Сви владари Србије

1. август 2012.

коментара: 39

Портал Порекло објављује кратак приказ књиге “Сви владари Србије“ Дејана Николића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

По Порфирогениту, Срби су на Балканско полуострво дошли из своје постојбине Бојке, у време кад је Византијским царством владао цар Ираклије (610-641). У њиховој постојбини, каже он, Србима су управљала два брата, пошто су од оца наследили власт. Један од браће одлучи са половином народа да напусти своју постојбину, па је тако дошао у Византију. Населили су се у Сервији (Србица), југозападно од Солуна. Срби су на Балкан дошли као организована војска и били су незадовољни овом територијом, па им је цар дозволио да се населе на територији која је била опустошена од Авара. Врло брзо, Срби су се раширили од реке Бојане, до реке Цетине и на планинском подручју између река Ибра, Западне Мораве, Пиве, Таре, горњег тока реке Босне и области Соли. Србија је касније названа Рашка. Порфирогенит набраја и друге српске земље, Дукљу, Травунију, Захумље и Паганију на западу. Готово два века касније, писац Барског родослова (Летопис попа Дукљанина), каже да се Србија делила на две области, Рас и Босну. Срби су и у то најстарије доба имали своје владаре и пре

ВИШЕСЛАВА, за којег се поуздано зна (око средине 7. века). Од њега се роди

РАДОСЛАВ, па ПРОСЕГОЈ, па ВЛАСТИМИР, Вишеславов праунук, и та династија се називала ВИШЕСЛАВИЋИ.

Кнез Властимир је владао око 835-850. године. Своју ћерку је удао за Крајину, сина требињског жупана БЕЛЕ. После смрти Властимирове, рашки престо су наследила три његова сина

МУТИМИР, СТОЈИМИР и ГОЈНИК. Кнез Мутимир је владао око 850-891/2. године. На основу имена Мутимировог сина Стефана, као и најстаријег Гојниковог сина Петра, може се закључити да су Срби у то време примили хришћанску веру из Цариграда, јер се од тада деци дају хришћанска имена.

Кнез ПЕТАР ГОЈНИКОВИЋ је владао од 891/92-917/18. Њега је из Хрватске напао брат од стрица (Мутимиров син) Бран око 894. године, а 896. из правца Бугарске, Клонимир (Стојимиров син). Хумом је владао МИХАИЛО ВИШЕВИЋ (910-930).

Кнез ПАВЛЕ БРАНОВИЋ је владао од 917/18-920. године (син Мутимировог сина Брана). Војска кнеза Павла Брановића је потучена и на српски престо долази кнез

ЗАХАРИЈА ПРИБИСЛАВЉЕВИЋ (Првослављевић) од 920-924.Он је био син Прибислава (Првослава), кога је са власти збацио Петар Гојниковић. Бежећи од Бугара, кнез Захарија, је са једним делом народа из западних крајева Србије, побегао у Хрватску.

Кнез ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ је владао од 927/28-око 950. године, а дошао је из Бугарске (из Преслава). Жупан Часлав Клонимировић је први извршио стварно уједињење српских племена под окриље Србије (Рашке). За његове владавине, Србија је обухватала Босну (до Цетине, Ливна и Пливе на западу), Дукљу, Требиње и Конавле (Никшић, Гацко и Невесиње), а на северу све до Рудника, а можда и до Саве. У то време, велику опасност по Србију, Бугарску и Византију, представљао је нов народ, Угри (Мађари), који су заробили и Часлава и везаног га бацили у Саву. После његове смрти јединствена држава је почела да се распада и то је трајало све до 1070. године. Убрзо је Србијом завладала нова српска династија ВУКАНОВИЋИ.

Велики жупан ВУКАН, владао је око 1090-1116. Дукљански краљ БОДИН (1081-1101) је искористио рат Нормана против Византије и Дукљи прикључио Рашку (Србију) и Босну. Бодин је Рашку дао на управу двојици својих жупана Марку и Вукану. ВУКАН је био пореклом из Зете. После Бодинове смрти, он је постао прва личност српске историје и веома је угрожавао византинску територију – Косово. За време Вуканове владавине, уместо имена Рашка, све чешће се користи појам СРБИЈА. Вукан није имао мушке деце и после његове смрти, наследио га је синовац УРОШ, а ВУКАНОВИЋИ су само припремили терен НЕМАЊИЋИМА.

Велики жупан УРОШ I је владао око 1116-1146). Готово цели 12. век на Балкану био је испуњен византијско-мађарским ратовима. Мађарски краљ Стефан II (1114-1131), већ тешко оболео, пред крај живота се измирио са својим синовцем Белом и одредио га за свога наследника. Пошто је са Србијом био у тесним везама, Стефан је 1129. оженио Белу Јеленом, ћерком великог жупана Уроша I. Поред краљице Јелене, убрзо се уз Белу II Слепог (1131-1141) нашао као врло утицајна личност на мађарском двору, Урошев син БЕЛОШ. У мађарским хроникама се може наћи да је жупан Урош I заједно са својим сином Белошем помагао Мађаре у борби против Немаца.

Велики жупан УРОШ II је владао око 1146-1156. године. Преко Мађара, и Србија је постала део антивизантијског савеза. Мађарском је у то време владао Геза II.(Белин и Јеленин син), а Србијом је владао Урош II (рођени ујак мађарског краља). Окрећући леђа Мађарима (због страха од Византије), многи српски великаши су покушали да збаце са власти Уроша II. За новог великог жупана уздигли су Урошевог брата ДЕСУ. У томе спору, арбитрирао је византијски цар Манојло и престо је остао Урошу II, а Деса је добио Дендру (Шумадију). Око 1156. године, Уроша II смењује

ПРИМИСЛАВ, а њега

БЕЛОШ, други брат Уроша II. Овај је добровољно напустио престо и поново се вратио у Мађарску, а наследио га је брат

ДЕСА, који је по други пут 1162. постао српски велики жупан. Владао је од 1162-1165. године.Он је женидбеним везама хтео да ступи у везу са Немцима и удаје, ради тога, своју ћерку за Леонарда Осорског. Слабост дукљанских владара, омогућила је Деси да изађе на Јадранско море, а поново је завладао и Дендром (коју је била повратила Византија). Тим својим поступцима, жупан Деса је трасирао пут Стефану Немањи. А Деса је највероватније 1165. одведен у византијско заробљеништво.

Велики жупан ТИХОМИР је владао око 1165-1166. године. Он је имао три брата: Страцимира (управљао крајевима око Западне Мораве), Мирослава (Хум) и Стефана Немању (области око Ибра, Расине, Топлице и Дубочице-око Лесковца). Стефана Немању је затворио брат Тихомир, а када се овај ослободио из заточеништва, преотео је престо своме брату Тихомиру, који се удавио за време битке у реци Ситници. Нови српски владар постао је

СТЕФАН НЕМАЊА, а његова браћа Страцимир и Мирослав, су му се потчинили. Велики жупан СТЕФАН НЕМАЊА је владао око 1166-1196. године. Рођен је у месту Рибници, код данашње Подгорице, као најмлађи Завидин син. Најпре је крштен по католичком обреду, али је крштен у Расу поново, у Цркви Св. Петра и Павла, по православном обреду. Тихомир је владао Србијом под покровитељством византинског цара, а Стефан Немања се одмах замерио Византији, јер му је савезник постала Мађарска, а преко ње и Млетачка Република и Немачка. Немања је одмах почео са освајањем византинске територије. Главни правци Немањиног деловања били су учвршћивање православља и протеривање богумила (бабуна). Највише их је пребегло у Босну, код бана КУЛИНА (1180-1204). Стефан Немања је Србији припојио Тимочку крајину, Ниш, Призрен, готово сву Зету, Котор, јужну Далмацију, метохијску, косовску и моравску котлину, Перник, Земун, Велбужд, Скопље, Врање, Подриње Требиње, Хум… 25. марта 1196, Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана, зета византинског цара Алексија III Анђела и у манастир Ватопед стигао 2. новембра 1197. Стефан Немања је био родоначелник најзначајније српске средњевековне династије.

Краљ СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ је владао од 1196-1228. године. Његов старији брат Вукан је управљао у Зети, Требињу, Хвосну, Топлици. Стефан Немањић је био мудар и даровит, васпитан у византинском духу. Око 1201. је отерао своју жену Евдокију, а са њом је имао сина Радослава и ћерку Комнину и полако се окретао западу. Од папе Иноћентија III је затражио краљевску круну, а добио је 1199. од папе Хонорија III. Но, убрзо се вратио сарадњи са Византијом и православном црквом. То је било време 4. крсташког рата (1202-1204) и крсташи су 1204. освојили Цариград и тада је створено Латинско царство, а у Никеји је успостављено Никејско царство. Стефан Немањић се поново оженио 1204. и имао два сина: Владислава и Предислава. Око 1207. се поново жени, овога пута са Аном, унуком млетачког дужда Дандола. Са Аном је имао сина Уроша. Кажу да се женио и четврти пут, ћерком «незаконитог стрица» латинског цара Роберта Куртнејског. На самрти се закалуђерио и умро је септембра 1228. године.

