Фељтон: Ко су Шумадинци (51)

33 коментара

1. 8. август 2012. у 08:36

   Милан Милковић

   Поштовани читаоци “Порекла”,

   У “Пореклу” сам нашао доста вредних података, јер се помало и сам, аматерски, бавим писањем родослова. Посебно ценим господина Миодрага Милета Недељковића и његов рад “Ко су Шумадинци?” Ипак, један део тог фељтона је привукао моју посебну пажњу. Ради се о одељку “Потомци Баје Пивљанина”. Господин Недељковић наводи презимена која се сматрају потомцима Баје Пивљанина, а сви имају заједничку карактеристику да славе крсну славу Јовањдан. То једноставно није могуће. Ако узмемо у обзир значење речи потомак, видећемо да они нису Бајови потомци. Да ли су сродници? Могуће је, али далеки, далеки… Наиме, Бајо потиче из братства Николића, а Николићи су од Руђића чија је слава Никољдан. Ту славу славе и Бајовићи (Чепури), за које кажу да су непосредни потомци Баје Пивљанина. Презимена која наводи господин Недељковић потичу од Браниловића (Бранило и Руђа су родоначелници племена Пива). Само на тај начин се може посматрати њихово сродство са Бајом Пивљанином, што им је заједнички предак Бранилов и Руђин отац, а то сродство је јако далеко.
   У Шумадији има и ближих сродника Баје Пивљанина. Њихови потомци знају да су из братства Николића из Пиве и славе Светог Николу. То је група презимена чији су преци 1809. године доселили прво у Пријане, засеок Брезовца код Аранђеловца, због чега су названи Пријанчевићима, а затим су преселили у Горњу Трешњевицу. Један од досељеника из Суводола код Сјенице био је Пантелија који је имао шест синова. А од њега су данас живе две лозе Божићи и Терзићи. Мислим, али не могу 100 % да тврдим, да тој групи припадају и Стојановићи из Трнаве чији предак Стојан је доселио крајем 18. века из Суводола код Сјенице, а слави славу Никољдан.
   Толико о том питању. Овде још желим да из родослова мојих унука ставим пред вас биографију Баје Пивљанина, у којој ћете прочитати и нешто што о том великом јунаку нисте знали.

