Feljton: Ko su Šumadinci (51)

33 komentara

1. 8. avgust 2012. u 08:36

   Milan Milković

   Poštovani čitaoci “Porekla”,

   U “Poreklu” sam našao dosta vrednih podataka, jer se pomalo i sam, amaterski, bavim pisanjem rodoslova. Posebno cenim gospodina Miodraga Mileta Nedeljkovića i njegov rad “Ko su Šumadinci?” Ipak, jedan deo tog feljtona je privukao moju posebnu pažnju. Radi se o odeljku “Potomci Baje Pivljanina”. Gospodin Nedeljković navodi prezimena koja se smatraju potomcima Baje Pivljanina, a svi imaju zajedničku karakteristiku da slave krsnu slavu Jovanjdan. To jednostavno nije moguće. Ako uzmemo u obzir značenje reči potomak, videćemo da oni nisu Bajovi potomci. Da li su srodnici? Moguće je, ali daleki, daleki… Naime, Bajo potiče iz bratstva Nikolića, a Nikolići su od Ruđića čija je slava Nikoljdan. Tu slavu slave i Bajovići (Čepuri), za koje kažu da su neposredni potomci Baje Pivljanina. Prezimena koja navodi gospodin Nedeljković potiču od Branilovića (Branilo i Ruđa su rodonačelnici plemena Piva). Samo na taj način se može posmatrati njihovo srodstvo sa Bajom Pivljaninom, što im je zajednički predak Branilov i Ruđin otac, a to srodstvo je jako daleko.
   U Šumadiji ima i bližih srodnika Baje Pivljanina. Njihovi potomci znaju da su iz bratstva Nikolića iz Pive i slave Svetog Nikolu. To je grupa prezimena čiji su preci 1809. godine doselili prvo u Prijane, zaseok Brezovca kod Aranđelovca, zbog čega su nazvani Prijančevićima, a zatim su preselili u Gornju Trešnjevicu. Jedan od doseljenika iz Suvodola kod Sjenice bio je Pantelija koji je imao šest sinova. A od njega su danas žive dve loze Božići i Terzići. Mislim, ali ne mogu 100 % da tvrdim, da toj grupi pripadaju i Stojanovići iz Trnave čiji predak Stojan je doselio krajem 18. veka iz Suvodola kod Sjenice, a slavi slavu Nikoljdan.
   Toliko o tom pitanju. Ovde još želim da iz rodoslova mojih unuka stavim pred vas biografiju Baje Pivljanina, u kojoj ćete pročitati i nešto što o tom velikom junaku niste znali.

