Сви владари Србије

39 коментара

1. 4. октобар 2017. у 15:40

   Војислав Ананић

   АНА ДАНДОЛО – ПРВА СРПСКА КРАЉИЦА?

   САЖЕТАК: У раду се анализом извора долази до закључка да је млетачка племкиња Ана Дандоло била прва српска краљица. Такође, показује се да је она била трећа супруга првог српског краља Стефана Првовенчаног. До склапања брака између Стефана и Ане дошло је у првој половини 1217. године, а потом је уследило и крунисање. Ана Дандоло надживела је свог супруга скоро пуне четири деценије.

   КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ана Дандоло, Стефан Првовенчани, Србија, Венеција, крунисање, Сопоћани

   Одавно је у науци запажен податак који је забележио млетачки дужд Андрија Дандоло средином XIV века у својој Chronica per extensum descripta, а који се тиче брака који је склопљен између Стефана Немањића и Ане Дандоло. У дванаесту годину владавине дужда Петра Зијанија (Petrus Qano, 1205-1229), под којом се подразумева период од 5. августа 1216. до 5. августа 1217. године, хроничар Дандоло смешта следеће редове: „Такође и Стефан, господар Рашке и Србије, који се називао велики жупан, чим унуку покојног дужда Хенрика Дандола беше узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог, заједно са женом је крунисан” Такође, познато је да вест о браку и крунисању великог жупана Стефана за краља Србије доноси и један старији извор, хронолошки знатно ближи самом догађају. У питању је чувена Historia Salonitanorum atque Spalatinorum pontificum Томе Архиђакона. Сплитски хроничар, пишући пре свега црквену историју свог града, бележи, природно, и важне политичке догађаје, међу њима и Стефаново крунисање. Након описивања припрема краља Андрије за крсташки поход у Свету земљу, а које су се одвијале у Сплиту током августа 1217. године, Тома бележи да је „у то време Стефан, господар Србије или Рашке, који је назван великим жупаном, послао угледне посланике Апостолској столици, да затраже од папе Хонорија III краљевску круну. Послао је, наиме (папа) свог легата, који је дошавши крунисао њега (тј. Стефана) и учинио га првим краљем његове земље.” Неспорна је, дакле, вест о Стефаном крунисању за првог српског краља и то да се тај догађај збио 1217. Ипак, за разлику од Томе Архиђакона, Андрија Дандоло истиче да је уз Стефана краљевску круну тада примила и његова жена Ана Дандоло, и да је то уследило одмах после њеног ступања у брак са српским великим жупаном (dum neptem….ducis accepisset in coniugem). Нема сумње да је вест Андрије Дандола о тим догађајима знатно потпунија у односу на Томину, који му је, узгред речено, и један од извора при састављању његове Хронике. Ипак, када се упореде бројни редови Томине Историје и Андријине Хронике, може се приметити да млетачки дужд на многим местима исправно допуњује вести сплитског архиђакона. Тако, на пример, и један и други вест о Стефановом крунисању везују за догађаје који описују крсташки поход угарског краља Андрије II (1205-1235) из 1217. године. Међутим, када се направи поређење тих сведочанстава, јасно је да је Томино приповедање о Андријиној експедицији испуњено претежно описима догађаја који су се одвијали у његовом родном граду, Сплиту. Дандоло пак детаљније описује догађаје у самој Палестини и то прилично поуздано. Осим богате изворне подлоге коју је користио за своје дело, дужд је у њеном састављању имао још једну значајну предност: и сам је био припадник породице Дандоло, једне од најугледнијих млетачких патрицијских породица, са чијом историјом је несумњиво био веома добро упознат. Пишући своје дело, дужд је сматрао неопходним и зарад породичне историје да наведе чињеницу да се његова рођака Ана удала за српског великог жупана Стефана Немањића, а да је потом постала прва српска краљица. Одбацујући дуждеве мотиве да увелича значај своје породице као узрок за приписивање једне тако важне историјске улоге његовој рођаки, сматрам да се податку Андрије Дандола може указати поверење.
   На основу Дандоловог излагања изгледа да је крунисању претходило склапање брака са Аном, а потом и Стефаново одрицање од православља зарад круне. Колико оваква хронологија догађаја одговара ономе што из других извора знамо о Стефановим брачним везама? Без обзира на то када је брак са византијском принцезом Евдокијом склопљен, окончан је сигурно 1201. или 1202. године. Веома значајан извор за проучавање између осталог и Стефанових брачних веза представља једно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматина које је одговор на Стефаново писмо и које је насловљено О незаконитим и забрањеним браковима (Пер\ уадш adsglToiv Kai кешХиџ&т).
   У уводном делу писма „архиепископ Прве Јустинијане и целе Бугарске” поздравља Стефана и обраћа му се врло усрдно као „великом жупану целе Србије и Дукље”, а у следећим редовима одмах прелази на разлоге упућивања писма. Наиме, велики жупан Стефан је пожелео „да дозна јасније како то да je забрањен брак који је договорен да буде” између њега и „преблагородне Комнине, кира Марије, ћерке блаженог и славног Комнина кир Михаила”, свакако синовице у то време господара Епира Теодора Анђела. Архиепископ Димитрије на то одговара, тачније објашњава Стефану да није могуће остваривање тог брака због тога што „божанствени и благочестиви закони и божанствене одредбе отаца забрањују бракове до седмог степена по крви, оне по брачном сродству до шестог степена”, а брак између Стефана и Марије био би у петом степену брачног сродства. Тај пети степен, како и сам Хоматин пише, огледао би се у томе што је Стефанова сестра, иначе непозната именом, била удата за Манојла, рођеног брата почившег Михаила, оца несуђене невесте Марије. Према томе, Марија и њен стриц Манојло су у трећем степену сродства, док су Стефан и његова сестра, супруга Манојлова, у другом степену сродства. Овакав став по питању поменутог брака Хоматин додатно илуструје речима неприкосновеног црквеног ауторитета Василија Великог, који је једноставно рекао: „код оних код којих се имена рода срећу, код њих је брак незаконит”
   Међутим, осим што у писму архиепископ детаљно Стефану образлаже зашто је његов толико прижељкиван брак немогућ, он разрешава и једну другу Стефанову недоумицу. Како из писма произлази, велики жупан је био збуњен првобитном одлуком којом је његовом првенцу Радославу архиепископ одобрио брак са другом ћерком покојног Михаила I, Теодором. Хоматин пак потврђује да се они налази у крвном сродству те да је због тога забрањен, али да је и Стефанов забрањен, иако није у крвном сродству. До целе пометње је по свој прилици дошло због (не)обавештености Хоматиновог претходника, архиепископа Јована Каматира, који је одлучивао о могућности склапања брака између Радослава и Теодоре.
   Наиме, претходне године у односу на време састављања овог писма, посланици Стефана Немањића упутили су се у Охрид к архиепископу Каматиру како би добили његово канонско тумачење и сагласност по питању подобности поменутог брака. Архиепископ Јован Каматир, како пише Хоматин, „подразумевајући да твоја племенитост има сина од друге жене, а не од кира Евдокије, исправно је рекао да је тај брак дозвољен, јер се налази у седмом степену сродства по браку. Међутим, чим су му Стефанови посланици указали на то да је Радослав Евдокијин син, а не од друге жене, архиепископ Јован је одмах забранио брак Радослава и Теодоре јер се у том случају они налазе „у седмом степену сродства по крви”. Нема сумње, архиепископ Јован поступио је у складу са одредбама канона и закона и забранио поменути брак. Тиме и прича о покушају Радослављеве женидбе добија епилог
   Ипак, чињеница да је у првом случају брак био дозвољен, када се мислило да је друга жена Радослављева мајка а не Евдокија, управо нашу причу о првој српској краљици чини занимљивом. Само по себи намеће се питање да ли је та друга Стефанова жена могла бити Ана Дандоло? Одговор се крије у самим редовима писма. Брак је најпре био дозвољен јер би се, у случају да је та друга жена била Радослављева мајка, супружници налазили у седмом степену брачног сродства. Будући да не постоји ниједан податак који породицу млетачке племкиње Ане Дандоло на било који начин повезује са родитељима и прецима Теодоре Ангелине Дукене Комнине, који припадају кругу значајних царских и племићких византијских породица, основано је претпоставити да поменути седми степен брачног сродства ни на какав начин није проистицао из брачних веза Дандола и Византинаца. Самим тим постаје јасно да Ана Дандоло није била Стефанова друга већ трећа жена. Сада када је јасно да је Стефан ступио у брак по трећи пут са Аном Дандоло, свакако након овог Хоматиновог писма, намећу се питања у вези са годином његовог настанка и хронологијом догађаја који се у њему помињу. Писмо је, међутим, недатирано, али се на основу унутрашње анализе података које пружа може оквирно датирати у раздобље од средине 1216. до почетка 1217. То би онда значило да је Стефан у току 1216. упутио своје посланике архиепископу Хоматину како би од њега добио одговор на питање да ли је могућ брак између њега и принцезе Марије, након што је, како и у самом Хоматиновом писму стоји, претходне године архиепископ Јован Каматир ипак забранио брак између његовог сина првенца Радослава и принцезе Теодоре, што би, узимајући у обзир византијско рачунање почетка године од 1. септембра, одговарало 1215/1216. Дакле, може се рећи да је Стефанова „брачна дипломатија” са Епирцима отпочела највероватније 1215. г. и трајала је нешто више од годину дана. Након што је у свом писму Стефану из 1216/1217. г. архиепископ Хоматин детаљно образложио разлоге због којих ни он, а ни његов претходник нису дозволили орођавање Немањића са Анђелима, српски велики жупан се окреће Западу и склапа брак са Млечанком Аном Дандоло.
   У поменутом писму архиепископа Хоматина Стефану Немањићу издваја се још једна реченица која се односи на брачне везе које је велики жупан покушавао да оствари. Наиме, архиепископ Хоматин прилично проницљиво, да би оправдао своју по Стефана неповољну одлуку о орођавању византијске и српске породице, наводи следеће: „… јер један закон каже, у браковима не треба гледати намеру, него оно што је прикладно и свето”. Архиепископ је очигледно био свестан политичке позадине брачних преговора, те је упозорио Стефана на то да изнад његовог стремљења стоје канони и закони који се морају поштовати. Преписка у циљу склапања брачних веза отпочела је, дакле, 1215, након смрти Михаила I Анђела. Односи између Епира и Србије последњих година живота Михаила I били су непријатељски, упркос чињеници да је Стефанова сестра свакако била у то време у браку са Михаиловим братом Манојлом.
   Михаило је 1214. напао српски Скадар, али се град убрзо поново нашао у српским рукама, а епирски владар је крајем 1214. или почетком 1215. изгубио живот. Након Михаилове смрти, пошто је на престо дошао његов брат Теодор, односи са Епиром знатно су се поправили и то добрим делом због Теодорових амбициозних планова за обнову Византијског царства. Без обзира на то што је српска лоза била преко Немањине кћери већ повезана са епирском породицом, Стефан је највероватније из политичких разлога желео чвршће везе са Епирцима. Познато је да је 1215. или 1216. г., њему претила опасност са севера и истока оличена у моћном угарском владару Андрији II и амбициозном латинском цару Хенриху Фландријском. Њихов план је, наиме, био да ратом прогнају Стефана из Србије, а да земљу међу собом поделе. До борби ипак није дошло, већ је дипломатским путем Стефан спречио напад на Србију. Међутим, како у Хоматиновом писму недвосмислено стоји, није дошло ни до остваривања планираних брачних веза.
   Намеће се питање у каквим околностима и зашто је дошло до брака између Стефана Немањића и млетачке племкиње. Како се писмо у вези са Стефановим браком са Маријом датира у другу половину 1216. или почетак 1217. г, брак са Аном је дакле остварен током прве половине 1217. г., јер се на основу поменутих извора западног порекла зна да је крунисање Стефана и Ане обављено после августа 1217, али није најјасније који су разлози навели српског великог жупана да оствари брачне везе са једном западном племкињом. Политичке прилике на Балкану су се у то време знатно стишале. Непријатељски настројен према Србији латински цар Хенрих Фландријски умро је у јулу 1216, а бугарски цар Борило није предузимао даље кораке против Србије. На јужним границама, како је речено, Србија отпочиње нови период добросуседских односа и сарадње са Епирском државом. Северни непријатељ Срба Угарска, тачније њен владар Андрија II у то време припремао се да оствари стари завет свог оца Беле III и да узме учешће у Петом крсташком рату за ослобођење Јерусалима од муслимана. Угарска војска се, како бележи Тома Архиђакон, за тај пут укрцала у млетачке лађе у Сплиту крајем августа 1217. Дакле, није било изражене спољнополитичке опасности, као што је то било пре нешто мање од годину дана у случају просидбе Марије, која би Стефана приморавала да склапа брак са унуком славног дужда Енрика Дандола.
   Ипак, можда се баш у тим новим, повољним приликама по српску државу крију разлози одабира невесте. Не сме се заборавити даје 1217. била година највећег тријумфа немањићке Србије – уздизања на ранг краљевине. Циљ којем се тежило готово две деценије коначно је остварен. Раздобље мира, Андријина заокупљеност и одлазак у крсташки поход свакако су допринели да се Стефан поново окрене давнашњој жељи и да од новог папе Хонорија III затражи и добије краљевски венац. Могло би се претпоставити да је успешном исходу његове тежње за стицањем краљевске круне допринео и недавно склопљен брак са западном племкињом, римокатолкињом Аном Дандоло. У то време породица Дандоло имала је велики утицај не само у Венецији, већ је њен припадник Јован Дандоло био и дубровачки кнез, а Општина је управо у време његовог кнежевства склопила врло повољан, пре свега трговачки уговор са српским великим жупаном. Колико је кнез Јован имао удела при склапању овог брака није познато.
   Брак Стефана Немањића са Аном из рода Дандоло био је, дакле, Стефанов трећи брак и свакако је остварен у току прве половине 1217. Архиђакон Тома наводи да се након смрти архиепископа Бернарда краљ Андрија најпре безуспешно умешао у избор сплитског архиепископа, а да су у међувремену (interea) краљеве опремљене лађе испловиле на његово припремљено путовање, наравно ка Јерусалиму. Уз тај податак Тома пише и да није било довољно места да се сви крсташи укрцају на тај пут, те да су се неки из тог разлога морали вратити кућама, „док су остали били обавезани да чекају до следеће године”. Сплитски архиђакон је, дакле, недвосмислено саопштио да је краљ Андрија отишао у крсташки поход. Тек након овог излагања он пише вест о крунисању Стефана, „господара Србије или Рашке”, за краља отпочињући је са „у исто време” (eodem tempore), сматрајући под тим период 1217. године, али је јасно да је крунисање уследило убрзо након Андријиног одласка, највероватније после августа 1217.
   Ипак, како је већ на самом почетку рада истакнуто, ниједан извор изузев Хронике Андрије Дандола не бележи да је том чину присуствовала и Ана Дандоло. О Ани Дандоло нама помена ни у Историји сплитског архиђакона, нити, како је очекивано, у средњовековним српским хагиографијама.
   Ипак, краљица Ана помиње се у дабарској редакцији тзв. Српског синодика православља, насталој у време архиепископа Јакова (1286- 1292). Овај Синодик налази се у једном рукописном требнику који се чува у манастиру Св. Тројице код Пљеваља и који је уједно најпотпунији јер садржи шест саборских аката који сви представљају званичне синодске акте. Наиме, у оквиру другог акта, након што су изложене одлуке Цариградског сабора из 843. и анатеме против бабуна (јеретика), дају се многа лета краљевима Урошу (Милутину), Стефану (Драгутину), архиепископу Јакову и посебно многа лета епископу дабарском Исаији, а затим следе помени: Симеону (Немањи) и Анастасији (Ани), краљу Стефану Првовенчаном и Ани благочестивој краљици, а потом и наредним српским краљевима и краљицама, архиепископу Арсенију и епископима појединачно по епископијама. Име прве српске краљице Ане забележено је, дакле, уз име њеног мужа Стефана, осим у Хроници Андрије Дандола, у једном српском Синодику, при чему треба истаћи, по својој намени и намери крајње нетенденциозном извору. Успомена на њу сачувана је и у српским поменицима из познијег времена.
   Најзад, још једна важна чињеница иде у прилог тврдњи да је Венецијанка Ана Дандоло крунисана заједно са Стефаном 1217. у цркви Св. Петра и Павла у Расу и да је, штавише, она надживела свог супруга скоро пуне четири деценије. Наиме, на такав закључак јасно упућује чувена фреска Смрт краљице Ане Дандоло, која је насликана на северном зиду припрате цркве Св. Тројице у манастиру Сопоћани. На фресци је приказана краљица Ана на одру у тренутку када њену душу прихвата анђео, а на њеном узглављу појављују се Христос и Богородица. Око одра је окупљен српски двор. Њен син и краљ Урош I представљен је у владарској одежди с круном на глави, иза њега стоје принчеви Драгутин и Милутин, а иза њих принцеза Брнча, док леву руку краљице држи и љуби њена снаха краљица Јелена. Црквени великодостојник са тонзуром на глави који присуствује и чинодејствује у самом догађају је највероватније архиепископ Сава II. Дакле, фреска јасно приказује да је краљ Урош био са својом мајком у последњим тренуцима њеног живота, а да су погребу присуствовали и њени унучићи (Милутин, Драгутин и Брнча), као и њена снаха краљица Јелена. Ана је очигледно надживела свог супруга првог српског краља Стефана, који је умро 24. септембра 1227. и који је најпре био сахрањен у Студеници, а потом му је тело пренето у Жичу, да би заслугом његовог сина краља Уроша било пренето у Сопоћане.
   Неизоставно је питање када је настао сопоћански живопис, односно када је насликана сцена Смрт краљице Ане како би се приближно утврдило време краљичине смрти. У науци постоје различита тумачења када је црква Св. Тројице живописана, али су сви сагласни да се то морало догодити крајем шесте или током седме деценије XIII века. Општеприхваћена теза је да је сопоћански живопис настао између 1263. и 1268. године.
   У последњим редовима рада чини ми се да је неопходно још једном истаћи закључке који неминовно произилазе из извора. Млечанка Ана Дандоло била је Стефанова трећа жена и брак са њом склопљен је у првој половини 1217. Стефан и Ана крунисани су краљевском круном донетом из Рима у цркви Св. Апостола Петра и Павла у Расу, вероватно септембра 1217. Краљица Ана надживела је Стефана Првовенчаног, а по налогу њеног сина Уроша I њена смрт приказана је на једној од најлепших фресака српске средњовековне уметности. Ни Српски синодик православља није заборавио прву српску краљицу, дајући јој вечно сећање.
   И потоњи српски владари, потомци краљице Ане и краља Стефана Првовенчаног, радо су истицали заједничко порекло са млетачким дуждевима Франческом и Андријом Дандолом. Најпре, у једном акту који је настао 1. маја 1330. г, краљ Стефан Дечански назива дужда Франческа Дандола најдражим рођаком (proximo suo carissimo), а потом то исто чини и краљ Душан у акту од 10. јуна 1333. г. У једном писму написаном 15. октобра 1345. г. у Серу, Душан се обраћа дужду Андрији Дандолу као предрагом рођаку (affini carissmo). Најзад, и дужд Андрија Дандоло, који међу редовима своје Chronica per extensum descripta бележи име прве српске краљице, своје рођаке Ане, не пропушта да при додељивању млетачког грађанства цару Душану и његовој жени краљици Јелени истакне „блиско сродство које је потицало од давнина”