   Бајо Николић Пивљанин

   Бајо Пивљанин је рођен око 1630. године1) у селу Рудинице, у братству Николића, у херцеговачком племену Пива. Кућа у којој се Бајо родио и у којој је провео детињство и део младости налазила се на јужној страни села, у крају званом Ивановићи. Бајо је на крштењу добио име Драгојло, али су га у детињству прозвали Бајо и по томе имену постао је познат. Презиме му је било Николић, али је и оно потиснуто после одласка у Боку Которску, на млетачку територију, а као презиме чешће је коришћено – “Пивљанин”, које говори о географском пореклу Бајовом. Крсна слава Бајових предака (Николића из Рудиница) и директних потомака (Бајовића из Рудиница и Безуја) је Никољдан (6. децембра по старом календару)2). Сачувано је и предање да је Бајо имао седморо браће, али су запамћена имена само двојице, Димитрија (Дмитра или Митра) и Петра, који су са Бајом прешли на млетачку територију међу ускоке.
   Бајо је био здрав, снажан, веома интелигентан и мудар, храбар и одлучан, руке спретне за баратање ножем и мачем, ока соколовог, које на нишану пушке или кубуре није правило грешку. Ове Бајовe карактеристике битно су утицале на његов живот, па и на његову кончину. И баш на таквог Бају намерио се један Турчин (гуслари певају да је то био Копчић Асан-ага)3) да га малтретира. Бајо тако нешто није могао поднети, супроставио се Турчину и убио га. У знак сећања на овај догађај народ је то место, где је Бајо убио Турчина, назвао Бајово Поље и оно под тим називом и данас постоји. Наравно, за Бају више није било места у Рудиницама, јер би га Турци убили. Одметнуо се у хајдуке и прешао у Горњу Морачу, у Љевишта4), где је неко време четовао са својом дружином. Избор Љевишта за хајдуковање био је његова прва важна, али изванредна одлука. Турци га у том крају нису могли ни пронаћи, а камоли ухватити.
   Кажу да је Бајо позвао у хајдуке и своју браћу, али да они нису пристали да напусте Рудинице, и да их је он после тога проклео: “Ни се ископали, ни се разродили, а земље вам увијек доста било!” Колико је та клетва опстала у Бајовом роду у Рудиницама говори нам податак да је око 230 година после бацања клетве, на молбу племенског капетана Василија Ђачића, у кућу Чепура (потомака Бајових) долазио Митрофан Бан, митрополит Црногорски, и молитвама скинуо клетве, те балгословио кућу5).
   Сигурно је да су два брата, Димитрије и Петар, пошла за Бајом, а остали су због Баје имали велике невоље, нарочито шесдестих година, кад су Турци због неуспеха својих снага и приклањања херцеговачких и црногорских племена Венецији, вршили крваве репресалије. Само 1662. године Турци су посекли 57 кнезова из Никшића, Пиве, Дробњака и Мораче6). Братство Николића је тада сигурно било прогоњено од разјарених Турака, па су неки од Николића, можда баш Бајова браћа, кренули у сеобу пут Пештерске висоравни, кријући своје порекло и презиме Николић, које су сачували само у предању преношеном с колена на колено.
   У време Бајовог одметања у хајдуке Венеција је водила рат против Османлијског царства (Кандијски рат, 1645 — 1669) и стално је позивала хајдуке из Црне Горе и Херцеговине да пређу на њену територију и оданде ратују против Турака, наравно, за њихове инетересе. Тако је и Бајо Николић одлучио да оде на млетачку територију да би се ефикасније борио против Турака. Највероватније је да је Бајо из Горње Мораче прешао у Боку Которску после напада Турака на Пераст 15. маја 1654. године, када је ту дошло око 1500 лица, од којих је око 500 било способно за борбу7).
   Млетачки провидур је Баји Пивљанину наложио да онемогући трговање Дубровчана са босанским Турцима и Бајо је, четујући у залеђу Дубровника и Боке Которске, овај задатак у потпуности извршио, контролишући све планине источне Херцеговине. Међутим, Бокељски ускоци нису могли упадати на турску територију по својој вољи, већ су за сваки свој поход морали прибавити посебну дозволу млетачког провирура из Котора, којом је било регулисано и који плен морају дати Млечанима, а који могу задржати за себе. После једне акције Бајиних ускока у Цавтату, коју су извели у садејству са хајдучким лађама, у марту 1658. године Бају је саслушао ванредни провидур8).
   Бајо је често одлазио у манастир Острог, а познато је да је од 1656. до 1671. године, у време Бајовог првог четовања из Боке Которске по територији под турском влашћу, у Острогу боравио владика Василије (1610 – 1671), потоњи свети Василије Острошки Чудотворац. Ту је Бајо добијао мудре савете за борбу против Турака и за очување вере православне. Од владике је чуо оштру осуду због наношења штете хришћанима од стране ускока и хајдука и савет да се то не чини. Кажу да је Бајо Пивљанин поступао по владикином савету.
   У одређеним ситуацијама био је суров и према хришћанима, због чега је заседао и Умирни суд 1665. године и донео одлуку, коју је у име ускока потписао Бајо Пивљанин. Ускоци су се обавезали да неће наносити штету хришћанима, а племенски кнежеви да неће обавештавати Османлије о кретању ускока. Из саме одлуке суда види се у којим случајевима је Бајо кажњавао хришћане – због сарадње са Турцима, а на штету хајдука (ускока).
   После одласка у Боку Бајо је више пута са четом ускакао чак до Пиве и тада је посећивао и родно село. О два његова доласка у Рудинице у том селу сачувано је предање9). Кажу да је једном са четом дошао у Рудинице и свештенику дао блага да подигне цркву њему за здравље, a потом да му буде задужбина. Кад је после дужег времена поново дошао y Рудинице видео је да је подигнута црква брвнара (од дрвета), а не од камена, како је он желео, па се Бајо разбеснео. Ипак, свештеник га је убедио да друкчију цркву није могао подићи јер то не дозвољавају Турци и Бајо је умирен напустио родно село.
   Борбеност Бајова долазила је до изражаја не само у бојевима, већ и кад су у питању била права ускока. Кад се 1669. године завршио Кандијски рат, ускоци су се нашли у тешком положају, није више било плена од кога су се они углавном издржавали. Јуна месеца те године Бајо је тражио од Млетака да га са још неким виђенијим харамбашама награде за ратне заслуге и ране које је задобијао, након чега је уврштен у списак заслужних који је доносио одговарајућа примања од државе.
