Прве српске заставе

5. август 2012.

коментара: 18

Занимљивости, Инфо

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић у свом прилогу пише које су боје биле прве српске заставе

Најстарији сачувани подаци о бојама прве српске заставе односе се на стег (заставу) краља Владислава I (1232 – 1243) сина Стефана Првовенчаног, унука Немањиног и синовца Светог Саве. Краљ Владислав I је владао Захумљем и Дубровником.

Према једном дубровачком документу из 1281. године – који садржи опис драгоцености и предмета, које су у трезору у Дубровнику оставили на чување син краља Владислава жупан Деса и удовица, краљица Белослава, застава је била од црвене и плаве свиле: „vexsillium unum de zendato rubeo еt blavo“, али у овом спису сама застава није подробније описана (Јиричек: Историја Срба, 107).

Црвена боја представља одбрану слободе, плава – одбрану правде. Црвено – плави крст преко заставе представља знамење Часног крста Господњег. Крст је симбол рађања и умирања. Он заузима централно место. Црвена и плава боја су најстарије познате боје на српским заставама и на њима су српским народним бојама исказани вековни народни идеали који ће и постати симбол видовданске етике.

На застави у средишту црвено – плавог крста је златни круг – „јабука“. У златном кругу – у „јабуци“ налази се златни крст а међу његовим краковима Христов монограм ИЦ XЦ и грчка реч НИКА (што значи : Исус Христос побеђује). Златни круг – „Јабука“ симболично приказује Адамов пад, али и симбол греха, којег је Исус Христос, „Нови Адам“, презео на себе како би целокупно човечанство ослободио греха жртвујући свој властити живот. Из златног круга – „Јабуке“ извиру четири већа крста на белим пољима, који представљају апостоле – јеванђелисте: Јована, Луку, Марка и Матеја. Они су својим делима – јеванђељима описали Христов овоземаљски живот. На застави, на црвеном и на плавом пољу налазе се по четири мања крста, који представљају осам апостола који су мучки скончали живот због ширења Христове вере – ХРИШЋАНСТВА (Петар, Андреј, Филип, Симон-Кананит, Вартоломеј, Јаков, Tома, Левеј-Јуда).

Веродостојна копија ПРВЕ СРПСКЕ ЗАСТАВЕ чува се у „Вујковој задужбини“ у Габрићу (Биково), месту крај Суботице.

Друга српска застава је застава српског цара Душана (на слици), а због зуба времена, зеленкасте је боје. У средини заставе налази се грб са двоглавим орловима – симболом Немањићке државе. Ова се застава чува у стакленој витрини манастира Хиландара на Светој Гори.

Српска застава – тробојка, поново се завијорила у рукама српских устаника у Орашцу 1804. године. Била је сачињена од муслина црвене, плаве и беле боје. На застави су се налазила три крста, симбол Голготе.

Данашња српска застава озваничена је Сретењским уставом, 15. фебруара 1835. године у Крагујевцу. Застава има садашњи облик и боје: црвену, плаву и белу. Знамења на застави су се мењала у зависности од идеологија и политичких опција, само крст са Црквене српске православне заставе никада није скинут нити је уступио место било ком другом знамењу.

Класичан облик старе српске заставе какав народ спомиње у народним песмама је „крсташ барјак“ – застава која на себи има знак крста као своје карактеристично обележје. У току дугих векова ропства, сачувано је сећање на немањићке заставе, на стару славу и државу, па су и заставе у Првом српском устанку биле црвене и плаве или само црвене. Барјак Немањића беше црвен са белим крстом у средини и то је најстарија српска застава.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић (текст први пут објављен у ревији „Историја“, Београд, август, 2010.)

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (18)

Одговорите

18 коментара

  2. 3. септембар 2015. у 15:10

    Бранко Тодоровић

    Ово је занимљива тема, али неке ствари нису овде јасне, па ћу да поставим пар питања.