Краљ СТЕФАН РАДОСЛАВ је владао од 1228-1233. године. Био је ожењен Аном, ћерком епирског деспота Теодора I. Анђела. Пошто му је и мајка Евдокија била Гркиња, и нови српски владар се почео понашати као Грк. Уз помоћ бугарског цара Асена 2. (чији је био зет), Владислав је збацио са власти брата Радослава, који се, разочаран, замонашио.

Краљ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ је владао од 1233-1243. године. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Асена II. 1233. Сава крунише Владислава за краља и повлачи се са чела српске цркве. Сава је умро 27. јануара 1236. у Трнову, а краљ Владислав му је пренео мошти у манастир Милешеву, маја 1237. године. Краљ Владислав је у пролеће 1243. морао да уступи престо свом млађем брату УРОШУ I, а он је отишао у Зету. Поред Срефана, краљ Владислав је имао и сина Десу, а ћерку је удао за омишког кнеза Ђуру Качића.

Краљ СТЕФАН УРОШ I је владао од 1243-1276. године. Био је трећи син Стефана Првовенчаног, првог српског краља. За разлику од своје браће Радослава и Владислава, Урош је био окренут западу, јер му је мајка пореклом од млетачког дужда Дандоло, а био је и ожењен Францускињом Јеленом (око 1245). Краљ Урош је морао да призна врховну власт мађарског краља, а и његов најстарији син Драгутин, био је ожењен Кателином, ћерком будућег краља Стефана V. Да би се обезбедио и са југа, краљ Урош се жени по други пут и то ћерком господара Тесалије Јована I Анђела. Краљ Урош је почео са искоришћавањем српског рудног богатства, а први рудник је био Брсково на Тари. 1276. године, са престола га је свргнуо син Стефан Драгутин, а он се замонашио.

Краљ СТЕФАН ДРАГУТИН је владао од 1276-1282. године. Био је старији син краља Уроша, а оца је свргао уз помоћ Мађара. Своју територију, краљ Драгутин је повећао 1284. године, пошто му је шурак, мађарски краљ Ладислав IV уступио Срем и Мачву са Београдом. Тако нова престоница постаје Београд, поред старе, која се налазила у Дебрецу. У борби око престола, српска властела је била на Драгутиновој страни, а Милутин је имао подршку српског свештенства. 1313. године, и поред свега, заједнички учествују у рату против новог хрватског бана Младена Шубића, који је напао Хум. Драгутин умире 12. марта 1316. године, пошто се уочи смрти замонашио.

Краљ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН је владао поприлично, од 1282-1321. год. На сабору у Дежеву (код Раса) 1282. краљ Драгутин се одрекао престола у корист 27- годишњег брата Милутина. Милутин је освојио Скопље, Полог, Овче Поље, Злетово, а српска граница је на југу ишла до Охрида, Прилепа и Струмице, а на истоку је заузео и Видин. Отварао је нове руднике Трепчу, Рудник, Беласицу, Рогозно, а из Копаоника је вадио сребро. Краљ Милутин је често мењао жене, од Јелене (која му је родила сина Стефана и ћерку Ану – Неду), па ћерку тесалског севастократора Јована I Анђела, па Драгутинову сватику, калуђерицу Јелисавету, сестру мађарског краља Ладислава IV (са којом је имао ћерку Царицу – Зорицу), па Ану, ћерку бугарског краља Ђорђа I Тертерије (са којом је имао сина Стефана Константина), па до Симониде, ћерке византинског цара Андроника II. Милутин је имао већ око 40 година, а Симонида само 5. Са њом Милутин није имао деце и после његове смрти, она се вратила у Цариград, где се замонашила. Њен лик, остао је заувек у Србији, у Грачаници. 1313. српска, Милутинова војска се први пут сукобила са Турцима и однела победу. Милутин је ратовао и са сином Стефаном, којег је дао да ослепе и послао га заједно са женом Теодором и синовима Душаном и Душицом у Цариград. Али, Стефан није био потпуно ослепљен, већ се само претварао и после седам година се са породицом враћа у Србију, а отац му на управу даје Будимље. Драгутин умире марта 1316. и сада Мађари траже од Милутина назад Мачву и Београд. Ратове у којима је учествовао краљ Милутин, искористио је босански бан Стјепан II Котроманић (1314-1353) и Босни припојио Усору, Сол и горње Захумље. Милутин умире октобра 1321., а за његове владавине, јавља се и велики полет у књижевности (епископ Данило и Теодосије).

Краљ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ је владао од 1321-1331. Син је краља Милутина и његове прве жене Јелене. За краља је крунисан јануара 1322. и узео службено име Урош III. По смрти своје жене, краљице Теодоре, поново се жени 1324. Гркињом Маријом Палеолог, братаницом бивше српске краљице Симониде. Босаски бан Стјепан II Котроманић 1328.заувек заузима Захумље. По имену манастира Дечани, Стефан Урош III добија надимак «Дечански». До одлучујућег сукоба између оца и сина Душана је дошло августа 1331, када је Стефан Душан са својом војском дошао до Неродимља, очевог дворца. Тада је син Душан наредио да му се отац затвори у град Звечан, где је после два месеца и преминуо. Још за очевог живота, архиепископ Данило II је крунисао Стефана Душана за краља, септембра 1331. године.

ЦАР СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН је владао од 1331-1355. Био је ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Ивана Александра, од 1332, чиме се обезбедио са истока. Византију је напао 1334. и дошао до Солуна. Византинац Јован Кантакузен ПОЗИВА Турке у помоћ и код Стефанијане долази 1344. до сукоба између Срба и Турака, када је српска војса била потучена, а Турци увучени у Европу. 16. априла 1346. први српски патријарх Јоаникије је крунисао краља Душана за цара. У време кад је Балканским полуострвом харала куга, цар Душан је са својом женом царицом Јеленом боравио на Светој Гори и то је била прва и последња жена која је боравила на Атосу, и то 1348. године. И поред куге, српска војска је освојила Епир и Тесалију и целу Албанију (осим Драча). Душаново царство се простирало од Дубровника, горњег тока Неретве и Дрине, па све до реке Месте, а октобра 1350.освојио је ушће Неретве и кренуо ка Цетини. Али, Душанов крајњи циљ је био Цариград, где га је 20. децембра 1355. задесила смрт, у 47-ој години живота. Предање каже да су га отровали Грци. Српско царство се тада простирало од Саве и Дунава на северу, па све до Пелопонеза на југу. Душан Велики је Србији подарио и Законик 1349. у Скопљу, а допуњен у Серу 1354.

Цар СТЕФАН УРОШ V је владао од 1355-1371. године. Душанов син и наследник је рођен 1337. и кад му је отац умро, њему је било тек 19 година. Цар Урош V се 1360. оженио Аном, ћерком влашког кнеза Александра Басарабе, са којом није имао деце, па је за свога наследника прогласио Вукашина Мрњавчевића, коме је 1365. дао титулу краља. Најмоћнији Урошев великаш Војислав Војиновић, умире 23. септембра 1363. и положај цара Уроша се врло погоршао. Северне области су припале Војислављевом синовцу Николи Алтомановићу. Смрћу Војислава Војиновића, браћа Мрњавчевићи постају водећи српски великаши. Вукашин је био доста мудар и лукав човек па се постепено почео одвајати од цара. Уз њега су стали и Балшићи из Зете, али убрзо долази до љиховог дефинитивног разлаза. Никола Алтомановић, господар области од Рудника до мора, одметнуо се од цара 1367. године. На левој обали Вардара су доста самостално владали браћа Дејановићи. Косовом је управљао Вук Бранковић, а области око реке Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић. Кнез Лазар је 1370. проширио своју територију на рачун Николе Алтомановића, освојивши Рудник. Деспот Угљеша Мрњавчевић је узео на себе задатак да са Балкана протера Турке. Уз Мрњавчевиће није стао ни један српски великаш, иако су Турци претили целом Балкану. На реци Марици, 26. септембра 1371. српска војска је доживела катастрофалан пораз од Турака а погинули су и Угљеша и Вукашин. Вукашинов син Марко (Краљевић Марко), постао је турски вазал у Македонији. Цар Урош V потпуно потиснут из свих политичких збивања, умире 2. или 4. децембра 1371, у 35-ој години живота. Са њим је угашена мушка линија династије Немањића и српско царство је престало и формално да постоји.