   Ивана Комашина

   ИЗВОР: ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ, ARTICLES AND TREATISES, UDC 929.731-055.2(497.11)”13 UDC 929 Dandolo A. Оригинални научни рад

   Одговори

2. 4. октобар 2017. у 18:01

   Војислав Ананић

   Извор за претходни текст о Ани Дандоло:

   ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 89, НОВИ САД, 2014.

   Одговори

3. 6. октобар 2017. у 13:15

   Војислав Ананић

   НЕМАЊИЋИ И ДРЖАВНОСТ ДУКЉЕ – ЗЕТЕ – ЦРНЕ ГОРЕ

   Реч „државност” настала је у новије време и обично се употребљава у живом говорном језику, а све чешће и у историографији. Не тако давно учињен је покушај да се поменути термин објасни и дефинише, па је констатовано да се: „државност може посматрати као примарни резултат настајања и постојања неке државе, а истовремено и као збир многобројних чинилаца уз помоћ којих држава настаје, опстаје, обнавља се, организује и оправдава своје постојање. За државност би се још могло рећи да је поникла и да се манифестовала у сфери идеја с непрекидном тенденцијом њиховог отелотворења”. Ово кратко објашњење је непотпуно, као и све дефиниције и поред тога што ставља у први план својства или особине државе, због тога што се кратким дефиницијама заклањају многобројне чињенице које заслужују дужну пажњу. У настојању да се постојећа празнина, бар делимично попуни, треба истаћи да у свакој држави постоје три основна чиниоца: народ, територија и власт, са свим својим особеностима. Но и поред присуства обавезних чинилаца, не могу се пронаћи ни две државе у свету које су једнаке по територији начину постанка, уређењу, трајању, етничкој структури или организацији власти. Државе нису међусобно једнаке ни када их ствара један те исти народ, на једном те истом простору, због тога што су и народ и територија и власт подложни непрекидним променама. Одмах треба рећи да између имена народа и назива државе не треба стављати знак једнакости, поготово када је у питању средњи век.
   Неколико деценија после досељавања Словена и других „варвара” на Балканско полуострво, отпочео је процес стварања њихових најранијих и првих државних творевина које се условно могу назвати „протодржаве”. Већина таквих државних творевина обухвата мале територије, на којима су постојали услови за живот малог броја људи.
   Временом су ове територије стекле посебне називе који су настали, углавном, на два начина. У првом случају назив је изведен из имена племена које је пренето из прапостојбине, док је у другом случају име протодржаве усклађено са називом неке старе области, града, реке, односно речне долине, на чијем су се подручју насељавали делови словенских племена. Једино су снажна и многољудна племена, с чврстим и стабилним језгром, давали своја имена територијама на којима су створене нове државе на Балканском полуострву. Такав је случај са Бугарима, односно Протобугарима, Србима и Хрватима. Главнина досељених Срба успела је да оснује своју државу, крајем VIII и почетком IX века, на територији између долине Ибра и Врбаса коју су византијски писци назвали Србија. Знатан део Срба живео је и населио се изван ове државе, па је дуж источне обале Јадранског мора основао четири „протодржаве”. Биле су то: Паганија или Област Неретљана између Цетине и Неретве, Захумље од Неретве до Дубровника, Травунија или Требиње од Дубровника до Боке Которске и Дукљаили Диоклитија од Боке Которске па до Бојане.
   Према писцу Барског родослова, Дукља је обухватала девет жупа, од којих је пет гравитирало Скадарском језеру (Лушка, Подлужје, Купелник, Облик и Црмница), док је једна била континентална (Горска), а три су биле у Приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ). На овако малом простору створена је „протодржава” на челу са кнезом који се помиње тек средином X века, знатно касније у поређењу са кнезовима Србије, Травуније (Требиња) и Захумља. Први по имену познати кнез Дукље био је Јован Владимир који је владао крајем X и почетком XI века. Он је најпре признавао власт Византије, а потом Бугарске, односно цара Самуила чијом је кћерком био ожењен. Кнеза Јована Владимира погубио је Самуилов синовац цар Јован Владислав 1016. године. Када је византијски цар Василије II потчинио Самуилово царство, Дукља се тада нашла у оквирима Византије 1018. године.
   Византијска доминација није била дугог века, јер се на устанак дигла „Србија” 1034, али је тај устанак угушен 1036. године. Изгледа да се на челу устанка налазио кнез Стефан Војислав који је као заробљеник одведен у Цариград. Он је отуда побегао, па је по други пут дигао устанак, вероватно, 1038. Описујући ове догађаје византијски писац Јован Скилица каже за Стефана Војислава да је „архонт Срба”који је од Византије преотео, односно „заузео земљу Срба” и отуда протерао византијског намесника. Ова „земља Срба” обухватала је у конкретном случају: Дукљу, Травунију (Требиње) и Захумље, односно Приморје између Бојане и Неретве. Византија се није мирила са насталим губитком, па је послала свог намесника у Драчу да угуши устанак. Када је велика византијска војска упала на осамостаљену територију, „Срби” су дозволили војсци да пљачка и пали земљу и док се непријатељска војска тим послом бавила: „Срби су заузели и чували кланце.” Захваљујући вешто постављеној заседи, кнез Стефан Војислав је уништио велику византијску војску. Војислава је наследио син Михаило који је, према писању већ помињаног Јована Скилице, „постао владар Трибала и Срба” После наведених цитата из византијских извора може се са сигурношћу рећи, да су кнез Војислав и његов син Михаило били владари Срба у Дукљи, Требињу и Захумљу, а такође и да не постоји неки посебан „дукљански народ” На територији Дукље живели су Дукљани, као што су на територији Травуније живели Травуњани (Требињци), а на подручју Захумља – Захумљани, а које је византијски цар и писац, Константин Порфирогенит, изреком саопштио да су сви они Срби и да су се доселили као Срби. О етничком пореклу Стефана Војислава доноси занимљива обавештења византијски писац Кекавмен, који за Војислава каже да је „Травуњанин Србин” и „Војислав Дукљанин”. Ови се подаци не искључују међусобно, јер је Војислав пореклом из Требиња, а као владар Дукљанин, док је по народности Србин, као и сви чланови династије Војиславића.
   Политички центар државе кнеза Војислава и његових наследника налазио се у Дукљи, али су се у границама државе налазиле још две српске историјске области: Травунија (Требиње) и Захумље. На државној територији било је најмање 30 жупа, па се тиме објашњава и релативна моћ новостворене државе која је могла да се супротставља византијској војсци. За време владавине Војислављевог сина Михаила и Михаиловог наследника Бодина, територијом уједињених српских приморских земаља, током последње четвртине XI века, државност је овде добила највидљивија и најзначајнија обележја. Кнез Михаило стекао је достојанство краља (1076), док је за време владавине краља Бодина, барски бискуп уздигнут на ранг надбискупа, односно архиепископа. После брзог успона новостворене краљевине Дукље, Травуније и Захумља, уследио је још брзи пад, због тога што Дукља као мала и периферна област није могла задржати водећу улогу међу српским земљама. Пред крај XI века водеће место преузела је источна област првобитне Србије, с центром у Раси, позната у изворима и литератури као Рашка.
   Средином XII века и Рашка и Дукља налазиле су се под снажном доминацијом Византије. Без сагласности византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180), нико није могао постати велики жупан у Рашкој, нити велики кнез у Дукљи. Било је то познато и писцу Барског родослова који каже, да после смрти легендарног краља Градиње, његов син: „кнез Радослав (Radoslaus knesius) отпутова цару Манојлу који га благонаклоно прими и даде му целу земљу да њоме господари, како је раније држао његов отац. После је кнез Радослав (knesius Radoslaus), вративши се од цара, почео да, заједно са својом браћом, држи земљу и њоме господари.” Нешто касније одметнули су се од Радослава његови непријатељи који су довели кнеза Десу, сина рашког жупана Уроша I, па су му предали власт у Требињу и Зети. Кнезу Радославу остала је приморска област од Котора до Скадра, одакле је он започео борбу против кнеза Десе. Изгледа да се све ово догодило око 1150, или 1151. године. Не задржавајући се дуже на судбини кнеза Десе, који је касније постао велики жупан Рашке, треба истаћи да је у то доба владар Дукље имао титулу кнеза или великог кнеза, а не краља као његови претходници на престолу. Био је то уједно и видљив знак слабљења државности у Дукљи, а ако се томе дода одвајање историјских области Травуније и Захумља од Дукље, онда слабљење државности постаје још јасније. С титулом кнеза помиње се и последњи владар Дукље из ди- настије краља Бодина, велики кнез Михаило. Он је господарио Дукљом и Требињем, свакако уз сагласност цара Манојла I Комнина, али су изван његове власти били градови у Приморју, у којима су деловали византијски органи управе. Из документа о освећењу катедрале Св. Трипуна у Котору, сазнаје се да се то догодило 1166. године (19. јуна): „када се на папској столици налазио папа Александар а царевао најпобожнији и вечни победник Манојло (Комнин), а намесник (dux) Далмације и Дукље (Dioclie) био кир Изанације, који је истом посвећењу по својој слободној вољи и са наклоношћу присуствовао, а у Котору је Вита био приор”. Према наведеном цитату, на најнижем положају налазио се приор, касније кнез (comes) Котора, као представник локалне управе. На знатно вишем положају налазио се дука (dux) византијске провинције Далмације и Диоклитије, кир Изанаци- је, вероватно кир Исак, док се на врху постојеће пирамиде налазио најпобожнији цар и вечни победник Манојло I Комнин. Овде треба још додати, како је: „дука у XII веку у својим рукама објединио војну и цивилну власт и постао нови, типичан управник провинције”. У конкретном случају дука кир Изанаци је налазио се на челу византијске провинције „Далмације и Диоклитије”. На основу наведених чињеница може се рећи да су Котор и градови који су улазили у састав поменуте провинције, односно „теме” Далмације и Диоклитије, били непосредно потчињени византијском дуксу кир Изанацију.
   Непосредно господарење Византије градовима дуж Приморја и неким крајевима дубље у унутрашњости копна, за време владавине цара Манојла I Комнина, не подлеже никаквој сумњи. У историографији није поуздано утврђено колико је дуго владао кнез Радослав и када га је заменио велики кнез Михаило. Власт и једног и другог, као византијских вазала, осећала се дубље у унутрашњости земље, док су градови са околином улазили у састав византијске провинције „Далмације и Диоклитије”. Према једном недатираном писму барског надбискупа Гргура, власт великог кнеза Михаила била је ограничена од његових „ујака”, а по тумачењу К. Јиречека од Михајлових „стричева”, у сваком случају од Стефана Немање и његове браће Страцимира и Мирослава. Владавина великог кнеза Михаила и у Дукљи и у Требињу била је окончана пре 1189. године, али није познато на који начин. У историографији је поуздано доказано да су Котор и делови данашње Републике Црне Горе, а прецизније њен јужни део, већ јануара 1186, постали интегрални део државе великог жупана Стефана Немање. Све се то догодило током рата између Византије и Рашке који је, с прекидима, трајао од 1183. до 1190. године.
   После окончања дуготрајних сукоба и успостављања мира, држава српског великог жупана проширена је у правцу истока и југа. Прикључивање нових области држави Стефана Немање приказује се, понекад, у историографији као обично освајање. Познато је да се у ратовима територије губе и заузимају, али када је у питању подручје средњовековне Дукље и Далмације, односно Зете, тада се уз употребу речи „освајање” не саопштава пре- цизно шта се заиста догодило. Делимично објашњење о овом догађају налази се у Хиландарској оснивачкој повељи коју је издао Стефан Немања (1198), тада као монах Симеон. У издатој хиландарској исправи, бивши велики жупан не помиње никакво освајање, заузимање или отимање туђих те- риторија, већ једноставно каже: „обнових своју дедину” и „уздигох пропалу своју дедину”, на тај начин што „приобретох” или „пронађох од Морске земље Зету и с градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Глбочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу” Стефан Немања у оснивачкој повељи Хиландара не прећуткује да су до тада Арбанаси држали Пилот, односно долину Дрима, а Грци или Византинци Косово и шест жупа у Поморављу, али ништа слично не каже за Зету, односно Диоклитију и Далмацију. За последње две области саопштена је само географска одредница, односно да је у питању део Приморја. О свему шта се тада заиста догодило, знатно потпунија обавештења саопштава Немањин наследник и син Стефан. У Житију свог оца, односно Светог Симеона, Стефан поред осталог каже: „Диоклитију и Далмацију, отачаство и рожденије своје, праву дедину своју, која је силом покорена од рода грчкога и сазидани су градови у њој од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар”, а пре свега град Котор. Све ове градове, осим Котора, велики жупан „пообара и поруши” и „истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој”
   За боље разумевање опширног цитата потребно је објаснити поједине изразе и термине. Напред је речено да је Диоклитија обухватала девет жупа које су груписане око Скадарског језера и дуж Приморја, док се под Далмацијом подразумева византијска провинција, односно „тема”, са горе наведеним градовима. Стефан Немања у Хиландарској повељи не употребљава античке називе Далмација и Диоклитија, већ домаћи назив Зета, што упућује на констатацију да се политичко језгро из Дукље померило према северозападу, у долину реке Зете. На челу византијске провинције Далмације и Диоклитије, за време владавине Манојла I Комнина, налазио се царев намесник с титулом дуке, односно дукса, и он је био старешина свих војних и цивилних власти. Према горе наведеном цитату, Диоклитија и Далмација су „отачаство”, „рожденије” и „дедина” Стефана Немање. Под средњовековним термином „отачаство” подразумева се држава у савременом значењу ове речи, а под „рожденијем” у конкретном случају подразумева се завичај, док је „дедина” представљала недељив заједнички и наследни земљопосед једног рода или братства, а у конкретном случају владарског рода из којег је потицао Стефан Немања. Наведени термини представљају поуздан доказ да су права српског великог жупана била неоспорна, али је део „отачаства” (државе), затим „рожденије” (завичај) и део „дедине” силом држао „род грчки”, односно Византинци са упориштима у градовима, па се због тога Диоклитија и Далмација прозвала „грчка област”. Под средњовековним термином „област” подразумева се управно подручје, а у конкретном случају то је било „грчко”, односно византијско управно подручје. Према томе, Стефан Немањић као писац Житија Светог Симеона тачно је дефинисао положај Диоклитије и Далмације као византијско управно подручје, односно као „тему”. На овој територији Стефан Немања је „пообарао” византијске градове, односно утврђења и у тим местима „истребио грчко име”, односно искоренио Византинце и њихове присталице. На основу кратке анализе лако 6е се закључити да је српски велики жупан ослободио од туђинске или византијске власти свој завичај, део своје државе и део наследних земљопоседа, а конкретно Зету, односно територију Диоклитије и Далмације, где је укинуо византијску власт, најкасније 1185. године. Са укидањем византијске управе, Диоклитија и Далмација постају интегрални делови државе Стефана Немање и његових наследника. Антички називи ових области, као добро познати широм Медитерана, ући ће и у владарску титулатуру првих српских краљева.