   Bajo Nikolić Pivljanin

   Bajo Pivljanin je rođen oko 1630. godine1) u selu Rudinice, u bratstvu Nikolića, u hercegovačkom plemenu Piva. Kuća u kojoj se Bajo rodio i u kojoj je proveo detinjstvo i deo mladosti nalazila se na južnoj strani sela, u kraju zvanom Ivanovići. Bajo je na krštenju dobio ime Dragojlo, ali su ga u detinjstvu prozvali Bajo i po tome imenu postao je poznat. Prezime mu je bilo Nikolić, ali je i ono potisnuto posle odlaska u Boku Kotorsku, na mletačku teritoriju, a kao prezime češće je korišćeno – “Pivljanin”, koje govori o geografskom poreklu Bajovom. Krsna slava Bajovih predaka (Nikolića iz Rudinica) i direktnih potomaka (Bajovića iz Rudinica i Bezuja) je Nikoljdan (6. decembra po starom kalendaru)2). Sačuvano je i predanje da je Bajo imao sedmoro braće, ali su zapamćena imena samo dvojice, Dimitrija (Dmitra ili Mitra) i Petra, koji su sa Bajom prešli na mletačku teritoriju među uskoke.
   Bajo je bio zdrav, snažan, veoma inteligentan i mudar, hrabar i odlučan, ruke spretne za baratanje nožem i mačem, oka sokolovog, koje na nišanu puške ili kubure nije pravilo grešku. Ove Bajove karakteristike bitno su uticale na njegov život, pa i na njegovu končinu. I baš na takvog Baju namerio se jedan Turčin (guslari pevaju da je to bio Kopčić Asan-aga)3) da ga maltretira. Bajo tako nešto nije mogao podneti, suprostavio se Turčinu i ubio ga. U znak sećanja na ovaj događaj narod je to mesto, gde je Bajo ubio Turčina, nazvao Bajovo Polje i ono pod tim nazivom i danas postoji. Naravno, za Baju više nije bilo mesta u Rudinicama, jer bi ga Turci ubili. Odmetnuo se u hajduke i prešao u Gornju Moraču, u Ljevišta4), gde je neko vreme četovao sa svojom družinom. Izbor Ljevišta za hajdukovanje bio je njegova prva važna, ali izvanredna odluka. Turci ga u tom kraju nisu mogli ni pronaći, a kamoli uhvatiti.
   Kažu da je Bajo pozvao u hajduke i svoju braću, ali da oni nisu pristali da napuste Rudinice, i da ih je on posle toga prokleo: “Ni se iskopali, ni se razrodili, a zemlje vam uvijek dosta bilo!” Koliko je ta kletva opstala u Bajovom rodu u Rudinicama govori nam podatak da je oko 230 godina posle bacanja kletve, na molbu plemenskog kapetana Vasilija Đačića, u kuću Čepura (potomaka Bajovih) dolazio Mitrofan Ban, mitropolit Crnogorski, i molitvama skinuo kletve, te balgoslovio kuću5).
   Sigurno je da su dva brata, Dimitrije i Petar, pošla za Bajom, a ostali su zbog Baje imali velike nevolje, naročito šesdestih godina, kad su Turci zbog neuspeha svojih snaga i priklanjanja hercegovačkih i crnogorskih plemena Veneciji, vršili krvave represalije. Samo 1662. godine Turci su posekli 57 knezova iz Nikšića, Pive, Drobnjaka i Morače6). Bratstvo Nikolića je tada sigurno bilo progonjeno od razjarenih Turaka, pa su neki od Nikolića, možda baš Bajova braća, krenuli u seobu put Pešterske visoravni, krijući svoje poreklo i prezime Nikolić, koje su sačuvali samo u predanju prenošenom s kolena na koleno.
   U vreme Bajovog odmetanja u hajduke Venecija je vodila rat protiv Osmanlijskog carstva (Kandijski rat, 1645 — 1669) i stalno je pozivala hajduke iz Crne Gore i Hercegovine da pređu na njenu teritoriju i odande ratuju protiv Turaka, naravno, za njihove ineterese. Tako je i Bajo Nikolić odlučio da ode na mletačku teritoriju da bi se efikasnije borio protiv Turaka. Najverovatnije je da je Bajo iz Gornje Morače prešao u Boku Kotorsku posle napada Turaka na Perast 15. maja 1654. godine, kada je tu došlo oko 1500 lica, od kojih je oko 500 bilo sposobno za borbu7).
   Mletački providur je Baji Pivljaninu naložio da onemogući trgovanje Dubrovčana sa bosanskim Turcima i Bajo je, četujući u zaleđu Dubrovnika i Boke Kotorske, ovaj zadatak u potpunosti izvršio, kontrolišući sve planine istočne Hercegovine. Međutim, Bokeljski uskoci nisu mogli upadati na tursku teritoriju po svojoj volji, već su za svaki svoj pohod morali pribaviti posebnu dozvolu mletačkog provirura iz Kotora, kojom je bilo regulisano i koji plen moraju dati Mlečanima, a koji mogu zadržati za sebe. Posle jedne akcije Bajinih uskoka u Cavtatu, koju su izveli u sadejstvu sa hajdučkim lađama, u martu 1658. godine Baju je saslušao vanredni providur8).
   Bajo je često odlazio u manastir Ostrog, a poznato je da je od 1656. do 1671. godine, u vreme Bajovog prvog četovanja iz Boke Kotorske po teritoriji pod turskom vlašću, u Ostrogu boravio vladika Vasilije (1610 – 1671), potonji sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac. Tu je Bajo dobijao mudre savete za borbu protiv Turaka i za očuvanje vere pravoslavne. Od vladike je čuo oštru osudu zbog nanošenja štete hrišćanima od strane uskoka i hajduka i savet da se to ne čini. Kažu da je Bajo Pivljanin postupao po vladikinom savetu.
   U određenim situacijama bio je surov i prema hrišćanima, zbog čega je zasedao i Umirni sud 1665. godine i doneo odluku, koju je u ime uskoka potpisao Bajo Pivljanin. Uskoci su se obavezali da neće nanositi štetu hrišćanima, a plemenski kneževi da neće obaveštavati Osmanlije o kretanju uskoka. Iz same odluke suda vidi se u kojim slučajevima je Bajo kažnjavao hrišćane – zbog saradnje sa Turcima, a na štetu hajduka (uskoka).
   Posle odlaska u Boku Bajo je više puta sa četom uskakao čak do Pive i tada je posećivao i rodno selo. O dva njegova dolaska u Rudinice u tom selu sačuvano je predanje9). Kažu da je jednom sa četom došao u Rudinice i svešteniku dao blaga da podigne crkvu njemu za zdravlje, a potom da mu bude zadužbina. Kad je posle dužeg vremena ponovo došao y Rudinice video je da je podignuta crkva brvnara (od drveta), a ne od kamena, kako je on želeo, pa se Bajo razbesneo. Ipak, sveštenik ga je ubedio da drukčiju crkvu nije mogao podići jer to ne dozvoljavaju Turci i Bajo je umiren napustio rodno selo.
   Borbenost Bajova dolazila je do izražaja ne samo u bojevima, već i kad su u pitanju bila prava uskoka. Kad se 1669. godine završio Kandijski rat, uskoci su se našli u teškom položaju, nije više bilo plena od koga su se oni uglavnom izdržavali. Juna meseca te godine Bajo je tražio od Mletaka da ga sa još nekim viđenijim harambašama nagrade za ratne zasluge i rane koje je zadobijao, nakon čega je uvršten u spisak zaslužnih koji je donosio odgovarajuća primanja od države.