Кнез ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ је владао неким српским територијама од 1371-1389. године. Био је син Прибца Хребељановића, великаша, логотета и пехарника цара Душана. Лазар је рођен око 1329. у Прилепцу крај Новог Брда. Одрастао је и васпитаван на двору Цара Душана, који га је касније оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка и потомка Немањиног сина Вукана. Са Милицом је имао пет ћерки: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру и два сина: Стефана и Вука. Удајама својих ћерки, учврстио је власт.Милица је умрла 11. новембра 1405. Пред налетом моћних савезника жупан Никола Алтомановић бива поражен и ухваћен у Ужицу, а ослепљен 1373. Његове области деле Кнез Лазар и његови сестрићи, као и његов зет Вук Бранковић, а босанском бану Твртку припала је територија око горњег тока Дрине и средњег и доњег Полимља. Балшићи Зети припајају Требиње, Конавле и Драчевицу. Најмоћнији српски великаш постаје кнез Лазар. Он се почео окруживати пријатељима и једну ћерку је удао за Вука Бранковића, другу за Ђурђа Страцимировића Балшића (у Зету), трећу за бугарског цара Шишмана, а четврту за мачванског бана Николу Горјанског Млађег. Твртко I се 1377. крунисао за «краља Рашке и Босне» у манастиру Милешеви, али подршку српске цркве није имао. Она је гледала на кнеза Лазара, који би обновио српску државу. Лазарева престоница је био Крушевац. Српска и турска војска су се сукобиле на Видовдан, у уторак, 28.јуна 1389. на Косову Пољу. У борби су погинули и Мурат и Лазар. Издаје Вука Бранковића није било, јер је он и после битке остао непријатељ Турака. Прва српска песникиња Јелена (Јефимија), жена деспота Угљеше, саставила је «Похвалу кнезу Лазару».

Деспот СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ је владао од 1389-1427. После Косовске битке, кнегиња Милица и њен син кнез Стефан Лазаревић, признали су врховну власт турског султана Бајазита (1389-1402), а своју најмлађу ћерку Оливеру му је дала за жену. Против њене попустљиве политике према Турцима био је њен зет Вук Бранковић, господар Косова, који је наставио да даје отпор Турцима и њима се покорио тек јануара 1392. Кнез Стефан Лазаревић је око 1393. постао пунолетан и преузима власт у Србији. Владао је као турски вазал и 1395. на позив султана, учествовао у рату против Влашког војводе Мирче. У томе рату су исто као вазали учествовали и краљ Марко (Краљевић) и Константин Дејановић, и обојица су погинула. На турској страни је учествовао Стефан Лазаревић и 1396. код Никопоља, када су потучени Крсташи, и против Монголског освајача Тимур-Ленке код Ангоре 28. јула 1402. године. Да би га придобио за савез хришћанских држава, византински цар Јован је кнезу Стефану дао титулу деспота, а дошло је и до веридбе Деспота Стефана са царевом свастиком. Против нове политике деспота Стефана, иступио је његов сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића., који је настојао да у Србији преузме власт. Касније је деспот Стефан признао врховну власт мађарског краља. Тако је од Жигмунда добио Мачву са Београдом и Голупцем, а своју престоницу пренео из Крушевца у Београд. Како деспот Стефан Лазаревић са Јеленом није имао деце, признаје за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића., који се 1414. жени Ирином (Јерином) из породице Кантакузен. Деспот Стефан је био велики љубитељ књижевности и у његово време је радила «Ресавска школа». Подизање и озиђивање Београда и његово претварање у српску престоницу, заслуга је деспота Стефана. Од сестрића Балше III који је умро 1421. деспот Стефан је у наслеђе добио Зету. Његова деспотовина се простирала од Саве и Дунава до зетског приморја и планинских гребена Шар планине и на истоку до Тимока. Умире од срчаног удара 19. јула 1427. у близини Крагујевца.

Деспот ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ је владао од 1427-1456. Рођен је око 1375. и био син Вука Бранковића и Маре Лазаревић, ћерке кнеза Лазара. Када је ступио на српски престо, Ђурађ Бранковић је имао око 52 године. Од краља Жигмунда је добио на подручју Мађарске многе вароши, градове и друга добра. Деспот Ђурађ Бранковић је 1428. остао без престонице. Београд је морао да врати Мађарима, а Крушевац су држали Турци. Зато је одлучио да подигне нови град. Мурату је вероватно, морао да да своју ћерку Мару за жену и нова српска престоница Смедерево је подигнута већ 1430. Другу ћерку Катарину, дао је за жену грофу Урлиху Цељском још 1433. Ђурађ и Јерина су имали четири сина: Гргура, Стефана, Лазара и Теодора и две ћерке, Мару и Катарину. После тромесечне опсаде, браниоци Смедерева су 1439. морали да предају Турцима град. То је био и први пад српске деспотовине. Падом Србије, Турцима су били отворени сви путеви за освајање Босне и Мађарске, коју је сада штитио једино Београд. Турци су почели опсаду Београда априла 1440. У току 1441. јавила се идеја да се против Турака организује један велики хришћански савез. На челу ове војске, налазили су се Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и Ђурађ Бранковић. Јула 1444. је у Сегедину склопљен мир између Турске и Мађарске. Одлучна битка између Мађара и Турака се водила од 17-19. октобра 1448. Мађари су на Косову претрпели катастрофалан пораз, а Хуњади бива ухваћен од стране деспота, при бекству из Србије. Мађарски краљ је 7. августа 1451. са деспотом склопио нови мир и тада је обављена веридба Јелисавете Цељске, млађе Ђурђеве унуке, са Матијом, млађим сином Јанка Хуњадија. Цариград је пао 29. маја 1453. а турски султан Мехмед II Освајач, претворио је Цркву Аја Софија у џамију. Разједињени хришћански свет Европе, доживео је тиме, тежак ударац. Турски султан, кренуо је против Србије. Када су Турци у лето 1456. пошли на Београд, деспот Ђурађ је са Јаношем Хуњадијем бранио ранију српску престоницу. Од куге, која се тада појавила, умро је и Јанош Хуњади. Деспот Ђурађ није успео да склопи мир са султаном и умро је 24. децембра 1456. Наследио га је млађи син Лазар Бранковић.

Деспот ЛАЗАР БРАНКОВИЋ је владао од 1456-1458. Деспотови старији синови Гргур и Стефан били су ослепљени 1441, а после пада Смедерева, 18. августа 1439. Ђурађ се са породицом склонио у Мађарску. Протурски оријентисани били су деспот Лазар, његов брат Гргур, бивша султанија Мара, Тома Кантакузен и Јерина, која је умрла 3. маја 1457. Деспот Лазар Бранковић је умро 20. јануара 1458. године. За собом није оставио мушке потомке, већ само ћерке Јелачу (Јелену), Ирину и Милицу. Деспот Лазар Бранковић је био последњи српски владар који је носио деспотску титулу добијену од Цариграда.

Деспот СТЕФАН БРАНКОВИЋ је владао од 1458-1459. године. Одмах после смрти деспота Лазара, босански краљ Томаш, је настојао да се докопа српског престола. Свог сина, кнеза Стефана Томашевића, оженио је Лазаревом ћерком Јелачом (циљ је био спајање Србије и Босне). Нови српски владар, требао је да постане краљевић Стефан Томашевић. Он је 21. марта 1459. преузео власт над деспотовином. Слепи Стефан Бранковић је на крају отишао у Албанију, код своје сестре, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина и са њом имао синове Ђорђа и Јована и ћерку Марију. Овај брак је бившем српском владару донео сродничку везу са Скендербегом. Умро је 9. октобра 1476. После његовог протеривања у Венецију и Фурланију, у Србији је прекинута владавина мушких потомака Бранковића. Смедерево је 1459. пало у турске руке без борбе. Тиме је пала и цела Деспотовина под турску власт. Ипак, српски отпор Турцима, трајао је дуже него отпор других балканских држава. Али, скоро 500 година Србија ће се налазити под турском влашћу. Једино захваљујући српској Цркви, српски народ је успео да сачува национални идентитет. Српска Црква је спречила да процес исламизације успе у Србији као што се то догодило у Босни. Због тога, а и зато што је она подизала народ на буне и устанке против Турака, 1766. је укинута Пећка патријаршија.

ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ је владао од 1804-1813.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ је владао од 1815-1839.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ од 1839-1842.

КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1842- 1858.

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1858-1860.

КНЕЗ МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ (друга владавина) од 1860-1868.

КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ од 1868-1889.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ од 1889-1903.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1903-1921.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1921- 1934.

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ од 1934 – 1945 (уз владавину кнеза Павла и Милана Стојадиновића – јер није одмах био пунолетан, да би наследио оца).

ИЗВОР: Приказ дела књиге „Сви владари Србије“ Дејана Николића (Народна библиотека ’Ресавска школа’, Деспотовац, јануар 2001, треће издање). Приредио сарадник портала Порекло ВОЈИСЛАВ АНАНИЋ из Сенте

3. август 2012. у 18:01

milan

Питање је колико је ово тачно, каснији делови вероватно јесу, али досељавање Срба на Балкан, како смо ми научени, је нетачно. Познато је да нама западна историјска школа намеће историју која се заснива на писању Порфирогенита, који није био историчар, и то да наши историчари нису узимали у обзир друге историјске изворе, а који су нешто о њима сазнали брзо су морали да ућуте, како би сачували главу на раменима, па су и дан данас забрањени. Ко жели више о овоме да сазна нека потражи у радовима Јована Деретића и историји Милоша С Милојевића. Наши некадашњи владари су се на Берлинском конгресу одрекли и своје историје. http://www.youtube.com/watch?v=iWTAH_69uLo погледајте на овај линк.