   Одговори

4. 6. октобар 2017. у 13:17

   Војислав Ананић

   II

   Српски велики жупан је Диоклитију и Далмацију 1185. или 1189. године, поверио свом најстаријем сину Вукану. Било је то у складу с тадашњим обичајем да се државна територија дели између мушких чланова владареве породице, па су на тај начин стваране „удеоне кнежевине”. Вукан је вероватно добио своју „удеону кнежевину” већ 1189. године, јер је кнегиња Десислава, жена последњег владара Дукље из династије краља Бодина, великог кнеза Михаила, напустила земљу и стигла у Дубровник августа 1189. године, у пратњи својих дворана и барског надбискупа Гргура. Кнегиња је тада предала Дубровчанима своја два брода, а касније јој се губи траг у изворима. Познато је да се Стефан Немања добровољно одрекао престола и одлучио да се замонаши, па је поводом тога сазвао државни сабор (1196) којем је за свог наследника одредио млађег сина Стефана. Старијем сину Вукану доделио је тада титулу великог кнеза, па га је тиме изједначио у достојанству са великим жупаном, али не и у врховној власти у држави. Вукан се помиње као „удеони кнез” 1190, а 1195. године као „краљ”: Диоклије, Далмације, Трибуние, Топлице и Хвосна, али се у истом извору, пре цитиране титулатуре, помиње „господин Немања велики жупан”, као врховни владар државе. Титула „краља” употребљена је уз Вуканово име у складу са традицијом, јер су раније Дукљом владали краљеви, потомци Стефана Војислава и његовог сина краља Михаила. Поред титуле „краља”, посебну пажњу привлаче и области које су ушле у састав Вуканове „удеоне кнежевине”. У питању су Дукља, Далмација, Требиње (Травунија), Хвосно (Метохија) и Топлица, практично југозападни део тадашње српске државе. Убрзо после Немањиног силаска с престола и монашења, изгледа да велики кнез Вукан више није признавао врховну власт великог жупана, односно свог млађег брата Стефана Немањића (Првовенчаног). На такву констацију упућује чињеница, што се врховна власт великог жупана не помиње у которским документима који су настали између 1197. и 1200. године. Которски кнез Богдан и судије донели су једну одлуку 1197. године: „Sub tempore domini nostri Velcanni, Dioclie, Dalmatie, Tribunie atque Toplize incliti regis”. У цитираној латинској титулатури не помиње се владавина великог жупана Стефана Немањића, већ само „наш господин”, „славни краљ” Вукан и што је битно, у титулатури се више не помиње Хвосно или Метохија, а то опет значи да Хвосно више не припада Вукановој удеоној кнежевини. Осамостаљивање удеоног кнеза, а истовремено и сужавање његове кнежевине, саопштено је на посредан начин скраћивањем владарске титулатуре у два которска документа из 1199. и 1200. године. Први документ издат је „за време краља Вукана и градског кнеза Десимира”, а други „за време нашега господина краља Вукана, и док је код нас управљао облашћу Десимир, његов слуга”. Обе титулатуре јасно показују да је једини владар Котора, а по свој прилици и некадашње Дукље и Далмације био Вукан, док се врховна власт великог жупана Стефана не помиње, па се вероватно није ни осећала. У Вукановој служби налазио се и которски кнез Десимир. Постојеће стање у Котору се променило, најкасније, до септембра 1201. године када је Lauro Zan, грађанин Венеције: „положио заклетву великом жупану Стефану и његовим синовима…да ће верно обављати дужност кнеза” у Котору. На основу овог податка може се закључити да је Котор 1201. године издвојен из Вуканове удеоне кнежевине, као што је то нешто раније учињено са Хвосном (Метохијом) и Топлицом, па је то могао бити „casus beli”. Рат је ускоро букнуо свом својом жестином. Вукан је добио војну помоћ од угарског краља, па је средином 1202. године протерао Стефана Немањића из Рашке и заузео престо великог жупана. Борбе су настављене и следећих година у којима је Стефан Немањић постепено потискивао Вукана, тако да је успео да се врати на великожупански престо, крајем 1204. или 1205. године. После завршетка грађанског рата, великом жупану Стефану Немањићу припала је врховна власт у целој држави, док је велики кнез Вукан задржао своју удеону кнежевину која је обухватала Дукљу, Далмацију, а вероватно и Требиње. На овој територији удеони кнез је имао широка овлашћења као и раније, па се понашао као прави владар. Имао је своју властелу, своју војску, посебне приходе, управни апарат, одржавао је дипломатске везе са папама и угарским краљем, признавајући неко време његову врховну власт, а учествовао је и у раду црквеног сабора Барске надбискупије. Ово опет показује да су сви затечени елементи државности у Дукљи и Далмацији сачувани и у удеоној кнежевини Вукана Немањића.
   Сва наведена и друга права припадала су Вукановом сину и наследнику, великом кнезу Ђорђу, који се такође помиње са титулом „краља”, али само на територији којом је господарио. „Краљ” Ђорђе се с братом Млађеном и рођацима обавезао 1208. године на пријатељство и верност Млечанима. Права удеоног кнеза, а уједно и наслеђени елементи државности Дукље и Далмације, нису претрпели осетније промене када је Стефан Првовенчани добио краљевску титулу и круну 1217. године и када је Српска црква постала аутокефална (1219). Оснивањем Српске аутокефалне архиепископије и њених епископија, православно становништво Зете, односно некадашње Дукље, Далмације и Требиња, нашло се под духовном јурисдикцијом Зетске православне епископије, са седиштем у Храму Св. Архангела Михаила на Превлаци. Овај чин, посматран само са организационог аспекта, могао је да ојача постојећу државност у Зети, јер је Зетска епископија својом јерархијом, црквама, манастирима и парохијама, премрежила територију Зете, успоставивши истовремено и границе до којих се простире духовна јурисдикција епископије. Ове границе су се у начелу поклапале са границама историјске области Зете, односно „земље Зете”. Удеони кнез Ђорђе био је потчињен српским краљевима, па се са својим одредом и сарадницима придружио војсци краља Владислава, који је јуна 1237. године боравио на Цетини. Овде је краљ Владислав издао повељу Сплићанима у присуству: „кнеза велиег Ђорђа”, затим војводе Манојла, челника Обрада, једног казнаца, тепчије и кнеза Улциња који је био потчињен Ђорђу. Није искључено да су и казнац и тепчија, такође, били почињени великом кнезу. Неколико година касније је „Ђорђе, кнез Дукље”, дозволио улцињском бискупу да се потчини дубровачком надбискупу.
   Владавина удеоног кнеза Ђорђа окончана је најкасније 1248. године, када је сахрањен у Сопоћанима. Наследио га је млађи брат Стефан, такође син великог кнеза и „краља” Вукана. Стефан Вукановић је располагао знатним материјалним и финансијским средствима, као и његови претходници, што му је омогућило да подигне у Морачи велики манастирски ком- плекс и храм посвећен Успењу пресвете Богородице. Храм се по својим димензијама, висини и ширини, може изједначавати са Милешевом коју је саградио краљ Владислав и Сопоћанима које је подигао краљ Урош I. Ово опет представља посредно сведочанство да се удеони кнез Стефан могао мерити по свом богатству и политичком утицају са поменутим српским краљевима, чији је рођак био. Захваљујући стеченом угледу и поштовању, а посебно привржености Српској православној цркви, лик кнеза Стефана добио је своје место у познатој „Лози Немањића”, која је живописана у Дечанима и Пећкој патријаршији. О Стефановој политичкој и јавној делатности мало се зна, изузев да је био присутан приликом утврђивања источне хранице Хумске православне епархије, односно код утврђивања међа села Осолника, повише Ријеке Дубровачке и Затона, између 1250. и 1253. године. Поред кнеза Стефана, били су присутни епископ Спиридон, епископ Методије и протовестијар Вратимир. Методије је у то време био хумски епископ, док се Спиридон налазио, можда, на челу Будимљанске епископије. За протовестијара Вратимира могло би се претпоставити да је био у служби великог кнеза Стефана или неког од поменутих епископа.
   Досадашње излагање је показало да владари из династије Немањића, у периоду између 1190. и 1253. године, нису угрожавали или разарали затечене елементе државности на територији Дукље, Далмације и Требиња, односно у удеоној кнежевини великог кнеза Вукана и његових синова, Ђорђа и Стефана. Пре би се могло говорити о томе да су затечени елементи државности брижљиво чувани и неговани, па и оснажени, захваљујући оснивању Зетске епископије. До краткотрајне промене долази средином шесте деценије XIII века, када је краљ Урош I одлучио да укине удеоне кнежевине и у Захумљу и у Дукљи, односно Зети. Покушај централизације власти у српској држави за време краља Уроша I није био дугог века. После његовог насилног свргавања с престола (1276) дошло је до још радикалније поделе државне територије. Урошев син и наследник, краљ Стефан Драгутин (1276-1282), дао је својој мајци, краљици Јелени, Зету, Требиње, затим крајеве око Плава и Горњег Ибра. Назив Зета потиснуо је античке називе Дукљу и Далмацију, добрим делом и због тога што су учвршћене границе Зетске православне епископије. Краљица Јелена је господарила својом облашћу преко тридесет године, од 1276. до 1308. године. Она је владала скоро самостално, па је сазивала и државне саборе у својој области. Поседовала је неколико владарских резиденција или „дворова”: у Требињу, Скадру, Брњацима на Ибру, а вероватно и другим местима. Имала је своју војску, властелу, приходе, управни апарат, канцеларију, давала је царине под закуп, водила дипломатску преписку са папама, владарима у Јужној Италији и суседним Дубровником. О њеном мишљењу и ставу морали су да воде рачуна оба њена сина и краљ Драгутин и краљ Милутин. У литератури се понекад једноставно констатује да је краљица Јелена помагала католичке цркве у Приморју, што је тачно, а притом се не наглашава да је она била владар и католика и православних хришћана у својим областима. Не исцрпљујући назначену проблематику која је у историографији на више места осветљавана, треба истаћи како је краљица Јелена својим приходима подигла манастир Градац са православним храмом који је посвећен пресветој Богородици, празник Благовештење. Пред крај живота краљица Јелена се замонашила у храму Св. Николе у Скадру, а када је умрла у Брњацима 1314. њено тело је на најсвечанији начин пренето у манастир Градац.
   Када се краљица Јелена повукла из политичког живота 1308. године, краљ Милутин је дао Зету и Требиње свом сину Стефану, будућем краљу Стефану Дечанском. Према једном млетачком документу, Стефану су припадала широка овлашћења, па га Млечани због тога називају: „краљем Дукље, Албаније, Захумља и Приморја”. Милутинов син и потенцијални наследник престола имао је своју властелу, војску, управу и приходе, а пошто је у једном тренутку његов положај био угрожен, зетска властела нагово- рила је Стефана да преотме престо свом оцу краљу Милутину. Прорачун властеле био је лош, јер је краљ Милутин био најспособнији и најспретнији српски владар. Краљ је са својом војском упао у „Зетску земљу” и дошао до Бојане. Овде је успео да ноговори Стефана да дође на преговоре, а онда га затворио (1314), отпремио за Скопље, где је делимично ослепљен и послат у Цариград. После окончане побуне свог сина Стефана и зетске властеле, краљ Милутин је управљао Зетом преко свог намесника кнеза Илије (1318), који се 1321. године помиње као „општи кефалија” у Зети.

