Фељтон: Ко су Шумадинци (34)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Села основана у Првом устанку

У Карађорђево време села су радо примала досељенике

Род Сеничана, (Мирковићи, Ђурђевићи, Вујовићи, Јовановићи, Симоновићи, Ћирковићи, Гавриловићи/Гајовићи, Гвозденовићи, Радивојевићи, Радомировићи, Стевановићи), чији су огранак Вуковићи у истом селу, (Милошевићи, Срећковићи), долазе из села Брњице (околина Сјенице) и обнавља Ђурисело.

Преносећи име свог насеља Мечковца у пределу Пољанице у Мечковац (данас Илићево) су дошли Крџалићи (друго презиме Живковићи), Павловићи и Мијаиловићи (Миленковићи, Стевановићи, Бабићи/Станковићи, Газдићи/Стојановићи), чији су огранци Матићи (Живадиновићи) и Стојковићи/Димитријевићи у истом селу.

У Јабучју се заустављају Јотовићи, долазећи из Јасенице у Топлици, и Пипери (Ђорђевићи, Пантићи), који чувају завичајно име свог племена у Црној Гори.

По правилу у свако место долазе родови из више области. Тако у Јовановац стижу од Пријепоља Благојевићи (Милошевићи, Миленковићи, Васиљевићи, Новаковићи) и Јовановићи (Аксентијевићи, Стевановићи). Од Прибоја Милутиновићи, друго презиме Димитријевићи (чији су огранци Николићи/Милановићи у истом селу), Миљковићи (Ђурђевићи, Ђоковићи, Илићи, Јанковићи, Лазаревићи, Мијајловићи) и Симићи (Ракићевићи). Цакићи (Нешковићи), чији су род Николчићи (Јовановићи, Илићи, Живковићи, Никодијевићи, Петровићи), долазе од Видина, а лучинштаци Нешићи из Црне Горе.

Мало је насеља у Шумадији која у Карађорђево време нису примила досељенике што су се из српских крајева под туђинском влашћу запућивали на ово тле обновљене и слободне српске државе.

За правилно разумевање прилика тога времена треба имати у виду чињеницу да Шумадија, без обзира на недаће, пустошења и погроме над њеним становништвом до Првог српског устанка, никада није била празна. Да је била празна, или слабо насељена, не би могла ни дизати устанке, нити водити тако успешну борбу против светске империје каква је била Турска.

Али управо због потреба борбе за слободу и њено очување, био је драгоцен сваки појединац. Зато је Шумадија широкогрудо примала у своје окриље све устанике, избеглице и друге невољнике који су у њој тражили спас, поглавито бежећи од турских зулума и крвне освете. Тако су се у Шумадију стицали пребези из Видинског пашалука, Понишавља, Лесковачке Мораве, Косова, Црне Горе, Босне, па и Баната и Срема, који су били под аустријском влашћу. Понајвише, пак, придошлица је било из Старе Рашке, а из ње из околине Сјенице.

У памћењу многих породица је сачувано да су им преци ратовали уз Карађорђа, да су дошли кад је Карађорђе сагонио народ у Шумадију, нарочито после похода на Сјеницу и Суводол 1809. године, или да их је Карађорђе довео, а некима давао и од својих имања да би се настанили.

Из тог времена су поједини крајеви у многим шумадијским селима настајали као досељенички засеоци, али су, „на пустој”, „ничијој земљи”, никла и нова насеља – тачније: досељеници су обновили живот у њима. Тако су у Гружи настали Баре, Бумбарево Брдо, Дубрава, Драгушица, Кикојевац, Кусовац и Љубић, у Јасеници Белосавци, Марковац, Рајковац, Сепци и Стојачак, а у Лепеници Адровац, Баре, Велики Шењ, Војиновац, Вучић, Горње Грбице, Дивостин, Драгобраћа, Лукање (Ђурђево), Мајнић, Мала Врбица, Мала Пчелица, Мали Шењ, Милатовац, Миронић, Никшић, Пајазитово, Прњавор, Станово, Трешњевак и Церовац.

Седам села, два засеока и три махале у Гружи су настали 1809. године. Села Љубић, Дубрава, Бумбарево Брдо, Драгушица, Кикојевац, Кусовац и Баре су засновали досељеници од Сјенице, одакле су, плашећи се турске одмазде због пристајања уз Карађорђеву војску, морали да избегну заједно са Карађорђевом војском, која је прекинула ослобађање југозападног дела Србије, јер се, због нашег пораза на Чегру код Ниша, морала повући да препречи турски упад са те стране. У исто време су настали и засеоци Дуб у Бечевици и Вишњевац у Жунама. Осим засебних села, у Гружи су тада настали и посебни делови села (махале) у којима су се настанили досељеници од Сјенице – Корићани у Гривцу, Брђани у Брњици и Сеничићи у Печеногу.

У свим овим местима постојали су трагови пређашњег становништва и насеља, несумњиво из српског средњег века, понекад и знатно старији, предсловенске културе, али у демографском погледу настањивање досељеника у Карађорђево време у њима је значило освежење народне снаге и економско јачање Шумадије.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 13. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.