   Bajo je u Boki, u vreme kad nije uskakao na tursku teritoriju, trgovao krupnom stokom. U to vreme Bajo je na putu od Kotora ka Perastu, između Orahovca i Perasta, izgradio kuću, koja je nazvana “Kula Baje Pivljanina”. I kod izbora mesta za svoju kulu Bajo je postupio mudro. Napravio je na takvom mestu da iz nje može brzo reagovati na obe strane zaliva ili se povući morem ili preko planine.
   Naredne, 1670. godine, Bajo sa trojicom harambaša moli Mlečane da reše pitanje uskoka, jer su morali od nečega da žive. Traže da njih oko 1500 duša (uskoci i članovi njihovih porodica) presele u Ravne Kotare ili u Risan i da im se dodeli zemlja. Providur im je za razmeštaj odredio Risan i okolna sela. Pošto su Risan i okolinu Turci smatrali svojom teritorijom, naseljavanje uskoka su shvatili kao provokaciju. U prvoj polovini 1671. godine Jusuf-aga Rizvanbegović, sa pratnjom, pokušao je da prodre u Risan, ali su im uskoci postavili zasedu i sve ih pobili. Tada su Mlečani doneli odluku da uskoke, koji su im u Boki predstavljali smetnju, presele u Istru.
   Preseljenje oko 180 naoružanih uskoka (od njih su 13 bili harambaše) sa porodicama (150 žena i 300 dece), među kojima su bili i Bajo Pivljanin i njegova braća, izvršeno je u junu 1671. godine sa 8 većih brodova. Bilo je predviđeno da put do Istre traje 20 dana, jer su se usput morali zaustavljati i čekati povoljniji vetar. U Pulu su stigli 16. juna i smešteni su u prazne kuće. Međutim, uskoro po njihovom dolasku došlo je do epidemije malarije, od koje je za samo četiri i po meseca umrlo 200 naseljenika, a za godinu dana pomrlo ih je skoro polovina. Zbog toga su uskoci bežali iz Istre u Dalmaciju i Boku. Stradanje od malarije, drugi egzistencijalni problemi uskoka, neslaganje sa starosedelačkim stanovništvom i neispunjenje obaveza Mletaka prema uskocima mučili su Baju koji se osećao odgovornim za živote naseljenika, pa se on više puta obraćao mletačkim vlastima, koje su im posle nekoliko godina dozvolile da se presele iz Istre u Ravne Kotare. U molbi od 27. marta 1673. godine Bajo moli dužda da pusti na slobodu uskoke zatvorene na galijama i u tamnicama i istovremeno preti da će u protivnom uskoci morati da štite svoje živote. U tom periodu i Bajo je sa bratom Petrom bio optužen za piratstvo, pa je na kraju i on odlučio da ode iz Istre. Sa porodicom u kojoj su bili braća Dmitar i Petar i još 12 članova preselio je polovinom 1674. godine u Ravne Kotare10), a naredne godine nastanio se u Zadru. Ko su bili ostali članovi Bajove porodice ne zna se. Verovatno da su Bajo i njegova braća bili oženjeni još u Boki i da su imali decu, te da su Bajova žena i Dmitrova žena umrle u Puli od malarije. Kad su se doselili u Zadar, Bajo i Dmitar su se ponovo oženili. Bajo je uzeo Mandu Janković, kćerku Janka Mitrovića, a sestru Stojana Jankovića, a Dmitar je uzeo njenu mlađu sestru Anu ili Janju (1654 –1680), koja je posle nepunih pet godina provedenih u braku poginula nesrećnim slučajem. Dmitar i Ana su imali sina Nikolu (1677). Bajo je sa Mandom imao dva sina, Simeona (1676) i Vuka (oko 1780).
   U Zadru Bajo je bio sa svojim šurakom Stojanom, a 1683. godine stupio je u jedinicu šuraka Ilije Jankovića i sa njim je napadao Turke po Ravnim Kotarima. Bajov brat Dmitar napustio je jedinicu u kojoj je bio plaćenik i prišao je ustanicima u Ravnim Kotarima. Kad je 1683. godine novi rat već bio na vidiku, Mlečani su oprostili Dmitrovo dezerterstvo i vratili ga u svoju konjicu.
   Sa početkom Morejskog rata 1684. godine, kotorski providur je pozvao Baju Pivljanina iz Ravnih Kotara da se vrati u Boku, jer nisu imali tako sposobnog harambašu za komandovanje uskočkim četama. Bajo je prihvatio poziv i vratio se u svoju kulu nadomak Perasta. Delovao je i u zaleđu Dubrovačke republike. Ovaj teren dobro je poznavao iz vremena Kandijskog rata, pa je na “svom” terenu činio velika junaštva, a njegovo ime bilo je sinonim za strah među Turcima. Već u junu 1684. godine poslat je na tursku teritoriju radi zaplene turskog karavana koji je prevozio municiju, a 22. avgusta iste godine u sadejstvu sa Paštrovićima napao je Herceg-Novi.
   Iz ovog perioda sačuvano je predanje o Bajovoj novoj ženidbi.11) Bajo je doveo roblje iz Hercegovine i pripremao se da ga vrati uz otkup. Mlada i lepa Turkinja iz roda Čengića, koja se Baji svidela, nije htela da je vrate među Turke. Po njenoj želji krštena je i kao Milica venčala se sa Bajom u crkvi Svetog Đorđa u Orahovcu. Brak nije dugo trajao zbog Bajove pogibije. Kad joj je dever saopštio vest o Bajinoj smrti izvršila je samoubistvo skočivši sa Bajove kule u more.
   Početkom aprila 1685. godine Bajo sa još dvojicom harambaša dobija dozvolu da sa 300 uskoka upadne na tursku teritoriju, ali s obavezom da sav plen preda providuru. Nekoliko meseci kasnije Sulejman-paša Bušatlija iz Skadra napao je Crnu Goru sa veoma jakim odredom vojske koju je usmerio ka Cetinju. Bajo je iz Boke sa svojih 60 uskoka pohitao u pomoć. Došla je i jedinica od 400 mletačkih vojnika, međutim, kad su videli kakvoj sili treba stati na put, vratili su se u Kotor. Bajo, kao i njegova družina, imali su hrabrosti da se suprostave neuporedivo jačoj sili. Posle dvočasovne borbe “prsa u prsa” na mestu zvanom Vrtijeljka, Turci su izvojevali pobedu, a Bajo je poginuo, kao i svi njegovi saborci. Bilo je to 26. septembra 1685. leta Gospodnjeg12).
   Bajova nesporna sposobnost za vođenje bojeva na Vrtijeljci nije ni mogla dođi do izražaja. Nadmoć Turaka bila je tolika da je njemu ostalo samo da odluči da li će se poneti kao knez Lazar ili kao Vuk Branković. Naravno, Bajov karakter je tu odlučio…
   Sulejman – paša je glavu Baje Pivljanina poslao u Stambol, na poklon sultanu, gde je tim povodom bilo opšte veselje. Crnoj Gori je ostalo samo sećanje na najvećeg junaka. Kotorski providur je izvestio Veneciju o turskoj pobedi, ali u izveštaju nije napisao ni reč o Bajovoj pogibiji. Kasnije je pisao da posle smrti Baje Pivljanina više nema starešine koji bi znao komandovati hajdučkim četama.
   Obezglavljeno telo Baje Pivljanina, prema predanju, sahranjeno je ispred Vlaške crkve na Cetinju, ali njegov grob nije obeležen. Kažu da je pored njega sahranjena i njegova žena.
   Za Bajovog brata Petra ne zna se kako je završio. Za Dmitra se zna da je nadživeo brata Baju. Kao harambaša, sa 280 boraca, učestvovao je u odbrani Nikšića 1687. godine. Ne znamo ni šta je bilo sa Bajovom decom.
   I danas u Crnoj Gori i Hercegovini uz gusle pevaju o Bajovom junaštvu i na taj način čuvaju velikog junaka od zaborava. Od zaborava ga čuvaju i Njegoševi stihovi upleteni u “Gorski vijenac”:

   “Soko Bajo su tridest zmajevah
   mrijet neće dok svijeta traje”

   Odgovori

2. 25. novembar 2012. u 15:05

   Djordje Marković

   Poštovani čitaoci,
   javljam se ovim putem, najblaže rečeno, pogođen komentarom koji je g-din Milković ostavio na ovoj stranici, u vezi familije Marković iz Ljuljaka, kojoj i ja pripadam. Jednostavno, uz dužno poštovanje g-dina Milkovića, smatram da je površno, neosnovano i nepravedno, bez poznavanja svih činjenica izvršen atak na porodičnu istoriju moje familije, koja se kao najveća svetinja čuva preko tri veka od zaborava. Prvo, g-din Milković kao osnovni dokaz navodi to što Markovići iz Ljuljaka slave Svetog Jovana zimskog(20. januar), umesto Svetog Nikole takođe zimskog(19 decembar), koji je inače bio krsna slava Baja Pivljanina(kao pripadnika pivske plemenske grane Ruđića). Odista ima logike tvrdnja g-dina Milkovića, ali samo u slučaju da istorijske činjenice, porodični zapisi i predanja familije Marković iz Ljuljaka ne govore drugačije.
   Elem, krsno ime pivskih predaka familije Marković, bio je Nikoljdan, ali su ga oni promenili u drugoj polovini XVII veka, zbog naredbe Baja Pivljanina. Kako je se može pročitati u zapisima Petra Vilotijevog Markovića iz 1882. godine, Bajo je nekolicini sinovaca koji su krenuli u Srbiju naredio da ostave staru slavu, Svetog Nikolu,..” Nego uzmite Svetog Jovana, što i beše služba starih naših, prije Svetog Nikole, e će vas Turci po slavi pronaći, i radi mene kazniti.”- to su bile reči đeda Baja, pre nego što je po predanju “uždio”(zapalio) drveni deo porodične kuće u Rudinicama u Župi Pivskoj. Ako to nije dovoljno, postoji i predanje o promeni krsnog imena, koje svako dijete u Markovićima zna. Još uvek, u zimu, kada prilazi Nikoljdan, starci iz Markovića umeju da pomenu…-“…Kako je to naša stara slava”.
   Drugo, osim ovih činjenica postoje i ostale, kao što je i zapis profesora doktora Stevana Markovića, osnivača katedre za elektrotehniku, i pariskog studenta, koji govori o porodičnoj istoriji Markovića. Stevan je zapis sačinio po priči Ognjana Markovića,poznatijeg kao “đedo”. Ognjan je rođen 1769. godine, što će reći da ni pun vek od doseljavanja Markovića iz Pive do njegovog rođenja nije prošao. Tada su i sećanja bila kudikamo svežija i predanja bliža Bajovom vremenu, i tu nema prostora za pomisli o bilo kakvim neistinama. Zapis je predat Mihailu Dragiću, autoru iscrpne i izuzetno precizne antropogeografske studije “Gruža”, inače Cvijićevom učeniku. Dragić ga je lično proučio, ali se nije zadržao samo na tome, već je potražio i druge izvore, pre nego što je u svojoj knjizi “Gruža”, koju je radio pod nadzorom velikana Jovana Cvijića, objavio podatak o poreklu Markovića. Apsolutno sam uveren da Jovan Cvijić ne bi dozvolio objavljivanje bilo kakvih neistina pod svojim imenom, jedino ako g-din Milković ne misli drugačije.
   Treće, ako ni Cvijićeva reputacija najvećeg poznavaoca etnogeneze srpskih porodica nije dovoljna, potražite knjigu Svetozara Tomića, “Piva i Pivljani”, gde ćete naći još činjenica o Markovićima iz Ljuljaka, a koje govore u prilog njihovom poreklu od najužeg roda Baja Pivljanina.
   Četvrto, ako ni to ne bude dovoljno, možete prelistati delo “Piva”, od poznatog i cenjenog pivskog akademika Obrena Blagojevića, koji će takođe osporiti sveznajućeg g-dina Milkovića, i doneti iste informacije o poreklu Markovića.
   Peto, g-din Milković uvek može doći i u Ljuljake, gde se mogu prelistati čitule(porodični zapisi sa imenima umrlih muških glava), stare preko dva veka, a prepisane iz još starijih čitula. Tu se nebrojeno puta ponavljaju imena koja su specifična za Markoviće, ali začudo i za Bajovu najužu porodicu, poput imena Dimitrije, Vuk, Gavrilo, Nikola, Ivan, i ostali.
   Šesto, profesor doktor Stevan Marković je u Parizu drugovao sa velikanom srpske poezije i proze, Jovanom Dučićem. Tu su se i svojatali i rođakali, što se može i videti iz pisama koja su ostala iza počivšeg profesora Stevana. Verovatno se pitate po kojoj osnovi, i kakve to veze ima sa pričom. Evo ovako- Jovan Dučić je bio pripadnik roda plemićkog roda Vladislavića iz Trebinja. Iza sebe je ostavio zapise o staroj Hercegovini, gde u najbližu rođačku vezu dovodi svoje Vladislaviće i meni nepoznate Vlastelinoviće sa pojedinim pivskim bratstvima(potomcima Sokolovića) kao što su: Gagovići, Nikolići-Ivanovići(Bajov rod), Vračari i ostali. Eto, zašto je Dučić smatrao Stevana Markovića dalekim rođakom.
   Sedmo, postoji i zapis najpoznatijeg srpskog arheologa i akademika dr-a Dragoslava Srejovića, koji je po babi bio poreklom iz Markovića, o poreklu ove znamenite šumadijske porodice.
   Osmo, ko će mome dedi od osamdeset četiri godine, koji od kako zna za sebe, na svake Zadušnice pali sveću u pšenici za đeda Baja(jer mu je tako i otac radio, pa i ostali preci), reći da je on potomak lažova, koji su sve izmislili, falsifikovali tuđa predanja i prepisali tuđe zapise, i neopravdano prisvojili Baja Pivljanina kao svoga.
   Znam ko će to uraditi. Jedino g-din Milković, koji je osporio i velikog Cvijića, Mihaila Dragića, Svetozara Tomića, Obrena Blagojevića, Jovana Dučića, Dragoslava Srejovića kao i Mileta Nedeljkovića, koji je u Ljuljake i lično dolazio zbog svojih istraživanja.
   Svim čitaocima, s’poštovanjem Đ.S.Marković iz Ljuljaka