    Ако у документу из 1281. године стоји да је застава састављена од црвене и плаве свиле, откуд се онда појављују оволики додаци на реконструисаној застави.

    Такође, шта се подразумева под веродостојном копијом прве српске заставе, да ли се мисли на ову са слике, или на неку која је сачињена само од црвеног и плавог поља?

    Што се тиче друге заставе, оне цара Душана, која се чува у стакленој витрини на Хиландару, одакле податак да се на тој застави налази грб са двоглавим орловима?

    Према свој досадашњој литератури која је објављена, једина застава која би се могла подвести под ову зелену, јесте хиландарска тробојка чије је средње поље знатно дуже од првог и трећег, а на коме се иначе не назали грб са двоглавим орловима, већ само златни крст, при чему је сама застава троугластог облика.

    Ова слика лево свакако не може да буде слика те заставе, већ је реч о детаљу фреске из Богородице Љевишке, а овде се може погледати како заправо изгледа та зелена застава из витрине.

    Што се тиче устаничких застава, било би пожељно навести извор за ту црвено-плаво-белу са три крста из 1804. године, јер ми такође није познато да је таква застава постојала.

    Везано за данашњи распоред боја на српској застави, треба нагласити да такав распоред потиче из Турског устава донетог у виду фермана 1838. године, где се дефинише нови распоред боја, јер по Сретењском уставу из 1835. године, тај распоред био црвено-бело-плаво, као на нешто каснијој застави Троједне Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније.

    Одговори

  3. 3. септембар 2015. у 19:30

    Војислав Ананић

    Ја сам само нвео извор података за објављен текст. У даље истраживање, морали би се ипак укључити људи од струке. Али, то изгледа никога не интересује. Интересантно, да се за ових пет година како је текст изашао у ревији “Историја” из Београда и за три године од како је постављен у “Пореклу”, нико ни од историчара, ни од хералдичара, нити од државних органа, није укључио у расправу и веродостојност података.

    Одговори

    • 3. септембар 2015. у 21:46

      Бранко Тодоровић

      Али чекајте, да ли је то ваш ауторски текст, или сте ви само одабрали текст из Ревије, а неко грешком ставио вас као аутора?

      Што се пак интересовања за ову тему тиче, мислим да га има, али нико овде није пронашао тај чланак да би се овде дискутовало, и сам га не бих видео да нисте данас поставили ову везицу.

      Како било, хтео сам само да скренем пажњу да су овде лоше интерпретиране многе ствари које су у науци добро познате, просто ми је и даље невероватно колико се провукло чињеничних грешака.

      Одговори

  4. 4. септембар 2015. у 09:36

    Војислав Ананић

    Идемо редом. Текст о првим српским заставама је “чучао” нешто више од пет година, јер сајт “Вујкова задужбина” до скоро није био доступан. Пре неколико дана ми се мејлом обратио извесни господин Славиша тражећи нека појашњења и жалећи се како му није доступан наведени сајт. Покушам и, стварно. Онда уђем у Гугл кеш меморију за http://www.vujkovazaduzbina.com и пронађем тражени сајт о Вујковој задужбини. “Скинем” га и уз видео запис о истој задужбини са Yutuba, пошаљем господину Славиши на његову мејл адресу. Није ми одговорио. Једном недељно, ја укључим скенирање на компјутеру како бих увидео имам ли потенцијалних вируса и решио их се. Тада редовно бришем и добијене мејлове у току те недеље. Тако сам обрисао и онај од господина Славише и не сећам се адресе.
    Напокон сам, после пет година и у “Пореклу” испод текста о првим српским заставама поставио и извор података, односно сајт о Вујковој задужбини.
    На интернету се може пронаћи доста прилога о првим српским заставама. Мислим да је један од најбољих онај о Истраживању православнога монархизма (преузето: “Црква”, 1992.) – Символично значење древних српских знамења од Б. А. као аутора.
    Интересантан је и прилог Erepublikа са интернета о боји, грбу, крсту и 4 слова С на црвеном штиту. Баш у вези с та 4 слова С има више тумачења. Оно најстарије је да потиче од античке богиње Сербоне, затим да га је први увео деспот Стефан Лазаревић, а неки тврде да је та 4 слова С први увео генерал Јован Драгашевић.
    Дакле, тема за расправу у вези с објављеним текстом, има на претек. Најбоље да се у то укључе људи од струке и да нам коначно пруже праву истину.
    Да додам још и то да сам први сусрет са текстом о првим српским заставама имао пре више од пет година, на Online vestima – у рубрици Ризница, на основу којег је сачињен прилог за ревију “Историја”. Наиме, у том тренутку ми се то појавило као интересантно за читаоце.
    На крају бих замолио господина Славишу да се јави и укључи у расправу, као и да потврди да ништа нисам слагао.