   Бајо је у Боки, у време кад није ускакао на турску територију, трговао крупном стоком. У то време Бајо је на путу од Котора ка Перасту, између Ораховца и Пераста, изградио кућу, која је названа “Кула Баје Пивљанина”. И код избора места за своју кулу Бајо је поступио мудро. Направио је на таквом месту да из ње може брзо реаговати на обе стране залива или се повући морем или преко планине.
   Наредне, 1670. године, Бајо са тројицом харамбаша моли Млечане да реше питање ускока, јер су морали од нечега да живе. Траже да њих око 1500 душа (ускоци и чланови њихових породица) преселе у Равне Котаре или у Рисан и да им се додели земља. Провидур им је за размештај одредио Рисан и околна села. Пошто су Рисан и околину Турци сматрали својом територијом, насељавање ускока су схватили као провокацију. У првој половини 1671. године Јусуф-ага Ризванбеговић, са пратњом, покушао је да продре у Рисан, али су им ускоци поставили заседу и све их побили. Тада су Млечани донели одлуку да ускоке, који су им у Боки представљали сметњу, преселе у Истру.
   Пресељење око 180 наоружаних ускока (од њих су 13 били харамбаше) са породицама (150 жена и 300 деце), међу којима су били и Бајо Пивљанин и његова браћа, извршено је у јуну 1671. године са 8 већих бродова. Било је предвиђено да пут до Истре траје 20 дана, јер су се успут морали заустављати и чекати повољнији ветар. У Пулу су стигли 16. јуна и смештени су у празне куће. Међутим, ускоро по њиховом доласку дошло је до епидемије маларије, од које је за само четири и по месеца умрло 200 насељеника, а за годину дана помрло их је скоро половина. Због тога су ускоци бежали из Истре у Далмацију и Боку. Страдање од маларије, други егзистенцијални проблеми ускока, неслагање са староседелачким становништвом и неиспуњење обавеза Млетака према ускоцима мучили су Бају који се осећао одговорним за животе насељеника, па се он више пута обраћао млетачким властима, које су им после неколико година дозволиле да се преселе из Истре у Равне Котаре. У молби од 27. марта 1673. године Бајо моли дужда да пусти на слободу ускоке затворене на галијама и у тамницама и истовремено прети да ће у противном ускоци морати да штите своје животе. У том периоду и Бајо је са братом Петром био оптужен за пиратство, па је на крају и он одлучио да оде из Истре. Са породицом у којој су били браћа Дмитар и Петар и још 12 чланова преселио је половином 1674. године у Равне Котаре10), а наредне године настанио се у Задру. Ко су били остали чланови Бајове породице не зна се. Вероватно да су Бајо и његова браћа били ожењени још у Боки и да су имали децу, те да су Бајова жена и Дмитрова жена умрле у Пули од маларије. Кад су се доселили у Задар, Бајо и Дмитар су се поново оженили. Бајо је узео Манду Јанковић, кћерку Јанка Митровића, а сестру Стојана Јанковића, а Дмитар је узео њену млађу сестру Ану или Јању (1654 –1680), која је после непуних пет година проведених у браку погинула несрећним случајем. Дмитар и Ана су имали сина Николу (1677). Бајо је са Мандом имао два сина, Симеона (1676) и Вука (око 1780).
   У Задру Бајо је био са својим шураком Стојаном, а 1683. године ступио је у јединицу шурака Илије Јанковића и са њим је нападао Турке по Равним Котарима. Бајов брат Дмитар напустио је јединицу у којој је био плаћеник и пришао је устаницима у Равним Котарима. Кад је 1683. године нови рат већ био на видику, Млечани су опростили Дмитрово дезертерство и вратили га у своју коњицу.
   Са почетком Морејског рата 1684. године, которски провидур је позвао Бају Пивљанина из Равних Котара да се врати у Боку, јер нису имали тако способног харамбашу за командовање ускочким четама. Бајо је прихватио позив и вратио се у своју кулу надомак Пераста. Деловао је и у залеђу Дубровачке републике. Овај терен добро је познавао из времена Кандијског рата, па је на “свом” терену чинио велика јунаштва, а његово име било је синоним за страх међу Турцима. Већ у јуну 1684. године послат је на турску територију ради заплене турског каравана који је превозио муницију, а 22. августа исте године у садејству са Паштровићима напао је Херцег-Нови.
   Из овог периода сачувано је предање о Бајовој новој женидби.11) Бајо је довео робље из Херцеговине и припремао се да га врати уз откуп. Млада и лепа Туркиња из рода Ченгића, која се Баји свидела, није хтела да је врате међу Турке. По њеној жељи крштена је и као Милица венчала се са Бајом у цркви Светог Ђорђа у Ораховцу. Брак није дуго трајао због Бајове погибије. Кад јој је девер саопштио вест о Бајиној смрти извршила је самоубиство скочивши са Бајове куле у море.
   Почетком априла 1685. године Бајо са још двојицом харамбаша добија дозволу да са 300 ускока упадне на турску територију, али с обавезом да сав плен преда провидуру. Неколико месеци касније Сулејман-паша Бушатлија из Скадра напао је Црну Гору са веома јаким одредом војске коју је усмерио ка Цетињу. Бајо је из Боке са својих 60 ускока похитао у помоћ. Дошла је и јединица од 400 млетачких војника, међутим, кад су видели каквој сили треба стати на пут, вратили су се у Котор. Бајо, као и његова дружина, имали су храбрости да се супроставе неупоредиво јачој сили. После двочасовне борбе “прса у прса” на месту званом Вртијељка, Турци су извојевали победу, а Бајо је погинуо, као и сви његови саборци. Било је то 26. септембра 1685. лета Господњег12).
   Бајова неспорна способност за вођење бојева на Вртијељци није ни могла дођи до изражаја. Надмоћ Турака била је толика да је њему остало само да одлучи да ли ће се понети као кнез Лазар или као Вук Бранковић. Наравно, Бајов карактер је ту одлучио…
   Сулејман – паша је главу Баје Пивљанина послао у Стамбол, на поклон султану, где је тим поводом било опште весеље. Црној Гори је остало само сећање на највећег јунака. Которски провидур је известио Венецију о турској победи, али у извештају није написао ни реч о Бајовој погибији. Касније је писао да после смрти Баје Пивљанина више нема старешине који би знао командовати хајдучким четама.
   Обезглављено тело Баје Пивљанина, према предању, сахрањено је испред Влашке цркве на Цетињу, али његов гроб није обележен. Кажу да је поред њега сахрањена и његова жена.
   За Бајовог брата Петра не зна се како је завршио. За Дмитра се зна да је надживео брата Бају. Као харамбаша, са 280 бораца, учествовао је у одбрани Никшића 1687. године. Не знамо ни шта је било са Бајовом децом.
   И данас у Црној Гори и Херцеговини уз гусле певају о Бајовом јунаштву и на тај начин чувају великог јунака од заборава. Од заборава га чувају и Његошеви стихови уплетени у “Горски вијенац”:

   “Соко Бајо су тридест змајевах
   мријет неће док свијета траје”

   Одговори

2. 25. новембар 2012. у 15:05

   Djordje Marković

   Поштовани читаоци,
   јављам се овим путем, најблаже речено, погођен коментаром који је г-дин Милковић оставио на овој страници, у вези фамилије Марковић из Љуљака, којој и ја припадам. Једноставно, уз дужно поштовање г-дина Милковића, сматрам да је површно, неосновано и неправедно, без познавања свих чињеница извршен атак на породичну историју моје фамилије, која се као највећа светиња чува преко три века од заборава. Прво, г-дин Милковић као основни доказ наводи то што Марковићи из Љуљака славе Светог Јована зимског(20. јануар), уместо Светог Николе такође зимског(19 децембар), који је иначе био крсна слава Баја Пивљанина(као припадника пивске племенске гране Руђића). Одиста има логике тврдња г-дина Милковића, али само у случају да историјске чињенице, породични записи и предања фамилије Марковић из Љуљака не говоре другачије.
   Елем, крсно име пивских предака фамилије Марковић, био је Никољдан, али су га они променили у другој половини XVII века, због наредбе Баја Пивљанина. Како је се може прочитати у записима Петра Вилотијевог Марковића из 1882. године, Бајо је неколицини синоваца који су кренули у Србију наредио да оставе стару славу, Светог Николу,..” Него узмите Светог Јована, што и беше служба старих наших, прије Светог Николе, е ће вас Турци по слави пронаћи, и ради мене казнити.”- то су биле речи ђеда Баја, пре него што је по предању “уждио”(запалио) дрвени део породичне куће у Рудиницама у Жупи Пивској. Ако то није довољно, постоји и предање о промени крсног имена, које свако дијете у Марковићима зна. Још увек, у зиму, када прилази Никољдан, старци из Марковића умеју да помену…-“…Како је то наша стара слава”.
   Друго, осим ових чињеница постоје и остале, као што је и запис професора доктора Стевана Марковића, оснивача катедре за електротехнику, и париског студента, који говори о породичној историји Марковића. Стеван је запис сачинио по причи Огњана Марковића,познатијег као “ђедо”. Огњан је рођен 1769. године, што ће рећи да ни пун век од досељавања Марковића из Пиве до његовог рођења није прошао. Тада су и сећања била кудикамо свежија и предања ближа Бајовом времену, и ту нема простора за помисли о било каквим неистинама. Запис је предат Михаилу Драгићу, аутору исцрпне и изузетно прецизне антропогеографске студије “Гружа”, иначе Цвијићевом ученику. Драгић га је лично проучио, али се није задржао само на томе, већ је потражио и друге изворе, пре него што је у својој књизи “Гружа”, коју је радио под надзором великана Јована Цвијића, објавио податак о пореклу Марковића. Апсолутно сам уверен да Јован Цвијић не би дозволио објављивање било каквих неистина под својим именом, једино ако г-дин Милковић не мисли другачије.
   Треће, ако ни Цвијићева репутација највећег познаваоца етногенезе српских породица није довољна, потражите књигу Светозара Томића, “Пива и Пивљани”, где ћете наћи још чињеница о Марковићима из Љуљака, а које говоре у прилог њиховом пореклу од најужег рода Баја Пивљанина.
   Четврто, ако ни то не буде довољно, можете прелистати дело “Пива”, од познатог и цењеног пивског академика Обрена Благојевића, који ће такође оспорити свезнајућег г-дина Милковића, и донети исте информације о пореклу Марковића.
   Пето, г-дин Милковић увек може доћи и у Љуљаке, где се могу прелистати читуле(породични записи са именима умрлих мушких глава), старе преко два века, а преписане из још старијих читула. Ту се небројено пута понављају имена која су специфична за Марковиће, али зачудо и за Бајову најужу породицу, попут имена Димитрије, Вук, Гаврило, Никола, Иван, и остали.
   Шесто, професор доктор Стеван Марковић је у Паризу друговао са великаном српске поезије и прозе, Јованом Дучићем. Ту су се и својатали и рођакали, што се може и видети из писама која су остала иза почившег професора Стевана. Вероватно се питате по којој основи, и какве то везе има са причом. Ево овако- Јован Дучић је био припадник рода племићког рода Владиславића из Требиња. Иза себе је оставио записе о старој Херцеговини, где у најближу рођачку везу доводи своје Владиславиће и мени непознате Властелиновиће са појединим пивским братствима(потомцима Соколовића) као што су: Гаговићи, Николићи-Ивановићи(Бајов род), Врачари и остали. Ето, зашто је Дучић сматрао Стевана Марковића далеким рођаком.
   Седмо, постоји и запис најпознатијег српског археолога и академика др-а Драгослава Срејовића, који је по баби био пореклом из Марковића, о пореклу ове знамените шумадијске породице.
   Осмо, ко ће моме деди од осамдесет четири године, који од како зна за себе, на сваке Задушнице пали свећу у пшеници за ђеда Баја(јер му је тако и отац радио, па и остали преци), рећи да је он потомак лажова, који су све измислили, фалсификовали туђа предања и преписали туђе записе, и неоправдано присвојили Баја Пивљанина као свога.
   Знам ко ће то урадити. Једино г-дин Милковић, који је оспорио и великог Цвијића, Михаила Драгића, Светозара Томића, Обрена Благојевића, Јована Дучића, Драгослава Срејовића као и Милета Недељковића, који је у Љуљаке и лично долазио због својих истраживања.
   Свим читаоцима, с’поштовањем Ђ.С.Марковић из Љуљака