   Odgovori

3. 26. novembar 2012. u 14:02

   Melanija Melany Lero

   Pozdrav svim chitaocima Porekla i svima u Srbiju. Ovaj text mi je privukao paznu vec duze vrijeme i commentari ispod pa cu ispisati sto znam o tome. Moja baka se zvala Latinka Uroshevich i bila je porijeklom iz selo Bare koje su susjed sa selo Ljulaci u okolici Kragujevac. Bila je udat za moj djed Nikola Lero porijelom Hercegovina. Baka mi je umela pricat o svojime selo kad bejah mala razni prici. Slusala je od starih kako su dolazili kral Milan i kralica Natalia u posjet selo Bare. Taj dan je ih na brdu vise selo Bare docekali svi od naroda iz cijele okolice. Poslanik u drzavu iz te okolice je bio Savo Markovich koji dadne kral Milanu jabuku a on ga svojim rijecima pozdravi kao potomaka od heroeskoga Baje Pivlanina. O posjetu krala imam puno svega sto mi je baka pricala i sto je moja rodica pisala . Dodatak textu vise je i to sto je nas susjed u Pert dugo bio cika Milan Markovich porijeklom iz Ljulaka koji dobjegao ratom zaroblenik iz Njemachke. Baka dok beshe ziva chesto ga zvase Pivski plemich jer bijase pravi gospodin na mjestu. Pozdrav za sve u Srbiju i u selo Bare

   Odgovori

4. 26. novembar 2012. u 23:01

   Milan Milković

   Poštovani administratore “Porekla”,

   Pročitao sam odgovor gospodina Đorđa Markovića iz Ljuljaka na moj komentar od 8. avgusta 2012 godine o potomcima Baje Pivljanina u Šumadiji. Gospodin je duboko povređen mojim komentarom i ja mu se od srca izvinjavam. Nisam imao nameru da bilo koga vređam. Ne želim dalje da se na ovim stranicama “vodi rat” po navedenom pitanju i mislim da je najbolja varijanta da moj komentar i ceo prilog uklonite sa sajta “Porekla”. Unapred se zahvaljujem Vama na razumevanju, a gospodinu Markoviću još jednom se izvinjavam i molim ga da se ne ljuti.
   S poštovanjem
   Milan Milković

   Odgovori

   • 27. novembar 2012. u 23:07

     Jovica Krtinić

     Poštovani g. Milkoviću,
     žalimo zbog ovog slučaja. Učinićemo kako tražite i obrisati vaš komentar, iako je to protivno našoj ideji da se kroz polemiku, različita mišljenja i tumačenja, dolazi do jedne i jedine istine. Vaš komentar će biti uklonjen u toku sutrašnjeg dana, a nadamo se da ćete se dotad predomisliti.
     Svako dobro vam želimo

     Odgovori

5. 1. decembar 2012. u 21:45

   Marko Marković

   Postovani citaoci,osetio sam potrebu da se javim,i kazem nesto o ovoj temi,posto i moja porodica pripada potomstvu Baja Pivljanina.Moji Markovici iz Ljuljaka su naime,direktni potomci ovog pivskog i srpskog junaka i plemica.Za to imamo silu dokaza,koji se cuvaju u nekoliko domova nase familije.Pored toga,priznati naucnici su to potvrdili i zapisali u svojim studijama.G-din Milkovic je jedino morao biti bolje informisan,ako je zeleo da pise o tako osetljivoj stvari,ali necemo mu to uzeti za zlo.Ovo je idealna prilika da ga pozovemo da nas poseti,i licno se uveri u pravu i jedinu istinu. Pozdrav svima iz Sumadije!