    С поштовањем,
    Војислав

    Одговори

    • 15. септембар 2015. у 07:24

      Војислав Ананић

      Јавио ми се мејлом већ два пута и господин Славиша, чиме је уједно и потврдио да нисам ништа слагао.
      Војислав

      Одговори

  5. 4. септембар 2015. у 12:45

    Бранко Тодоровић

    Наравно да не мислим да сте ви имали било какву лошу намеру са овим чланком, али пошто се већ дуже време бавим проучавањем ове тематике, и пошто сам кроз све ово прошао већ неколико пута, био сам слободан да реагујем и скренем пажњу на грешке у чланку.

    За једну овако озбиљну тему, тешко да се одговор може наћи на једном видеу, и то видеу коме није примарна тема историја српског заставословља. Било би много боље да сте за потребе свог чланка консултовали праву литературу.

    На тему средњовековних српских застава, може се прочитати у две одличне књиге, једна је Лаза Костића О заставама код Срба, а друга Драгане Самарџић Војне заставе Срба до 1918, где се могу наћи и додатне референце за даље истраживање.

    Овај чланак са ЦЗИПМ је у реду као извор, али сте га такође лоше интерпретирали, тамо се спомиње тробојка из устанка, али се заправо радио обрнутом редоследу боја бело-црвено-плаво, ево погледајте у чланку.

    Erepublika је сајт за игрице, те се не може сматрати озбиљним извором ни кад тамо пише нешто озбиљно, једноставно реч је о игрицама, али пошто се такви садржаји могу наћи и у неким књигама (мислим на ове теорије о античком пореклу крста са оцилима на српском грбу), тек толико да кажем да то нема везе са хералдиком, јер хералдика као симболички систем тековина је Средњег века.

    Грб са крстом и оцилима према свему до сада пронађеном не може се датирати даље од деспота Стефана Лазаревића, а да има неке везе са Србијом или српским владарима, али има везе са Палеолозима, Константинопољским царством, Солуном итд.

    Одговори

  6. 4. септембар 2015. у 15:14

    Војислав Ананић

    Поштовани господине!

    Као бившем просветном раднику, хвала Вам на одржаној лекцији. Нисам сујетан. И ја сам их многима одржао. Али, у својој струци. Предавао сам српски језик и књижевност. Ово ипак није моја струка, него само интересовање. И, можда склоност ка писању. Својевремено сам се бавио и новинарством, а и данас пишем. Од када сам у инв. пензији и да не мислим само о болести, ја пуно читам и пишем. Штампао сам седам збирки краћих приповедака и записа, књигу о мојим прецима Ананићима, две збирке рецитала за школске приредбе, речник застрелих речи, две књиге публицистичких текстова, један трактат из историје “Истргнуто од заборава”… То ми је као нека терапија.
    Но, на страну све то. Ја сам човек у 67-ој години и нисам шарлатан. Срећно сам ожењен, отац двоје деце и деда четворо унучади. И ово што сам радио за “Порекло”, нисам то чинио ради неке своје репутације, него за добробит многих. Увек сам се трудио да будем у свему уредан и тачан. Али, ако се и десило да негде погрешим (али сумњам), праштајте. Нити имам у овим годинама намеру да се доказујем, нити да се такмичим са било којим сарадником. А, мислим да сам помогао пуно, поготово кад је портал био у оснивању.
    Још једном, хералдика није моја ужа специјалност. У вези са њом, приређивао сам и објављивао оно на шта сам наилазио и сматрао да би то било интересантно посетиоцима “Порекла” (типично, новинарски). Ако нешто није било за објављивање, то уредник и није објавио. А тога је остало још подоста.
    Успут, објављен ми је у “Пореклу” и текст о деспоту Стефану Лазаревићу. Ту се и помиње да је он увео она 4 слова С. Можда ћете и ту имати неки коментар и примедбу? Прихватићу и то.
    Ето, испричасмо се до миле воље. И, више нећу одговарти, јер сам већ рекао доста. А и да не будем досадан другима и да им одузимам време.