   Одговори

3. 26. новембар 2012. у 14:02

   Melanija Melany Lero

   Pozdrav svim chitaocima Porekla i svima u Srbiju. Ovaj text mi je privukao paznu vec duze vrijeme i commentari ispod pa cu ispisati sto znam o tome. Moja baka se zvala Latinka Uroshevich i bila je porijeklom iz selo Bare koje su susjed sa selo Ljulaci u okolici Kragujevac. Bila je udat za moj djed Nikola Lero porijelom Hercegovina. Baka mi je umela pricat o svojime selo kad bejah mala razni prici. Slusala je od starih kako su dolazili kral Milan i kralica Natalia u posjet selo Bare. Taj dan je ih na brdu vise selo Bare docekali svi od naroda iz cijele okolice. Poslanik u drzavu iz te okolice je bio Savo Markovich koji dadne kral Milanu jabuku a on ga svojim rijecima pozdravi kao potomaka od heroeskoga Baje Pivlanina. O posjetu krala imam puno svega sto mi je baka pricala i sto je moja rodica pisala . Dodatak textu vise je i to sto je nas susjed u Pert dugo bio cika Milan Markovich porijeklom iz Ljulaka koji dobjegao ratom zaroblenik iz Njemachke. Baka dok beshe ziva chesto ga zvase Pivski plemich jer bijase pravi gospodin na mjestu. Pozdrav za sve u Srbiju i u selo Bare

   Одговори

4. 26. новембар 2012. у 23:01

   Milan Milković

   Поштовани администраторе “Порекла”,

   Прочитао сам одговор господина Ђорђа Марковића из Љуљака на мој коментар од 8. августа 2012 године о потомцима Баје Пивљанина у Шумадији. Господин је дубоко повређен мојим коментаром и ја му се од срца извињавам. Нисам имао намеру да било кога вређам. Не желим даље да се на овим страницама “води рат” по наведеном питању и мислим да је најбоља варијанта да мој коментар и цео прилог уклоните са сајта “Порекла”. Унапред се захваљујем Вама на разумевању, а господину Марковићу још једном се извињавам и молим га да се не љути.
   С поштовањем
   Милан Милковић

   Одговори

   • 27. новембар 2012. у 23:07

     Јовица Кртинић

     Поштовани г. Милковићу,
     жалимо због овог случаја. Учинићемо како тражите и обрисати ваш коментар, иако је то противно нашој идеји да се кроз полемику, различита мишљења и тумачења, долази до једне и једине истине. Ваш коментар ће бити уклоњен у току сутрашњег дана, а надамо се да ћете се дотад предомислити.
     Свако добро вам желимо

     Одговори

5. 1. децембар 2012. у 21:45

   Marko Marković

   Postovani citaoci,osetio sam potrebu da se javim,i kazem nesto o ovoj temi,posto i moja porodica pripada potomstvu Baja Pivljanina.Moji Markovici iz Ljuljaka su naime,direktni potomci ovog pivskog i srpskog junaka i plemica.Za to imamo silu dokaza,koji se cuvaju u nekoliko domova nase familije.Pored toga,priznati naucnici su to potvrdili i zapisali u svojim studijama.G-din Milkovic je jedino morao biti bolje informisan,ako je zeleo da pise o tako osetljivoj stvari,ali necemo mu to uzeti za zlo.Ovo je idealna prilika da ga pozovemo da nas poseti,i licno se uveri u pravu i jedinu istinu. Pozdrav svima iz Sumadije!