Одговори

3. август 2012. у 20:38

Александар Маринковић

Деретић и слични иду у другу крајност према којој је и Паја Патак заправо Србин. Милош Милојевић има промашаја, а тумачења су му субјективна као и Порфирогенитова. Уосталом, ДЕИ цара Косте је другоразредни историјски извор. То не значи да је баш све слагао или био у незнању, а поготово да је мрзео Србе. И некима омиљени Мавро Орбини није разликовао Немању од Стефана Првовенчаног, па га нико не напада јер је у другим стварима ипак био у праву. Један од проблема Деретићевих следбеника је недостатак објективности. Надаље,једно од племена које је себе звало Србима (Сербои) јесу дошли на Балкан у периоду од 5. до 7. века, довлачећи са собом и неке Славене. Ти Славени су углавном населили дан. Војводину, Славонију и Македонију.Неки су Сербоји, изгледа, били и у савезу са Готима. Али, мањи огранак Сербоја је већ у доба Римљана био на овим просторима, заједно са осталим Сарматима.

3. август 2012. у 20:39

На крају крајева, Срби као и остале националности, настали су мешањем различитих скупина. Нико није једнообразан.

1. новембар 2012. у 23:50

viktor.teodorović

* koliko sam uspio proučiti strane izvore -oslobođene emotivnog pogleda na to doba – spominje se UNKNOWN ARCHONT – nepoznati arhont – koliko se zna o tom periodu za kojeg lično tvrdim da je “greška cara iraklija !”?

11. новембар 2012. у 20:24

Милун Радовановић

POSTOVANI
U ovoj lepoj zemlji, pojedini nasi inteligenci, mislim da u Svetu nigde takvih nema. Svuda u svetu intelektualci bore se da o svom narodu istraze istinu. Takodje tu istinu prezentuju narodu. A kod nas svetski priznati nasi istoricari, istrazivaci, prezentuju znacajna dela nase istorije, kulture, porekla Srpskog naroda uz mukotrpan i u svetu priznat rad. A njihova dela osporavaju, nekakvi pojedini kvazi intelektualci. Muka mi je od tih nasih pojedinih kvazi intelektualaca, koji pisu po direktivama zapadnih, srbomzackih Akademija i njihovih intelektualaca. Na nasu srecu ima ova napacena i slovom osiromasena Srbija, inteligencije koja voli i postuje svoju zemlju i svoj narod i ne pise po direktivama tog trulog i srbomrzackog zapada, i nisu poslednji Dr O.L.Pjanovic i Dr. J. Deretic koji pisu dokazanu istinu.

16. фебруар 2014. у 21:32

ЗАВИДА или БЕЛА УРОШ

Поштовани сабеседници !
Ова тема ме интересује, јер се у неким научним радовима јавља као Дилема.
Овде немислим само на српске изворе већи стране изворе докумената који у Вукановиће стављају уз име BELLA UROSCH (ZAWIDA).
Да ли имамо некакве текстове о Завиди ?
Хвала много.

22. фебруар 2014. у 17:37

мирослав стапарац

Молим да ми неко одговори везано за ЧАСЛАВА КЛОНИМИРОВИЋА ?
Да ли је архонт ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ ИМАО КЋЕР?
Тј. да ли је неко од фамилије преживио смакнуће у Сави!?
Хвала сваком добронамјерном !

26. март 2017. у 08:19

vojislav ananić

Мрњачевићи

(легенде о сестри цара Душана, Грубани и њеним синовима Мрњавчевићима; Штрбци и Мрњавчевићи; Косовчићи…)

То је позната историска средњевјековна породнца која је постала и легендарна и опјевана цијелим циклусом народних пјесама. Познато је да је Мрњачевић краљ Вукашин и да је он отац Краља Марка, народном пјесмом опјеваног Краљевића Марка, о коме постоји цијела литература. Византијски историчар Халкокондила наводи да је на двору цара Душана један од браћe Мрњачевића био пехарник, а други коњушар. Критични историчар Јиричек („Историја Срба” књ. I. стр. 313, 314) овако је навео предања о поријеклу Мрњачевића: „Казивање дубровачких хроничара око 1600. налик је на скаску. По Орбинију, отац ове браћe био би неки сиромашан властелин М р њ а ва нз Ливна који је после жнвео код Благаја на Неретви; па га је цар Стефан позвао себи на двор (Orbini 274, Luccari пр. изд. 58). На ове херцеговачке скаске надовезује се једна позната хроника Манастира Зоографа на Св. Гори по којој би Вукашин водио порекло нз села Опанака код Омиша (Јордан Иванов, 171). Ово име потсећа на Мрњана (Merganus) који се у једној повељи око 1280. спомиње у Требињу као казнец или благајник (camerarius) краљице Јелене, матере Уроша II”.
Међутим народна предања о поријеклу браће Мрњачевића и о њиховим родитељима, у више разних имена, живе у народу у безброј варијаната и њих су записивали скупљачи народног блага, народних умотворина и описивачи народног живота. Донијећемо преглед тих народних предања у облику легенди и скаски по хронолошком реду како су забиљежена и публнкована, и назначити гдје су све забиљежена. Ово су мјеста и крајеви гje су забиљежена: Шумадија, Гружа и Левач, источна Србија око Ниша, сјеверна Далмација, Кордун у Хрватској, Војводина, Бјелопавлићи (стара Зета) и Бока. Та предања су за нас још од већег значаја и интереса због тога што су то дјед и баба најпопуларнијег јунака на цијелом Балканском Полуострву о коме има на стотине, н до хиљаде, народних пјесама, скоро код свих балканских народа.

Податак Вука Караџића

Познати скупљач народног блага, народних умотворина Вук записао је у свој Ријечник ово: „Мрњавчева Градина (зидине) у селу Ловрећу, између Сиња и Имотскога и вели: Онуда се приповиједа да се ондје родио отац Краљевића Марка. Ја сам у Тршићу слушао да је Вукашин дошао од некуда иза Мостара града из села Опанака; а и код Мрњавчеве Градине и сад има село Опанци.”

Податак у Календару „Војвођанин”

У публикацији Војвођанин, српско-народни календар за 1857. (cтp. 63-65) штампано је народно нредање под насловом Народна прича о смрти цара српског Ур о ш а V с и н а ц а р а Д у ш а н а С и л н о г. Иако је прича под сумњом да је догоњена према Пајсијевом Ж и т и ј у Ц а р а У р о ш а V, доносимо је због старости од 80 г., њеног публиковања и то од ријечи до ријечи: „Србскији цар Душан имао jе једну сестру. Па будући да је неописано мрасава и ружна била, то замоли свога брата цара, да јој допусти, да из двора ма куд у свет иде, само да није онде на очима у царском двору. Цар јој допусти, но с том примједбом да се нигди не казује, да је царска сестра. Кад му она ово обећа, обдари је он царским даром. Она оде, и више се за њу ништа знало ни чуло није, гди је и како је.
После неколико година зажели србски цар Душан Силнн, да своје огромно царство пооди, као што то и данас мудри цареви чине, који се желе о благостању својих поданика да увјере, те тако пyтујући дође у Далмацију, у село Грбљане. Но пpe нег што ће у ово село доћи, поручи цар кнезу. Гребљанском, да га на вечеру очекује. Кнез саопшти долазак царев књегињи. Књегиња се забрине, ко ће цару вечеру да зготови.
Исти је кнез имао једног пастира по имену М рњу. Овај је Мрња био некији малији човјечуљак. У исто време била јс у служби код поменутога кнеза и једна служавка, по имену „Г р у б а”. На неколико година пpe доласка цара Душана у Грбљане рекне кнегиња кнезу: „Како би било, кад би ми удали Грубу за Мрњу; Груба је ружна а Мрња је опет мален ја држим, да ћемо добро дјело учинити, ако их вјенчамо.” Кнез јој ово њено предложење одобри, те их испитају и вјенчају.
Као што је речено: Груба је у кући кнежевој послове служавке одправљала, а Мрња је опет овце кнежеве чувао. Бог им благослови брак њихов и усрећи их са троје мушке деце.
Оног дана пред ноћ, кад ће цар доћи изађе кнегиња брижно у кујину. Кад Груба онако брижну кнегињу видје запита је: „Зашто си, госпођо кнегињо тако брижна?” На које јој ова одговори: „А како нећу бити брижна, кад ће нам вечерас цар на вечеру доћи, а ја тужна не знам, како ћy цару зготовити вечеру”. Груба јој одма на oнo одговори: „Ако је то, госпођо, сва твоја брига, то се онда ништа не брини, ја ћу цару зготовит вечеру. Кнегиња се од чуда насмеје, па рекне: „Иди, Грубо, не будали, одкуд’ ћеш ти моћи за цара зготовит вечеру? Груба јој и опет рекне: „Да, ја ћу цару зготовит вечеру, па ако му се недопадне, а оно нека ми одма главу одсече”. Шта је сад знала кнегиња друго чинити, већ јој одобри њену понуду.
Цар вечера и преноћи. Кнегиња је млада и неописано лепа била. Кад сутра дан цар устане и већ да пође, зовне кнегињу те запита, ко му је синоћ ону вечеру зготовио да гa жели да види и обдари. На које му кнегиња одговори: „Светли царе! oгpeјано сунце’ не иштите ону особу да видите, јер је тако ружна да ћете се одма згрозити кад je видите; она је код нас у служби више година, те је удадосмо за нашег пастира. О, светла круно! не иштите њу да видите, већ ако управ жели Ваше царско Величаство њу да обдари, а оно ћу Вам довести њено троје дечице кој су тако лепа као три златна крста.
Цар одобри ову кнегињину понуду. Деца се нзведу. Цар их обдари и изјави своју жељу да их поведе са собом у двор царски гди да се васпитају. Матери њиховој ово истина тешко падне, да се са децом својом растане, но будући да је знала, да их своме брату предаје; то се ипак утјеши.
Цap узме дјецу са собом те поведе, но у исто време изјави кнегињи насамо своју жељу, будући да још онда цар Душан порода имао није: да ако кнегиња мушко чедо роди, да га такође у двор царски пошље, које ћe он усвојити; па онда пође даље из Гребљана. Мрња чује да је цар његову децу узео те изађе уз пут пред цара са буџом у руци и заиште своју дјецу. Цар га стане одбијати говорећи, да ћe он његову дјецу срећном учинити, и да ћe му они први до кољена бити. М р њ а је неоступно искао своју дјецу, и кад му цар не хтеде децу дати, увати он цара за ноге, и хтеде га с коња скинути. Кад већ цар виде, да му сва добра предлагања не помажу, а он да знак једном од својих пратиоца, који потегне буздованом и Мрњу убије.
Деца видише свога мргвог оца. Ова се деца позиваху: В у к а ш и н, Г о ј к о и У г љ е ш а. Цар је био њихов ујак. Груба је за ову тајну знала, но цар Душан и пастир Мрња нису знали.
По одласку царевом нз Г р е б љ а н а по закону природе роди кнегиња за cpeћy мушко чедо, које у светом крштењу име добијс „Лазар”. Кад је дете поодрасло, пошље га кнез и кнегиња у царски двор. У исто време роди и царица Душанова Јелена царевића Уроша V, престолонаследника Душановог.

