Фељтон: Ко су Шумадинци (58)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Презиме по занимању

Негативно означене породице биле су у прошлости изопштене

Народ је непогрешив, а понекад и суров, у давању презимена и надимака породицама, у којима се видно истиче позитивно или негативно вредновање. На ово друго саме породице не могу да утичу, јер им негативну назнаку даје околина, која не опрашта рђава дела, безаконе или неморалне поступке. Породице негативно означене су у патријархалном друштву биле изопштене и, по правилу, исељавале су се (нпр. Потуровићи, којима је лакоми предак примио ислам, тј. „потурчио се”, затим Копиловићи, који опомињу на распусну матер и сл.).

Понекад презиме обавезује, па и оптерећује, потомке. Није лако бити потомак Војводића, Барјактаровића, Газдића, Кнежевића, Старчевића…Од ових презимена, која су по себи разумљива, јер упућују на претка који се истакао одређеним чином, звањем и улогом (војвода, барјактар, газда, кнез), једино је значење презимена Старчевића мање познато.

Наиме, они се не презивају тако што су старинци, тј. староседеоци, нити што су њихови стари дуго живели, већ по томе што је њихов предак, кога узимају за родоначелника, био истакнут, угледан човек и личност цењена по свом знању, разборитости и поштењу. Људи тих особина су називани старцима, па су узимани за судије у споровима, при деоби задруга и имања и за саветнике у многим важним подухватима.

Захваљујући тим старцима је и сачувано наше здраво народно језгро у време када су Срби били ослоњени на своју сеоску или кнежинску самоуправу, јер се пред турски суд – подмитљив, безобзиран, неправедан и непријатељски – није излазило. Стварањем државе под вођством Карађорђа, и увођењем у њој модерног судства, када је установљено двадесет и шест магистрата, што је безмало у свакој нахији по један, потиснута је улога стараца као древне и самоникле наше народне правне установе.

Старчевића, који су потомци оваквих особа, има данас у Башину, Орашцу и Ратарима. Међу њима су у овом делу Шумадије најстарији Старчевићи у Башину, досељени почетком XVIII века из села Вране у Црној Гори. Прво су се настанили у Церовцу (Јасеница), а око 1730. године су прешли у Башин, где су прва насељена породица.

Промену у систему судства и његових установа одражава, може се рећи изнимно и неуобичајено, презиме породице Магистратовића у Брзану. Магистратус на латинском значи: градска управа, какво значење има у пречанским крајевима, али у Шумадији она значи судску установу, јер су магистрати деловали као судске и полицајне власти.

На осамнаест места се у Карађорђевом Деловодном протоколу помиње Крагујевачки магистрат, па је стога и разумљиво откуда презиме Магистратовићима у Брзану, селу надомак Крагујевца, који су иначе досељени после Кочине крајине из Ђуниса (данас општина Крушевац), а имају и друго презиме (Мићановићи, Мићићи), јер је, очигледно, њихов предак био човек магистрата.

На одређене службе, које су се развијале са снажењем судства, полиције и саобраћаја, опомињу презимена Бировљевића, Добошаревића, Телаловића, Пандуровића, Татаревића и Телаловића.

Док је у Војводини презиме Бировљев заступљеније, у Шумадији се јавља само у једном месту, и то Брзану, одакле су и Магистратовићи, што није случајно. Реч биров (од мађарског „биро”, што значи: суд) дошла је у ове пределе преко наших „немачкара”, учених војвођанских Срба који су похитали у неписмену Србију кнеза Милоша. Бировљевићи у Брзану, чије је друго презиме Ивановићи, досељени су из Рајкинца код Дубоке (данас општина Јагодина) у време Првог устанка, а предак по којем су прозвани је био службеник суда у Крагујевцу.

Позиви, наредбе, правила и пресуде су се морали објављивати, тачније разглашавати, јер су у то време писмени људи били реткост. Тај посао са обављали добошари. Презиме проистекло на основу овог посла носе Добошаревићи у Лапову, врло стара фамилија, досељена после тзв. друге сеобе под Шакабентом (1737-1787) из Солуна, због чега их зову и Солунци, а носе и друга презимена (Стојановићи, Јанковићи).

Сличан добошарском је био и посао телала (на арапском „телал” значи: извикивач, јавни објављивач, а и посредник). Код нас има у Рогојевцу породица Телаловића (друга презимена Павићевићи и Дамњановићи), досељена за време Карађорђа од Сјенице.

Суд мора да располаже и принудним средствима, што је оличено у тзв. пандурима, како су временом, па и сада, називани, без обзира на промену имена (жандарми, полицајци, милиционери), наоружани чувари јавног реда и мира. На време када је ова служба образована подсећа презиме фамилије Пандурци у Лапову, досељене из Раковице код Видина после Кочине крајине.

У Лапову је још једна фамилија чије је презиме настало по одређеној служби, везаној у прво време за управну власт – то су Татарчевићи, који су такође досељени после Кочине крајине, али из Ресаве. Татари (азијатски народ одличних коњаника) били су врсни гласници, па су Персијанци своје гласоноше, тј. поштаре, који су хитали на коњима назвали „татари”. Посредством Турака су татарска служба и њен назив дошли и код нас, о чему сведочи и презиме српског рода Татарчевића.

Турци су имали још један сродан посао који су обављали суруџије (турска реч, а значи: гонич, пратилац коња). Код нас је почетком прошлог века суруџија био заправо поштар – носилац поруке, пошиљке или писма. На ову службу подсећа презиме рода Суруџија у Павловцу код Наталинаца. Суруџије, који се данас презивају Марковићи, стари су род, што значи да су овде настањени давно пре Првог српског устанка, а презиме, које им је касније прешло у надимак, дугују свом претку који је био међу пионирима поштанске службе у нас.

Име одаје судбину, како су говорили древни Латини. У презименима појединих породица је најчешће садржан податак о неком преломном тренутку, који је био судбински важан, како за претка тако и за саму породицу.

Тако је и са презименом Коматовића. Овај разгранат род је добегао са Косова, из Ибарског Колашина, пре Првог српског устанка у гружанско село Раваницу. Из Раванице почетком прошлог века се један њихов део настани у Годачици, одакле, опет, један део касније пређе у Чукојевац, а из Чукојевца се један огранак настани у Витановцу око 1875. године. Коматовићи, чији су преци, по предању, „на Ситници косили”, морали су да беже са Косова због тога што су, у једном спору и окршају, турског спахију на комаде исекли, по чему су и прозвани Коматовићи.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 12. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.