    Желим Вам свако добро и искрено Вас поздрављам.

    Војислав

    Одговори

    • 4. септембар 2015. у 15:54

      Бранко Тодоровић

      Поштовани г. Ананићу,

      Ваш досадашњи рад на Пореклу и уопште допринос тој проблематици је за сваку похвалу.

      Ово свакако није ваш први чланак који сам прочитао, али овде сам желео неке нетачности да исправим, те сам се јавио и колико је то могуће, укратко скренуо пажњу на грешке и кроз ова два коментара покушао у најкраћем да их исправим.

      Сад кад сте ме подсетили на чланак о деспоту Стефану Лазаревићу, рећи ћу да сам га својевремено читао, а ево и сад кад погледах део о хералдици, могу да кажем да је тамо све у најбољем реду.

      Пошто смо изнели шта смо имали, остаје и мени да вам пожелим свако добро, и угодно ово септембарско послеподне.

      С поштовањем,
      Бранко

      Одговори

  7. 4. септембар 2015. у 17:17

    Војислав Ананић

    Господине Бранко!

    Ево, одговорићу Вам још једном.
    Мислим да је за сваку похвалу што је у Габрићу (Биково) код Суботице, отворена Вујкова задужбина, без обзира на евентуалне грешке у хералдици. Ето лепе среће да су их и раније отварали, поготово они који су се обогатили. Обогатили па свој род заборавили. А овај човек је овде дошао силом прилика, да спаси главу и себи и својој породици.

    Него, одговарам Вам због нечег другог. Видим да се углавном бавите тереном Барање, која је некад била у саставу Војводине. Отели је и одцепили. Тамо је, колико знам, у Јагодњаку било и мојих Ананића. Држали кафану. После, чујем да су иселили у Болман. У Барањи је било и Ковачевића, мојих сродника са очеве стране, који је рођен на Банији (сада у Бановини), а у Банат са оцем колонизирао 1922. године.

    Извините на овој допуни, јер сам рекао да више нећу одговарати.

    Што се мене тиче, ја пружих допринос “Пореклу” колико сам могао. Ако сам коме и помогао, добро и јест. Ако нисам, неко ће то други да учини. Можда.

    Искрено,
    Војислав

    Одговори

  8. 12. септембар 2015. у 20:26

    Војислав Ананић

    ГРБ ДУШАНОВОГ ЦАРСТВА КОЈИ ЋЕ ВАС ОДУВАТИ: Ово је боље и од оригинала (ФОТО)

    Охмућевићев грбовник с краја 16. века донео је лавину такозваних илирских грбовника у којима се могу наћи величанствени прикази симбола Српског царства. Да је наша држава преживела, ево како би грб сада изгледао