   Одговори

6. 2. децембар 2012. у 22:22

   Milan Milković

   Поштована господо Марковићи,

   Мислио сам да се више не јављам у вези са овом темом, али после јављања господина Марка закључио сам да неке ствари ипак морамо разјаснити. Захваљујем се господину Марку на позиву у Љуљаке и уколико ми се укаже прилика доћи ћу код њега. Иначе, због сасвим других разлога већ дуже времена имам велику жељу да посетим ваше место.
   Ја у свом првом коментару нисам споменуо ни Марковиће, ни село Љуљаци, никог конкретно. Од истраживача, сем господина Недељковића, чији текст сам коментарисао, такође никог нисам помињао. Знање моје је јако сићушно (добро знам ко је Свезнајући), а да оспоравам наше велике умове не пада ми на памет.
   Битна је истина, а она је само једна. Потпуну истину зна само Бог и нико више. Ми људи знамо по зрнце. Наше порекло што је временски дубље, то је нејасније. Личи на мозаик са кога су многи елемнти склоњени, уништени, разбацани… Преко њега су прегазили освајачи који су елементе мозаика (трагове) уништавали, затирали…Време је на остатке мозаика наносило прашину, сад су дебеле наслаге Људи су поједине елементе мозаика чували у сећањима, али време и сећања избледи, поништи…
   Данас ми покушавамо да реконструишемо те мозаике налазећи елементе који су разбацани или склоњени, сачувани у предањима и користећи се историјским догађањима која су записана, стављамо те елементе на своје место. Кад нађемо довољно елемената можемо понешто закључити и о оном делу мозаика који недостаје, па после тог и писати родослов.
   Кад су истраживачи скупљали етнографску грађу о пореклу породица, они су урадили јако важан посао и дали нам базу чињеница. Данас су многе од њих на интернету тако да се могу употребити и сучелити са другим чињеницама, односно проверити. Зашто ово кажем? Онај ко прочита рад “Етнографска грађа у делу Јована Мишковића, 2. део” видеће да је он на страни 148, о селу Брајићи (код Г. Милановца – ММ) записао: “има фамилија „Бајића,“ који веле, да доводе своје порекло од „Пивљанина Баје,“ које се име у њиховим читуљама спомиње”. Погледајте шта у Википедији, слободној енциклопедији пише за Мићиће из Рожанства:
   Породица Мићића се доселила у златиборско село Мачкат у првој половини осамнаестог стољећа. Мићићи воде поријекло из области ријеке Пиве у источној Херцеговини (данас је то дио Црне Горе), из племена Пивљанина Баја, чувеног хајдука. Бајо је почео да хајдукује још у раној младости, због чега се није ни женио, па није ни оставио директно потомство. У својој породичној задрузи је имао 12 синоваца које су Турци стално узнемиравали да им одају стрица Баја. Једног дана пред вече, дођу Турци Бајовој кући и затекну 11 његових синоваца, јер је један био у бачијама код стоке. Турци заробе Бајове синовце и ту заноће, намјеравајући да их сутрадан ставе на муке, не би ли им одали стрица. Међутим, једна од њихових жена се искраде и оде на бачију код оног дванаестог синовца да га обавијести о томе што се догодило. Он одмах нађе Баја и његову дружину и каже му шта се десило код куће. Бајо оде и побије све Турке и ослободи синовце, говорећи им: „До сада сте сви били на мом врату, а од сада овдје више нема опстанка, јер ће вам Турци огњиште разорити. Већ ви сваки своју жену и дјецу узмите, па бјежите у свијет!“
   Тако Бајови синовци оду на разне стране. Гаврило, Обрад, Никола, Матија, Василије и Алекса оду на Златибор, у село Мачкат, одакле су, након извјесног времена, морали опет да бјеже у Црну Гору, у предио Горње Мораче, и то код својих рођака који су овдје пребјегли по Бајовом савјету. Када је Карађорђе подигао устанак против Турака, све шесторо браће се врате из Горње Мораче на Златибор, али овај пут у село Рожанство. Ту су подигли велику кућу, јер их је било много. Све шесторо браће живјело је заједно и њихова кућа је била цијењена. Гаврило (Гариб) био је, као најстарији брат, старјешина задруге и имао је четири сина: Јована, Јоксима, Петра и Илију… Мићићи славе Св. Јована и, традиционално, кумују им Смиљанићи из Љубиша. Породица Мићића се доселила у златиборско село Мачкат у првој половини осамнаестог стољећа. Мићићи воде поријекло из области ријеке Пиве у источној Херцеговини (данас је то дио Црне Горе), из племена Пивљанина Баја, чувеног хајдука. Бајо је почео да хајдукује још у раној младости, због чега се није ни женио, па није ни оставио директно потомство. У својој породичној задрузи је имао 12 синоваца које су Турци стално узнемиравали да им одају стрица Баја. Једног дана пред вече, дођу Турци Бајовој кући и затекну 11 његових синоваца, јер је један био у бачијама код стоке. Турци заробе Бајове синовце и ту заноће, намјеравајући да их сутрадан ставе на муке, не би ли им одали стрица. Међутим, једна од њихових жена се искраде и оде на бачију код оног дванаестог синовца да га обавијести о томе што се догодило. Он одмах нађе Баја и његову дружину и каже му шта се десило код куће. Бајо оде и побије све Турке и ослободи синовце, говорећи им: „До сада сте сви били на мом врату, а од сада овдје више нема опстанка, јер ће вам Турци огњиште разорити. Већ ви сваки своју жену и дјецу узмите, па бјежите у свијет!“
   Тако Бајови синовци оду на разне стране. Гаврило, Обрад, Никола, Матија, Василије и Алекса оду на Златибор, у село Мачкат, одакле су, након извјесног времена, морали опет да бјеже у Црну Гору, у предио Горње Мораче, и то код својих рођака који су овдје пребјегли по Бајовом савјету. Када је Карађорђе подигао устанак против Турака, све шесторо браће се врате из Горње Мораче на Златибор, али овај пут у село Рожанство. Ту су подигли велику кућу, јер их је било много. Све шесторо браће живјело је заједно и њихова кућа је била цијењена. Гаврило (Гариб) био је, као најстарији брат, старјешина задруге и имао је четири сина: Јована, Јоксима, Петра и Илију… Мићићи славе Св. Јована и, традиционално, кумују им Смиљанићи из Љубиша.”