   Одговори

5. 6. октобар 2017. у 13:18

   Војислав Ананић

   III

   Убрзо после смрти краља Милутина и доласка на власт краља Стефана Дечанског (1321-1331), Зета поново добија посебан статус у држави Не- мањића, као област или „земља” којом господари „млади краљ” Стефан Душан. Он је такође располагао широким овлашћењима. Имао је своју војску, своје приходе, посебан управни апарат, а био је окружен угледном, способном и моћном властелом, међу којом се истичу: војвода Младен, родоначелник Бранковића, затим војвода Војин родоначелник моћних Војиновића, потом челник Ђураш Илијић са браћом, син кнеза Зете и кефалије Илије. Окружен моћном зетском и требињском властелом, а располажући значајним финансијским средствима и уз све то, овенчан славом храброг и способног војсковође, млади краљ се осећао готово независним владарем у својој области. Све је то, вероватно, изазвало незадовољство и подозрење краља Стефана Дечанског. Овом приликом не треба се дуже задржавати на занимљивим детаљима сукоба и борбе између оца и сина, као ни њиховом привременом мирењу, већ треба упозорити да је властела одлучивала какав јој је владар потребан и каква ће се водити спољна политика. У томе је предњачила зетска и требињска властела, која је постала свесна своје снаге и улоге у земљи. Не желећи да и по други пут направи грешку као у побуни против краља Милутина, зетска и требињска властела приморала је младог краља Стефана Душана да изврши државни удар, односно неку врсту дворског пуча. Стефан Душан је с малим и одабраним одредом своје властеле деловао брзо и одлучно, па је извршио изненадни препад на двор краља Стефана Дечанског. Властела је успела да зароби Стефана Дечанског и омогући Душану да преузме врховну власт у држави. Овај поступак је легализован обредом крунисања Стефана Душана за краља српских и поморских земаља. Довођењем на престо младог, способног и амбициозног владара, зетска, требињска и друга српска властела добила је вођу каквог је желеле, који ће јој омогућити да стиче нове земљопоседе, велика богаства и славу, што се убрзо и догодило.
   У првим годинама владавине краља Душана, Зетом је управљао његов намесник и даљи рођак Вратко, праунук великог кнеза Вукана, који се у изворима помиње са титулом жупана, потом војсковође, кнеза и великог кнеза. Вратково намесништво у Зети као да не представља случајност али се са њим истовремено затвара круг принчева из куће Немањића који су господарили Зетом. Душаново ратовање против Византије повукло је и кнеза Вратка и другу српску властелу далеко на југ, у долину Струме, до Солуна, у Тесалију и Епир. На овом месту не треба расправљати о положа- ју Зете у Душановом царству, јер је то већ учињено у историографији, поготово што је Зета тада представљала само једну област, каквих је било неколико. Но и поред тога, изгледа да су се неке традиције поштовале, па је део прихода од зетских тргова припадао једном члану владареве породице, а у конкретном случају царици Јелени.
   У историографији је добро познато и на више места образложено, како је после смрти цара Душана (1355) врховна власт у држави припала његовом сину, цару Урошу који није био способан да влада. Неспособност цара Уроша постала је видљива широм Душановог царства, па је отпочео процес осамостаљивања појединих области, на челу са обласним господарима. Српска властела у Рашкој окупила се око кнеза Војислава Војиновића, а зетска властела око браће Балшића, свакако с циљем да заштите властите интересе и да заузму водећу улогу у држави какву су раније имали. Намере српске властеле нису остварене, не само због сукоба између кнеза Војислава и Балшића, већ првенствено због тога што се центар Урошеве државе није налазио ни у Рашкој ни у Зети, већ на простору Македоније. Изненадна појава непознате властеле Балшића, као обласних господара Зете већ 1360. године, не треба да изненађује, јер су се у Зети одржали најважнији елементи њене државности. Познате су биле границе „земље Зете”, као и границе Зетске епископије, односно митрополије. Жива је била успомена на присуство младих краљева из династије Немањића који су господарили овом територијом, а снажна је била успомена зетске властеле на политичко вођство у српској држави. Ови и други чиниоци убрзали су окупљање зетске властеле око породице Балшића која се истакла својом предузимљивошћу. Балшићима је пошло за руком да 1371. године запоседну Хвосно, односно Метохију, укључујући Пећ и Призрен, а 1373. године да заузму жупе Драчевицу, Конавле и Требиње. На тај начин, а нимало случајно, Балишићи су постали господари оних територија којима је некада господарио велики кнез Вукан.
   Пропадање Зете под влашћу Балшића текло је постепено и трајало је неколико деценија. Када је умро Балша III Балшић (1421), последњи мушки потомак ове породице, Зета је припала његовом ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, а тачније само они делови територије које Венеција није заузела. Деспот Стефан је због тога морао да води рат против Венеције и да ослободи оне градове и крајеве које је могао ослободити. Циљ је само делимично остварен, па је Венеција задржала Котор, Улцињ, Скадар, као и територију између Бојане и доњег тока Дрима. Поштујући традиције Немањића, укључујући и елементе државности Зете, деспот Стефан Лазаревић дао је Зету наследнику свог престола, „младом господину” Ђурђу Бранковићу, да овом територијом господари као што су то чинили „млади краљеви”. Све ово показује да је Зета и у оквирима Српске Деспотовине имала посебан статус. Када је умро Стефан Лазаревић, његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић постављао је у Зети посебног намесника, обично истакнутог војводу да управља војним и цивилним постовима на овој територији
   Српска Деспотовина била је изложена снажном притиску Турака. Са далеким центром у Смедереву губила је територије и контролу над Зетом, где се осамосталио угледни властеоски род Црнојевића, па је Стефан Црнојевић 1455. године признао номинално врховну власт Венеције. Стефана је наследио син Иван (1465-1490) који је по потреби иступао против или сарађивао са Венецијом, а када је морао, везивао се и за Турке, што му је омогућило да ужива знатан степен самосталности Он је господарио оним деловима Зете који се нису налазили под туђинском влашћу. Била је то мала област која је имала површину од око 2.000 квадратних километара. Но и поред тога, владар се понашао као да управља правом и великом државом, па се војвода Иван, а касније његов син и наследник Ђурађ Црнојевић, титулисао: „У Христу Богу благоверни и Богом чувани господар зетски” Господар је имао своју властелу, двор, дворане, двородржицу, војводе, дијаке, па чак „логофете”, кефалије и пронијаре, готово све институције које су имали краљеви и цареви из династије Немањића. Угледајући се у све- му на светородну лозу Немањића, господин Иван и господин Ђурађ указивали су највеће поштовање и подршку Српској православној цркви, а конкретније Зетској митрополији. Оскудевајући у много чему, господин Иван Црнојевић је издвојио знатан део личне имовине да би подигао манастир на Цетињу 1485. године. Манастир је посвећен Рождеству пресвете Богородице (празник Мала Госпојина), а „наречен” је да буде ново седиште „Митрополије Зетске”. О потребама манастира, односно Митрополије, бринуо се касније и господин Ђурађ Црнојевић (1490-1496), па је наредио монаху Макарију „од Црне Горе”, да штампа неколико богослужбених књига.
   Премештање двора Црнојевића и седишта Зетске митрополије на Цетиње, директно је утицало на стварање новог политичког и духовног средишта Зете у крају који је био познат под називом Црна Гора. Према једном сачуваном запису из XVI века, за једну књигу се каже да је била написана: „на месту званом Цетиње, у Црној Гори, у пределу земље Зете, у храму Рождества пресвете Богородице. Из наведеног цитата јасно се види, да се насеље Цетиње налазило у крају који је познат под називом Црна Гора и да је овај крај био само део знатно веће територијалне целине, тада добро познате под називом Зета. На основу наведеног податка и целокупног излагања може се закључити, да је из географског назива краја у којем се налазио политички, и црквени центар, а не од имена народа, изведен и назив државе која је кроз векове стварана на подручју данашње Црне Горе. Најстарије политичко језгро створено је источније и у близини античког града који се звао Доклеа или Диоклиа, па је из имена овог града изведен и назив историјске области и државе Дукље или Диоклитије, која је обухватала неколико жупа крај Скадарског језера и у Приморју. Када је за време владавине цара Манојла I Комнина (1143-1180) проширена и учвршћена византијска тема „Далмација и Диоклитија”, политички центар је померен северозападно од напуштеног античког града, у долину реке Зете, па је из имена ове реке изведен назив историјске и осамостаљене области Зете. Све се то догодило пре долска на власт Стефана Немање, а прецизније пре него што је Зета постала саставни део његове државе. Три века касније, под притиском Турака, премештен је и политички и верски центер Зете на Цетиње, у Црну Гору. Непуне две деценије после ових догађаја, угасио се и последњи пламичак политичке самосталности у овим крајевима (1496), па су Турци својим нахијама премрежили српску историјску област Зете. С губитком политичке самосталности нису угашени и сви елементи српске државности, која се у средњем веку ослањала на световну и црквену власт. Под црквеном јурисдикцијом митрополије на Цетињу било је православно становништво на подручју Зетске епархије и у доба турске владавине. Митрополија је брижљиво неговала традицију Немањића, укључујући и елементе српске државности, посебно припадност Српској православној Светосавској цркви, српском народу, све са циљем да се створи самостална и слободна српска држава. Захваљујући упорном и дуготрајном деловању Зетске митрополије на Цетињу, створено је снажно политичко и духовно језгро у Старој Црној Гори, на челу са владикама, која ће дати своје име новоствореној српској држави – Кнежевини, Краљевини и Републици Црној Гори.

   САЖЕТАК: У јужним областима данашње Црне Горе постојале су, током средњег века и касније, три историјске области и три истоимене државе: Дукља, Зета и Црна Гора. Стварао их је увек један те исти народ – српски народ. Поставља се питање шта је утицало на промену назива ових историјских области и истоимених држава, о чему ће се расправљати у приложеном рукопису, а посебно у којој је мери наслеђе из државе Немањића допринело очувању и обнављању српске државности на просторима данашње Црне Горе.

   КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дукља, Зета, Црна Гора, Војиславићи, Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, српски народ, Зетска православна епископија, српска државност.

   Милош Благојевић

   ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 83, Нови Сад, 2011.

   Одговори

6. 21. новембар 2017. у 10:43

   Војислав Ананић

   Александар Карађорђевић, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 — Марсеј, 9. X 1934)