    Десно је савремена реконструкција грба Душановог царства по Охмућевићу, а лево призор из Игре престола у коме Роберт убија Регара на Трозупцу. Илустрација: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek
    Цара Душана, изгледа, никада доста. Најомиљенији српски владар, онај на кога се наш народ највише позива и за чијим царством највише пати (упркос томе што декларативно тврди да никада није водио освајачке ратове већ само ослободилачке), вечита је и најзанимљија историјска тема што се тиче Српског краљевства и потом царства за владавине династије Немањића.
    Премда за живота цара Стефана Уроша IV Душана Силног грбове о којима данас говоримо практично нико није спомињао, већ се говорило о црвеном орлу на златној позадини па потом и о белом орлу на црвеној позадини (након што је поменути владар прогласио царство), непосредно после слома последње средњевековне српске државе, деспотовине, појављују се на западу Европе различите варијанте грба наше империје.
    Све почиње у последњих петнаест година 16. века када Педро (рођен Петар) Охмућевић (Гргуревић) наручује израду грбовника из фантазмагоричних разлога. Наиме, овај Србин римокатолик родом из Краљевине Босне обрео се у Шпанији након што је његов отац Ивеља избегао од Турака у Дубровачку републику са својих петоро синова и започео трговину житом и сољу. Четворица њих ступила су у поморску службу Шпанског краљевства, а међу њима је био и Петар.
    Напредовао је брзо, постао је и један од адмирала Непобедиве Армаде, 1588. године заповедао је групом од 12 ратних бродова у чувеном (али и катастрофалном) походу на Енглеску, али га је кочила чињеница да није био племић. Да би то постао морао је да докаже да и по мушкој и по женској линији четири генерације уназад има племените претке, као и да су сви рођени у католичким браковима.

    Савремена реконструкција грба Душановог царства из Охмућевићевог грбовника. Фото: Wikimedia Commons/TRAJAN 117
    Рад на овом пројекту почео 1584. године када му је бискуп Босне дон Антун издао повељу којом се потврђује његов аристократски педигре. Потом скупља још четири повеље. Наводно, његов далеки предак Хреља (Реља) добио је од цара Душана 1349. године племство (стварни Реља је умро 1342. као монах без потомства) и на управу Костур, Прилеп и још неке поседе у Македонији. Сведоци су били Лазар Хребељановић, Вукашин Мрњавчевић и Вук Бранковић (који у том тренутку не да не играју битну улогу да би били важни као сведоци, а последњи је имао само четири године).
    Хреља је, каже се да би се доказала часност породице, бранио цара Уроша В од грамзивих Мрњавчевића, а био је у браку са Видосавом Балшић са којом је имао сина Гргура. Гргур се након продора Османлија повукао у Босну где су и даље имали породичне поседе, а Петар је његов потомак.
    Након тога, Педро непознатом аутору (можда и себи) даје задатак да изради грбовник Српског царства у којем ће, између осталог, гле чуда, бити и грб Охмућевића. Наводно, грбовник је по причи случајно откривен на Светој гори а према подацима у њему начинио га је лични хералд цара Душана, бан од цимерије Станислав Рупчић 1340. године.

    Грб Душановог царства из Моденског грбовника. Фото: Wikipedia/CarRadovan
    У питању је наравно био фалсификат, али његов значај лежи у томе што је изазвао лавину такозваних “илирских грбовника” (Југословени су све до 20. века сматрани Илирима; можда и јесу Илири) и посредно допринео популаризацији и расту идеје о једном, југословенском, илирском народу, који од памтивека живи на Балкану, од реке Соче до Црног мора, на чијем челу се нешто раније налазио цар Душан Силни а чији је заштитник био Свети Јероним. Срби су, колективно, од стране бечког двора дуги низ векова називани Илирима, а Илирска канцеларија се баш њима бавила.
    Углавном, Охмућевићева обмана је успела и Краљевски савет у Напуљу (који је тада био део Круна Арагона) му је 1594. године издао потврду о племству, тако да он умире у Лисабону пет година касније као дон Педро.
    Затим, као на траци, почињу да се нижу поменути илирски грбовници. Коренић-Неорић датира из 1595. године и копија је Охмућевићевог. Пронашао га је Људевит Гај у Дубровнику. Затим су ту Београдски грбовник и Београдски грбовник II, који су такође преписи оригинала.

