Фељтон: Ко су Шумадинци (57)

19. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Сељаци и оружари

Барут је справљан у Страгарима за потребе државе

У имену је увек садржан неки битан податак. Тако и презимена пружају драгоцена обавештења о судбини, наслеђу, својствима и одликама оних који их носе. У средишној Шумадији (Гружа, Јасеница и Лепеница) падају у очи презимена која су настала на основу ратничких врлина или војних вештина, јер је таквих презимена овде, у односу на друге наше крајеве, сразмерно понајвише. Оваква презимена носе Сердаревићи, Војводићи, Буљубашићи, Барјактаревићи, Барутџићи, Вишековићи, Арбијаши, Кундаковићи, Пиштољевићи, Туфегџићи, Тобџићи… Сердаревићи у Даросави (у међувремену село административно било названо Партизани) врло су угледна и бројна фамилија (1948. године имала 62 куће), досељени од Сјенице, а предак Сима Сердар, побратим Карађорђев, учествовао у дизању устанка 1804. године. Сердари (титула узета од Турака) су били народни главари и војни заповедници.

Војводићи у Опланићу се данас презивају Ружићи. За њиховог претка Милутина, који се доселио од Сјенице, кажу да је био војвода под Карађорђем. Међутим, међу нама познатим војводама у Првом устанку, којих је по сведочанствима било 167, нема његовог имена. Могуће је да је био старешина у Првом устанку, па га је околина сматрала војводом, али је исто тако вероватно, поготову што је Ружићима старо презиме Војводићи, да је ово презиме донето из старог краја. Буљубашићи (на турском буљукбаша: заповедник мањег одреда војске, четовођа, капетан) доселили су се од Сјенице у Овсиште и, наравно, учествовали у Првом устанку, где им је предак стекао чин буљукбаше. Данас имају и друга презимена (Милојевићи, Стевановићи, Васићи и Ђорђевићи).

Барјактаревића (или Барјактаровића) има у Великој Плани и Јовановцу. Први су досељени од Видина и, ратујући уз Карађорђа, предак им је био барјактар. Данас имају и друга презимена (Петковићи и Петровићи). Барјактаровићи у Јовановцу су такође досељени у Првом устанку из Петњика у пределу Васојевића, а пореклом су из племена Братоножића, где има још њихових сродника. Барјактаровићи у Јовановцу су почетком овог века имали и друга презимена, тј. огранке (Петровићи, Јоцићи, Милутиновићи). Шачица барута у рукама Србина је уздрмала Отоманску царевину. Добављан скупо, скриван строго поверљиво, барут је био залога и узданица слободе. Тај запаљиви прах је справљан у Страгарима, а преци Баруџића (који се презивају и Марковићи) у Љубичевцу (ранији назив Бушинци) код Страгара су „правили барут за државу”.

Са барутом је у вези вишек, што на турском значи: патрон, набој, бојево пуњење. Један Карађорђев саборац из Тополе се звао Ђорђе Вишек, коме је несумњиво било поверено руковање вишецима, као и претку Вишековића у Врбици код Аранђеловца, досељеном пре Устанка из Драгачева. Предмету који изађе из употребе се заборавља име. Тако је потиснута и арбија – дрвена или гвоздена шипка којом се мала пушка набија кад се пуни. А по арбији је једна велика фамилија, Мартиновићи у Ракинцу, прозвана Арбијаши, чији су преци досељени с Косова у Великој сеоби 1690. године. Данас ова фамилија има више огранака (Ивановићи, Ристићи, Филиповићи, Милошевићи, Николићи, Урошевићи и Петровићи). Устаници су правили и своје оружје, топове, у почетку трешњеве, а и пушке. На то данас подсећа презиме Кундаковића у Баљковцу, досељених за време Карађорђа од Новог Пазара, који имају и друга презимена (Вуловићи, Ивановићи) и чији предак је био мајстор за кундаке (дрвени део пушке).

Можемо замислити колико су били важни, некоме зазорни, па и погубни, Пиштољевићи у Горовичу и Јунковцу. Ова велика и стара фамилија, досељена из дежевског краја (Сјеница – Студеница) пре Кочине крајине, прво се населила у Горович, одакле један њен део пређе после Првог српског устанка у Јунковац, а други део, који се презива Благојевићи, у Жабаре, а сви су, од старине, једна фамилија са Симићима у Божурњи и Спасићима у Тополи и Крћевцу. По породичном предању, ове фамилије потичу од три брата, од којих је један насељен у Тополу, други у Божурњу, а трећи у Горович. Њихово сродство се потврђује и тиме што сви славе исту славу (Св. Стевана). Пиштољевићи данас носе и друга презимена (Петровићи, Михајловићи, Глишићи, Станковићи и Величковићи у Горовичу, а Антонијевићи, Стевићи, Илићи и Михаиловићи у Јунковцу).

Попут Пиштољевића, тако прозваних по вештини израде и руковања врстом ватреног оружја, на високој цени су и Туфегџићи (туфегџија на персијском значи пушкар, занатлија који поправља пушке). Туфегџића (Тувегџића или Туфекџића) у овом пределу има у четири села – Горовичу, Клоки, Липовцу и Поповићу. Туфегџићи у Горовичу су врло стара фамилија, и не памти се откуда је досељена, али није случајно што суседују са Пиштољевићима. Од њих потичу Туфегџићи у Клоки, камо их је део прешао средином прошлог века. Туфегџићи у Липовцу код Тополе, који имају и друго презиме (Радосављевићи), досељени су од Сјенице пре Устанка, а Туфегџићи у Поповићу су дошли од Гургусовца (данашњи Књажевац) после Кочине крајине. Топ је био врхунско ватрено оруђе Карађорђевих устаника, па је разумљиво што је у то време створена и устаничка тополивница на Калемегдану. Тополивац је био чувени Тома Милиновић, који је у награду добио и војводско звање, али имена тобџија су углавном заборављена. Међу младићима који су овоме послу обучени свакако да је био и предак Тобџића у Великој Плани, који се презивају и Митровићи. Знамо шта је било кад Шумадинац пали топа. Али сад знамо и који је Шумадинац то чинио.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 11. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.