   Odgovori

6. 2. decembar 2012. u 22:22

   Milan Milković

   Poštovana gospodo Markovići,

   Mislio sam da se više ne javljam u vezi sa ovom temom, ali posle javljanja gospodina Marka zaključio sam da neke stvari ipak moramo razjasniti. Zahvaljujem se gospodinu Marku na pozivu u Ljuljake i ukoliko mi se ukaže prilika doći ću kod njega. Inače, zbog sasvim drugih razloga već duže vremena imam veliku želju da posetim vaše mesto.
   Ja u svom prvom komentaru nisam spomenuo ni Markoviće, ni selo Ljuljaci, nikog konkretno. Od istraživača, sem gospodina Nedeljkovića, čiji tekst sam komentarisao, takođe nikog nisam pominjao. Znanje moje je jako sićušno (dobro znam ko je Sveznajući), a da osporavam naše velike umove ne pada mi na pamet.
   Bitna je istina, a ona je samo jedna. Potpunu istinu zna samo Bog i niko više. Mi ljudi znamo po zrnce. Naše poreklo što je vremenski dublje, to je nejasnije. Liči na mozaik sa koga su mnogi elemnti sklonjeni, uništeni, razbacani… Preko njega su pregazili osvajači koji su elemente mozaika (tragove) uništavali, zatirali…Vreme je na ostatke mozaika nanosilo prašinu, sad su debele naslage Ljudi su pojedine elemente mozaika čuvali u sećanjima, ali vreme i sećanja izbledi, poništi…
   Danas mi pokušavamo da rekonstruišemo te mozaike nalazeći elemente koji su razbacani ili sklonjeni, sačuvani u predanjima i koristeći se istorijskim događanjima koja su zapisana, stavljamo te elemente na svoje mesto. Kad nađemo dovoljno elemenata možemo ponešto zaključiti i o onom delu mozaika koji nedostaje, pa posle tog i pisati rodoslov.
   Kad su istraživači skupljali etnografsku građu o poreklu porodica, oni su uradili jako važan posao i dali nam bazu činjenica. Danas su mnoge od njih na internetu tako da se mogu upotrebiti i sučeliti sa drugim činjenicama, odnosno proveriti. Zašto ovo kažem? Onaj ko pročita rad “Etnografska građa u delu Jovana Miškovića, 2. deo” videće da je on na strani 148, o selu Brajići (kod G. Milanovca – MM) zapisao: “ima familija „Bajića,“ koji vele, da dovode svoje poreklo od „Pivljanina Baje,“ koje se ime u njihovim čituljama spominje”. Pogledajte šta u Vikipediji, slobodnoj enciklopediji piše za Mićiće iz Rožanstva:
   Porodica Mićića se doselila u zlatiborsko selo Mačkat u prvoj polovini osamnaestog stoljeća. Mićići vode porijeklo iz oblasti rijeke Pive u istočnoj Hercegovini (danas je to dio Crne Gore), iz plemena Pivljanina Baja, čuvenog hajduka. Bajo je počeo da hajdukuje još u ranoj mladosti, zbog čega se nije ni ženio, pa nije ni ostavio direktno potomstvo. U svojoj porodičnoj zadruzi je imao 12 sinovaca koje su Turci stalno uznemiravali da im odaju strica Baja. Jednog dana pred veče, dođu Turci Bajovoj kući i zateknu 11 njegovih sinovaca, jer je jedan bio u bačijama kod stoke. Turci zarobe Bajove sinovce i tu zanoće, namjeravajući da ih sutradan stave na muke, ne bi li im odali strica. Međutim, jedna od njihovih žena se iskrade i ode na bačiju kod onog dvanaestog sinovca da ga obavijesti o tome što se dogodilo. On odmah nađe Baja i njegovu družinu i kaže mu šta se desilo kod kuće. Bajo ode i pobije sve Turke i oslobodi sinovce, govoreći im: „Do sada ste svi bili na mom vratu, a od sada ovdje više nema opstanka, jer će vam Turci ognjište razoriti. Već vi svaki svoju ženu i djecu uzmite, pa bježite u svijet!“
   Tako Bajovi sinovci odu na razne strane. Gavrilo, Obrad, Nikola, Matija, Vasilije i Aleksa odu na Zlatibor, u selo Mačkat, odakle su, nakon izvjesnog vremena, morali opet da bježe u Crnu Goru, u predio Gornje Morače, i to kod svojih rođaka koji su ovdje prebjegli po Bajovom savjetu. Kada je Karađorđe podigao ustanak protiv Turaka, sve šestoro braće se vrate iz Gornje Morače na Zlatibor, ali ovaj put u selo Rožanstvo. Tu su podigli veliku kuću, jer ih je bilo mnogo. Sve šestoro braće živjelo je zajedno i njihova kuća je bila cijenjena. Gavrilo (Garib) bio je, kao najstariji brat, starješina zadruge i imao je četiri sina: Jovana, Joksima, Petra i Iliju… Mićići slave Sv. Jovana i, tradicionalno, kumuju im Smiljanići iz Ljubiša. Porodica Mićića se doselila u zlatiborsko selo Mačkat u prvoj polovini osamnaestog stoljeća. Mićići vode porijeklo iz oblasti rijeke Pive u istočnoj Hercegovini (danas je to dio Crne Gore), iz plemena Pivljanina Baja, čuvenog hajduka. Bajo je počeo da hajdukuje još u ranoj mladosti, zbog čega se nije ni ženio, pa nije ni ostavio direktno potomstvo. U svojoj porodičnoj zadruzi je imao 12 sinovaca koje su Turci stalno uznemiravali da im odaju strica Baja. Jednog dana pred veče, dođu Turci Bajovoj kući i zateknu 11 njegovih sinovaca, jer je jedan bio u bačijama kod stoke. Turci zarobe Bajove sinovce i tu zanoće, namjeravajući da ih sutradan stave na muke, ne bi li im odali strica. Međutim, jedna od njihovih žena se iskrade i ode na bačiju kod onog dvanaestog sinovca da ga obavijesti o tome što se dogodilo. On odmah nađe Baja i njegovu družinu i kaže mu šta se desilo kod kuće. Bajo ode i pobije sve Turke i oslobodi sinovce, govoreći im: „Do sada ste svi bili na mom vratu, a od sada ovdje više nema opstanka, jer će vam Turci ognjište razoriti. Već vi svaki svoju ženu i djecu uzmite, pa bježite u svijet!“
   Tako Bajovi sinovci odu na razne strane. Gavrilo, Obrad, Nikola, Matija, Vasilije i Aleksa odu na Zlatibor, u selo Mačkat, odakle su, nakon izvjesnog vremena, morali opet da bježe u Crnu Goru, u predio Gornje Morače, i to kod svojih rođaka koji su ovdje prebjegli po Bajovom savjetu. Kada je Karađorđe podigao ustanak protiv Turaka, sve šestoro braće se vrate iz Gornje Morače na Zlatibor, ali ovaj put u selo Rožanstvo. Tu su podigli veliku kuću, jer ih je bilo mnogo. Sve šestoro braće živjelo je zajedno i njihova kuća je bila cijenjena. Gavrilo (Garib) bio je, kao najstariji brat, starješina zadruge i imao je četiri sina: Jovana, Joksima, Petra i Iliju… Mićići slave Sv. Jovana i, tradicionalno, kumuju im Smiljanići iz Ljubiša.”