    Грб Душановог царства из Берлинског грбовника. Фото: Wikipedia/CarRadovan
    Скоројевићев грбовник који је саставио Марко Скоројевић 1637. године и који се чува у Дворској библиотеци у Бечу садржи грбове Душановог и Урошевог царства, Аустријског царства и још 157 илирских грбова. Ту је прекрасни Фојнички грбовник чији опис гласи “Родословје Босанскога, алити Илиричкога и Сербскога владаниа; заједно постављено по Станиславу Рубчићу попу. На славу Стипана Немањића, цара Сербљена и Бошњака 1340“.
    Коначно, ту је и читав низ других илирских грбовника: Берлински, Моденски, Сплитски, Оловски… Све у свему, историографија тврди да је све кренуло од Охмућевића и да је све шарена лажа. Да ли је или није, не знамо, али нас не би чудило да је шарена лажа прича да је све шарена лажа. Једно крупно зрно истине вероватно постоји.
    Да се вратимо на сам оригинални грб из Охмућевићевог грбовника чију савремену реконструкцију у пуном облику можете видети на другој слици у овом тексту, те да вам објаснимо елементе и симболе који се на њему налазе.

    Грб Душановог царства из Фојничког грбовника. Фото: Wikimedia Commons/heraldikasrbija.com
    Царска круна Немањића се налази на врху и највећа је владарска инсигнија; данас се чува у Цетињском манастиру. Испод ње је царски двоглави орао са златним кљуновима и канџама.Централна кацига је златна витешка са златном краљевском круном Немањића.
    Затим је ту царски плашт, барјактарка (млада женска плавокоса у белој хаљини, у десној руци држи црвени стег а левом руком придржава штит са средњевековним грбом Босне), црвено-бели пропети лав са мачем у руци на златној круни, као и две витешке кациге, од којих је лева са златном банском круном а десна са златном кнежевском.
    Поље штита је подељено на девет делова, где су поређани овим редоследом грбови: Македоније, Славоније, Босне, Бугарске, Далмације, Србије, Хрватске, Рашке и на самом дну Приморја. У самом центру штита је преко осталих постављен мали штит са грбом Немањића, а испод њега још један за кога се верује да је грб Косача, мада ће пре бити да је бугарски. Испод штита се налази царски ланац повезан алкама у облику огњила и царски медаљон са ликом Светог Јеронима, заштитника Илира.

    Грбови Немањића и Лазаревића. Фото: Wikipedia/Aleksandar Palavestra/Djordjes
    Још нешто. Ако желите да погледате цео Фојнички грбовник, који је по нашем скромном мишљењу најлепши, можете га бесплатно преузети са овог линка.
    Чини нам се да би било јако лепо када би по хералдичкој традицији грба Немањића приказаном на слици изнад били редизајнирани и грбови наших општина и покрајина данас, уместо што се то ради по неком веома конзервативном и неуглађеном моделу који можемо да видимо а за који се говори како је у складу са нашом традицијом. Традиција је жива ствар, и непрестано се мења и допуњује.
    Наравно, било би лепо када би све општине имале некакав униформисани модел по коме се грбови израђују. Ово сада изгледа све наврат нанос, без плана и програма.
    (О. Ш.)
    Тагови: Цар Душан Силни, Душаново царство, Грбови, Историја, Немањићи, Средњевековна Србија, Средњи век

    ИЗВОР: SERBIA/ Srbija/Србија

    Danijela Živković
    Slobodna komunikacija – 08.09.2015.

    хттп://www.телеграф.рс/занимљивости/1590851-грб-дусановог-царства-који-це-вас-одувати-ово-је-боље-и-од-оригинала-фото

    Одабрао и “скинуо”: Војислав Ананић

    Одговори

  10. 12. септембар 2015. у 20:32

    Војислав Ананић

    SERBIA/ Srbija/Србија

    Danijela Živković
    Slobodna komunikacija – 08.09.2015.

    Одговори
1 2