у њега продрли били. Опсада потраја неколико месеци и сврши се миром, којим Турци добише (почетком 1479.) и Скадар. Његов јуначни бранилац Флорија Jомина с већим делом градске посаде отплови на лађама у Млетке, а Турци заузеше град, којим владају више од четири стотине година.
    За време и прве и друге опсаде много је помагао Млечанима зетски господар Иван Црнојевић; с тога га Мохамед, завладавши Скадром, прогна из земље, и он се склони у Италију, одакле се, на глас да је Мохамед умро (3. маја 1481.), вратио у своју земљу (15. јуна 1481.) и наново њоме завладао.
    Од када Скадар и његова област престадоше бити српски, од тога доба арбанашко племе поче да напредује на штету српскога, које је, за свог господства, далеко боље стајало, о чему и данас сведоче многи српски споменици, који до нас дотрајаше. Тако, на југозападној страни језера, у Крајини, испод планине Торобоша, стоје развалине храма св. Богородице– (,,Пречиста Крајинска“), где је био сахрањен српски кнез у Зети св. Владимир и жена му Косара. У томе храму дуго су столовали православни митрополити зетски. У св. Срђу на Бојани, два часа од Скадра, виде се развалине цркве, коју су, на темељу старије подигли краљица Јелена и њени синови краљеви Милутин и Драгутин пре 600 година. У овој цркви били су сахрањени српски краљеви: Михаило и његов син Бодин. У селу Плавници, на источној страни језера, развалине су цркве св. Јована, која се спомиње још за време св. Саве. На скадарском острву Врањини био је манастир који је основао први православни епископ зетски Иларион, ученик св. Саве, где је такође била, неко време, столица зетској митрополији.
    На острву Бешци имају развалине старе српске цркве и једна мала црква св. Богородице, коју је подигла 1404. године, Јела, жена Ђурћа Страцимировића, а кћи кнеза Лазара. Она је, по предању, подигла и цркве св. Николи у селима Врању, близу Хумског Блата, и Гостиљу, близу Плавнице. На острву Кому има црква св. Богородице, у којој су гробови Љешa Црнојевића, војводе деспота Стевана, и госпође Маре, без сумње жене Љешеве. И у острвима Морачнику и Старчеву виде се развалине старих српских цркава. У селу Бериславцима, на источној страни језера, имађаху Балшићи своје дворове, а испод Скадра, на Дримцу, био је Немањића двор, у којем је Душан живео за живота очева, а и доцније се често бавио у њему он, његов син Урош и Ђураћ Балшић. Тај се двор још спомиње 1416. године.
    Слика коју доносимо, представља Скадар какав је био године 1884. Данас броји око 25.000 становника, већином Арбанаса. Пре седам година у њему је било само 125 православних кућа, мухамеданаца има 15.000. остало су католици.

    Извор: БРАТСТВО бр. 1, Београд, 1887.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top