Милићевићев податак из Шумадије

Милаи Ђ. Милићевић у својој Кнежевини Срби ји (стр. 231), која је штампана 1876 г„ донио је предање о цркви Јсжевици у Поточанима (2 и по сата од Борча), задужбнни Кралевића Марка, и легенду о родитељима браће Мрњачевића која гласи: „У породиди Немањића, вели прича; била је једна девојка тако ружна, да је била страхота погледати је. Њу узе Мрња, отац Мрњачевића. После неколико година живота с њоме, он је отера и огласи да је умрла. Она се, јадница, потуцала, па се у тој планини настани, као некакво дивље створење. Удри туда цар Душан, и заноћи на месту Бечевици. Кад је био о вечери, а он опази да су му зготовљена јела која је још као дете најрадије јео. „Ко је ово готовио?” упита цар. Сељаци кажу да је то нека жена из света, која одавно живи ту у планини као пустињица, па сад им се понудила да зготови вечеру за цара. Цар зановеди да му је доведу. Сељаци се почну устезати, говорећи му да је она ружна преко сваке мере. „Да се доведе” рекне цар царски. И кад она дође, цар позна своју родицу која је била за Мрњом. Она мy ту каже сву своју историју и патње. Па како се није хтела више враћати мужу, цар јој начини поменуту цркву, где је живела као калуђерица, до смрти, и ту укопана”.

Податак из Грбља

У Београдским Новинама од 1896. г. бр. 301 нзашла је легенда о родитељима браће Мрњачевића коју у краћем изводу доносимо: Сестра цара Душана звала се Мрња и она је служила у Грбљу код кнеза, и удала се за слугу Дрњу. За покој душе Дрњине, који је пo цареву налогу погубљен, подигнут је о трошку царевом манастир Подластва, који слави св. Богородицу, 8 септембра, а налази се у врх Мрчева Поља у Грбљу.

Предање из Шумадиског Левча

У часопису, Караџић за 1889. (стр. 228) изашло је ово народно предање са насловом Грда и Мрља:
У силнога цара Стевана била сестра по имену Грда. Да му не би својом грубоћом двор срамотила, цар је отера одатле. Дуго и дуго лутала је Грда од немила до недрага, док је најпосле не донесе пут у једну богату кућу једног великог града. У домаћина те богате куће био је син посве неуредан, мрњав и хаљкав, и због тога су га звали Мрља. И тако домаћин ожени Мрљу Грдом. Грда и Мрља живели су лепо. У њиховом лепом животу Бог им даровао три сина: Вукашина, Угљешу и Гојка. Једном је силни цар Стеван путовао по својој великој и пространој царевини. Путујући тако дође у град у коме су живели Грда и Мрља са својом лепом дсчицом. И не знајући, да му је ту сестра, он се настани у кући баш онога домаћина за чијим је сином била Грда. Због њихове грубоће домаћин их отера у шуму код стоке да се тамо налазе док цар код њега буде. Ту је овај богати домаћин частио цара што је боље умео и знао, али је цар ипак чашћу био незадовољан, јер нико није умео да му зготови oно јело, које је он највише волео. Чује ово Грда, па крадом дође из планнне те зготови за цара ручак и он буде потпуно задовољан. Цар запита домаћина: ко му је зготовио овај ручак? А кад му одговори: „Моја сна Грда”. ЧУВШИ за то ретко име, цар се сети да то не буде његова сестра, па заповеди, да му одмах ту жену изведу. Кад је изведоше цар позна своју сестру, изљуби се с њом и замоли је, да му опрости, што је из двора отерао. Грда му то опрости и он се с њом, Мрљом и њиховом децом одмах врати у двор где су поред њега царски уживали. Ту на двору свога ујака одрасли су сестрићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Али су сестрићи били неблагодарни на доброти свога ујака. Кад су одрасли и ојачали они су му у царевини свакојаке сметње чинили, па му на послетку и сина убили, па се сами зацарили.
По причању пок. деда Марисава Ђорића, из Пољне, Левач.

(6) Предање из околине Ниша

Б. Tирић записао је у околини Ниша народно предање о родитељима бpaће Мрњачевића, са насловом Груба и Мрља и она jе изашла у Звезди (бр. 91 од 1899 г.) и оно у изводу гласи (према књизи Ср. Ј. Стојковића Краљев и ћ М а р ко стр. 62).
„Цap Степан имао је ружну али мудру сестру Грубу, кoja је са ругобе свима омрзла. Кад она то опази, напусти царев двор и тумарне у свет, те падне на конак неком имућном домаћину, који иије имао деце. Видећи је мудру и кућаницу, домаћин је узме под своје, а потом је привенча за свога овчара М рљу, с којим роди Ву кашина, Угљешу и Гојка; и домаћину под старост даде Бог сина Лазара. Једном цар Степан, обилазећи царство, дође у то село, где буде услужен јелом и ђаконијом као у царском двору. Томе се цар зачуди; а кад му рекоше да је јело зготовило неко ружно чељаде, затражи да гa види; но Груба не смеде изаћи на очи цареве, већ му посла cвoje синове. Цар познаде у њима царску крв, сети се сестре своје, па му сузе потекоше. Онда цар узме к себи Вукашина и Угљешу, као и домаћинова Лазара, да их води у Призрен; но како се томе успротиви Мрља, би по царевој наредби убијен. Деца су видела како им царски људи оца убише, би им жао, али се не заплакаше. Та деца посташе царски људи н великани. Вукашин је гледао да освети оца, а Лазар оста цару захвалан и веран. Лазар је бранио и царева сина Уроша, а Вукашин га је убио”.

(7) Податак из Оточке Крајине у Хрватској

Слично предање записао је од Илије Тртице у Црној Власти (Оточка Крајина у Хрватској) Манојло Бубало- Кордунаш и оно jе штампано у Календару Србобран за 1900. г. (стр. 118 и 119), а у кратком изводу гласи: „Царева сестра звала се Мрња, а дошла је у Дубровник, ту је служила код кнеза и удала се за његовог слугу, који се звао Грабљо. Цар Душан, дошав у Дубровник, јео је јела сестрина, познао сестру, покајао се, узео са собом не само њу, него и њена мужа c њима три снна и васпитао их. Тако су по њој Мрњавчевићи.