   Рођен је као четврто дете српског кнеза Петра и кнегиње Зорке, најстарије ћерке црногорског књаза Николе. Остао је рано без мајке: умрла је када је имао 15 месеци. Одрастао је поред војнички васпитаног оца. Са оцем и братом одлази 1894. у Женеву, где је живео веома скромно. Као дете сиромашног српског кнеза, похађао је основну школу са осталом децом из грађанских слојева, међу којима се истицао као одличан ђак. Наставио је школовање у Петрограду, ступајући 1899. у школу Правоведанија, кроз коју је прошао велики број познатих руских правника и дипломата. Правац његовог даљег школовања одредили су догађаји у Србији 1903. када је његов отац после Мајског преврата постао краљ Србије. Са навршених петнаест година ступио је као обичан редов у Шести пук српске војске, који ће отада носити његово име. Задржао је ипак љубав према књизи и склоност ка уметности. Његов први гувернер, гроф Лујо Војновић, записао је да је био даровит млад човек, показивао је бистрину да схвати суштину ствари, а нарочиту склоност имао је према сликарству и музици. Од великог је значаја било његово школовање и боравак у Русиј и, које је стицај ем различитих околности било дуготрајно и нередовно. Од јесени 1905. примљен је у елитни Пажевски корпус, где су војне науке изучавала само деца из царске и кнежевских породица и деца државних и војних старешина. Уживао је наклоност руског цара Николаја који је на њега гледао као на свога сина, те је сматран руским васпитаником који ће у политичкој оријентацији своје земље тражити наслона на Русију. Та чвршћа веза са Русијом требало је да буде потврђена и његовом женидбом са једном од царевих кћери.
   И поред свих привилегија које је уживао, услови боравка у Петрограду нису били најповољнији за српског краљевића. У окружењу су владали нереди и велика напетост због руске револуције 1905. и рата са Јапаном, а њему није одговарала ни оштра руска клима. Пошто по савету лекара није смео да продужи студије у Петрограду, српска влада је нашла решење за продужење његовог школовања на тај начин што је ангажовала руског наставника, пуковника Суљменова да га подучава у Београду, с тим да одлази у Петроград и редовно полаже испите. У јесен 1907. полагао је испите шестог разреда војне академије у Пажевском корпусу, на тај начин завршио је и седми разред, а када је почео похађати специјалистички курс, наступила је политичка криза због анексије БиХ. То га је узнемирило и одвукло од учења те му је дозвољено двомесечно одсуство и одмор у Италији. Неколико месеци по повратку у Петроград позван је из Београда да се хитно врати у земљу и преузме положај престолонаследника, пошто се његов старији брат Ђорђе одрекао престола. Откада је у марту 1909. проглашен за престолонаследника, показивао је необичну активност. Пред Србијом је тада био најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читаву Србију, залазио у куће сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске. Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало стала живота.
   На међународном плану, као нови човек на српском Двору, показао се као погодна личност за дипломатско отварање Србије, која је од 1903. била у изолацији због масакра краљевског пара Обреновић. Његов сусрет са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а затим посета Софији убрзали су остварење савеза са овим најважнијим балканским суседом. У балканским ратовима био је командант Прве армије. Под његовом командом извојевана је 24. октобра 1912. велика победа над турском војском код Куманова, која је утицала на читав ток рата: побеђена је Отоманска империја и завршена вековна борба Срба против Турака. У Другом балканском рату са Бугарском решавало се питање и прерасподеле Македоније. Уочи предузимања непријатељства, иницирао је стварање српско-грчког савеза против Бугарске. Под његовом командом потучена је бугарска војска на Брегалници и Србија је постала доминантна сила на Балкану са великим политичким угледом у Европи. После балканских ратова ушао је у српску историју као „осветник Косова”. Тежио је да се у новоослобођене области пренесу све слободарске тековине Србије како би се Стара Србија и Македонија економски и културно што брже развиј але и достигле ниво Шумадиј е. У том настој ању сукобио се са официрима, припадницима организације „Црна рука”, који су новоослобођене области сматрали окупираним подручјем. Почетак сукоба настао је када је у пролеће 1914. Пашићева влада једном уредбом покушала да у Македонији успостави бар симболичну предност цивилних власти над војним. На то су црнорукци под вођством Аписа, претећи побуном, вршили притисак на краља Петра да смени Пашићеву владу. У тој критичној ситуацији, решен да неће бити оруђе у туђим рукама, Александар је, уз подршку руског посланика Хартвига, утицао на оца да не попусти притиску официра црнорукаца. Сматрајући се везан већ датим обећањем да смени Пашића, краљ Петар је решио да се сам повуче. Прокламацију којом своју краљевску власт преноси на престолонаследника објавио је 24. јуна 1914, образлажући одлуку болешћу и дужим лечењем. Тек што је отпочео да као регент врши краљевску власт, Аустроугарска је остварила своју ратну претњу према Србији, узимајући као повод атентат над надвојводом Фердинандом у Сарајеву.
   У време ултиматума Аустроугарске, због одсутности чланова Пашићеве владе и начелника Врховне команде, био је принуђен да први заузме став да се ултиматум у целини не прихвати, да сам организује Штаб Врховне команде, прегледа ратне планове, надгледа извршење мобилизације, стара се о покрету и исхрани војске. У току самог рата, у време Колубарске битке, одлучно се супротставио своме прослављеном војсковођи војводи Путнику, који је у безнадежној ситуацији тражио да се обустави сваки отпор и затражи мир. Пружањем пуне подршке генералу Мишићу, отворио је пут преокрету и успешној контраофанзиви. У пролеће и у лето 1915. дуго је одолевао притиску савезника да са својом уморном и исцрпљеном војском предузме рискантну офанзиву према западу да би се она спојила са италијанском војском. Да је којим случајем подлегао том притиску, српска војска би се у покрету нашла негде око Винковаца и, затечена удруженим нападом Аустро-Немаца и Бугара, била принуђена на капитулацију. Када је у јесен исте године дошло до синхронизованог напада Аустријанаца, Немаца и Бугара на Србију, дуго се заваравао обећањима савезника да ће му притећи у помоћ. Пошто је очекивана помоћ изостала, био је принуђен да се сагласи са тешком и до тада у историји српског ратовања незабележеном одлуком о егзодусу из Србије. Морао се привремено одрећи и услуга свог омиљеног војсковође војводе Мишића, који се противио повлачењу и предлагао контраофанзиву, па ако она не успе, захтевати примирје. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима, хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао представке и апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал, јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам а не пружање помоћи. По уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта командује „у име регента Александра и савезника” па је тако српска војска задржала унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта.
   На Солунском фронту тежио је да у условима ослабљене војне силе обезбеди јединство у официрском кору и мобилише га за ослобођење земље. Из тих разлога одлучио се на коначан обрачун са „Црном руком” и на осуду Аписа и његове групе официра. После покушаја сумњивог атентата, иза којег су према најновијим истраживањима стајали припадници „Црне руке”, ухапшени су Апис и његови следбеници и том приликом је откривен статут и други документи ове организације, који су указивали на њене терористичке циљеве. Инсистирао је затим да се у судском процесу то и докаже. Значај Солунског процеса Апису и његовим следбеницима понајвише је у томе што је донетим пресудама ликвидирана терористичка организација која је тежила војној диктатури и што је у ратним условима успостављено јединство командног кадра. Његови напори били су усредсређени на захтеве савезничким владама за одржавање и ојачање Солунског фронта слањем већих војних ефектива и за предузимање офанзиве. Већ од 1916. уверавао је савезничке државнике да ће се рат завршити тамо где је отпочео — на Балкану. За успешност пробоја наводио је стратегијске разлоге — Немачка ће се зауставити тако што ће се продором на истоку онемогућити снабдевање њене вој ске, и психолошке — његова ј е вој ска нај спретниј а за извршење пробоја пошто не може стално и дуго остати укопана, далеко од своје отаџбине. Сам је сматрао за свој највећи допринос у току рата што је успео да државнике и војсковође западних земаља увери у потребу и важност Солунског фронта, како са стратегијске, тако и са политичке и економске тачке гледишта. Био је тада уверен да је победом свога мишљења над супротним предлозима великих војсковођа спасао своју војску и преко ње осигурао бољу будућност свога народа. За време офанзиве и српског пробоја на Солунском фронту, као врховни командант налазио се стално на положајима, био добро обавештен о току операција и доносио судбоносне одлуке. Две су биле најважније: када је српска војска због брзине продора далеко одмакла и без деј ства француских и енглеских трупа са крила дошла у опасност да буде одсечена од позадине, наредио је продужење офанзиве у намери да што пре избије у долину Вардара и тиме раздвоји немачке од бугарских трупа. Другу одлуку о продужењу напада донео је када се Прва армија нашла испред Ниша, где је непријатељ сакупио две немачке и три аустријске дивизије. Те две храбре одлуке утицале су и на успешан завршетак читавог рата: Бугарска је капитулирала, савезничке стране су ускоро избиле на Дунав па је и Немачка затражила прекид непријатељстава.
   Српске ратне циљеве, формулисане током рата (Нишка декларација), настојао је да усагласи са ратним околностима. Као врховни командант, у прокламацијама које је упућивао својој војсци, истицао је најчешће да се бори за ослобођење Српства и стварање велике Србије. Југословенској политици је прилазио доста опрезно, мада јој се није отворено противио. После пробоја Солунског фронта био је задовољан што је брзо ослобођена Македонија, Црна Гора, Србија, БиХ, део Далмације, јер су те земље биле насељене претежно српским живљем и требало је да уђу у састав будуће државе. И Хрвате је сматрао добродошлим у ову државу, прихватајући с њима и федералну заједницу. Ипак је новембра 1918. одбацио Женевску декларацију којом би све југословенске покрајине бивше Аустроугарске, као посебна држава, успоставиле привремено са Краљевином Србијом конфедерални однос. Стварање југословенске државе 1918. прихватио је из уверења да је то у датим међународним околностима најбоље решење и из национално-стратегијских разлога, јер је било готово немогуће образовати и одржати српску националну државу, окружену католичким земљама са тада моћном Италијом на њеним границама, а без подршке православне Русије која је била уништена бољшевичком револуцијом. Императив је био и да се онемогући стварање независне хрватске државе, јер би се, уз подршку католичких земаља, пре свега Италије, могла обновити Аустроугарска, што би представљало опасност за све Србе.
   У првим годинама Краљевине СХС, у време државно-правног провизоријума и привременог парламента, имао ј е улогу посредника између два блока супротстављених политичких странака: с једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и словеначким клерикалцима, а с друге, Демократска странка са социјалдемократама. Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од ситуације, смењивали на власти.
   Видовдански устав је дефинисао Краљевину СХС као „уставну, парламентарну и наследну монархију”. Као и све државне власти, тако и краљевска проистиче из устава. Краљ нема никаквих историјских права мимо устава и изнад устава, никаквих права кој е му устав не би могао одузети, или на основу којих би устав могао да погази. Устав је рашчланио државну власт на три основне функције — законодавну, управну и судску, и одредио органе који ће их вршити. Краљ учествује у вршењу све три власти, али увек са ограниченом моћи. Он издаје законе, али заједно са Скупштином, шеф је управне власти, али не влада непосредно него преко министара који одговарају Скупштини, а она им може изгласати неповерење или их оптужити за злоупотребу положаја; у краљево име судови изричу пресуде, али не по његовој вољи него на основу закона. Од законодавне власти, краљ расписује изборе, сазива, отвара и закључује седнице Скупштине, потврђује законе, али онакве какве је Скупштина усвојила. Од извршне власти краљ има дипломатску власт да представља земљу у међународним односима и војну власт, као врховни командант све војне силе. Краљ једино ужива привилегије своје личности тиме што не може бити оптужен и суђен за кривична дела, а за његове евентуалне политичке погрешке одговорни су министри, који опет могу бити уклоњени са власти. У својим имовинско-правним односима краљ се не разликује од обичних грађана, против њега се може водити грађанска парница, он плаћа све врсте пореза, таксе, царине и сличне дажбине. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра 1921. Непуну годину дана иза тога оженио се румунском принцезом Маријом (8. јуна 1922), а 6. септембра 1923. родио му се први син Петар, који је постао и престолонаследник.
   Против Видовданског устава бориле су се понајвише политичке странке Хрвата, али не толико због монархијског облика владавине, колико због државног уређења по коме је Краљевина СХС утврђена као унитарна држава. Хрвати су инсистирали на (кон)федералистичком уређењу у облику дуализма, при чему би једна држава била Хрватска а друга Србија, а око њих би се окупиле све друге југословенске покрајине. Суштина српско-хрватског спора сводила се на територије у Хрватској на којима су вековима живели претежно Срби. Хрвати су се позивали на њихова „хисторијска и државна права” и тражили Хрватску у границама каква им је остала од бивше Аустроугарске. Срби су одговарали да се слобода једног народа не може сложити с појмом историјских права и инсистирали да се поштује и воља Срба у Хрватској. Између двеју најчешће супротстављених српских партија, Радикалне са свесрпском и Демократске странке са југословенском идеологијом, краљ је већег ослонца налазио код радикала, чији се вођа Пашић одлучније супротстављао хрватском сепаратизму. После Пашићеве смрти дошло је до распада Радикалне странке док је Прибићевићева Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској, ушла у коалицију са Радићевом Хрватском сељачком странком. Образован је тзв. „пречански фронт” који је заузео оштар опозициони став према србијанским странкама, и уопште према Србиј и, која је оптуживана за хегемонистичку политику. Т име изазвана оштра политичка борба прерасла је у државну кризу после атентата Пунише Рачића у Скупштини (20. јуна 1928), када су револверски меци усмртили двојицу хрватских посланика и смртно ранили и самог председника странке Стјепана Радића. Криза је достигла врхунац када је стигао извештај из Хрватске да ће се у Загребу конституисати Хрватски сабор кој и би прогласио отцепљење Хрватске. У таквим околностима у Двору је разматран предлог о „ампутацији” Хрватске, од чега се одустало тек пошто су добиј ене званичне изј аве Радића и Прибићевића да њихови захтеви не излазе из оквира Југославије. (Планови о „ампутацији” били су ризични не само зато што се није знало како би на то реаговали Срби из Хрватске, него пре свега што би распад Југославије био лоше примљен међу савезничким државама у Европи.) Криза тиме није била решена јер су хрватске вође и даље истрајавале на својим захтевима о формирању једне дуалистичке државе Хрватске и Србије (сличне Аустроугарској), између којих би била једина веза у личности краља, у оквиру тзв. „персоналне уније”. У разговорима са француским државницима краљ им је ставио до знања да на територији Хрватске живи велики број Срба и они „неће никада прихватити сепарацију, ни у форми персоналне уније” и за тај свој став они имају подршку и народа у Србији. У последњим консултацијама у Двору, почетком јануара 1929, није могао да прихвати Мачеков „компромисан” предлог да се држава подели на шест федералних јединица: није могао да замисли стварање једне велике Хрватске која би обухватила Срем са Земуном и Далмацију са Боком Которском.
   Завођењем личног режима државним ударом од 6. јануара 1929. намеравао је да спречи сецесију Хрватске, а надао се да ће југословенском идеологијом ојачати српски живаљ као најбројнији у држави. Иако није био аутократа ни по склоностима ни по темпераменту, определио се на ауторитарну власт из политичке нужде у тренутку када се земља налазила на ивици грађанског рата и распада, који је желео по сваку цену да избегне. Говорио је да је имао само два решења: „ампутацију” Хрватске или укидање устава. Питање је, међутим, да ли је то била једина алтернатива и да ли се то могло избећи. Правдао се да се заклео на поштовање устава, али исто тако обавезао да ће чувати интегритет државе, који је био угрожен. Његова највећа погрешка била је што је увођењем личног режима прекинуо политички контакт са народом, лишавајући се те велике колективне енергије био је принуђен на придобијање појединаца као „представника” појединих народа, на задовољавање о државном трошку њихових политичких и материјалних интереса. Очекивао је да ће то стање трајати кратко, али оно се одужило на неколико година. Тек октобра 1931. „даривао” је народу устав, којим је уведен дводомни парламентарни систем, са Скупштином која се бирала јавним гласањем, и Сенатом чија је половина посланика именована. Квалитет парламентарности зависио је од одговорности владе парламенту, а та одговорност није била велика јер је владу постављао и разрешавао краљ. Ипак, према мишљењу теоретичара државног права, постојала је правна држава и систем уставне монархије са парламентаризмом, кој и је, истина, био ограничен неким овлашћењем владаоца (као што је тада било и у неким другим европским државама), али је и најгори парламентаризам бољи од одсуства сваког парламентаризма.
   Временом је и сам увидео да његова лична владавина није дала резултате које је очекивао: нити је постигнута национална консолидација, нити је народ „заволео Југославију”. Имао је снаге да призна да је 6. јануар била његова велика грешка. Изражавајући спремност да одбаци шестојануарски режим, од 1933. интензивно је радио на припремању програма коренитих политичких промена, које би се оствариле образовањем концентрационе владе и спровођењем слободних избора после којих би дошло до споразума о друкчијем државном уређењу. На том програму успео је да придобије србијанске опозиционе странке као и вође хрватске и словеначке опозиције, прихватајући њихове захтеве за повратак демократске владавине и друкчије државно устројство, на основу изражене воље појединих народа. Планирао је да се читав тај програм почне остваривати после његове посете Француској октобра 1934.
   Као што му је историј а била наклоњена као ратнику, тако је и као државник имао велике успехе у спољној политици земље. У дипломатској активности, у односима према другим државама, држао се начела да не постоје стални пријатељи и вечити непријатељи. Успоставио је добре односе са традиционално непријатељским државама као што су биле Турска, Бугарска и Немачка, истовремено је имао разлога да искаже резерве према вечитом савезништву са Француском и Енглеском. У послератној Европи, завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, у којој су ревизије мировних уговора, а самим тим и границе појединих држава, биле предмет сталних спорова, настојао је да води самосталну политику, учврсти положај водеће државе на Балкану и обезбеди утицај у решавању међународних питања у Средњој Европи. Успевао је у томе залагањем за стварање регионалних заједница малих држава. Мала антанта (остварена 1921, реорганизована 1933), заснована на безбедности трију држава (Југославије, Чехословачке и Румуније), респектована је у међународним односима као „пета сила” у Европи. Она је представљала јасан показатељ неповерења према великим силама и спремности да се супротстави сваком споразуму о ревизији граница постојећих држава. У другом регионалном блоку, Балканском савезу (склопљеном фебруара 1934), испољена је чврста намера четири државе (Југославије, Румуније, Грчке и Турске) да се ослободе традиционалног утицаја великих сила и самостално организују у циљу
   унапређења међусобних односа. Балкан је постао мирнији него што је икада био: уместо да буде стална опасност за Европу, Европа је постала једина опасност за мир на Балкану.
   Велики успеси владара једне балканске државе нису одговарали великим силама, посебно фашистичкој Италији, чија је експанзија према истоку осујећена. То је разлог што је Мусолини, преко усташких терориста, годинама планирао убиство југословенског краља. Успело му је то 9. октобра 1934, када је Величко Георгијев, члан терористичке групе, у служби усташког вође Павелића, у атентату усмртио југословенског суверена. Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата”.
   Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.
   ЛИТЕРАТУРА: Claude Eylan, La vie et mort d’ Alexandre I-er Roi de Yougoslavie, Paris 1935; Stephen Graham, Alexander of Yugoslavia The Story of the King who was murdred at Marseilles, New Haven 1939; Vladeta Milićević, LAssassinat du Roi Alexandre I-er a Marseille. Le crime et ses mobiles, Bad Godesberg 1959; Roger Colombani, Jean Laplayne, La mort d’un Roi, Paris 1971; Бранислав Глигоријевић, Католички блок и убиство краља Александра, у: Историја 20. века, Београд 1991, 1—2, 23—36; Бранислав Глигоријевић, Личности — Краљ Александар Карађорђевић (1888—1934), ВИГ, 1995, 2—3, 210—219; Бранислав Глигоријевић, Основе и карактер личног режима краља Александра Карађорђевића, у: Српска политичка мисао, Београд 1995, 1, 27—48; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, Београд 1996; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар и Никола Пашић, зборник радова „Никола Пашић и његово дело”, Београд 1996, 417—439.