   Znači, ne tvrde samo Markovići da su potomci Baje Pivljanina. Tvrde još mnogi. To tvrde i Bajovići (Čepuri) iz Pive. Zato ja nisam u prvom komentaru nikog imenovao. Neću ni sada da osporavam srodstvo sa Bajom ni Markovića, ni Bajića, ni Mićića, ni Bajovića, neka svako, hvala Bogu, čuva svoje predanje.
   Meni je zasmetala jedna druga stvar. Nažalost, mnogi istraživači su se bavili biografijom Baja Pivljanina, a mi danas ne znamo ni tačan datum njegove pogibije (Vladimir Ćorović navodi početak maja, neki navode 3, 7, 8 ili 17 maj 1685, a Momir Marković – 26. 9. 1685). Niko ne zna koliko se puta ženio, koliko dece je imao, niti šta je bilo sa njegovom decom. Ja sam našao podatke da je sa Mandom Janković imao sinove Simeona i Vuka, koji su bili mali kad je Bajo poginuo. Samo Bajina deca su direktni potomci Bajini. Potomstvo Bajine braće i Bajinih sinovaca ne mogu biti direktni potomci Bajini. Oni jesu direktni potomci Nikole, ako su iz Nikolića, ali ne i Bajini. Direktno potomstvo se određuje po zajedničkom pretku. Unuci moga brata nisu poji potomci (jesu srodnici), ali jesu direktni potomci moga oca, moga dede, pradede…
   Navod gospodina Đorđa Markovića, da je Bajo naredio svojim sinovcima koji su krenuli ka Srbiji da promene krsnu slavu, govori upravo to što ja tvrdim. A gospodin Marko, opet navodi da su oni direktni potomci Bajini.
   Što se tiče srodstva sa Bajom, od velikog značaja je bilo da onaj ko je davao podatke gospodinu Nedeljkoviću, da mu je rekao i podatak da su u seobi promenili krsnu slavu. Ovo zbog toga što je Svetozar Tomić u svom radu “Piva i Pivljani” popisao Markoviće kao starosedeoce sa slavom Svetog Jovana (dakle grana Branilovića) u selu Gornji Unač (matica Plužine). I zbog prećutanog podatka može doći do pogrešnog zaključka.
   Završavam ovaj komentar sa pozdravom Markovićima iz Ljuljaka. Još jednom ih molim da se ne ljute. Istina je najvažnija i mislim da je to svrha ovog velikog projekta koji se zove “Poreklo”.
   Milan Milković

   Odgovori

   • 18. januar 2024. u 00:15

     JB

     Poštovani g. Milkoviću, pojavilo se najnovije tumačenje da je Bajo Pivljanin poginuo 4. maja 1685.