(8.)Податак ђенерала Мишковића

Ђенерал Јован Мишковић у своме раду Географско – историјске слике зз Краљевине Србије, који је штампан у Годишњици Николе Чупића књ. XXI, доноси (стр. 98 и 100) ово народно предањe о родитељима браће Мрњачевића:
,.Цар Душан отерао је био своју сестру Грубању, што је врло груба (ружна) била, па с тога је тако и названа. Грубана однекуда дође у Поточане, неком Станоју, коме је кућa била где је сада коса Становиште. Ту се она уда за Станојевог слугу Мрњу и с њим изроди красне синове: Вукашина, Угљешу и Гојка. Кад је Душаи путовао по овом крају, дошао је на конак у Поточане Станоју, и тада му Грубана спреми вечеру „маст из костију јагњећих ногу”, које је јело цар веома волео, а сестра му знала за тo, па хтела да га почасти. Кад је цар окусио јело зачуди се, па упита, ко је јело зготовио, они му кажу и на његово наваљивање морадну да изведу Грубану преда њ, у којој Душан познаде своју сестру. Сад јој он рекне да бира кога xoћe од његових велможа за мужа, али она не хте ни једнога, већ се изрази опег за свога Мрњу. Цар, да би гa се курталисао, да га не срамоти, нареди те га убију на Селишту у Бечевици. Грубана поче кукати и проклињати цара, а он да би је ублажио рече: „Ћути, подићи ћy му цркву за спомен да је ни у „Бечу” нема”. А други веле да се народ не „бечи” на убиство. Отуда име селу Бечевица; а тако је постала и „Мрњина Црква” како је народ у околини зове”.

Податак из Шумадијскс Груже

Цвијићев сарадннк пок. др Михаило Драгић, у своме раду Гружа („Насеља” књ. X стр. 210 и 217), 1921 г.; донео је варијату легенде о родитељима бpaћe Мрњачевића која гласи: „Четврт часа па Југ од села (идући ка Борчу) у данашњем гробљу лалази се једна црквина, добро очувана. Та се црква звала Бечевица. За њеи jе постанак везано ово, иначе познато предање. Цар Душан је имао једну врло ружну сестру, те је стога отера са двора. Она се звала Груба. Лутајући она дође у Поточане неком богатом сељаку Аксентију да служи. Код тог Аксентија бно је неки слуга Мрља, врло ружан човек, кога Аксентије ожени са Грубом и из тога се брака родише Вукашин, Угљеша и Гојко. Цар Душан путујући једном по свом царству законачи код тог домаћнна Аксеитија у Поточанима. Домаћин је желео да што боље угости цара, те се распитивао шта цар наволије да једе. Груба онда рече да зна шта цар радо једе и спреми му телеће језике. Цар се веома зачуди јелу по његовој вољи спремљеном и затражи да му домаћин доведе онога ко је спремио јело. Домаћин се устезао и одвраћао цара од тога, јер је, вели, то једна врло ружна жена. Но цар је хтео свакако да је види и нареди да је доведу. Кад су је довели цар позна у њој своју сестру. Сутрадан цар је поведе са својом свитом. Кад су били на данашњем Селишту, цар јој дозволи да склопи руке око врата једноме из његове свите, кога хоће за мужа. Но она склопи руке око cвогa ружнога мужа Мрље. Онда се цар наљути и нареди да се Мрља убије. Када су Мрљини синови одрасли, дознаду за смрт свога оца и потраже му гроб, и на том месту подигну цркву. Бечевицом се назвала зато, штo се са свију страна видела (избечила). Њу су доцније Турци разрушили, али су јој зидови још и сад местимице до три метра очувани”.

Податак из Бјелопавлића

Цвијићев сарадник Петар Шобајић у своме раду Бјелопавлићи и Пјешивци, 1923.г., (Насеља, књ. XV стр. 225) донио је о томе како је названа једна ливада „Мрње” ово народно објашњење: „Једна ливада међу кућама у Ћуриоцу (Косови Луг) носи име Мрње. Постоји онамо предање да су Мрњачевићи били из Косовог Луга. Цар Душан је имао ружну сестру, по имену Грубу. Хтео се ње на сваки начин отарасити, па је дадне једном слуги, да је одведе и негде загуби. Наишли били они тако преко луга, где уморни сврате у једну колибу. У њој живео Мрња, крупан, руњав и врло ружан човек. Он сс заљуби у Грубу и узме је за жену. Од њих су били Мрњачевићи, који су оданде предигли у Скадар. Близу Мрња се једно место зове Радаковићи”.