   Бранислав Глигоријевић

   Одговори

7. 21. новембар 2017. у 12:25

   Војислав Ананић

   Вишеслав (Boioso0XaPoo), кнез (архонт) (? — ?), Србија, VIII в.

   Први по имену познати владар међу Србима досељеним на Балканско полуострво. Име му је забележено једино у грчком облику BoiosoG^aPoo. Потицао је од рода онога кнеза који је „половину народа” довео из „Беле Србије”. Како је он умро пре 680. а следили су му син, па унук и други потомци, пре појаве Вишеслава, овај је морао припадати VIII в. На такав општи хронолошки оквир упућује и чињеница да су му следили Радослав, можда син, па Просигој, а затим Властимир, који је владао пред средину IX в. У спису цара Константина VII Порфирогенита забележено је једино да су ови српски владари живели мирно „покоравајући се царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства”. У раном периоду српске историографије Вишеслав је сматран за родоначелника најстарије српске династије, која је по његовом имену називана Вишеслављевићи.

   ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959.

   ЛИТЕРАТУРА: Георгије Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци, ИЧ, 1948, бр. 1, 24—29; Историја српског народа, I, Београд 1981, 147.

   Сима Ћирковић

   Одговори

8. 21. новембар 2017. у 13:22

   Војислав Ананић

   Завида, кнез, припадник владарског рода (?, почетак XII в. — ?, пре 1165?), Дукља

   Споменут је једино у запису на Мирослављевом јеванђељу као отац кнеза Мирослава, што значи да је био и отац Стефана Немање. Међутим, у житијима које су написали Немањини синови он се не спомиње по имену. Стефан Првовенчани пише да су „родитеља” Немањина браћа изгнала из земље, па се склонио „у место свога рођења звано Диоклитија”. Ту је, у месту Рибници, Немања дошао на свет. Време унутрашњих борби и Завидиног изгнанства одређује се Немањиним рођењем, вероватно 1120—1130. Закључује се да је припадао породици Десе и Уроша II, династији српских великих жупана. С друге стране, са дукљанском династијом био је повезан браком своје кћери са претпоследњим дукљанским кнезом. Његови синови, Немања и Мирослав, били су ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила, из чега следи да су претходне генерације двеју династија биле довољно удаљене и да није било канонских препрека за брак. Иако рођени у Диоклитији (Дукљи), Завида и Немања нису потицали од дукљанске династије.

   ЛИТЕРАТУРА: Драгутин Анастасијевић, Отац Немањин, Београд 1914; Ђорђе Сп. Радојичић, Завида отац хумског кнезаМирослава, ЈФ 1958, бр. 23, 255—262; Jan Lesny, Stefan Zawida als Sohn von Uroš I und Vater von Stefan Nemanja. Ein Beitrag zur serbischen Prosopographie, SF, 1989, бр. 48, 37—49; Сима Ћирковић, Преци Немањини и њихова постојбина, у: Стефан Немања — Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, Београд 2000, 21—29.