     https://doiserbia.nb.rs/Article.aspx?id=0350-66732389131D

     Odgovori

7. 29. jul 2013. u 13:58

   Miloje Micic

   Da se javimo i mi Mićići 😀 Evidentno je da najjača grana Bajovih potomaka postoji u Srbiji. Istoj toj grani pripadaju moji Mićići iz Rožanstva, ali i naši bliski srodnici Markovići iz Ljuljaka i oni koje niko ne spomenu, Mrlješi iz Starog Vlaha. Ipak, moram priznati da niko bolje nije sačuvao porodičnu istoriju od Markovića, koji su za to fanatici( pozitivni). Pre dve godine sam ih posetio u sklopu istrazivanja porekla i zaprepastio se kada sam čuo imena svih bratstvenika do Baja unazad, pa i ime Bajovog oca, dede, pradede. To stari Markovici zapanjujuce dobro pamte i čuvaju. Kažu da je Bajo bio od istog roda sa Mehmed-pašom. Dalje, Vuk Nikolić-Pivljanin je imao nekoliko sinova, izmedju ostalih Marka od koga su Markovici i Mijaila-Mića od koga su moji Mićići. Jedino u čemu sam cuo i zabelezio da se spore starci iz Markovića je to, da li je Vuk bio Bajov sin, brat ili sinovac. Jedni tvrde da je ovako, drugi onako. Pamte čak i ime sela, samo ga izgovaraju kao Ruđinice, a ne Rudinice(da li možda zbog Ruđa, ne znam?!). Sve ovo zavređuje jednu lepu knjigu, koju kako čujem već pišu. Pozdrav za sve moje Mićiće, Markoviće i Mrlješe.

   Odgovori

8. 29. jul 2013. u 19:32

   Marko Marković

   Pozdrav za Miloja Mićića.Ne znam sa kime si razgovarao u Ljuljacima od Markovića,žao mi je što nisam imao tu čast i priliku da te upoznam.Zaista imamo to predanje i čuvamo imena svih predaka do preko četiri stotine unazad.U mom slucaju bi to išlo ovako Marko,Slobodan,Branko,Bajo,Milan,Marko,Tomo,Marko,Mijailo,Marko,Dimitrije,Vuk,Marko(rodonačelnik Markovića),Vuk(Bajov brat,pretpostavljam,mada ih ima koji tvrde da je sin ili sinovac),Nikola,Ivan,Vuk,Dimitrije Sokolović(sa braćom gradio Pivski manastir,pretpostavljam Savatijem i Vukašinom,od koga se izrodiše Gagovići).U prilog ovome ide i to što su po starini,skoro sva bratstva u Rudinicama u srodstvu,a Gagovići po starini naseljavahu Rudinice).Imao bih još vazdan da pišem,al’ je najbolje sve lično,brk u brk reći i čuti.Poziv za g-dina i rodjaka Miloja u Ljuljake.

   Odgovori

9. 29. jul 2013. u 19:46

   Marko Marković

   Da dodam još,za g-dina Milkovića.Vidim da navodite da Svetozar Tomić u knjizi “Piva i Pivljani” pominje Markoviće od roda Branilovića iz Unča u Pivi.Da razjasnimo,mi nemamo veze sa njima(osim starog predanja o braći Ruđu i Branilu).Mi,Markovići smo roda Ruđića,i u delu knjige gde Tomić pominje iseljenike iz Pive,navodi i nas,u oblasti Gruže.Vidim da Vas je zbunio podatak o promeni slave,koji niste znali.Voleo bih,takodje,sa Vama da popričam,jer vidim da ste odlično istražili ratnički put moga pretka Baja Pivljanina.Zanima me da li znate što više o Ruđu i Branilu(neko veli da su pokršteni u Nikolu i Jovana,što mi je nelogično,jer su već imali imena slovenskog prizvuka,pogotovu Branilo),dok drugi navode srodstvo sa Djuraševićima-Crnojevićima.Gde je istina?Pozdrav i za Vas,g-dine Milkoviću.

   Odgovori

   • 29. jul 2013. u 20:51

     Aleksandar Marinković

     Marko,
     za početak mala pomoć: http://www.poreklo.rs/2012/05/29/poreklo-prezimena-pivljani/

     Odgovori

10. 29. jul 2013. u 21:30

    Marko Marković

    Veliko hvala,Aleksandre.Da li imas kakav podatak otkuda u Pivi Sokolovici,i da li je i veliki Mehmed pasa bio ogranak tih Sokolovica,posto su moji stari oduvek tvrdili da je i on “naseg roda”.Ja sam odista pronasao u studiji Radovana Samardžica “Mehmed pasa Sokolovic” da je Sokolovica bilo i u Pivi.

    Odgovori

    • 29. jul 2013. u 21:55

      Aleksandar Marinković

      Marko,
      Sokolović nije pravo Mehmed-pašino prezime, već ga je dobio po selu Sokolovići u kojem je živeo. Rođen je kao Bajica Nenadić. Inače, Nenadića ima u raznim delovima Bosne, ali za pašino poreklo su najvažniji Nenadići iz okoline Višegrada – parohije Dobrunj i Sokolovići. U obe parohije Nenadići slave Lazarevu subotu pa verujem da su oni u neposrednoj vezi sa Mehmed pašom.

      Odgovori

      • 22. novembar 2014. u 23:41

        Milovan Cicvaric

        Nije tacno to sto pises ! Vezir se prezivao Sokolovic ., roden je u Pivi . A otac mu se odseli kod Rudog posto primi islam . Pravo mu je ime bilo Radovan . Jer su tu svi moji pretci u to vreme bili Sokolovici .

        Odgovori