   Значи, не тврде само Марковићи да су потомци Баје Пивљанина. Тврде још многи. То тврде и Бајовићи (Чепури) из Пиве. Зато ја нисам у првом коментару никог именовао. Нећу ни сада да оспоравам сродство са Бајом ни Марковића, ни Бајића, ни Мићића, ни Бајовића, нека свако, хвала Богу, чува своје предање.
   Мени је засметала једна друга ствар. Нажалост, многи истраживачи су се бавили биографијом Баја Пивљанина, а ми данас не знамо ни тачан датум његове погибије (Владимир Ћоровић наводи почетак маја, неки наводе 3, 7, 8 или 17 мај 1685, а Момир Марковић – 26. 9. 1685). Нико не зна колико се пута женио, колико деце је имао, нити шта је било са његовом децом. Ја сам нашао податке да је са Мандом Јанковић имао синове Симеона и Вука, који су били мали кад је Бајо погинуо. Само Бајина деца су директни потомци Бајини. Потомство Бајине браће и Бајиних синоваца не могу бити директни потомци Бајини. Они јесу директни потомци Николе, ако су из Николића, али не и Бајини. Директно потомство се одређује по заједничком претку. Унуци мога брата нису поји потомци (јесу сродници), али јесу директни потомци мога оца, мога деде, прадеде…
   Навод господина Ђорђа Марковића, да је Бајо наредио својим синовцима који су кренули ка Србији да промене крсну славу, говори управо то што ја тврдим. А господин Марко, опет наводи да су они директни потомци Бајини.
   Што се тиче сродства са Бајом, од великог значаја је било да онај ко је давао податке господину Недељковићу, да му је рекао и податак да су у сеоби променили крсну славу. Ово због тога што је Светозар Томић у свом раду “Пива и Пивљани” пописао Марковиће као староседеоце са славом Светог Јована (дакле грана Браниловића) у селу Горњи Унач (матица Плужине). И због прећутаног податка може доћи до погрешног закључка.
   Завршавам овај коментар са поздравом Марковићима из Љуљака. Још једном их молим да се не љуте. Истина је најважнија и мислим да је то сврха овог великог пројекта који се зове “Порекло”.
   Милан Милковић

   Одговори

   • 18. јануар 2024. у 00:15

     JB

     Poštovani g. Milkoviću, pojavilo se najnovije tumačenje da je Bajo Pivljanin poginuo 4. maja 1685.