(11) Прича о сестри и зету Везира Соколовића

На другом мјесту (Политика од 7 јула 1935. г. стр. 14) изнио сам податке неке који указују могућност да су Соколовићи од потомака краља Владислава, онога који је подигао себи као задужбину Манастир Милешево и у њему био сахрањен, а чијем се потомству губи сваки писани траг у Херцеговини. Поред осталога, позивао сам се нa нзјаву самога Соколовића млетачком посланику „да је деспотског рода поријеклом. Засада као најјачи доказ за ту смјелу хипотезу коју “НЕКИ критичари сматрају као дрску, чак и неозбиљну доносимо оно што је босански историчар др Сафетбег Башагић донио у својој: Краткој упути у прошлост Босне и Херцеговине (стр. 37.) Само нажалост, Башагић није цавео да ли је ово нашао где записано у турским изворима, или је чуо у нашем народу, и ако је код нас нашао да је навео име човјека од когa је то казивање чуо. ТО предање о кћери и зету Везира Соколовића гласи овако: „Приповиједа се да је Силан бег био веома ружан и црн у лицу. Кад је Мехмед паша (Соколовић) Високи постао велики везир, позвао је Синан бега и сестру да га посјете у Цариграду. Једном, да је искуша, рече сестри у четири ока: „Како си могла изабрати оног црног угурсуза за мужа? Него знаш што: ја ћу теби дати кога год хоћеш од стамбулских лала и паша”. На одређен дан и мјесто рече јој да дође, куда ће проћи сви стамбулски племићи, па који јој се допадне нека баци на њега златну јабуку да се зна на кога је пано избор. Тако се догоди. Све што је од ока и племена прошета испред ње, а Синан бег најзадњи. Мудра Соколовићка баци на њега јабуку, што је Мехмед пашу већма изненадило. На питање, зашто је опет Синана одабрала, рече: „У мојим очима нема ниједан присталији и вриједнији за ме од мог Синана’’. То сe Мехмеду веома допадне, пa је богато дарова и опреми са Синаном на Херцеговину. Синан бег је саградио лијепу џамију у Чајничу, гдје и покопан са женом, и џамију у Невесињу”.
Треба само упоредити оно из варијанта ђенерала Мишковића забиљеженог у Шумадији: ..Сад рекне цар сестри да бира кога хоће од велможа за мужа, али она нехте ниједнога већ се изрази за свога Мрњу’’, и ово из Башагићева казивања што је рекао Соколовић сестри: да бира кога год хоће од стамболских лала и паша а она се изјаснила за Синана — јасно се види да је мотив исти и то одржано народио предање да је, исламизовањем извјесних породица, преиначено. Карактер Мрње, оца „журе” Вукашнна; најјаче је изражен у умјетничкој причи некога Ј. П. Р: у Босанској Вили (за 1894. г. у више наставака) са насловом Низ гробова, а коју је, по роматичарској приповједачкој моди саставио на основу варијаната легенди о родитељима браће Мрњачевића и где се отац Вукашинов, а дјед Марка Краљевића, зове „Мрија” Чојчурак. Преплеће се са легендама о поријеклу косовског Цара Лазара, и да је Вукашин убио сина Цара Душана, нејаког Уроша, зато што је Душан дао погубити Вукашиновог оца Мрљу.
Овоме прегледу легенди и скаски о родитељима браће Мрњачевића, додаћемо још и ове податке: (1) Чедо Мијатовић у своме дјелу: Д е с п о т Ђу р а ђ Бранковић (књ. I стр. 349, 385, 380) спомиње Ђурђа Мрњачевића, праунука Вукашинова брата Гојка. (2) У Кучима као саставни део племена Куча, има братство Мрњавчића са 330 домова, који славе св. Димитрија, а прислужују св. Шћепану (2 авуста, пренос мошти Архиђакона Стевана), са очуваним предањем да су од Гојка, брата Вукашинова (др Јован Ердељановић Племе Кучи. Насеља књ. IV. cтp. 130). Историк Љуба Ковачевић мисли да су ти Мрњачевићи од Гојка Балшића, праунука кћери краља Вукашина.
(3) У Босанској Крајини, у селу Герзову, живи група родова са славом Св. Стеван Apxиђакон и одржаним предањем да им је старина од Скадра, пре 400 г., и да су се звали Мрнавчићи. Да су се доиста сматрали као Мрњавчићи, доказ је запис. 200 г. стар на једном рукописном Псалтиpу свсштеничке породице Бубњевића и који гласи: „Саставихом глаголеми псалми Давидови и пјесни Мојсеови, такожде глаголеми Псалтир рука грешна дијака Лазе oт села зовеми Герзово родом Вујашковић от племена Мрњавчића. Потписа се 12 јуна 1737. год. (Љуб. Стојановић „Стари српски записи и натписи” бр. 2702). На једном надгробном крсту означен је отац Лазин као Вујашко Бубњевић (4) Ш. Милиновић спомиње породицу Мрњавци, на Ловрећу код Имоцкога у Сјеверној Далмацији, који показују ту свој некдашњи великашки јогунлук и одају своју поноситу ћуд: да вуку лозу од Краљевића Марка; да их има преко 50 обитељи, на три четири комшилука растављени жнве; изнад њих стари град зову „Прилип где се Марко родио и у коме показују и сада дио града које зову „Краљевића Двори” а нешто подаље „Краљевића Скакала”. Качић у свом: Р а з г о в о р и у г о д н и н а р о д а с л о в н с к о г пјева да су се ту родили браћа Мрњачсвићи. (5) Цвијићев сарадник Саво Накићеновић спомиње у своме раду Бока (Насеља, књ. LX стр. 401) породицу Гојковиће у селу Мокриње, са славом Св. Ђурађ, да су са Косова пре 400 г. и да потјечу од Гојка Мрњачевића. (6) Цвијићев сарадник поп Стјепо Трифковић у своме раду Сарајевско Поље (Насеља, књ. V. стр. 176) навео је за породицу Куљанин (5 кућа) са славом Св. Ђорђe, да им је старина од Колашнна, пре 200 г., где су се звали Мр њ а в u и или М р њ а в ч е в и ћ и. Нajпpe су стали код Пашинице куле па су прозвани „Куљани.
(7) Цвијићев сарадник прото Петар Рађеновић у своме још нештампаном раду Кнешпоље и Новска К р а ј и н а, наводи да су породице Коси и Гoре заједничког поријекла, са славом Св. Ђурађ по предању населили ол Косова и да су се негде звали Штрпци или Mpњачевићи. Поменути испитивач насеља био је толико предусретљив па ми послао и овс допуне: „У селу Челебиницима, гдје живи 15 кућа Косова, причао ми је кнез њихов, исто Кос, о њиховој старини. Каже да су прије 300 г. утекли са Косова. Најприје су доселили у Дубицу и живјели неко вријеме под Швабом (ваљда 1718-1739). Кад је Уна опет постала међа, нису хтели бјежати за Швабом. Вољели су остати под Турчином. Турци се почну више насељавати у Дубицу, па њих протјерају село (Челебинце). То исто, само мало друкчије причао је и Јово Кос, трговац у Бос. Дубици. Кажу да су најприје доселили с Косова нa Змијање (село Перван) више Бање Луке. Позову их Косовима, Косовцима, а онамо су се звали Мрњачевићи. У Первану јако оснаже народом па се један огранак отргне и досели у околину Дубице. Настане се најприје у Тукључане а одатле се раселе и у друга села. Са Первана су моглп доћи прије 150-200 г. У Дубицу се населила једна кућа по окупацији. У Међеђи од неког чух и забиљежих да су се и Гоге звали Косови”.
(8) Потар Рађеновић саопштио ми је још и овај податак: „Симић (Симо) Танкосић из Дугопоља, с тромеђе, причао ми је о поријеклу своје породице овако: Танкосићи се звали у старини Мрњачевићи. Доселили давно однекуда у Далмацију њих четворица браће: Момчило, Бурсе. Прањеш и још један, зтборавио сам, како му би име. Од њих четворице постали Момчиловићи, Бурсаћи, Врањеши и још једно племе Taнкосићи и Зељковићи су од Бурсаћеве кребе. Једни се прозвали тако по Танкокоси, други по Зељки. Овај био зелених очију па га ударили звати Зељком.” Од ових је Танкосића и чувени четнички војвода, мајор Воја Танкосић. Његовa мајка Миља, причала ми је, како је слушала од Војиног оца, да је старина Танкосића „неодакле од Босне”. (9) У селу Горовићима, под Романијом планином наишао сам на породицу Глуховиће, са славом Св. Ђурађ, и одржано предање код њих да им је старина од Пиве где су се звали Мрњачевићи и одакле су одбјегли због крвне освсте. — (10) Влад. Ћоровић наводи jош два податка: по једном предању, поријекло је Мрњачевића из Срема, а по другом од Врања (П р и л о з и за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. VI. стр. 134).
На завршетку о Мрњачевићима, по народном пpeдању, треба упоредити ове чињенице: (1) Бискуп босански Иван Томко Мрњавчић изводи своје поријекло од Мрњачевића и Немањића. Око бакрорезне његове слике овакав је натпис:,,Joannes Tomcus Marnavitius ех Principibus Nissae, Comitibus Zvonik, D D. in Voynizza et Kamengrad Episkopus Bosnae.” (Рад Југосл. акад. књ. XXXIII стр. 119 и 120). Поред Ниша, Зворника и Фојнице спомиње и Каменград, који је свакако онај у Босанsкој Крајини код Санског Моста. (2) Један огранак родова са славом Св. Стеван Архиђакон и са предањем дa су од Скадра и од племена Мрњавчића, пo писаном податку старим 200 г„ под презименом Млађен населио се у непосредну близину Каменграда, у Саничку Жупу. (3) Група родова у Герзову су, по одржаном предању, од Скадра и по запису старом 200 г. од племена М р њ а в ч и ћ а и они сви славе као главну славу Св. Стевана Архиђакона. Родови у нлемену Кучима, који су по предању Мрњавчићи славе Св. Димитрија као своју главну славу а сви „прислужују” љетном Св. Стевану (2. августа, пренос његових моштију). Види се јасно култ Cв. Стевана а чини ми се да је главна црква у Скадру посвећена Св. Стевану Архиђакону код обојих Мрњавчића, и у Герзову и у Кучима, само с том разликом да герзовачки Мрњавчићи славе као главну своју славу Св. Стевана Архиђакона пo Божићу, а кучки Мрњвчићи „прислужују” летњем Св. Сгевану (2 августа). А све троје гope наведено, имају нечега заједннчкога и у некаквој су узрочној вези.
Кад би се строго критички анализовале све варијантe легенди о родитељима браће Мрњачевића и узело у свестрано разматрање све то и карактеристика Вукашиновог оца као „Мрија Чојчурак”, а сам Вукашин да је „жура”, па се све даље и даље трагало, дубоко и далеко у прошлост и старину – наишло би се на праизвор па скаске, легенде и митове праиндо-европске са извјесним утицајем Библије (Старог Завјета) на њихово формирање.

Косовчићи

Под врхом једне од највиших балканских планина, под Дурмитором у племенској области Дробњаку живи братство са 180 кућа, које слави Св. Саву као своју насљедну породичну Славу, а које као братство зову Косовчићи. Од њих има исељених по свој Босни и Херцеговини и Шумадији. У селу Самобору код Гацка има насељени огранак Kocoвчићa са 60 кућа, сем одатле расељених по свој Босни и Војводини. Највише драгоцјених података о старини тих Kocoвчићa сабрао је г. Андрија Лубурић и донио у cвojoj књизи Дробњаци, племе у X е р ц е г о в и н и. Простор листа не дозвољава да се тo све донесе. Сем осталога, донио је двије научно врло значајне легенде о прецима Косовчића: легенду о Грлици, удовици војводе Mусића Стевана, који је погинуо на Косову, и легенду о Вучуру, потомку Грличину, како је дијелио мегдан за цара и од њега добио спахилук. Замолио сам једног од школованих људи исељеног огранка Косовчића у Самобору, г. Миилоша Слијепчевића. учитеља на Илиџи код Сарајева, да од својнх најстаријих братственика запише одржана предања о старини, и oн је био толико предусретљив да их је записао и мени уступио за ову радњу. Та одржана предања, у облику легенди, гласе овако:

Легенда о Грлици

У вријеме косовског боја била су два брата Косовчића: Ђурјан н Јоко. Ђурјан je био очит и као војвода дробњачки учествовао је у боју косовском.. Јоко је био неугледан и већ као старији „чобанчина”. Да га могне тако неугледна оженити, макар и удовицом али висока рода Немањићког иза погинулог косовског јунака, послужи се преваром. Кад је звао Грлицу, удовицу косовског војводе Мусића Стевана, за свогa брата Јока, рече јој да је внђен и лијеп, и у свему налик на њега. Грлица пристане и пође на Дробњаке. Док се спремало за свадбу, разлегадала она по људима неће ли кога спазити, налика на војводу Ђурјана. И како таквог није видјела, сврати се у једну колибицу где је један постарији човјек кухао месо за свадбаре и умакао хљеб у чорбу и јео. Упита га: „Је ли, богати, старче-омакалче, би ли ти знао за кога сам ја овде дошла?” Јоко одговори, искрено и безазлено: „Нешто ми се мета, прдомета, таман за мене старца омакалца”. Грлица видје да је преварена и крене са свом пратњом натраг. Сво племе пође за њом и стану је кумити да не срамоти цијело племе. То sе мјесто и данас зове „Кумине Букве”. Грлица после многог преклињања пристане да се вјенча за Јока под овим условом да сви аминују што она рекне пред вјенчање. Сви Дробњаци пристану. Грлица рекне пред вјенчање: „Дао Бог, све оно IIITO се родило од Јока Омакала било као војвода Ђурјан, а оно што се родило од Ђурјана било као Јокo!” Сви Дробњаци аминују. И доиста синови се Грличини и Јокови баце на војводу и на њих пређе дробњачко војводство прозову их ,,Омакаловићи“. Од те браће Ђурјана и Јока „Омакала” има данас у матици у Дробњацима, сем исељених, 177 кућа, и то од Ђурјана 9 родова са 90 домова, а од „Омакала” 18 родова sа 87 домова.