   Сима Ћирковић

   Одговори

9. 4. јануар 2018. у 11:12

   Војислав Ананић

   СРПСКО ЦАРСТВО ДО КРАЈА 1363. ГОДИНЕ

   Питање распада Српског царства је једна од тема око које је настајала српска критичка историографија. Развојни лук води од И. Руварца и К. Јиречека, преко Г. Острогорског и М. Динића, до С. Ћирковића. Ако се томе додају прилози многих савремених историчара, добија се добра полазна основа за приказ догађаја и процеса који су непосредно претходили појави краља Вукашина и деспота Угљеше. Тек расветљавањем историјских околности које су довеле до настанка њихових области, могуће је разумети прилике на тим просторима након изненадног нестанка браће. Уопште, сам наслов овог рада је донекле полемичан пошто је појам области Мрњавчевића вишеслојан. Никако не треба заборавити да је Вукашин био законити српски краљ и савладар Уроша Немањића на целом државном територију, о чему ће бити више речи. Краљ Марко је по том питању наследио сложене односе са Николом Алтомановићем и кнезом Лазаром, али не и средства којим су располагали његов отац и стриц. У сличном светлу треба посматрати и занимљив однос према господарима Зете, косовско-метохијских и још неких простора који су периферни у односу на стварне поседе Мрњавчевића. Блиска политичка сарадња са овом породицом и формално признавање њихове власти није подразумевало стварну контролу краља и деспота над споменутим територијама. Јасно је да су неки од тих великаша имали готово самосталне области. Затим, очигледно је да је у оквирима стварних поседа Мрњавчевића било друге властеле која је располагала знатним утицајем. Неке породице су имале најугледније порекло, али су и поред тога политички биле сузбијене. Након маричког слома њихови наследници, а то се посебно односи на синове деспота Дејана, имали су још довољно снаге да воде политику ширег значаја. На крају, положај Марка Краљевића у држави, те однос према моћном стрицу, утицао је на историјски развитак након 1371. г.
   Покушај да се сажето прикаже временски распон од краја 1355. до 1363. г. најбоље је започети ставом да су разграђујуће снаге биле најизраженије на југу Србије. Ова појава је природна, пошто су ти крајеви последњи освојени. Међутим, српски губици нису значили и обнову византијске власти. Убрзо након смрти првог српског цара, децембра 1355, браћа Јован и Алексије Палеолог отргли су северноегејске градове Хрисопољ, Анакторопољ и Христопољ и формално признали власт цариградског цара, задржавајући знатну самосталност. Још мање веза са удаљеном престоницом на Босфору имао је Нићифор II Орсини. Некако у исто време кад и споменута браћа искористио је смрт кесара Прељуба и преотео Тесалију, јужни део Епира и Кефалонију. Међутим, покушај Матије Кантакузина, сина и савладара Јована VI, да са одредима турских најамника нападне Сер неславно је завршен, пошто су нападачи одбијени а Матија заробљен. Овај значајан успех указује на покушаје централне владе оличене у младом владару и његовој мајци да надзиру ток догађаја.
   Испрва су имали и подршку већине властеле што је исказано на државном сабору у Скопљу 1357. г. Међутим, односи тог слоја према владару, као и између појединих велможа, били су јако промењиви, што лепо осликавају два догађаја. Најтежи изазов неискусном Урошу дошао је од Душановог полубрата Симеона који је као деспот управљао Епиром. Сакупио је четири до пет хиљада војника и у Костуру се прогласио за цара. Тиме је истакао захтев за врховном влашћу у целокупној држави, а не жељу да постане савладар свом братанцу. Да би остварио тај циљ упутио се ка северу, али су његови одреди поражени код Скадра 1358. г. ОваЈ пораз je узурпатора лишио, не само сваке наде на високо достојанство у целој земљи, већ га је привремено политички усамио. Неко време слабу подршку могао је да очекује само од деспота Јована Комнина Асена, господара области око Канине и Валоне. Брат царице Јелене је, међутим, врло рано постао зависан од Млечана. Тако је још једна област Србије без већих потреса извучена из државног оквира. То раздобље је обиловало наглим преокретима, а један од највећих донео је успех оружја епирских Арбанаса. Повлашћени под Србима, побунили су се против мера Нићифора II Орсинија. Средином 1359. г. код Ахелоја убили су старог и потражили новог господара, што је Симеону отворило врата да у двема пространим и богатим земљама на југу оснује самосталну и релативно успешну владавину засновану на мешању византијских и српских државних традиција. У све ово је умешана и личност која је у литератури обично позната као Радослав Хлапен.
   Поред готово извесног угледног порекла, ову особу је одликовала и знатна политичка спретност. То се најбоље огледа у његовој разгранатој брачној политици. Најпре је умео себи да нађе одговарајућу сапутницу. Након што је Прељуб умро и Тесалија запоседнута, ћесарова удовица Ирина и деца су нашла уточиште на Урошевом двору. Ту су јој 15. априла 1357. г. потврђени баштински поседи у Мариову и у још јужнијим пределима. Убрзо, а вероватно исте те године удала се за господара Бера и Водена. Његово трајно сврствавање уз Уроша постаје још важније јер је постојање царског противкандидата претило јединству. Сматра се да је заједно са севастократором Бранком Младеновићем из Охрида, те Вукашином, помогао усмеравању напада Симеона ка западу и тако, изгледа, допринео његовом брзом слому и изолацији. То непријатељство је можда изражено у Краљевству Словена, али је са Симеона пренето на његовог сина Дуку. Разлог Хлапенове зависти према његовом наводном зету је био страх да овај способан и омиљен јуноша „постане господар Рашке”. Споменутим браком Радослав је стекао и нека права над Тесалијом, а прилика и да их оствари пружила му се након битке код Ахелоја. Претекао га је Симеон, тако да је дошао у посед само тврђаве Дамасис на северу те области. Даљи сукоби су спречени браком Радослављевог пасторка Томе Прељубовића и Симеонове Марије Палеологине, чиме je,,[…] постигнут очевидно шири споразум […]”. Прилично je Јасно да иза Радослава стоји владарев двор, који је најмоћнијем великашу на југу поверио задатак да иступи у име државе. Овакав Хлапенов наступ подсећа на деловање Павла Раденовића и Влатка Вуковића који су по налогу краља казнили Санковиће због покушаја продаје Конавла Дубровнику. То све личи на логичне потезе којима би се утврдила поколебана тесалска граница. Запоседање две простране покрајине на југу у време Стефана Душана имало је одлике непланираног излета како би се искористила указана прилика. Вероватно се у Србији схватило да трајно задржавање Епира и Тесалије није могуће с обзиром на односе снага унутар њих и новоисказане слабости у земљи. О делотворности оваквог става ће бити још речи, као и о даљем Хлапеновом деловању.
   Друга епизода открива да се властела осилила и на крајњем северу Србије. Причање савременика Матеја Виланија је лишено многих појединости, али открива да су Растислалићи, као господари Браничева и дела Кучева, били угрожени од још већег моћника. У њему треба видети Војислава Војиновића. Пошто нису нашли подршку на српском двору, обратили су се Лудовику и постали његови вазали. Ово је 1359. г. отворило пут мађарском нападу који је цар Урош, вероватно уз велику помоћ кнеза Војислава, сузбио тек у планинским пределима око Рудника.
   У то време се овај великаш, као господар пространих области од српског Приморја преко старих српских земаља у Динарском масиву до предела око планине Космај надомак Београда, већ издваја по снази међу српском властелом. Његов утицај на српске прилике најбоље се видео током сукоба са Дубровником 1359. и 1361-1362. г. Рат са комуном, која је 1358. г. постала поданик Угарске, довео је до спољнополитичких заплета, али и показао државну слабост. Његов ток углавном је одређивао моћни кнез, а не владар. За време другог рата дошло је до новог престројавања и јасно видљивог слабљења државног јединства. Нека ситнија властела и зетски митрополит су заузимали став првенствено према својим потребама. Насупрот Војислава Војиновића и Котора, који је и даље везивао своје планове за Немањиће, стојали су непријатељски Дубровник, али и Балшићи. Они се тих година први пут јављају у изворима наступајући на своју руку. Међутим, Дубровчани их марта 1363. г., одвраћајући Војислава од напада на њихову Доњу Зету, још сматрају Урошевим поданицима. У једној повељи цар Урош је стао иза следећег одобрења Дубровчанима: „Да иду с тргом и са сваком купљом слободно у земљу царства ми, и на веру царства ми да греду или на Зету на Балшиће, или на државу кнеза Војислава и у земљу царства ми”. Израз „држава” треба прихватити једино као управну област под надзором одабраних управника. Стоји уз кнежево име, али логика налаже да се односило и на „Зету на Балшиће”. Осећа се да је иза њих стајала снажнија сила која је преко зетских великаша пркосила Војиславу. Наслућује се да су моћници из сенке били Мрњавчевићи који су раном удајом Оливере пресудно утицали на успон до тада незнатних Балшића.
   Неуспех Војислава Војиновића да поврати Стон и Пељешац у оквир Хумске земље није крај његових политичких тежњи. Овај је већ показао насртљивост према својим суседима, чиме је објашњено одступање од државног јединства браничевске господе. Сачувана је повеља из 1363. г. којом је његова „држава” у жупи Брвеник са истоименим градом замењена за древно утврђење Звечан са околним пределима челника Мусе. Био је то покушај да се запоседањем кључа Косова деловање још више приближи државном средишту. Ова политика могла је да очекује помоћ легалног владара. Њихова повезаност нашла је одраз и у титули великог кнеза све српске, грчке и поморске земље, коју је Војислав носио пре смрти 23. септембра 1363. г. која је, можда, дошла услед епидемије заразне болести.
   Успон Мрњавчевића познат је само у главним цртама. Потоњи описи њихових почетака углавном су прожети легендама у којима се наглашава њихово наводно ниско порекло. Није извесно ни то да су носили породично име Мрњавчевић. Браћа су очигледно увек блиско сарађивала, али су њихове каријере биле другачије. Марта 1350. г. у Прилепу је за жупана Вукашина завршен један требник, а да је реч о Угљешином брату уверава више споредних података. Ова усамљена вест добија већу вредност захваљујући опсежним истраживањима ове титуле. Реч је о старом и наследном звању словенског порекла. Средином XIV в. носили су је споредни чланови владарског рода, али и бројна истакнута властела угледног и старог колена. И једни и други су углавном располагали крупним баштинама, али и пространим „државама” у којима је њихова моћ потицала од овлашћења преузетих од владара, као и пространих личних поседа. Додуше, и овде је приметно социјално раздвајање, па код властеле која је у Душаново време изгубила утицај она више није наследна за њихове потомке. Такође, додавањем речи „велики” створена је нова титула за „силне” у „српским” земљама, која по угледу није заостајала за највишим византијским титулама са југа државе. Жупана Вукашина свакако треба сврстати у скупину утицајне властеле, а моћ му је потицала од „државе” која се, вероватно, простирала у прилепском крају.
   Разматрана титула је припадала локалној властели, а остали непоуздани извори Вукашину приписују високе угледне дворске титуле. Халкокондил, а по њему и Орбин преносе да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Следи помен извесног челника Вукашина из 1351. г. У вези је са наредбом да се изда једна повеља Стефана Душана, односно списком владаревих сведока у которским повељама из 1355. г. Да се не ради о рано препознатим фалсификатима, лако би се могло узети да је реч о документу који сигурно сведочи о преласку Марковог оца у ред дворске властеле. Међутим, како је та титула била при дну лествице дворских звања са цивилним и војним задужењима, може се лако замислити да је Вукашин прешао и ту лествицу на путу ка коначном успеху. У време закључивања мира у Оногошту августа 1362. г. Вукашин већ избија у план најутицајнијих велможа. Дубровчани му се, као и царици, обраћају за заштиту, а за узврат он је тражио повлашћени однос за трговце из његовог богатог Призрена.
   О Угљеши има нешто више сигурних података. Први упућује на то да су Мрњавчевићи заиста пореклом из западних српских земаља, баш као што и наговештавају списи са легендарним одликама. Наиме, око 1346. г. Угљеша је управљао крајем око Дубровника, можда Конавлима и Требињем. Следи низ података о његовом деловању на југоистоку тадашње Србије. Недавно је боље расветљен његов однос са кесаром Војихном који је очигледно имао пуно заслуга за успон свог зета. Војихнин углед је био видљив већ 1348. г. када га је владар ословљавао са „братучед”. Ово је свакако стваран одраз припадања бочној грани породичног стабла, чиме се објашњава његова висока титула. Међутим, дуго се узимало да је Војихна био господар само града Драме, мањег пограничног места у близини Сера. У повељи деспота Угљеше из 1369. г. за цркву св. Арханђела више Габрова на Беласици код Струмице споменуто је „записаније родитеља ми кесара”, доказ да је исти храм у другачијим околностима раније даривао и његов таст. Ако се овоме додају вести из наративних извора, јасно је да се његова моћ простирала на већим просторима, односно да је био један од главних ослонаца царице Јелене за време њене управе Серском облашћу. Последњи пут се спомиње 1358. г., а у пролеће 1371. г. његов гроб је посетио зет Угљеша. Сачувана су само два податка о деспотовом деловању крајем шездесетих година XIV в. Из октобра 1358. г. је једна повеља манастиру Кутлумушу коју је потписао на српском као велики војвода. Важан је и веродостојни додатак, у иначе кривотвореној повељи, из којег се сазнаје да је у Хрисопољу водио преговоре са царем Јованом V Палеологом. Овај догађај би требало да пада, такође, у исту годину. Једна од главних тема свакако је било питање приморских градова које су отела браћа Палеолог. Са правом је оцењено да је Угљеша био једна од најповерљивијих особа из Јелениног окружења.
   Из досадашњег прегледа види се да распад државе није био нагао као што се дуго замишљало. Осим тога, и поред губитака на југу и исказане слабости у рату са Дубровником државно језгро још није било угрожено. Не треба заборавити да су и раније, али и након мира у Оногошту, тврде зидине и знатна флота чувале овај град од снажних непријатеља са копна. Обично се узима да је смањивање утицаја сина на царицу Јелену у Серу и претварање овог значајног града у средиште простране државе на југоистоку означило нови ступањ у политичком раслојавању Србије. Вишеструко заслужни византолог је изнео став да је око 1360-1361. г. прекинута “[…] фикција заједничке власти” између остареле мајке и сина у Серској држави у њену корист. Полазиште је нађено у речима дописаним на крају повеље којом је владар на лични захтев потврдио мајчин дар Хиландару, а који у преводу гласи: „Госпођа света царица заповеди сама у Серу”. Ни остали ретки извори дипломатичког порекла до 1365. г. више не спомињу Уроша у том делу државе. Међутим, до претпостављеног раскида као да је дошло без икакве најаве. Године 1360. ван земље настала је оцена: „док је код нас владао побожни цар Стефан Урош и мати његова Јелисавета”. Обавештења су, можда, стигла од митрополита Јакова који је и подстакао настанак белешке слањем богослужбених књига на Синај. Брига о овој малој српској духовној колонији је била неформална државна обавеза, а приметно је и давање непримерено великог значаја мајци.
   Захваљујући великом ауторитету цитираног истраживача, овај став је постао готово опште место савремених приказа. Међутим, правилно оцењујући да се 1360-1361. г. владарев утицај смањио, код њега је преовладао фактографски приступ. Код млађих аутора, чини се, дошло је до привидно благе, али заправо суштинске промене горњег закључка. У делу литературе је заживео став да је Јелена окренула леђа сину, па чак и идеји српске државности, што никако не може бити тачно. Изнето је уверење да “[…] добри односи сина и мајке нису се прекидали, али је постепено нестало тесне политичке сарадње”, а њен даљи боравак у Серу је оцењен као краткотрајна самостална владавина. Слично томе, област око града сматрана је за “[…] већ осамостаљену феудалну покрајину”. Користи се и израз „посебна” држава. Понуђено је и опрезније мишљење у виду става да “[…] царица Јелена наступа све обазривије”. У Јеленином деловању претпостављене су сепаратистичке тежње још пре истека шесте деценије. Због тога није чудно опредељење да југоисточна Македонија на почетку шесте деценије “[…] отпада от србската држава”, да би наставила: „самостолтелен политически живот. Ако се вест да је Јелена сама издала наредбу о писању повеље упореди са сличним местима из српског дипломатичког материјала, види се да тај податак никако није пресудан доказ о потпуно самосталној Јелениној владавини и напуштању државног оквира. Наиме, сличну наредбу могао је да изда и угледни великаш. Додуше, тада је примењивана формула „рече”, а не „повела”. У вези са разматраном повељом треба рећи да постоје два јако слична документа са малом садржинском разликом. У тзв. Хиландарској број 50 Јеленин скроман прилог Хиландару је био мотивисан давањем помена покојном супругу и владаревом оцу. Самим тим је потреба истицања породичног јединства расла. То је исказано и у првом делу текста низом личности, од родоначелника св. Симеона па до тренутног владара. Ови „српски” мотиви свакако не говоре о великом расколу, већ сасвим супротно. У крајњој мери разматрано дипломатичко место је само још једна потврда неоспорне чињенице да је у државној управи, а посебно на југоистоку, Јелена имала најистакнутије место. Такође, из октобра 1361. г. (датирање је извршено само по петнаестом индикту) је потврдна царева повеља за мајчине дарове Лаври Светог Атанасије. Њено доброчинство је поново било оправдано давањем помена Стефану Душану.
   Споменути акти не показују одступање од српских држаних политичко-идеолошких традиција. Много пута је понављано да је царица Јелена наводно инсистирала на свом угарском пореклу, а као кључни став узета је стара анализа фреско сликарства у Матејчи. По њој, тамошња владарска лоза је сликовит израз њене потребе да се прикаже као настављач комненовско-асеновских предака. Последња и најсвеобухватнија разматрања о овом споменику су показала да је одлучујућу реч у изградњи и осликавању овог храма имао ипак њен супруг, пошто је храм завршен још за његовог живота. У Богородичиној цркви је заправо још једном приказана династија Немањића.
   Јасно је зашто је Ромеј Димитриј Кидон у свакодневном изражавању удовицу-монахињу 1367-1368. г. сматрао „деспином” Србије.
   Истакнути византолог је знао да је Јелисавета и даље била блиска са сином пошто је 1367. и 1368. г. боравила на његовом двору, где су заједно водили рачуна о преосталим скромним владарским надлежностима. Међутим, није му било познато да су Дубровчани, припремајући мир 1361. г., слали писма и посланства Вукашину и царици, а не цару, како је то давно погрешно прочитано. На исту страну су и наредног лета из притиснутог Јадранског града слати преговорачи. Постоје још непосреднија сазнања. На 1262. г. се односи следећи текст о дубровачком посланику: „Искричевићу је 3. јула из Дубровника изричито наложено да предочи дубровачке ставове госпођи старој царици и свим великашима који се тренутно налазе на двору […]”. Царево лично присуство на северу државе у том раздобљу је објашњиво и тамошњим недаћама, таквим да је чак и Јелена привремено напуштала Сер.
   Члан 195. Душановог законика се среће само у Раковачком препису и предвиђа да искључиво царица и краљица имају право да законито „облежу” у цркви од свих жена државе. Напоредно навођење ове две личности сугерише да је ова одредба подобна приликама након 1365. г. Указивање таквог поштовања наводној „разбијачици” државе није примерено. Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака преноси да је царица Јелена поставила извесног Ивоја за челника царске лавре овог српског краља. Утврђено је да је ово било владарско право јер су се обојица ктитора посебно старала о избору ове личности и ваљаном испуњавању његових обавеза. Навођење владареве мајке у тој улози отвара многа питања о разлозима Урошеве неспремности да испуњава чак и основне владарске задатке, осим ако није реч о одразу Цамблакових јаких мизогених ставова. Урошева мајка је очигледно будно водила рачуна о кључним државним питањима, што није у складу са претпостављеним напуштањем српске државне политике.
   Штуре вести о деловању ових Немањића у шестој деценији знатно допуњују подаци о њиховим оданим и поверљивим челницима, браћи Повика или Повић. Њихов успон сигурно је пре смрти 1367. г. помагао најстарији брат Ђурађ, дугогодишњи логотет цара Душана. Средњи Радослав је 1365. г. био кефалија Сера, али и велики челник на двору Јелене, која је обновила ту највишу титулу. Након царичиног повлачења из Сера и њен „зет” се бележи у изворима без ознака достојанства. Најмлађи Милош је најпре познат по томе што је још 1361. г. приложио четири села код Ђаковице Хиландару. Од 1368. г. као обичан челник обављао је најповерљивије послове на Урошевом двору, али се његово име у сличном светлу везује и за царицу мајку. Мало је вероватно да се претпостављени политички раздор из владарске породице не би пренео и на њихове одане вазале. Такође, након царевог посланства које је преузело Стонски доходак за 1366. г. у Дубровник је стигло и посланство царице. Одговор, међутим, није записан, али Јелена се и даље сматрала позваном да се меша у тако осетљива међудржавна питања.
   Посредно, важни су и савремени резултати оновременог српског новчарства. Царици Јелени се приписују три врсте новца, датиране по литератури о политичким збивањима у раздобље 1360-1365. г. Све су на неки начин имале узоре у новцу цара Уроша, што на први поглед није од веће користи јер се мање емисије угледају на значајније. На првој је уписано краљево име, а на реверсу, словима грчког алфабета, имена цара и његове мајке. На другој врсти је било простора само за краља и стару царицу. Дакле, на њима је очигледно приказан и Вукашинов удео у врховној власти који је вероватно започео у другој половини 1365. г. Трећа врста Јелениног новца је самим распоредом навођења оцењена и као временски последња. На њој је приказан цар како седи на престолу у пуном владарском орнату, али и краљица у стојећем положају. Све то је далеко од реконструкције по којој је већ почетом шесте деценије мајчиним деловањем дошло до државног расцепа. Највећи су изгледи да је у време издавања ових серија Јелена још углавном столовала у Серу, што је никако није спречавало да прати, а можда и одређује, политичке напоре свог сина. Из пуке обазривости треба оставити могућност да је трећа врста ковања нај старија, што не би много променило главно виђење да је у време обнове савладарства царица и даље била уз свог сина.
   Ствар поново треба гледати искључиво у склопу општих политичких прилика, а са мање осврта на дипломатичка тумачења. Знатна по свом обиму, Серска област није могла бити такмац Византији са којом се додиривала са две стране. Ова држава се тешко мирила са губитком територијалне споне са другим градом царства. Управо је Јелена са кесаром Војихном стајала на челу српске одбране и брже него што је то учинио њен покојни муж заштитила државну међу на кључном простору Југа Царевине. Овакав тежак задатак ниЈе могла остварити без ослонца на српско залеђе. Не само да је неповољни географски положај у односу на непријатељски настројену Византију био озбиљна препрека за Јеленино пуно осамостаљивање, већ се у самој Серској области она морала ослањати на локалну ромејску властелу. Без јаког страног војног присуства (сачувана су имена понеког таквог вође) Сер би вођен од стране једне старије жене лако склизнуо у руке матичне државе.
   Посебно је важно што је Јован Угљеша деспотски венац добио 1363-1364. г. Високо звање је несумњиво стигло од цара Уроша, свакако на Вукашинов миг. У том тренутку Угљеша је био царичина десна рука и готово све је било спремно да у потпуности преузме власт у Серу. Ако се пође од тога да је Јелена била самостална и непокорна сину, јавља се велика недоследност у њиховом односу. Другим речима, владар-син уздиже дворанине наводно отргнутог Сера, а мајка, наводна одметница, тражи и добија ослонац у Вукашину као моћнијој особи из Урошевог окружења. Најбезболнији начин да се ова супротност избегне је став да су ти односи били постављени на сасвим другачијим основама.
   Чин Јелениног монашења такође упућује на то да она није имала велике амбиције у политици, барем не као самосталан чинилац или носилац државног суверенитета. Попут многих жена своје епохе, мисли се најпре на књегињу Милицу, али и Теодору – Јевдокију или Јелену – Јелисавету, она је била присутна у јавном животу, али то никада није прешло границе које је себи наметнула обукавши монашку ризу. Она је, заправо, била на челу једног облика удеоне кнежевине који је одговарао приликама у Царству, пошто није било прилично да царева удовица на управу добије део „краљевине”. То што су у Серу поштоване локалне прилике и државна управа изграђивана по византијским облицима, само је наставак опште политике из претходних векова. У српском приморју, и поред читавог низа удеоних кнежева из рода Немањића, чуване су многе локалне посебности. При томе разлике према унутрашњости свакако нису биле тако велике као између „српских” и „грчких” земаља, па се нису јасно ни оцртавале. Посебно је важно да су неке установе византијског порекла, као што су васељенске судије, постојале у серској области још за време Стефана Душана. Њихов развитак у наредним деценијама, дакле, никако није знак политичког и државног удаљавања од Србије.
   У светлу ових доказа поставља се питање какав став је заправо имала Душанова удовица. Уверење да је она окренула леђа свом сину и повела рачуна искључиво о властитим потребама исувише је смело. Објашњење пре треба тражити у склопу околности који су је приморали да схвати, баш као и савременици, да цар Урош више није у стању да држи корак са политичким збивањима. Његова благородност и припадност династији Немањића постала је оптерећење, а не предност. Постоје наговештаји да је Урошева моћ просуђивања слабо цењена. Могуће је да су се његово физичко и ментално стање погоршавали. Ако се последња претпоставка и не може доказати изворима, чини се да је након шестогодишњег периода постало јасно, чак и највећим Урошевим поборницима, да се слабост владара не може више оправдати младим годинама. Његова неспособност да успешно испуњава царске дужности је, до данас из непознатих појединости, била трајна. Данас тих десетак година изгледа као трен, али у средњовековним условима толико дуг политички вакум углавном је углавном доводио до великих преокрета. Стога кривицу не треба сваљивати на Јелену која је доследно испуњавала церемонијалне и саветодавне дужности царице мајке, што ју је приближавало некој врсти савладара. Такође вршила је и послове, и то сасвим успешно, удеоног кнеза у кључном делу државе. Мада задатак историчара није да првенствено траже одговорност историјских личности, у овом случају њу најпре треба свалити на Уроша, неспособног да се избори са владарским задацима који су се од великих изазова постепено претварали у све веће потешкоће. У таквим условима Јелена је била приморана да се све више ослања на себе, односно да преузима одговорности које јој иначе нису припадале по оновременим државно-правним схватањима. Била је свесна да новонастало стање никако не може бити дуготрајно решење. У прилог јој нису ишли ни пол, ни зреле године, као ни монашка риза коју је обукла убрзо након смрти супруга. Њен видан уплив у политичке и државне токове као да се одразио и на начин њеног навођења. У изворима из међусобно помешаних временских слојева ова удовица је час означена световним, а понекад и монашким именом.
   Како су се ствари погоршавале и властела јачала, расла је њена зависност од непосредног моћног окружења. До септембра 1363. г. највише утицаја у земљи имао је Војислав Војиновић који је најраније заокружио велике поседе. На југу државе увек је имао моћне супарнике, те стога не изненађује посебан однос Дубровчана према тамошњој властели. Изгледа да је за његова живота Урош успевао још да очува већи део регалних права и привид јединства. То потврђује ток и исход мировних преговора 1362. г. У њима активно учествују најистакнтији великаши из оба дела државе, те владар са мајком и патријарх. Војислављевом смрћу нестала је особа која је била Урошев најјачи ослонац, или барем вршила пресудан утицај. Војислав није био Урошев таст, али је кнеза називао „братом”, што није нимало случајно. Од тада је Јелена била принуђена да се све више ослања на иначе блиског и у ратовима вештог деспота Угљешу и његовог брата. Оваквим политичким тренутком могу се најпре разумети разматрани процеси у Серској држави 1360, и 1365. г. Да би се они боље расветлили, треба додатно објаснити још две теме: постављање Угљеше за деспота, а Вукашина за краља, као и њихов однос према другој властели из јужних области Србије.

   Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
   ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

   Одговори

10. 4. јануар 2018. у 13:22

    Војислав Ананић

    ДЕСПОТ ЈОВАН УГЉЕША И КРАЉ ВУКАШИН

    Након опсежних истраживања изнето је да је августа или септембра 1365. г. господар Сера од српског владара добио деспотски венац. Не треба посебно наглашавати да је и овај став постао готово опште прихваћен, тако да се и данас среће у најзаступљенијим прегледима домаћег порекла. Међутим, још 1975. г. објављен је запис са гроба Јелене, Вукашинове и Угљешине сестре, који је датиран у време пре септембра 1364. г. У њему се млађи брат титулише као деспот, што време проучаваног догађаја смешта најраније у октобар 1363. г., а свакако пре јесени 1364. г. Потврда се налази и у Угљешиној повељи монасима светогорског манастира Симонопетра. Овај касни препис као време издавања пружа оквир између 1. септембра 1363. и 31. августа 1364. г. са одговарајућим индиктом. У тексту се истиче да је мало пре његог издавања ауктор крунисан за деспота целе Србије и Романије. Исправност елемената датума, поклапање делова титуле са обичајима епохе и српским приликама повећава веродостоЈност овог акта. Ова значаЈна хронолошка исправка непосредно се тиче и питања када је Вукашин добио краљевску круну, пошто се обично замишљало да је реч о два временски повезана догађаја.
    Постоје бројни докази да између два свечана чина ипак постоји известан хронолошки отклон. Посредни се тичу тумачења улоге и значаја деспотске титуле, која и поред свег угледа, сама по себи носиоцима није давала владарска права. И поред тога, често се веровало да је Угљеша деспотску круну добио тек као краљев брат. Међутим, у Србији је традиција краљевства и даље била жива након 1346. г. Одржавала се у формалној подели државе на „српску” и „грчку” земљу, титули краља савладара тј, престолонаследника, достојанствима велможа са севера, израженијим немањићким култовима и још неким мање значајним појавама. У том светлу тешко је веровати да је једно византијско достојанство могло бити повезано са тренутком стицања српске круне без обзира на најближе сродство носилаца. Може се замислити и следећи развој: српска држава је у то време добрим делом била заснована на византијским идеолошким традицијама и није се могла замислити без деспота, севастократора и кесара. Од Царства су најпре отпала двојица деспота из јужних области, блиских владаревих сродника. Смрт деспота Јована Оливера и Дејана пре 1363. г. може се претпоставити са великом сигурношћу. Најближи владареви сродници су постали најстарији Драгаш, а преко брака са Војихнином ћерком Јеленом и Јован Угљеша. Степен сродства није био исти, али се несразмерно разликовала и њихова политичка моћ.
    Сигурнији је материјални доказ у виду новца који је сачуван у свега три примерка, што наговештава малу серију услед кратког времена ковања. Поред незаобилазног лика владара, који је можда преузет са крунидбеног новца цара Стефана, стоји легенда у виду сигле GFh ЗР. На реверсној страни је крст чији кракови чине четири поља. У горњим је уписано: „ДбО-ПОТ/ВД-ЛИ”, а у доња два: „ЕЛР-КЛ/ ШН”. У светлу нових открића намеће се закључак да је овим новцем обележен успон Угљеше на деспотство, у чијем политичком успеху је тако много учествовао и његов брат. Одсуство сваке титуле уз Вукашиново име се не може тако лако превидети. Објашњење је једноставно и састоји се од чињенице да Вукашин још није имао владарску титулу. Све изнето је у непосредној вези и са деловањем царице Јелене. Престаје да важи дуго претпостављано временско поклапање између њених последњих помена у Серу, тј. повлачења из тог града, и успона деспота Јована. Пошто је знаке високог достојанства добио од српског владара, поново се намеће закључак да је између Уроша и Јелене и даље постојала политичка усклађеност.
    Ново звање пратила су по много чему занимљиве серије новца новог деспота међу Србима. Промена у његовом животу је наглашена натписима, али и увођењем представе двоглавог орла, једним од деспотских обележја. Упркос упорних наглашавања његових сепаратистичких тежњи, Јован Угљеша није ни овом приликом заборавио да спомене личност која му је то звање уручила, односно цара Уроша, да би у последњој од три групе био споменут и Стефан Душан.
    Вукашин је, дакле, извесно време остао без високих титула, па и оних византијских. Од степена поверења који је пружен српским летописима и Мавру Орбину разликују се ставови историчара о његовом наводном успону за деспота. Чини се да ту мисао треба сада коначно напустити. И поред очигледног прилагођавања ромејског система титулисања српским приликама, није било могуће прећи преко чињенице да Вукашин није био родбински повезан са владарском породицом. Додуше, претпостављана је таква спона са царицом Јеленом. Међутим, политички развој му је ишао на руку и на крају је донета одлука да буде уздигнут за краља и тако формално легализује положај најутицајније особе у држави. Његова интитулација у повељи из 1366. г. гласи: всемостежлнигс, рекоже зетли сревскои, и всемк Грккотк, и Поморшо и (TpaNdMb злпддиимк и всемо дисо, а потпис: крдлк Бвлкдшиив Блдговрим Срвлкмв и Грвкомв. Овај чин је означио суштински преокрет у државно-правном и идеолошком усмерењу Србије, а такве велике промене су биле могуће само уз сагласност, најпре последњих Немањића и патријаршије. Одлука је свакако добила известан легитимитет на државном сабору. Патријарх Пајсије много касније пише о притисцима Мрњавчевића на учеснике сабора, у чему треба видети благи одраз ранијих прилика.101 Подршка властеле је такође била неопходна. Основно познавање политичке прошлости Србије од друге половине XII в. до разматраног раздобља открива да је овај слој често имао пресудну улогу у избору владара. Из много разлога одабир је дуго падао на чланове светородне куће Немањића, али суочени са њиховим неминовним ишчезавањем добар део велможа је указао поверење најспретнијем од њих. Посебно свечан је морао бити и сам чин крунисања. Више се никако не може говорити о суровом преотимању престола од нејаког Уроша. Критичка историграфија је са Мрњавчевића скинула тежак терет вишевековног оптуживања за тешку турску окупацију.
    Доста се расправљало у које време треба сместити овај догађај. Најчешће се у литератури, како је напред већ објашњено, среће август-септембар 1365. г. Како то више није поуздан и сам по себи довољан временски граничник, поново се кренуло од сигурнијих одлука дубровачких већа у којима се Вукашин последњи пут без титуле краља среће јануара 1364. г. Међутим, у његовој повељи светогорском Светом Панталејмону, насталој након отприлике две године, први пут се краси владарском ознаком. Примамљива је примедба да фреске параклиса Светог Григорија Богослова у охридској Богородици Перивлепти нуде одговор. Овај храм је осликан најкасније 1364-1365. г., када су приказани ктиторски портрети двојице Бранковића и цара Уроша као јединог владара.
    Изостанак његовог савладара упућује да је ипак било тачно помишљање на 1365. г., само га не би требало повезивати са Угљешиним деспотством. Са друге стране, добро посведочено повлачење царице Јелене из Сера, које такође пада у то време, и даље има важност за ову тему. Међутим, terminus post quem би могао бити 11. март 1365. г. када је издата повеља двојици Бранкових синова. Тешко да би Вукашин пропустио прилику да нагласи велику промену, посебно што се радило о њему јако блиској властели, о чему ће бити још речи. Вероватно је за то одабран велики црквени празник, није искључено ни да је то био дан Св. Димитрија.
    Изнет је и став да је до разматране промене дошло већ 1362. г. Полазиште је најпре нађено у једном тешко оштећеном кратком запису из те године, а који се оправдано повезује са Вукашиновом гробном црквом. Поред цара наводи се и извесни краљ, али део текста који говори о историјским околностима је потпуно нечитак. Стога треба пре узети да је писар, као и многи други, направио хронолошку грешку. Осим тога, исти аутор је претпоставио да је у одлуци дубровачког Већа из 1364. г. краљевска титула изостављена због интерне природе ток документа. Овај занимљив прилог је с правом одбачен у целини, а посебно у делу који се тиче тумачења дубровачких извора. Није јасно ни да ли је између проглашења за краља и свечаног крунисања старом немањићком круном било временског размака, и коликог. Наиме, у свим актима комуне након јануара 1363. г. уз Вукашиново име навођена је краљевска титула, без обзира на то да ли је реч о тајном протоколу или писму као јавном документу. Залагање за 1362. г. наилази на најозбиљнију препреку у једноставној чињеници да за живота Војислава Војиновића нису постојали основни политички услови за успостављање савладарства. Након његове смрти било је потребно извесно време за ново политичко разврставање услед нових околности.
    Вукашин је стигао да јавну потврду свог положаја добије и од царице Јелене и то средством које је без разлике на социјални положај стизало у многе домове њихових поданика. Реч је о посебној серији заједничког сребреног новца Вукашина и царице. У један мах одрицана му је веродостојност или му је, пак, време настанка одређивано по ранијим тумачењима историјског развитка. Након што су она промењена може се поново позабавити и том хронологијом. Намеће се краткотрајно раздобље непосредно након Вукашиновог краљевског успона. Овај новац би прикладно обележио велику промену и означио поновно обнављање институције савладарства у Срба, али овога пута са крајње неочекиваним учесницима у њему.
    Стефан Душан се након другог крунисања старао да у иностранству добије потврду своје нове круне, нарочито што је стварање новог царства у Европи увек занимало више сила. Посебно су Византија и Угарска пажљиво пратиле развој стања. У овим настојањима Стефан Душан није имао увек успеха, али је важно да је ослушкивао спољне гласове. Није извесно да ли се Вукашин трудио да добије неки вид међународног признања свог положаја. Ромеји су чак могли и да одахну пошто се одустало од идеје царства и вратило у оквире „националне” државе. Стога је и стари Вукашин означен раширеним називом за српске владаре: Kpđk^v. Ствари су постале једноставније и Дубровчанима пошто више нису морали да воде рачуна о титули најутицајније особе у Србији, тако да и на тој страни није било потешкоћа. Заправо, ово признање је највише могло да допринесе снажењу делимично оспореног Вукашиновог легитимитета. Наиме, Никола Алтомановић је још за живота цара Уроша тражио за себе светодмитарски доходак. Закаснели доказ да су у Мађарској у Вукашина видели као новог краља јужних суседа долази из повеље краља Жигмунда из 1407 г. у којој је дестинатар означен са Demetrio filio Vlkasini regis. Додуше, треба размишљати и о томе да су политички односи били потпуно промењени и титула Димитријевог оца Угрима није била од значаја, што не важи и за краљевог сина.

    Извор: Владимир Г. Алексић – НАСЛЕДНИЦИ МРЊАВЧЕВИЋА И
    ТЕРИТОРИЈЕ ПОД ЊИХОВОМ ВЛАШЋУ ОД 1371. ДО 1395. ГОДИНЕ, докторска дисертација, Београд, 2012.

    Одговори