     https://doiserbia.nb.rs/Article.aspx?id=0350-66732389131D

     Одговори

7. 29. јул 2013. у 13:58

   Miloje Micic

   Da se javimo i mi Mićići 😀 Evidentno je da najjača grana Bajovih potomaka postoji u Srbiji. Istoj toj grani pripadaju moji Mićići iz Rožanstva, ali i naši bliski srodnici Markovići iz Ljuljaka i oni koje niko ne spomenu, Mrlješi iz Starog Vlaha. Ipak, moram priznati da niko bolje nije sačuvao porodičnu istoriju od Markovića, koji su za to fanatici( pozitivni). Pre dve godine sam ih posetio u sklopu istrazivanja porekla i zaprepastio se kada sam čuo imena svih bratstvenika do Baja unazad, pa i ime Bajovog oca, dede, pradede. To stari Markovici zapanjujuce dobro pamte i čuvaju. Kažu da je Bajo bio od istog roda sa Mehmed-pašom. Dalje, Vuk Nikolić-Pivljanin je imao nekoliko sinova, izmedju ostalih Marka od koga su Markovici i Mijaila-Mića od koga su moji Mićići. Jedino u čemu sam cuo i zabelezio da se spore starci iz Markovića je to, da li je Vuk bio Bajov sin, brat ili sinovac. Jedni tvrde da je ovako, drugi onako. Pamte čak i ime sela, samo ga izgovaraju kao Ruđinice, a ne Rudinice(da li možda zbog Ruđa, ne znam?!). Sve ovo zavređuje jednu lepu knjigu, koju kako čujem već pišu. Pozdrav za sve moje Mićiće, Markoviće i Mrlješe.

   Одговори

8. 29. јул 2013. у 19:32

   Marko Marković

   Pozdrav za Miloja Mićića.Ne znam sa kime si razgovarao u Ljuljacima od Markovića,žao mi je što nisam imao tu čast i priliku da te upoznam.Zaista imamo to predanje i čuvamo imena svih predaka do preko četiri stotine unazad.U mom slucaju bi to išlo ovako Marko,Slobodan,Branko,Bajo,Milan,Marko,Tomo,Marko,Mijailo,Marko,Dimitrije,Vuk,Marko(rodonačelnik Markovića),Vuk(Bajov brat,pretpostavljam,mada ih ima koji tvrde da je sin ili sinovac),Nikola,Ivan,Vuk,Dimitrije Sokolović(sa braćom gradio Pivski manastir,pretpostavljam Savatijem i Vukašinom,od koga se izrodiše Gagovići).U prilog ovome ide i to što su po starini,skoro sva bratstva u Rudinicama u srodstvu,a Gagovići po starini naseljavahu Rudinice).Imao bih još vazdan da pišem,al’ je najbolje sve lično,brk u brk reći i čuti.Poziv za g-dina i rodjaka Miloja u Ljuljake.

   Одговори

9. 29. јул 2013. у 19:46

   Marko Marković

   Da dodam još,za g-dina Milkovića.Vidim da navodite da Svetozar Tomić u knjizi “Piva i Pivljani” pominje Markoviće od roda Branilovića iz Unča u Pivi.Da razjasnimo,mi nemamo veze sa njima(osim starog predanja o braći Ruđu i Branilu).Mi,Markovići smo roda Ruđića,i u delu knjige gde Tomić pominje iseljenike iz Pive,navodi i nas,u oblasti Gruže.Vidim da Vas je zbunio podatak o promeni slave,koji niste znali.Voleo bih,takodje,sa Vama da popričam,jer vidim da ste odlično istražili ratnički put moga pretka Baja Pivljanina.Zanima me da li znate što više o Ruđu i Branilu(neko veli da su pokršteni u Nikolu i Jovana,što mi je nelogično,jer su već imali imena slovenskog prizvuka,pogotovu Branilo),dok drugi navode srodstvo sa Djuraševićima-Crnojevićima.Gde je istina?Pozdrav i za Vas,g-dine Milkoviću.

   Одговори

   • 29. јул 2013. у 20:51

     Александар Маринковић

     Марко,
     за почетак мала помоћ: http://www.poreklo.rs/2012/05/29/poreklo-prezimena-pivljani/

     Одговори

10. 29. јул 2013. у 21:30

    Marko Marković

    Veliko hvala,Aleksandre.Da li imas kakav podatak otkuda u Pivi Sokolovici,i da li je i veliki Mehmed pasa bio ogranak tih Sokolovica,posto su moji stari oduvek tvrdili da je i on “naseg roda”.Ja sam odista pronasao u studiji Radovana Samardžica “Mehmed pasa Sokolovic” da je Sokolovica bilo i u Pivi.

    Одговори

    • 29. јул 2013. у 21:55

      Александар Маринковић

      Марко,
      Соколовић није право Мехмед-пашино презиме, већ га је добио по селу Соколовићи у којем је живео. Рођен је као Бајица Ненадић. Иначе, Ненадића има у разним деловима Босне, али за пашино порекло су најважнији Ненадићи из околине Вишеграда – парохије Добруњ и Соколовићи. У обе парохије Ненадићи славе Лазареву суботу па верујем да су они у непосредној вези са Мехмед пашом.

      Одговори

      • 22. новембар 2014. у 23:41

        Milovan Cicvaric

        Nije tacno to sto pises ! Vezir se prezivao Sokolovic ., roden je u Pivi . A otac mu se odseli kod Rudog posto primi islam . Pravo mu je ime bilo Radovan . Jer su tu svi moji pretci u to vreme bili Sokolovici .

        Одговори