Легенда о Вучуревом мегдану

Самоборани су имали своју властиту земљу. О томе како су добили земљу постоји oвo предање, у облику легенде, које је и Лубурић донио у својој књизи Дробњаци, а која, према биљешкама г. Милоша Слијепчевића што их је записао од старих људи у Самобору, гласи овако: Војводство је доцније прешло са Ђурјана на потомке Јокове и Грличине. Један њихов праунук биo је војвода Ђурица, који је био ожењен сестром Ивана Црнојевића. Син војводе Ђурице и одиве Црнојевића био је Вучур. За његова времена Дробњак је потпао под Турке, коме су Турци дали неку автономију, а онн се обрекли да ће давати војничку помоћ Турцима кад буде требало. Вучур, прапраунук Грличин, ишао је са Дробњацима чак у Малу Азнју, да се бори на рачун султанов. Један арапин звао је султана на мегдан. Султан je обећао богате дарове ко погуби тога арапина. Арапин је имао неко ватрено коло с којим поплаши коња противникова и вазда побиједи на мегдану. Јавн се Вучур да ће за султана изаћи Арапину на мегдан. Вучур изабере коња који се није ничега плашио, а од оружја понесе и некакву ћускију. Кад Арапин баци ватрено коло, Вучуров коњ остане миран, Вучур пребије ћускијом „ватрено коло” и Арапина посијече. Султан заогрне Вучура великом чохом „абом” (отуда се прозову потомци Абазовићи). На питање султаново, су чим жели да га награди, он затражи толико земље колико може за дан да објаше на коњу. Султам му учнни по жељи и он одабере земљу у Гацком Пољу у величини око 200 км квадратних. Вучуров син Марко насели у Самобор и порушену цркву, посвећену sв. Арханђелу, поправи и посвети Св. Саву, као својој породичној слави. Од четири Маркова сина постала су четири братства: Слијепчевићи, Старовићи, Поповићи и Давидовићи. Има их у Самобору око 60 кућа и толико исељених по свој Босни и Херцеговини, Шумадији и Војводини. Од њих су у Сарајеву две најстарије и најугледннје српске породице, Деспићи и Јефтановићи, од којих је и Глигорије, вођ у автономној борби Срба Босне и Херцеговине.

Григорије Петров о Самоборанима

Сасвим је разумљива поноситост цијелога братства Косовчића и оног огранка који је остао у матици дробњачкој под Дурмитором, и код осељених у Самобору због тога што су високог поријекла од Грлице, удовице косовског хероја коју је, по општем схватању, родила Немањића „одива“. Кад се свестрано проматрају особнне Косовчића Самоборана и оних у новом матичном гнијезду Самобору и код оних исељених по Босни (у Сарајеву и Бирчу) јасно се може да запази колики је утицај имала легенда о Грлици, Немањића одиви, на формирање њихових извјесних особина. Поносни су да су старином Косовчићи и што им је Св. Сава као насљедна породична слава. Код Самоборана, који су сви потомство Вучура, праунука Грличина, запажа се тежња писмености и општој просвјећености, насљеђиваној из велпке старине. Нема релативно мањег села у коме има толико писмених људи, и да их је толико школованих да им је један и универзитетски професор, а прилика је да ће ускоро бити и још један. Томе су много допринијела предања да су Косовчићи, иако они то не истичу.
Рус Григорије Петров који је испред Друштва Просвјете путовао по свој Босни и Херцеговини и одржавао предавања, врло посјећивана и успјела био је о једној свечаности у Самобору код Гацка где су потомци Грличини, чак и мјесни и свештеник и учитељ. Сачувало се писмо Петрова иза те свечаности које је штампано у листу Народ (Сарајево) под насловом Сеоски примери, које гласи: „Путујем сада по Херцеговини ради одржања предавања. Дошао сам у Самобор — Гацко. Десило се, да је у тај дан у Самобору била свечаност. Било је освећење нове зграде за читаоницу за предавање итд. Село Самобор мало и, ако хоћете, херцеговачки сиромашно. Међутим зграда је лепа и прилично велика. Сазидана је рукама сељака. Приликом свечаности било је више од 120 људи. Сви су били јаки, високи, лепи и сви су имали интелигентна лица. Ја sам у моме животу вндео стотину свакојаких говора, зборова, у Европи, Азији и Америци. И морам да кажем први пут у животу видео сам толико културних лица на sељачком збору. При крају свечаности говорили су свештеник и млади народни учитељ. Ретка и срећна појава! Обојица су деца Самобора. Главио је oвo: Ја сам чуо стотине речи великих говорника, министара, научењака и политичара…, али оваке говоре сеоског свештеника и младог народног учитеља ја сам чуо први пут. То је доказ велике народне мудрости Херцеговаца. И ја сам срећан да сам био 5 X у Самобору. Из зграде у малом селу, ја сам изашао с осећајем духовне радости, као да сам изашао из Лувра у Паризу”.

Неколико завршних напомена

Овим је завршен кратак преглед народних предања и легенди о поријеклу оне групе динарских племена која вежу своју старину за Немањиће и њихове „одиве”. Губитком државне самосталности, то је било и неопходно потребно ради одржавања континунтета историјске државне мисли. Бесумње има још гдјешто штампано о старини ових племена на која, трагајући по књигама, листовима и календарима, нисам наишао. Захвалан ћу бити свакоме ономе ко ми, ако гдје што наиђе а није наведено у овоме прегледу, сврати пажњу и означи гдје је што нашао штампано o старини ових племена. Свакако у народу има и зиачајнијих варијаната, још незаписаних, које ће са старим људима и женама отићи у гроб, ако се за времена не забиљеже. Ако се запишу, тиме ће као драгоцјен магеријал бити спашеа за науку о нашем народу за сва времена и за нова покољења.
Тешкоћа код записивања народних предања, одржаваних усмено кроз стољећа, јесте у томе да се скупљачу не вјерује да је вјерно забиљежио, него се сумњичи да је тендециозно записивао, како му када конвенира. Чак и врхови науке нису без тога сумњичења. Један универзитетски професор и академик, на једном мјесту, изражава сумњу за другог универзитетског професора и академика који је записивао и народна предања да ли је вјерно записивао. Један који би криво записивао народна предања, злочинац је као и сваки онај који крнвотвори потпис на мјеници и због тога се шаље на робију.
Ова предања о старини породица мене највише интересују ради проучавања у колико су она имала утицаја на извјесне народне особине, на формирање етичких вриједности националних. Записујући их, треба навести име казивача и његову старост, и од кога је он то предање и када чуо.Из најфантастичнијих предања, строго научном анализом, издвојиће се нешто и од историјске истнне, попут рудара који из тоне (1000 кг) рудаче вади седам грама чистога злата.

Милан Карановић

ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

26. март 2017. у 20:16

Ранко

Када је у питању Грбаљ, тамо постоје два предања: једно је о бану Илијану, претку Никшића и друго је оно о кнезу Лазару Хребељановићу (Гребељановићу). Што је тиче Мрњавчевића, трабицију да су њихови потомци његује једна грана Куча. За Мрњаву се углавном вјерује да је он био ситни властелинчић из околине Ливна.

10. мај 2017. у 18:41

НЕМАЊИЋИ

Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114—1200). Његови синови отпочели су двије линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовјенчани. Од трећег Немањина сина Св. Саве (1174—1235) није остало порода.

Краљевска линија

Стеван Првовјенчани (око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227-1233), Владислава (краљ 1233-1242), Уроша (краљ (1242-1276,-1280) и Предислава у калуђерству назван Сава II (архиепископ 1263-1270). Краљ Радослав није имао дјеце. Владислав је имао два сина Стевана и Десу, који су остали без важности. Синови Урошеви бијаху: Д рагутин (краљ српски 1276 до 1282, сријемски 1284-1316) и Милутин (краљ 1282-1321), Драгутинови синови су Урошиц (прије 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321-1324). Њихова линија изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321-1331). Константинова се дјеца не спомињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као дјеца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331-1346. цар 1346-1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355-1371). Са Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. Симеон (или Синиша) осјећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до од прилике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381 закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422-1423. То је уопће посљедњи изданак Немањића.

Вуканова линија

Вукан (-1208) имао је синове Ђорђа, Стевана и Димитрија, у калуђерству названа Давида (-иза 1286). Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара.

В. Ћоровић

ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

Сви владари Србије

Коментари (39)

Одговорите